Sezona Oluja

by Andrzej Sapkowski

  – Bravo.

  – Pitam onda: zbog čega?

  – Da bih ti dokazala da mogu.

  On popi gutljaj vina. Uzgred, veoma dobrog.

  – Dokazala si – klimnu glavom – da možeš. U suštini, mogla si to jednostavno da mi saopštiš, makar i da si me srela na ulici. Poverovao bih. Htela si na drugačiji i ubedljiviji način. Pitam, dakle: šta dalje?

  – I sama se pitam – pohlepno ga pogleda ispod trepavica. – Ali pustimo da stvari idu svojim tokom. Za sada, recimo da radim u ime i u korist nekoliko mojih konfratera. Čarobnjaka koji imaju neke planove u vezi s tobom. Ti čarobnjaci, kojima nisu strani moji diplomatski talenti, prepoznali su me kao pravu osobu koja će te informisati o njihovim planovima. To je za sada sve što mogu da ti otkrijem.

  – To je vrlo malo.

  – U pravu si. Ali trenutno, stid me je da priznam, ni sama ne znam više, nisam očekivala da ćeš se pojaviti tako brzo, da ćeš tako brzo otkriti ko je platio jemstvo. Što je trebalo, kako su me uveravali, da ostane tajna. Kada budem znala više, otkriću ti više. Budi strpljiv.

  – A slučaj mojih mačeva? To je deo te igre? Tih tajnih čarobnjačkih planova? Ili još jedan dokaz da možeš?

  – Ništa ne znam o slučaju tvojih mačeva, šta god to trebalo da znači i čega god da se tiče.

  Nije poverovao do kraja. Ali nije produbljivao temu.

  – Tvoji konfrateri čarobnjaci – reče – u poslednje vreme se utrkuju u ispoljavanju antipatije i neprijateljstva prema meni. Zapinju iz sve snage ne bi li mi dojadili i zgadili mi život. U svakoj neprijatnoj avanturi koja me zadesi imam pravo da tražim otiske njihovih umešanih prstiju. Niz nesrećnih okolnosti. Bacaju me u zatvor, zatim puštaju, zatim saopštavaju da imaju planove u vezi sa mnom. Šta će tvoji konfrateri izmisliti ovoga puta? Bojim se čak i da pravim pretpostavke. A ti, priznajem vrlo diplomatski, kažeš mi da budem strpljiv. Ali ja ionako nemam izlaz. Moram svakako da čekam da stvar izazvana tvojim potkazivanjem dospe na razmatranje.

  – A u međuvremenu – osmehnu se čarobnica – možeš u potpunosti uživati slobodu i koristiti se njenim beneficijama. Na sudu ćeš se braniti sa slobode. Ako predmet uopšte bude razmatran, što nimalo nije sigurno. A ako bude, onda, veruj mi, nemaš razloga za brigu. Imaj poverenja u mene.

  – S poverenjem – revanšira se osmehom – može biti teško. Postupci tvojih konfratera su u poslednje vreme mnogo narušili moje poverenje. Ali potrudiću se. A sada već idem. Da verujem i strpljivo čekam. Moj naklon.

  – Ne klanjaj se još. Samo trenutak. Mozaik, vino.

  Promenila je poziciju na fotelji. Veštac se i dalje tvrdoglavo pretvarao da ne vidi ono što je bilo uočljivo u razrezu haljine – kolena i butine.

  – Ajde – reče ubrzo – nema šta da okolišamo. Vešci se nikada nisu dobro kotirali u našoj sredini, ali bilo nam je dovoljno da vas ignorišemo. Tako je bilo do pre izvesnog vremena.

  – Vremena – bilo mu je dosta vrdanja – kada sam stupio u vezu s Jenefer.

  – Ma ne, varaš se – upilji u njega oči boje jadeita. – I to dvostruko. Primo, nisi ti stupio u vezu s Jenefer, nego ona s tobom. Secundo, ta veza je malo koga uzrujavala, nisu takve ekstravagancije kod nas bile retkost. Prelomni momenat bio je vaš rastanak. Kada se to dogodilo? Pre godinu dana? Ah, kako brzo prolazi to vreme...

  Napravi efektnu pauzu, računajući na njegovu reakciju.

