– Mistle je u pravu – reče plavokosi, koji je nosio kratki kožuh. Ciri zadrhta, čuvši njegov akcenat. – Devojka očigledno ne želi da govori ko je, i ima pravo na to. Kada sam vam se ja priključio, bio sam, takođe, ćutljiv. Nisam hteo da odajem da sam bio jedan od nilfgardskih kurvinih sinova...
– Ne trabunjaj, Rife – odmahnu Giselher rukom. – S tobom je bilo nešto drugo. A i ti, Mistle, preteruješ. Nije ovo nikakvo saslušanje. Želim da nam kaže ko je i odakle je. Kad saznam, pokazaću joj put do kuće i to je to. Kako da znam šta treba da radim kad ne znam...
– Ništa ne znaš? – Mistle skrenu pogled. – Čak ni to ima li ona uopšte svoju kuću. A ja mislim da je nema. Hvatači su je pokupili na drumu, jer je bila sama. To liči na te kukavice. Narediš li joj da ide kud je noge nose, sama u brdima neće preživeti. Rastrgnuće je vukovi ili će od gladi krepati.
– Šta onda da radimo s njom? – mladićkim basom reče onaj plećati džarajući štapom po vatri. – Da je ostavimo blizu nekog sela?
– Odlična ideja, Ase – podrugljivo će Mistle. – Kao da ne poznaješ seljake. Fale im ruke koje će da rade za njih. Poteraće devojku da napasa stoku, a pre toga će malo da joj štrpnu noge, da im ne pobegne. Noću neće biti ničija, odnosno biće svačija. Držaće je na kostu i u kvartiru, znaš i sam kojom će im monetom za to plaćati. A na proleće će da dobije babinju groznicu, dok u prljavom oboru bude nekakvo žgebe rađala.
– Ako joj ostavimo konja i mač – sporo procedi Giselher, i dalje gledajući u Ciri – ne bih baš voleo da budem u koži seljaka koji bi da joj štrpne nogu. Ili da joj napravi žgebe. Videli ste kako je u krčmi đuskala sa Hvatačem kog je posle posekla Mistle? On je sekao po vazduhu, a ona je plesala kao da se ništa ne dešava... Mene, u suštini, i ne zanimaju baš mnogo njeno ime i poreklo, ali bih voleo da znam gde je naučila te veštine...
– Trikovi je neće spasti – odazva se najednom Iskra, zaokupljena dotad oštrenjem mača. – Ona zna samo da pleše, a da bi preživela, treba da zna da ubija – a ona to ne može.
– Verovatno može – isceri zube Kajii. – Kad je u selu udarala po vratu onog seljanina, krv i moždina je šikljala pola hvata uvis...
– A ona se od tog prizora umalo onesvestila – frknu vila.
– Zato što je još derište – umeša se Mistle. – Ja naslućujem ko je ona i gde je te veštine naučila. Viđala sam takve kao ona. To je plesačica ili akrobatkinja iz nekakve putujuće trupe.
– A od kada se nas to tiču plesačice i akrobatkinje? – opet frknu Iskra. – Dođavola, bliži se ponoć, san me ophrvava. Završimo više s tim praznoslovljem. Treba da se odmorimo i naspavamo da bismo sutra u sumrak bili u Kovačnici. Tamošnji primićur, niste valjda zaboravili, odao je Kajlija Nisircima. Cela vojska treba da vidi kako noć postaje krvava. A devojka? Pa ima konja, ima mač, i jedno i drugo je pošteno osvojila. Dajmo joj nešto novca i hrane. Zato što je spasla Kajlija. I neka ide kud god hoće, nek se sama brine o sebi...
– Dobro – rekla je Ciri, sklopila usne i ustala. Nastade tajac, prekinut samo pucketanjem vatre. Pacovi su je radoznalo gledali, čekali su.
– Dobro – ponovila je, iznenađujuće tuđim odjekom svog glasa. – Niste mi potrebni, nisam vas molila... I uopšte ne želim da budem s vama! Otići ću odmah...
– Znači, ipak nisi mutava – sumorno zaključi Giselher. – Možeš da govoriš, i to čak drsko.
– Pogledajte joj oči – zafrkta Iskra. – Pogledajte držanje glave. Grabljivica mala! Mala sokolica!
– Hoćeš da ideš? – upita Kajli. – A kuda, ako se može znati?
