Prešli su preko mosta. Odmah iza mosta ležao je čovek, polusvesno opipavajući rukama oko sebe. Lice mu je bilo okrvavljeno i tako natečeno da su mu se oči gotovo gubile u oteklini. Teško je disao, a svaki dah je nadimao krvave mehuriće ispod razbijenog nosa. Vojnik koji ih je vodio nije mu posvetio nimalo pažnje, stoga su se i Geralt i Neven pravili da ništa ne vide. Nalazili su se na teritoriji gde nisu smeli da ispoljavaju preteranu radoznalost. Nije bilo preporučljivo zabadati nos u stvari Revelina – u Revelinu, kako se pričalo, zabodeni nos se obično rastajao od vlasnika i ostajao tamo gde je bio zaboden.
Vojnik ih je vodio kroz kuhinju u kojoj su kuvari leteli kao muve bez glave. Klokotali su kotlovi u kojima su se, kako je zapazio Geralt, spremale krabe, jastozi i langusti. Uvijale su se u kacama jegulje i murinje, dinstale su se u loncima ostrige i dagnje. Cvrčalo je mesište na ogromnim tiganjima. Sluge su grabile tacne i poslužavnike natrpane gotovim jelima da bi ih iznosili u hodnike.
Sledeće prostorije je, za promenu, napajao miris damskih parfema i kozmetike. Ispred reda ogledala, brbljajući neprestano, ulepšavalo se petnaestak žena u različitim stadijumima negližea, uključujući i onaj potpuni. Ovde su Geralt i Neven takođe sačuvali kamena lica i nisu dozvolili da im pogledi preterano šaraju.
U sledećoj prostoriji bili su podvrgnuti detaljnoj reviziji. Osobe koje su to radile bile su ozbiljne po izgledu, profesionalne u ponašanju i odlučne u radu. Geraltov štilet podlegao je konfiskaciji. Nevenu, koji nikada nije nosio nikakvo oružje, uzeše češalj i vadičep. Ali su mu – nakon razmišljanja – ostavili lutnju.
– Ispred svetosti stoje stolice – obavestiše ih na kraju. – Na njih ćete sesti. Sedite i ne ustajte sve dok njegova svetost ne naredi. Ne prekidajte njegovu svetost dok govori. Ne govorite dok njegova svetost ne da znak da možete. A sada uđite. Na ova vrata.
– Svetost? – progunđa Geralt.
– Nekada je bio sveštenik – odgunđa pesnik. – Ali ne boj se, nije stekao navike. Podređeni ipak moraju nekako da ga titulišu, a ne podnosi da ga nazivaju šefom. Mi ne moramo da ga titulišemo.
Kada su ušli, odmah im je nešto preprečilo put. Nešto je bilo veliko poput planine i intenzivno je smrdelo na mošus.
– Š’a ima, Mikita – Neven pozdravi planinu.
Div, nazvan Mikita, evidentno telohranitelj presvetlog šefa, bio je mestik, rezultat ukrštanja pastuva i patuljka. Efekat je bio ćelavi patuljak visine preko sedam stopa, bez vrata, kudrave brade, sa zubima koji su štrčali kao u vepra i rukama koje su sezale do kolena. Nisu se često viđali slični ukrštenici; ove vrste, kako se smatralo, skroz su se genetski razlikovale – nešto kao Mikita nije moglo nastati prirodnim putem. Nije se to dešavalo bez pomoći izuzetno snažne magije. Uzgred budi rečeno, zabranjene magije. Kružile su glasine da mnogo čarobnjaka ne mari za zabranu. Geralt je upravo imao pred očima dokaz o istinitosti tih glasina.
Seli su, u skladu sa tu važećim protokolom, na dve vrbove stolice. Geralt pogleda oko sebe. U najdaljem uglu sobe, na velikom šezlongu, dve razgolićene gospođice bavile su se jedna drugom. Posmatrao ih je, hraneći psa, mali, neugledan, pogrbljen i nikakav muškarac u ležernom, kitnjasto izvezenom ruhu i s fesom s kićankom. Nahranivši psa poslednjim parčetom jastoga, muškarac obrisa ruke i okrenu se.
– Zdravo, Nevene – progovori, sevši ispred njih na nešto što je neverovatno podsećalo na tron, iako je bilo od vrbe. – Moje poštovanje, gospodine iz Rivije.