  – Tačno godinu dana – nastavi, kada je postalo jasno da neće biti reakcije. – Deo sredine... ne previše velik, ali uticajan... tada je obratio pažnju na tebe. Nije svima bilo jasno šta se zapravo zbilo među vama. Neki od nas su smatrali da je Jenefer, došavši sebi, raskinula s tobom i najurila te kao psa. Drugi su imali smelosti da suponiraju da si ti, otvorivši oči, njoj dao korpu i pobegao bogu iza tregera. Kako sam već pomenula, kao rezultat toga postao si predmet interesovanja. Kao i, kako si tačno pogodio, antipatije. Štaviše, bilo je onih koji su hteli nekako da te kazne. Na tvoju sreću, većina je zaključila da to nije vredno truda.

  – A ti? Kojem delu sredine si pripadala?

  – Onom – Lita iskrivi koralne usne – kojem je tvoja ljubavna afera, zamisli, bila isključivo zabavna. Ponekad smešna. Ponekad nam je zbilja obezbeđivala hazardne provode. Lično ti se zahvaljujem na znatnom prilivu gotovine, vešče. Kladili smo se koliko ćeš dugo izdržati s Jenefer, ulozi su bili visoki. Moja je opklada, kako se ispostavilo, bila najispravnija. I ubola sam premiju.

  – U tom slučaju, biće bolje da krenem. Ne bi trebalo da te posećujem, ne bi trebalo da nas vide zajedno. Pomisliće da smo isplanirali opkladu.

  – Brine te šta će pomisliti?

  – Pomalo. A tvoj dobitak me raduje. Mislio sam da ti refundiram petsto korona koje si uplatila kao jemstvo. Ali pošto si ubola premiju kladeći se na mene, više se ne osećam obaveznim. Neka to bude kompenzacija.

  – Pomen o povraćaju jemstva – u zelenim očima Lite Nejd pojavi se ljutit blesak – ne odaje, nadam se, nameru da se izmakneš i zbrišeš? Nećeš da čekaš sudsku raspravu? Ne, ne, nemaš ti takvu nameru, ne možeš imati. Ipak dobro znaš da bi te takva namera poslala nazad u ćorku. Znaš to, zar ne?

  – Ne moraš da mi dokazuješ da možeš.

  – Volela bih da ne moram, govorim ti to iskreno.

  Položila je ruke na dekolte, s očiglednom namerom da tamo privuče njegov pogled. Pravio se da nije primetio, opet je pogledao prema Mozaik. Lita se nakašlja.

  – A što se tiče poravnanja, odnosno podele dobitka u opkladi – kaza – faktički si u pravu. Pripada ti. Neću se odvažiti da ti ponudim novac... Ali šta kažeš na neograničen kredit u „Naturi Rerum“? Za vreme tvog boravka ovde? Zbog mene se tvoja prethodna poseta u gostionici završila pre nego što je počela, pa sada...

  – Ne, hvala. Cenim želju i nameru. Ali hvala, ne.

  – Siguran si? Dabome, nesumnjivo jesi. Bez potrebe sam spomenula... slanje u ćorku. Isprovocirao si me. I zbunio. Tvoje oči, te čudne mutirane oči, naizgled tako iskrene, neprestano lutaju... I mame. Ti nisi iskren, o ne. Znam, znam, iz usta čarobnice to je kompliment. Upravo si to hteo da kažeš, zar ne?

  – Bravo.

  – A da li bi mogao da budeš iskren? Ukoliko bih to zatražila?

  – Kada bi to zatražila.

  – Ah. Neka tako i bude. Onda, molim lepo. Zašto baš Jenefer? Zašto baš ona, a ne neko drugi? Da li bi mogao to da definišeš? Nazoveš?

  – Ako je ovo opet predmet opklade...

  – Nije predmet opklade. Zašto baš Jenefer iz Vengerberga?

  Mozaik se pojavi kao sena. S novom bocom. I kolačićima. Geralt ju pogleda u oči. Ona smesta okrenu glavu.

  – Zašto Jenefer? – ponovi on, zagledan u Mozaik. – Zašto baš ona? Odgovoriću iskreno: ni sam ne znam. Postoje takve žene... Dovoljan je jedan pogled...

  Mozaik otvori usta, delikatno odmahnu glavom. Odrično i zaprepašćeno. Znala je. I preklinjala da prestane. Ali on je već daleko dogurao u igri.

  – Postoje žene – i dalje je lutao pogledom po devojčinoj figuri – koje privlače. Kao magnet. S kojih je nemoguće skinuti pogled...

  – Ostavi nas, Mozaik – u Litinom glasu mogla se čuti škripa ledene krvi koja se tare o gvožđe. – A tebi, Geralte iz Rivije, hvala. Za posetu. Za strpljenje. I za iskrenost.

