Sezona Oluja

by Andrzej Sapkowski

  Iza šipražja trske i divlje riže iznenada su ugledali strehe koliba. Videli su mreže koje su se sušile na pritkama. Žućkast pesak plaže. Brvno. A dalje, iza drveća na rtu, široki tok reke pod plavim nebom.

  – Reka! Reka! Napokon!

  Svi su kričali. Matrosi, Petru Kobin, Van Vlit. Samo se Geralt i Adario Bah nisu priključili horu.

  Ćutao je i Šklopocaner, pritiskajući kormilo.

  – Šta radiš? – dreknu Kobin. – Kuda? Uputi se na reku! Tamo! Na reku!

  – Ne vredi – u kapetanovom glasu zazvučali su očaj i rezignacija. – Tišina, brod jedva sluša kormilo, a struja je sve snažnija. Plovimo, odguruje nas, ponovo nas nosi u rukavce. Nazad u močvare.

  – Ne!

  Kobin opsova. I iskoči preko ograde. I zapliva ka plaži.

  U stopu za njim mornari skočiše u vodu, svi, Geralt nije stigao nijednog da zaustavi. Adario Bah moćnim stiskom posadi u mestu Van Vlita, koji se spremao za skok.

  – Plavo nebo – kaza. – Zlatan pesak plaže. Reka. Previše lepo da bi bilo istinito. Znači, nije istinito.

  I odjednom slika zatreperi. Odjednom tamo, gde samo što su bile ribolovačke kolibe, zlatna plaža i tok reke iza rta, veštac na sekundu ugleda paučinu tilandsije koja se do same vode spuštala s grana beživotnog drveća. Močvarne obale, naježene pneumatoforama močvarnih čempresa. Crnu baruštinu ispunjenu mehurićima. More vodenih trava. Beskrajan lavirint rukavaca.

  Na sekundu je video ono što je skrivala oproštajna aguarina iluzija.

  Plivači su iznenada počeli da viču i komešaju se u vodi. I da redom nestaju u njoj.

  Petru Kobin izroni, gušeći se i urlajući, sav pokriven vijugajućim, prugastim pijavicama debelim kao jegulje. Potom se sakrio pod vodom i više nije izronio.

  – Geralte!

  Adario Bah privuče kukom čamac koji je preživeo susret s krokodilom. A sada doplovio do boka. Patuljak uskoči i prihvati od Geralta i dalje otupelog Van Vlita.

  – Kapetane!

  Šklopocaner im mahnu kapom.

  – Ne, gos’n vešče! Ja neću napustiti brod, dovešću ga do luke, makar ne znam ni ja šta! A ako ne, zajedno s brodom ću potonuti na dno! Zbogom!

  „Prorok Loboda“ plovio je spokojno i majestetično, uplovio je u rukavac i nestao u njemu.

  Adario Bah pljunu u dlanove, pogrbi se i povuče vesla. Čamac pojuri po vodi.

  – Kuda?

  – Onaj tišak, iza plićaka. Tamo je reka. Siguran sam. Isplovićemo na plovni put, naletećemo na neki brod. A ako ne, onda ćemo ovom lađom sve do samog Novigrada.

  – Šklopocaner...

  – Uspeće. Ako mu je tako suđeno.

  Kevenard van Vlit je poplakivao. Adario je veslao.

  Nebo je potamnelo. Čuli su dalek, otegnut grom.

  – Ide oluja – kaza patuljak. – Pokisnućemo, majku mu.

  Geralt frknu. A zatim poče da se smeje. Srdačno i iskreno. I zarazno. Pošto su se ubrzo obojica smejala.

  Adario je veslao snažnim, jednakim potezima. Lađa je jurila po vodi kao strela.

  – Veslaš – oceni Geralt, brišući suze koje mu je smeh naterao na oči – kao da u životu ništa drugo nisi radio. Mislio sam da patuljci ne znaju ni da plove, ni da plivaju...

  – Podležeš stereotipima.

  Interludijum

  Četiri dana kasnije

  Aukcijska kuća braće Borsodi nalazila se na malom trgu kod Glavne ulice, faktički glavne arterije Novigrada, koja povezuje pijacu s hramom Večnog ognja. Braća su na početku svoje karijere trgovala konjima i ovcama, i tada su mogla da priušte samo šupu u podgrađu. Nakon četrdeset dve godine od osnivanja, aukcijska kuća je zauzimala impozantnu trospratnu zgradu u najreprezentativnijem delu grada. Stalno je ostajala u rukama porodice, ali je predmet aukcija isključivo bilo drago kamenje, uglavnom dijamanti, kao i umetnička dela, antikviteti i kolekcionarski predmeti. Aukcije su se održavale jednom u tri meseca, obavezno petkom.