Presvetli Piral Prat, smatran – ne bez osnova – šefom organizovanog kriminala čitavog regiona, izgledao je kao penzionisani trgovac svilom. Na pikniku penzionisanih trgovaca svilom ne bi upadao u oči i ne bi mogao biti identifikovan kao neko van branše. Barem ne iz daljine. Opservacija s manje distance omogućava da se kod Pirala Prata vidi ono što trgovci svilom nisu imali. Star i izbledeo ožiljak na jagodičnoj kosti, trag uboda nožem. Neprijatna i zlokobna grimasa uzanih ustiju. Svetle, žućkaste oči, nepomične kao u pitona.
Niko nije dugo prekidao ćutanje. Odnekud iza zida dopirala je muzika, čula se vreva.
– Drago mi je što vas vidim i pozdravljam vas obojicu – odazva se konačno Piral Prat. U njegovom glasu se jasno mogla osetiti stara i nerđajuća ljubav prema jeftinom i slabo destilovanom alkoholu.
– Naročito mi je drago tebe da pozdravim, muzikantu. – Presvetli se osmehnu Nevenu. – Nismo se videli od svadbe moje unuke, koju si uveličao svojim nastupom. A ja sam baš mislio na tebe, jer se mojoj drugoj unuci nešto žuri da se uda. Gajim nadu da me radi starog prijateljstva ni ovoga puta nećeš odbiti. Pa? Hoćeš li zapevati na svadbi? Ne moram da te molim onako dugo kao prošli put? Neću morati da te... ubeđujem?
– Zapevaću, zapevaću – Neven požuri s uveravanjem, blago pobledevši.
– A danas si – nastavi Prat – kako mislim, svratio da pitaš za moje zdravlje? Eto, sranje je ovo moje zdravlje.
Neven i Geralt nisu prokomentarisali. Ogropatuljak je smrdeo na mošus. Piral Prat teško uzdahnu.
– Dobio sam – obavesti ih – čir na želucu i sitofobiju, tako da draži stola nisu više za mene. Dijagnosticirali su mi bolesnu jetru i zabranili da pijem. Navukao sam diskopatiju, u jednakoj meri vratnih i slabinskih pršljenova, a to mi je iz liste razonoda eliminisalo lov i druge ekstremne sportove. Lekovi i kure gutaju mnoštvo novca koji sam ranije navikao da dajem na hazardne igre. Naravno, recimo da mi frula još uvek stoji, ali koliko mi treba posla oko nje da bi stajala! To pre zamori, nego što obraduje... I šta mi onda preostaje? A?
– Politika?
Piral Prat se zasmeja, čak mu se zatrese kićanka na fesu.
– Bravo, Nevene. Kao i obično, pravo u srž. Politika, o da, to je sada nešto za mene. U početku nisam bio naklonjen tome. Pre sam mislio da se angažujem oko prostitucije i investiram u javne kuće. Motao sam se među političarima i brojne sam upoznao. I uverio sam se da je bolje da se petljam s kurvama, jer kurve imaju barem neki ponos i nekakve principe. Ipak, s druge strane, iz kupleraja ne možeš vladati kao iz gradske većnice. A hteo bih da vladam, ako ne svetom, kako se kaže, onda bar srezom. Stara izreka glasi: ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se...
Zastade, pogleda u šezlong, istežući vrat.
– Ne zabušavajte, devojke! – dreknu. – Ne pravite se! Više, više entuzijazma! Hmm... Gde sam ono stao?
– Kod politike.
– A, da. Ali politika je politika, a tebi su, vešče, tvoji slavni mačevi ukradeni. Zar zbog toga imam čast da te pozdravim?
– Baš zbog toga, dakako.
– Ukrali su mačeve – Prat je klimao glavom. – Držim da je to bolan gubitak? Očito je bolan. I nenadoknadiv. Ha, uvek sam tvrdio da je u Keraku sve lopov do lopova. Tamošnji ljudi, samo im daj priliku, poznata stvar, ukrašće sve što nije čvrsto zakucano ekserima. A za slučaj da dođu u kontakt sa zakucanim stvarima, uvek uz sebe imaju ćuskiju.