  Veščevski mač (fig. 40) odlikuje se time što je, kao kompleksija drugih mačeva, peta esencija onoga što je kod drugoga oružja najbolje. Prvoklasan čelik i način kovanja svojstven patuljačkim železarama i kovačnicama, daju oštrici lakoću, ali i gipkost izuzetnu. Oštren je veščevski mač isto na patuljački način, takoreći, tajni način, a koji će ostati tajni zanavek, jer gorski su kepeci vesma na tajne svoje ljubomorni. Mačem pak od patuljaka naoštrenim moguće je napola preseći maramicu u vazduh bačenu. Istu tu veštinu, znamo to iz priča očevidaca, svojim mačevima uspeše vešci dokazati.

  Pandolfo Fortegera, Traktat o hladnom oružju

  Šesto poglavlje

  Kratka jutarnja oluja i kiša osvežili su nakratko vazduh, zatim je smrad otpadaka, prigorele masti i pokvarenih riba, n
ošen brizom od Palmire, ponovo postao nesnosan.

  Geralt je prenoćio u Nevenovom konaku. Sobica koju je zauzeo bard bila je udobna. U doslovnom smislu – da bi se došlo do kreveta, moralo se čvrsto priljubiti uza zid. Na sreću, krevet je bio za dvoje i moglo se na njemu spavati, iako je užasno praštalo, a slamarica je bila polutvrdo nabijena od pridošlih trgovaca, poznatih ljubitelja intenzivnog vanbračnog seksa.

  Geraltu se, iz nepoznatih razloga, u san javila Lita Nejd.

  Pošli su da doručkuju na obližnjoj pijaci, u dućan gde su, kao što je bard uspeo da ispita, služili fenomenalne sardine. Neven je častio. Geraltu to nije smetalo. Na kraju krajeva, veoma često je bivalo obrnuto – Neven se, kada je bio švorc, koristio njegovom štedrošću.

  Seli su, naime, za grubo orendisan sto i dohvatili se sardina isprženih do hrskavosti, koje su im doneli na drvenom tanjiru, velikom poput točka od kolica. Kako je veštac primetio, Neven se svaki čas bojažljivo osvrtao. I zamirao kad bi mu se učinilo da ih neki prolaznik previše nametljivo promatra.

  – Mislim da bi – konačno promrmlja – ipak trebalo da te snabdemo nekakvim oružjem. I da ga nosiš na vidnom mestu. Valjalo bi izvući lekciju iz jučerašnjeg izgreda, zar ne misliš tako? O, pogledaj, vidiš onamo izložene štitove i verižnjače? To je oružarska radionica. Sasvim sigurno imaju i mačeve tamo.

  – U ovom gradu – Geralt odgrize hrbat sardine i ispljunu peraje – oružje je zabranjeno, pridošlicama se oružje oduzima. Izgleda da ovde samo banditi mogu da šetaju naoružani.

  – Mogu i šetaju. – Bard pokretom glave pokaza na bitangu s velikim nadžakom na ramenu što je prolazila pored njih. – Ali u Keraku Ferant de Letenhov, koji je, kao što znaš, moj brat od strica, izdaje naredbe, opominje ljude da ih poštuju i kažnjava ih za njihovo kršenje. A budući da je familijarnost sjajan zakon prirode, obojici može da nam se fućka za ovdašnje naredbe. Ovim utvrđujem da smo ovlašćeni da posedujemo i nosimo oružje. Hajde da završimo doručak i odemo da ti kupimo mač. Gazdarice! Izvanredne su vam ove ribice! Molim vas, ispržite još deset!

  – Jedem ove sardine – Geralt baci ogriženu kičmu – i konstatujem da gubitak mačeva nije ništa, samo kazna za lakomost i snobizam. Za to što mi se prohteo luksuz. Iskrsao mi je neki posao u blizini, te sam naumio da svratim u Kerak i pogostim se u „Naturi Rerum“, krčmi o kojoj se bruji u celom svetu. A mogao sam gde bilo pojesti škembiće, kupus sa graškom ili riblju čorbu...