– Šta se to vas tiče – povika Ciri, a oči joj zasjaše zelenim sjajem. – Pitam li ja vas kuda vi idete? Ne tiče me se! Ni vi me se ne tičete! Niste mi potrebni ni za šta! Mogu ja... da se snađem. Sama!
– Sama? – ponovila je Mistle, čudno se osmehujući. Ciri zaćuta, spusti glavu. Ćutali su i Pacovi.
– Noć je – reče najzad Giselher. – Noću se ne putuje. Ne putuje čovek sam noću, devojko. Onaj ko je sam mora da se izgubi. Tamo pored konja su ćebad i krzna. Uzmi sebi nešto. Noći su hladne u planinama. Šta si iskolačila na mene te svoje zelene fenjerčiće? Spremi sebi ležaj i spavaj. Moraš se odmoriti.
Malo je razmislila i poslušala. Kad se vratila, držeći ćebe i krzneni pokrivač, Pacovi više nisu sedeli oko vatre. Stajali su u polukrugu, crveni odblesak vatre odbijao se u njihovim očima.
– Mi smo Pacovi Pograničja – ponosno će Giselher. – Na kilometar možemo da nanjušimo plen. Ne bojimo se zamki. I ne postoji stvar koju nećemo pregristi. Mi smo Pacovi. Priđi, devojko.
Poslušala je.
– Ti nemaš ništa – dodao je Giselher, uručujući joj pojas okovan srebrom. – Uzmi, dakle, makar to.
– Nemaš ništa i nikog – rekla je Mistle, s osmehom joj prebacujući preko ramena mek zeleni zupon, i stavljajući joj u ruke vezenu bluzu.
– Nemaš ništa – rekao je Kajli, a njegov poklon bio je bodež u koricama koje su blistale od dragog kamenja. – Sama si.
– Nemaš nikog – ponovi Ase. Od njega je Ciri primila lep bandalir{38}.
– Nemaš bližnje – s nilfgardskim akcentom rekao je Rif, uručujući joj par rukavica od mekane kože. – Nemaš nikog bliskog i...
– Svuda ćeš biti stranac – naizgled nehajno dovrši Iskra, brzo i dosta neceremonijalno stavljajući Ciri na glavu beretku sa fazanovim perima. – Svuda stranac i uvek drugačija. Kako da te zovemo, mala sokolice?
Ciri joj pogleda u oči.
– Gvalh’ca.
Vila se nasmeja.
– Kada počneš da govoriš, govoriš na više jezika, Mala Sokolice! Dobro onda. Nosićeš ime Drevnog naroda, ime koje si sama odabrala. Bićeš Falka.
*
Falka.
Nije mogla da zaspi. Konji su topotali i frktali u mraku, vetar je šumeo u krošnjama jela. Nebo se iskrilo od zvezda. Sijalo je Oko, njen verni vodič u stenovitoj pustinji tolike dane. Oko je pokazivalo zapad. Ali Ciri više nije bila sigurna da li je to pravi pravac. Ničega više nije bila svesna.
Nije mogla da zaspi, mada se prvi put nakon mnogo dana osećala bezbedno. Više nije bila sama. Napravila je sebi ležaj od granja postrance, daleko od Pacova, koji su spavali na glinenom podu porušene kolibe, zagrejanom od vatre. Bila je daleko od njih, ali je osećala njihovu blizinu i prisustvo. Nije bila sama.
Čula je tihe korake.
– Ne boj se.
Kajli.
– Neću im reći – šapnu plavokosi Pacov, kleknuvši i nagnuvši se iznad nje – da te traži Nilfgard. Neću im reći za nagradu koju je za tebe obećao prefekt iz Amarila. Tamo, u krčmi, spasla si mi život. Odužiću ti se. Nečim lepim. Odmah.
Legao je pored nje, polako i oprezno. Ciri se napinjala da se otme, ali ju je Kajli pritisnuo za postelju, ne nasilničkim, ali jakim i odlučnim pokretom. Nežno je pokrio rukom njena usta. Nepotrebno. Ciri je bila ukočena od straha, a iz stegnutog, bolno suvog grla ne bi joj se oteo vrisak čak i da je to htela. Ali nije htela. Tišina i mrak bili su bolji. Sigurniji. Domaći. Sakrivali su njenu užasnutost i stid.
Zastenjala je.
– Ćuti, mala – šapnuo je Kajli, polako joj razvezujući košulju. Lagano, blagim pokretima svukao je tkaninu sa njenih ramena, a donji deo košulje povukao joj je iznad bedara. – I ne boj se. Videćeš kakav je to užitak.