– Istraga, gajim nadu, traje? – nastavi nakon časka. – Ferant de Letenhov radi? Pogledajte ipak istini u oči, gospodo. Ne treba očekivati čuda od Feranta. Bez uvrede, Nevene, ali tvoj rođak bi bio bolji knjigovođa, nego što je islednik. Nema on ništa, samo knjige, kodekse, paragrafe, pravilnike, da, i te njegove dokaze, dokaze i iznova dokaze. Kao u onoj anegdoti o kozi i kupusu. Ne znate je? Zatvorili jednom kozu u oboru s glavicom kupusa. Ujutru ni traga od kupusa, a koza sere zeleno. Ali nema dokaza i nema svedoka, stoga je postupak obustavljen, causa finita. Ne bih želeo da budem loš prorok, vešče Geralte, ali pitanje krađe tvojih mačeva može zadesiti sličan kraj.
Geralt ni ovoga puta nije prokomentarisao.
– Prvi mač je – Piral Prat protrlja bradu rukom ukrašenom prstenjem – čelični. Sideritni čelik, ruda koja potiče iz meteorita. Kovan u Mahakamu, u patuljačkim livnicama. Ukupna dužina četrdeset i po cola, sama oštrica duga dvadeset sedam i četvrt. Izvanredna balansiranost, težina oštrice precizno jednaka težini rukohvata, težina celog oružja sigurno ispod četrdeset unci. Izrada rukohvata i nakrsnice jednostavna ali elegantna.
– I drugi mač, slične dužine i težine, srebrn. Delimično, naravno. Če
lična srž okovana srebrom, oštrice su takođe čelične, čisto srebro je previše meko da bi se naoštrilo. Na nakrsnici i čitavom dužinom oštrice runski znaci i glifovi, za koje moji eksperti smatraju da je nemoguće dešifrovati ih, ali da su nesumnjivo magični.
– Precizan opis. – Geraltu je lice bilo kao od kamena. – Kao da si video mačeve.
– Zato što ih i jesam video. Doneli su mi ih i ponudili da kupim. Posrednik, koji predstavlja interese sadašnjeg vlasnika, osoba besprekorne reputacije i koju lično poznajem, jemčio mi je da su mačevi nabavljeni legalnim putem, da potiču s nalazišta u Fen Karnu, drevne nekropole u Sodenu. U Fen Karnu su iskopali bezbroj dragocenosti i artefakata, pa zato u suštini nije bilo osnova da se dovodi u pitanje verodostojnost. Ja sam ipak sumnjao. I nisam kupio mačeve. Slušaš li me, vešče?
– Napeto. Čekam zaključak. I detalje.
– Zaključak je sledeći: nešto za nešto. Detalji koštaju. Informacija ima etiketu s cenom.
– Pa znaš – brecnu se Neven. – Ja kod tebe zbog starog prijateljstva, s prijateljem na muci...
– Posao je posao – prekinu ga Piral Prat. – Kazao sam, informacija koju posedujem ima svoju cenu. Ako hoćeš da saznaš nešto o sudbini svojih mačeva, vešče iz Rivije, moraš platiti.
– Koja je cena na etiketi?
Prat izvuče ispod ruha veliku zlatnu monetu i uruči je ogropatuljku. Ovaj je pak bez vidnog napora, slomi među prstima kao da je čajni kolutić. Geralt odmahnu glavom.
– Banalnost na nivou vašarskog pozorišta – procedi. – Daš mi pola monete, a neko će se, nekada, možda čak za nekoliko godina, pojaviti s drugom polovinom. I zatražiti da ispunim njegovu želju. Koju ću morati bezuslovno da ispunim. Ništa od toga. Ako je to trebalo da bude cena, onda se nećemo pogoditi. Causa finita. Idemo, Nevene.
– Nije ti stalo da povratiš mačeve?
– Ne toliko.
– Pretpostavio sam. Ali nije bilo na odmet da pokušam. Daću ti drugu ponudu. Ovoga puta nećeš odbiti.
– Idemo, Nevene.
– Izaći ćeš – Prat pokaza pokretom glave – ali na druga vrata. Ova. Najpre ćeš se skinuti. Ostaćeš samo u dugim gaćama.
Geraltu se činilo da kontroliše svoje lice. Sigurno se varao, jer ogropatuljak naglo zariča i krenu prema njemu, podižući šape i smrdeći za dvojicu.
– Ovo mora da je neka sprdnja – Neven glasno izjavi, kao i obično, junačan i jezičav dok stoji kraj vešca. – Teraš šegu s nama, Pirale. Zato ćemo se sada oprostiti i izaći. I to na ova ista vrata kuda smo i ušli. Ne zaboravi ko sam ja! Izlazim!
– Ne bih rekao – odmahnu glavom Piral Prat. – To da nisi specijalno mudar, već smo davno ustanovili. Ali si za to da sada pokušaš da izađeš premudar.