  – Uzgred budi rečeno – Neven obliza prste – „Natura Rerum“, mada je kuhinja zasluženo slavna, samo je jedna od mnogih. Ima lokala gde ne daju goru hranu, a dešava se da bude i bolja. Barem „Šafran i biber“ u Gors Velenu, ili „Hen Cerbin“ u Novigradu, sa sopstvenom pivarom. Ili „Sonatina" u Cidarisu, nedaleko odavde, najlepši plodovi mora na celoj obali. ,,Rivoli“ u Mariboru i tamošnji tetreb na brokilonski način, solidno nadeven slaninom, njam. „Žrvanj“ u Aldersbergu i njihova slavna rebarca od zeca sa smrčcima a la kralj Videmont. ,,Hofmajer“ u Hirundumu, eh, svratiti tamo u jesen, nakon Saovina, na pečenu gusku u sosu od krušaka... Ili „Dva čikova“, nekoliko milja od Ard Karajga, obična krčma na raskrsnici, a služe najbolje svinjske kolenice koje sam u životu jeo... Ha! Pogledaj ko nam je došao u posetu! Mi o vuku! Zdravo, Ferante... Odnosno, hmm... gos’n javni tužioče...

  Ferant de Letenhov se sam približi, gestom pokazavši pomoćnicima da ostanu na ulici.

  – Julijane. Gospodine iz Rivije. Dolazim s vestima.

  – Ne krijem – odgovori Geralt – da već nisam počeo da gubim strpljenje. Šta su izjavili prestupnici? Oni što su me juče napali, iskoristivši to što nisam naoružan? Govorili su o tome vrlo glasno i otvoreno. To je dokaz da su umešali prste u krađu mojih mačeva.

  – Dokaza za to, nažalost, nema – tužilac slegnu ramenima. – Trojica uhapšenih su obične hulje, uz to ne baš bistri. Činjenica je da su izvršili napad, ohrabreni time što si bio bez oružja. Glasina o krađi se neverovatno brzo pročula, zaslugom, kako se čini, gospode iz kordegardije. I odmah su se našli voljni... Što uostalom ne čudi mnogo. Ne pripadaš osobama koje su naročito cenjene... I ne nastojiš da pridobiješ simpatije i popularnost. U zatvoru si dopustio sebi da se pobiješ sa suzatvorenicima...

  – Naravno – veštac klimnu glavom. – Sve je to moja krivica. Ovi jučerašnji su takođe bili povređeni. Nisu se žalili? Nisu zatražili odštetu?

  Neven se zasmeja, ali odmah ućuta.

  – Svedoci jučerašnjeg incidenta su – jetko reče Ferant de Letenhov – izjavili da su ona trojica tučena bačvarskom daskom. I da su tučeni neobično okrutno. Toliko okrutno da se jedan od njih... uneredio.

  – Sigurno od uzbuđenja.

  – Tučeni su – tužilac nije promenio izraz lica – čak i onda kada su već bili klonuli i nisu predstavljali pretnju. A to predstavlja prekoračenje granice samoodbrane.

  – A ja se ne bojim. Imam dobrog advokata.

  – Može sardina? – Neven prekinu teško ćutanje.

  – Obaveštavam vas – tužilac najzad progovori – da je istraga u toku. Lica koja su juče uhapšena nisu umešana u krađu mačeva. Saslušano je nekoliko osoba koje su mogle učestvovati u prestupu, ali dokazi nisu pronađeni. Informatori nisu mogli da ukažu ni na jedan trag. Poznato je, ipak... i to je glavna stvar zbog koje dolazim... da je kod lokalnog polusveta glasina o mačevima izazvala uzbuđenje. Pojavili su se, navodno, i došljaci željni da odmere snage s vešcem, naročito nenaoružanim. Stoga, preporučujem opreznost. Ne mogu da isključim dalje incidente. Takođe, nisam siguran, Julijane, da li je u ovoj situaciji društvo gospodina iz Rivije...

  – U društvu Geralta – trubadur ga ratoborno prekinu – bivao sam na dosta opasnijim mestima, u neprilikama kojima ovdašnja manguparija nije ni dorasla. Obezbedi nam, rođače, ukoliko smatraš to celishodnim, oružanu pratnju. Nek deluje zastrašujuće. Jer kada Geralt i ja propisno izlemamo sledeći ološ, onda će početi kuknjava o prekoračenju granice samoodbrane.

  – Ako je to stvarno ološ – reče Geralt. – A ne plaćeni razbojnici koje je neko unajmio. Da li se istraga vodi i iz tog ugla?

  – Uzete su u obzir sve eventualnosti – reče Ferant de Letenhov. – Istraga će biti nastavljena. Dodeliću vam eskortu.

  – Radujemo se.

  – Doviđenja. Srećno.

  Nad krovovima grada drali su se galebovi.

  •

  Kako se ispostavilo, mogli su da batale i posetu oružaru. Geraltu je bilo dovoljno da samo baci pogled na ponuđene mačeve. A kada je saznao njihovu cenu, slegnuo je ramenima i bez reči napustio prodavnicu.