Ciri je zadrhtala pod dodirom suve, tvrde i hrapave ruke. Ležala je nepomično, ispružena i napeta, ispunjena parališućim strahom koji joj je oduzimao volju, i osetnim gađenjem od kojeg su je udarali talasi vreline u slepoočnicama i obrazima. Kajli je podvukao levu ruku pod Cirinu glavu, privukao ju je k sebi, trudeći se da odmakne njenu ruku grčevito stegnutu ispod košulje, uzalud pokušavajući da je povuče dole. Počela je da drhti.
U mraku oko sebe osetila je iznenadno kretanje, potres, čula je odjek šutiranja.
– Jesi li poludela, Mistle? – dreknu Kajli, polako se podižući.
– Ostavi je, svinjo jedna.
– Teraj se. Idi da spavaš.
– Ostavi je na miru, rek
la sam.
– A što, je l’ te ja uznemiravam nečim? Je l’ ona vrišti ili se otima? Hoću samo da je uspavam. Ne smetaj mi.
– Nosi se odavde, da te ovog časa ne bih nožem rebnula.
Ciri je čula škripu bodeža u metalnoj korici.
– Ne šalim se – ponovila je Mistle, nerazgovetno mumlajući u mraku nad njima. – Gubi se kod momaka. Iz ovih stopa.
Kajli sede, opsova sebi u bradu. Bez reči ustade i brzo ode,
Ciri oseti kako joj se suze slivaju niz obraze, brzo, sve brže, kao pokretni crvići upuzavaju u kosu iznad ušiju. Mistle je legla pored nje, brižno ju je pokrila krznom. Ali zadignutu košulju nije popravila. Ostavila ju je kao što je i bila. Ciri opet poče da drhti.
– Smiri se, Falka. Sad je sve u redu.
Mistle je bila topla, mirisala je na smolu i dim. Njena ruka je bila sitnija od Kajlijeve, nežnija, mekša. Prijatnija. Ali na dodir, Cirino telo je opet postajalo napregnuto, opet se ukočilo od straha i gađenja, stegle su joj se vilice, pritiskalo ju je u grlu. Mistle se priljubila uz nju, zaštitnički ju je zagrlila i umirujuće joj šaputala, ali je istovremeno njena sitna šaka puzala kao topli puž, miran, siguran, odlučan, svestan puta i cilja. Ciri oseti kako se gvozdene hvataljke klešta gađenja i straha razmiču, razlabavljuju hvat, osetila je kako se izvlači iz njihovog stiska i tone duboko, dole, sve dublje i dublje, u toplu kaljugu prepuštanja sudbini i slabomoćne krotkosti. Gnusne i ponižavajuće prijatne krotkosti.
Zastenjala je muklo, očajnički. Mistlein dah pekao ju je po vratu, baršunaste i vlažne usne milovale su njeno rame, ključnu kost, lagano se pomicale niže. Ciri je opet zastenjala.
– Tiho, Sokolice – šapnula je Mistle, oprezno joj podmećući ruku pod glavu. – Više nećeš biti sama. Ne više.
*
Ciri je ustala u zoru. Iskliznula je ispod krzna sporo i oprezno da ne probudi Mistle, koja je spavala otvorenih usta i s podlakticom prebačenom preko očiju. Koža na podlaktici bila joj je naježena. Ciri je brižno pokrila devojku. Posle kratkog kolebanja se nagnula, nežno je dodirnula usnama njenu kratko ošišanu kosu koja je ličila na četku. Mistle je nešto promrmljala kroz san. Ciri je obrisala suze sa obraza.
Više nije bila sama.
I drugi Pacovi su spavali, jedan je glasno hrkao, neko je jednako glasno prdnuo. Iskra je ležala držeći ruku preko Giselherovih grudi, njena bujna kosa bila je razbarušena na sve strane. Konji su frktali i topotali, detlić je raspalio u kratke serije udaraca po borovom deblu.
Ciri je strčala do potoka. Dugo se umivala, drhteći od hladnoće. Pokreti ruku bili su joj rastrojeni, umivala se silovito, trudeći se da spere sa sebe to što se više nije moglo sprati. Suze su joj se slivale niz obraze.
Falka.
Voda se penila šumeći po kamenju, oticala u daljinu, u maglu.
Sve je otplovilo u daljinu. U maglu.
Sve.
*
Bili su otpadnici. Bili su čudna hrpa koju su stvorili rat, nesreća i prezir. Rat, nesreća i prezir povezali su ih i izbacili na jednu obalu, kao što nabujala reka izbacuje i nataloži na plažama strujom donesene, crne, o kamenje izglačane komade drveta.