Kako bi istakao težinu šefovih reči, ogropatuljak im pokaza stisnutu pesnicu. Veličine lubenice. Geralt je ćutao. Već duže vreme je zagledao džina, merkajući na njemu mesto osetljivo na udarac nogom. Pošto je izgledalo da ga bez udarca nogom neće zaobići.
– No, dobro. – Prat gestom ukroti telohranitelja. – Popustiću malo, pokazaću dobru volju i želju za kompromisom. Danas se ovde okupila čitava lokalna industrijska i trgovačka elita, te finansijeri, političari, plemići, sveštenstvo, čak i jedan knez, inkognito. Obećao sam im spektakl kakav nisu videli, a vešca u gaćama sigurno nisu videli. Ali nek ide život, napraviću mali ustupak: izaći ćeš go do pojasa. U zamenu za to, dobićeš obećane informacije, i to odmah. Osim toga, kao bonus...
Piral Prat podiže sa stola tabak papira.
– Kao bonus, dvesta novigradskih korona. Za veščevski penzijski fond. Izvoli, to je ček na donosioca, u banci Ðankardijevih, za naplatu u svakoj njihovoj filijali. I šta kažeš na to?
– Zašto pitaš? – Geralt se namršti. – Već si mi, čini se, dao do znanja da ne mogu da odbijem.
– Dobro ti se čini. Kazao sam da ponuda ne može da se odbije. Ali ona je, po mom mišljenju, obostrano korisna.
– Nevene, uzmi ček. – Geralt raskopča i skinu jaknu. – Govori, Prate.
– Ne radi to – Neven još više poblede. – Ili ti znaš šta te tamo čeka, iza tih vrata?
– Govori, Prate.
– Kao što sam već napomenuo – presvetli se zavali na svom tronu – odbio sam da kupim mačeve od posrednika. Ali pošto je to bila, kao što sam već rekao, meni dobro poznata i poverljiva osoba, predložio sam drugi, vrlo isplativ način za njihovo unovčavanje. Posavetovao sam ga da ih sadašnji vlasnik stavi na aukciju. U aukcijskoj kući braće Borsodi u Novigradu. To je najveća i na najboljem glasu kolekcionarska aukcija, iz celog sveta tamo dolaze ljubitelji rariteta, antikviteta, retkih umetničkih dela, unikatnih proizvoda i svakojakih kurioziteta. Kako bi se dokopali nekog fenomena za svoju kolekciju, ti čudaci licitiraju kao sumanuti, razne egzotične ekscentričnosti prolaze kod Borsodijevih za gotovo astronomske sume. Nigde se ne može skuplje prodati.
– Govori, Prate. – Veštac svuče košulju. – Slušam te.
– Aukcije u kući Borsodijevih odvijaju se jednom u tri meseca. Najbliža će biti održana u julu, petnaestog. Lopov će se zacelo pojaviti tamo s tvojim mačevima. Uz trunku sreće, uspećeš da mu ih oduzmeš pre nego što ih stavi na aukciju.
– I to je sve?
– To uopšte nije malo.
– Identitet kradljivca? Ili posrednika?
– Ne znam identitet kradljivca – prekinu ga Prat. – A posrednika neću otkriti. Posao je to, obavezuju nas zakoni, propisi i ništa manje važne uzanse. Izgubio bih obraz. Dosta sam ti otkrio, sasvim dovoljno za ono što od tebe tražim. Isprati ga u arenu, Mikita. A ti hodi sa mnom, Nevene, i mi ćemo gledati. Šta čekaš, vešče?
– Koliko sam shvatio, treba da izađem bez oružja? Nije dovoljno što sam go do pojasa, već moram da budem i goloruk?
– Obećao sam gostima nešto – pojasni Prat, polako, kao detetu – što dosad nisu videli. Već su viđali vešca s oružjem.
– Shvatam.
Našao se u areni, na pesku, u krugu obeleženom balvanima ukopanim u zemlju, oblivenom svetlom brojnih lampiona obešenih na gvozdenim žipkama. Čuo je krike, pokliče, aplauze i zvižduke. Video je nad arenom lica, otvorena usta, uzbuđene oči.
Pravo ispred njega, na suprotnom kraju arene, nešto se pomače. I skoči.
Geralt je jedva stigao da složi ruke u Znak Heliotropa. Čarolija odbi i odbaci napadajuću beštiju. Publika vrisnu u jedan glas.