  – Mislio sam – Neven dodade na ulici – da se razumemo. Trebalo je da kupiš bilo šta, samo da ne izgledaš nenaoružano!

  – Neću da ćerdam novac na bilo šta. Čak ni ako je to tvoj novac. Ono je smeće, Nevene. Primitivni mačevi masovne proizvodnje. I paradni dvorski mali mačevi pogodni za bal pod maskama, ako bi poželeo da se maskiraš u mačevaoca. A procenjeni tako da samo izazivaju prazan smeh.

  – Hajde da pronađemo drugu prodavnicu! Ili radionicu!

  – Svuda će biti isto. Potražnja je za bilo kakvim i jevtinim oružjem koje treba da posluži u jednoj poštenoj tuči. I ne treba da posluži onima koji pobeđuju, zate što oružje pokupljeno s bojnog polja nije više za upotrebu. Potražnja je i za šljaštećim drangulijama s kojima paradiraju kicoši. A kojima se ni kobasica ne može iseći. Možda jedino džigernjača.

  – Preteruješ kao i obično.

  – Iz tvojih usta to je kompliment.

  – Neplaniran! Reci, gde onda da uzmemo dobar mač? A da nije gori od onih koji su ukradeni? Ili bolji?

  – Ima, dabome, majstora oružarskog faha. Možda bi se i našlo kod njih neko valjano sečivo u magacinu. Ali ja moram da imam mač prilagođen mojoj ruci. Iskovan i izrađen po narudžbini. To traje nekoliko meseci, a ponekad i godinu dana. Nemam toliko vremena.

  – Nekakav mač ipak treba da nabaviš – bard trezveno napomenu. – I to, po mom mišljenju, što pre. Šta nam onda preostaje? Možda...

  Snizi glas, osvrnu se.

 
; – Možda... Možda Kaer Morhen? Tamo sigurno...

  – Sasvim sigurno – prekinu ga Geralt, stiskajući vilice. – Nego kako. Tamo uvek ima dovoljno oštrica, bogat izbor, uključujući i srebrne. Ali daleko je, a gotovo da nema dana bez oluje i pljuska. Reke su nabujale, putevi su razmekšani. Put bi mi oduzeo mesec dana. Osim toga...

  Šutnu ljutito iskidanu korpu koju je neko bacio na ulicu.

  – Dozvolio sam da me pokradu, Nevene, da me nasamare i pokradu kao poslednju naivčinu. Vesemir bi me nemilosrdno ismejao, drugovi bi, da su se baš tada zadesili u Tvrđavi, takođe imali u čemu da uživaju, terali bi šegu sa mnom godinama. Ne. To ne dolazi u obzir, dovraga. Moram da pronađem drugi izlaz. I to sam.

  Začuli su flautu i doboš. Izašli su na trg na kojem se nalazila pijaca s povrćem, a grupa vaganata izvodila je predstavu. Imali su prepodnevni repertoar, što znači primitivno glup i nimalo smešan. Neven je kročio među tezge, tamo se s poznavanjem dostojnim divljenja i neočekivanim od pesnika smesta pozabavio ocenjivanjem i degustacijom krastavaca, cvekle i jabuka koji su se šepurili na tezgama, svaki put zapodevši razgovor i flertujući s trgovkinjama.

  – Kiseli kupus! – kaza, zahvatajući pomenuti kupus iz kace pomoću drvenih štipaljki. – Probaj, Geralte. Izvrstan je, zar ne? Ovakav kupus je ukusna i blagotvorna stvar. Zimi, kada nedostaje vitamina, čuva od skorbuta. Osim toga, on je savršeno antidepresivno sredstvo.

  – Kako to?

  – Pojedeš lonac kiselog kupusa, zaliješ loncem kiselog mleka... i depresija ubrzo postaje tvoja najmanja briga. Zaboravljaš na depresiju. Ponekad na duže vreme. Koga tako posmatraš? Ko je ta devojka?

  – Poznanica. Sačekaj ovde. Razmeniću s njom koju reč i vraćam se.

  Spažena devojka bila je Mozaik, koju je upoznao kod Lite Nejd.

  Bojažljiva, glatko zalizana čarobničina učenica. U skromnoj, čak elegantnoj haljini boje palisandrovine. I koturnima s potpeticom od plute, u kojima se kretala vrlo ljupko, imajući u vidu neravnu kaldrmu prekrivenu klizavim otpacima od povrća.