Kada se osvestio, Kajli je video da leži u dimu, požaru i krvi, u poharanom kaštelu, da leži među leševima roditelja koji su ga usvojili i leševima usvojenih braće i sestara. Dok se vukao po dvorištu prekrivenom mrtvim telima, nabasao je na Rifa. Rif je bio vojnik kaznene ekspedicije koju je car Emhir var Emreis poslao da uguši ustanak u Ebingu. Bio je jedan od onih koji su osvojili i poharali kaštel nakon dvodnevne opsade. Kada su osvojili kaštel, drugovi su ostavili Rifa, iako je bio živ – pustahije nilfgardskih specijalnih odreda nisu imale običaj da se brinu o ranjenicima.
Isprva je Kajli želeo da dokusuri Rifa. Ipak, nije želeo da bude sam. A i Rif i Kajli imali su tada po šesnaest godina.
Zaceljivali su rane jedan drugom. Zajedno su ubili i opljačkali kaznaca{39}, čašćavali se pivom u krčmi, a kasnije, dok su na trofejnim konjima putovali kroz selo, nemilice su rasipali unaokolo ostatak opljačkanog novca, grohotom se smejući.
Zajedno su bežali od potere Nisiraca i nilfgardskih patrola.
Giselher je dezertirao iz vojske. Verovatno je to bila vojska vladara iz Gesoa, koji je sklopio savez sa ustanicima iz Ebinga. Verovatno. Giselher nije baš znao kuda su ga odvukli vrbovatelji. Bio je tada pijan kô čep. Kada se otreznio i kad ga je na strojevoj obuci vodnik izvoštio, zbrisao je. Isprva je tumarao sam, ali kad su Nilfgardijci razbili ustanički savez, u šumama je zavrvelo od drugih dezertera i begunaca. Begunci su se brzo spojili u bande. Giselher je pristupio jednoj od njih.
Banda je harala i palila sela, nasrtala na konvoje i prevoznike robe bežeći glavom bez obzira pred nilfgardskim konjičkim eskadronima. U jednoj takvoj bežaniji kačačka družba je u haluzi nagazila na Šumske vilenjake i tamo zatekla pogibiju, zatekla je nevidljivu smrt koja sikće sivim zapercima strela što su sa svih strana šibale. Jedna strela probila je Giselherovo rame i zakucala ga za drvo. Ona koja mu je ujutru izvukla strelu i vidala ranu bila je Enijevedijen.
Giselher nikad nije doznao zašto su vilenjaci osudili Enijevedijen na progonstvo, za kakve prestupe su je osudili na smrt – jer je usamljenost na uzanom pojasu ničije zemlje koja deli Slobodan Drevni narod od ljudi za slobodnu vilu značila smrtnu presudu. Usamljena vila mora da nestane. Ako ne nađe sebi druga.
Enijevedijen je našla druga. Njeno ime, koje u slobodnom prevodu znači ’dete vatre’, bilo je za Giselhera previše komplikovano i previše poetično. Nazvao ju je Iskra.
Mistle je poticala iz bogate plemićke porodice iz grada Turn u severnom Mehtu. Njen otac, vazal kneza Rudigera, koji je pristupio ustaničkoj vojsci, bio je prebijen, a onda je netragom nestao. Kada su meštani Turna bežali iz grada na vest o dolasku kaznene ekspedicije, proslavljenih mirotvoraca iz Gemerija, Mistleina porodica je takođe pobegla, a Mistle se izgubila u gomili koju je uhvatila panika. Nagizdana i nežna gospojica koju su od najranijeg detinjstva nosili u nosiljci s baldahinom nije bila u stanju da drži korak sa beguncima. Posle tri dana usamljenog potucanja dopala je šaka lovcima na ljude koji su išli za Nilfgardijcima. Na ceni su bile devojke mlađe od sedamnaest godina. Ukoliko su bile čedne. Lovci nisu taknuli Mistle, pošto su prethodno proverili da li je čedna. Posle tog proveravanja Mistle je cele noći jecala.
U dolini reke Velde banda nilfgardskih marodera razbila je karavan lovaca i do nogu ih potukla. Pobili su sve lovce i muške zarobljenike. Poštedeli su samo devojke. Devojke nisu znale zašto su pošteđene. Ta neosvešćenost nije dugo potrajala.