Dvonogi daždevnjak podsećao je na vivernu, ali bio je manji od nje, veličine oveće doge. S druge strane, imao je znatno veću glavu nego viverna. Mnogo zubatiju čeljust. I dosta duži rep, pri vrhu tanak kao bič. Daždevnjak je tim repom energično vitlao, čistio njime pesak, sekao balvane. Pognuvši glavu, ponovo skoči na vešca.
Geralt je bio spreman, udari ga Znakom Arda i odbaci. Ali daždevnjak je uspeo da ga ošine vrhom repa. Publika ponovo zavriska. Žene zapištaše. Veštac oseti kako mu na golom ramenu raste i otiče valjak debeo kao kobasica. Sada je znao zašto mu je naređeno da se skine. Prepoznao je i protivnika. To je bio vigilozaur, specijalno uzgajan, magijski mutiran daždevnjak, koristili su ga za nadgledanje i zaštitu. Stvar nije izgledala najbolje. Vigilozaur se odnosio prema areni kao prema mestu koje mu je povereno u zaštitu. A Geralt je bio uljez kojeg je valjalo onesposobiti. A u slučaju potrebe, eleminisati.
Vigilozaur napravi krug oko arene, otirući se o balvane, besno sikćući. I napade, brzo, ne ostavivši vremena za Znak. Veštac okretno odskoči iz dometa zubate čeljusti, ali nije uspeo da izbegne udarac repom. Osetio je kako mu, pored prethodnog, počinje da otiče drugi valjak.
Znak Heliotropa opet je blokirao napadajućeg vigilozaura. Daždevnjak je uz fijuk mlatarao repom. Geralt ulovi uhom promenu u fijuku, čuo ju je sekundu pre nego što ga je vrh repa šljusnuo preko leđa. Bol ga čak oslepe, a po leđima mu poteče krv. Publika je ludela.
Znaci su slabili. Vilgozaur je tako brzo kružio oko njega, da ga je veštac jedva stizao. Pošlo mu je za rukom da izbegne dva udarca repom, treći nije izbegao, opet je dobio u lopaticu i opet oštrim vrhom. Krv je po le�
�ima već lila u potocima.
Publika je hučala, gledaoci su se drali i poskakivali. Jedan se, kako bi bolje video, jako nagnuo preko balustrade, oslanjajući se o čeličnu šipku s lampionom. Šipka se polomi i zajedno s lampionom ljusnu na arenu. Šipka se zabi u pesak, a lampion pade na vigilozaurovu glavu i buknu. Daždevnjak ga zbaci, rasipajući naokolo kaskadu iskri, pa zaskiča, trljajući glavom o balvane arene. Geralt za tili čas opazi priliku. Izvuče šipku iz peska, skoči iz kratkog zaleta i žestoko nabi železo u daždevnjakovu lobanju. Šipka je skroz prošla. Vigilozaur se zakoprca, nepovezano vitlajući prednjim šapama pokušavao je da se reši gvožđa što mu je bušilo mozak. Konačno je u nekoordinisanim skokovima grunuo o balvane i zario se u drvo. Neko vreme se bacakao u grčevima, noktima rio pesak i šibao repom. Na kraju je prestao da se miče.
Zidovi su podrhtavali od pokliča i aplauza.
Izašao je iz arene kada su spustili lestvice. Oduševljeni gledaoci opkoliše ga sa svih strana. Neko ga potapša po otečenom ramenu, jedva se suzdržao da ga ne odvali po zubima. Mlada žena ga poljubi u obraz. Druga, još mlađa, obrisa mu krv s leđa svilenom maramicom koju je odmah odmotala, trijumfalno je pokazujući drugaricama. Druga, dosta starija, skinu s izboranog vrata ogrlicu, pokušavala je da mu je uruči. Zbog izraza njegovog lica povuče se u masu.
Zasmrdelo je na mošus, a kroz svetinu se, poput broda kroz sargasume, probijao ogropatuljak Mikita. Zaklonio je svojim telom vešca i izveo ga.
Pozvani lekar je pregledao Geralta, stavio šavove. Neven je bio vrlo bled. Piral Prat spokojan. Kao da se ništa nije dogodilo. Ali veščevo lice mora da je opet mnogo govorilo, pošto je požurio s objašnjenjem.
– Uzgred budi rečeno – kaza on – ona šipka, prethodno zasečena i naoštrena, pala je u arenu po mojoj naredbi.
Sezona Oluja Page 8