Mistle je bila jedina koja je preživela. Iz jarka u koji su je bacili golu, pokrivenu modricama, prljavštinom, blatom i skorelom krvlju, izvukao ju je Ase. Sin seoskog kovača koji je jurio za Nilfgardijcima tri dana, poludeo od želje za osvetom zbog onoga što su maroderi učinili njegovom ocu, majci i sestrama, a što je on, sakriven u konoplji, bio prinuđen da gleda.
Jednog dana svi su se sreli na proslavi Lamasa{40}, praznika žetve, u jednom seocetu u Gesou. Rat i beda tada još nisu bili previše zahvatili područje iznad gornje Velde – seljaci su bučnom pesmom i igrom tradicionalno svetkovali početak Meseca srpa.
Nisu se dugo tražili u razdraganoj gomili. Suviše toga ih je izdvajalo od drugih. Suviše toga ih je vezivalo. Zajednička im je bila sklonost ka vrištećoj, maštovitoj odeći, ka opljačkanom nakitu, lepim konjima, mačevima, koje nisu skidali čak ni kad su igrali. Izdvajali su ih arogancija i oholost, samouverenost, podrugljiva kočopernost i neobuzdanost.
I prezir.
Bili su deca vremena prezira. I samo prezir su osećali za druge. Samo snaga je za njih bila važna. Vičnost u vladanju oružjem, koju su brzo stekli na drumovima. Odlučnost. Brz konj i oštar mač.
I drugovi. Drugari. Pajtaši. Jer onaj ko je sam, taj mora da propadne – od gladi, od mača, od strele, od seljačkih levči, od vešala, u požaru. Ko je sam, taj propada – proburažen, umlaćen, izudaran, ukaljan, kao igračka koja ide iz ruke u ruku.
Sreli su se za Praznik žetve. Sumorni, turobni, štrkljasti Giselher
. Mršavi, dugokosi Kajli, zlokobnih očiju i usana iskrivljenih u gadnu grimasu. Rif, koji je stalno govorio s nilfgardskim akcentom. Visoka, dugonoga Mistle, ostrižene kose boje slame koja je štrčala kao četka. Krupnooka i živopisna Iskra, tanana i lepršava u plesu, brza i ubojita u borbi, tankih usana i sitnih vilenjačkih zuba. Plećati Ase, svetle, grgurave, paperjaste brade.
Harambaša je postao Giselher. A sebe su prozvali Pacovi. Neko ih je jednom tako nazvao i to im se dopalo.
Pljačkali su i ubijali, a njihova svirepost postala je poslovična.
Isprva su ih nilfgardski prefekti omalovažavali. Bili su sigurni da će im, kao i druge bande, brzo pasti šaka, da će biti žrtva zajedničkih akcija razjarenog seljaštva, da će se sami među sobom poubijati onda kad zgrnuti plen u njima izrodi alavost što će trijumfovati nad banditskom solidarnošću. Kada su posredi bile druge bande, prefekti se u tom pogledu nisu varali, ali su se za Pacove prešli. Jer su Pacovi, deca prezira, prezirali plen. Napadali su, pljačkali i ubijali zabave radi, a konje, stoku, žito, krmu, so, katran i sukno koje su otimali vojnim prevoznicima delili su po selima. Na krojače i zanatlije nemilice su rasipali zlato i srebro, trošeći na ono što su iznad svega voleli – oružje, odeću i nakit. Darivani ljudi su ih hranili, pojili, gostili i skrivali, i nisu odavali pacovska skrovišta i bogaze čak ni kad su ih Nilfgardijci i Nisirci do krvi šibali.
Prefekti su ustanovili veliku nagradu – i isprva su se našli oni koji su se polakomili na nilfgardsko zlato. Ali onda je kolibe potkazivača preko noći zahvatao plamen, a nad beguncima od požara ubrzo su sevale oštrice avetinjskih jahača koji su kružili u dimu. Pacovi su napadali pacovski. Tiho, izdajnički, okrutno. Pacovi su obožavali da ubijaju.
Prefekti su pribegli oprobanim načinima za borbu protiv drugih bandi – nekoliko puta pokušavali su da ubace izdajnika u redove Pacova. Nije im uspelo. Pacovi nisu nikog prihvatali. Solidarna i zbratimljena šestorka koju je iznedrilo vreme prezira nije želela strance. Prezirala ih je.
Do dana kada se pojavila kao akrobatkinja gipka, ćutljiva devojka pepeljaste kose o kojoj Pacovi nisu znali ništa.
Vreme Prezira Page 32