  Danas je aukcijska sala bila ispunjena skoro do poslednjeg mesta. Prisutno je bilo, kako je procenila Antea Deris, dobrih sto osoba.

  Šum i žamor su utihnuli. Mesto za pultom zauzeo je aukcionista. Abner de Navaret.

  Abner de Navaret je, kao i obično, izgledao sjajno u crnom somotskom kaftanu i zlatnoj brokatnoj košulji. Na plemenitim crtama i fizionomiji mogli su mu pozavideti kneževi, a aristokrate na figuri i manirima. Bila je javna tajna da je Abner de Navaret zaista bio aristokrata, isključen iz roda i razbaštinjen zbog pijanstva, rasipništva i razvrata. Da nije porodice Borsodi, Abner de Navaret bi se odao prosjačenju. Ali Borsodijevima je bio potreban aukcionista koji je po spoljašnosti aristokrata. A nijedan od kandidata nije se mogao meriti s Abnerom de Navaretom u pogledu spoljašnjosti.

  – Dobro veče dame, dobro veče gospodo – progovori glasom jednako somotskim kao i njegov kaftan. – Dobro došli u Kuću Borsodijevih na tromesečnu aukciju umetničkih dela i antikviteta. Kolekcija koja je predmet aukcije, s kojom ste se upoznali u našoj galeriji, a koja predstavlja unikatnu zbirku, u celosti potiče od privatnih vlasnika.

  – Kako konstatujem, velika većina vas su naši stalni gosti i klijenti, kojima nisu strana pravila naše Kuće i pravilnik obavezujući tokom aukcije. Brošura s pravilnikom uručena je svima ovde prisutnima prilikom ulaska. Stoga vas sve smatram informisanim u vezi s našim propisima i svesnim konsekvencija za njihovo narušavanje. Počnimo, dakle, bez odlaganja.

  – Predmet broj jedan: nefritska figurica, grupna, predstavlja nimfu... hmm... sa trojicom fauna. Sudeći po našim ekspertima, izradili su je gnomovi, stara je oko stotinu godina. Početna cena dvesta korona. Vidim dvesta pedeset. To je sve? Nudi li neko više? Ne? Prodato gospodinu s brojem trideset šest.

  Dvojica pisara, koji su radili za susednim pultom, marljivo su zapisivali rezultate prodaje.

  – Predmet broj dva: Aen N’og Mab Taedh'morc, zbirka vilenjačkih bajki i romana u stihovima. Bogato ilustrovana. Idealno očuvana. Početna cena petsto korona. Petsto pedeset, gos’n trgovac Hofmajer. Gos’n gradski većnik Drofus, šeststo. Gos’n Hofmajer, šeststo pedeset. To je sve? Prodato za šeststo pedeset korona gos’n Hofmajeru iz Hirunduma.

  – Predmet broj tri: sprava od slonove kosti, oblik... hmm... obao i izdužen, služi za... hmm... verovatno za masažu. Prekomorsko poreklo, godina proizvodnje nepoznata. Početna cena sto korona. Vidim sto pedeset. Dvesta, dama s maskom, sa brojem četrdeset tri. Dvesta pedeset, dama s velom, s brojem osam. Niko ne daje više? Trista, apotekarova supruga Foršterkranc. Trista pedeset! Nijedna ne daje više? Prodato za trista pedeset korona dami s brojem četrdeset tri.

  – Predmet broj četiri: Antidotarius magnus, unikatan medicinski traktat, izdao ga univerzitet u Kaštel Graupijanu s početkom postojanja škole. Početna cena osamsto korona. Vidim osamsto pedeset. Devetsto, doktor Onzorg. Hiljadu, poštovana Marti Sodergren. To je sve? Prodato za hiljadu korona poštovanoj Sodergren.

  – Predmet broj pet: Liber de naturis bestiarum, retkost, uvezana bukovim daščicama, bogato ilustrovana...

  – Predmet broj šest: Devojčica s mačkom, portret en trois quarts, ulje na platnu, cintrijska škola. Početna cena...

  – Predmet broj sedam: zvono s drškom, mesingano, patuljački rad, teško je proceniti starost otkrića, ali je stvar sasvim sigurno antička. Na rubu je natpis patuljačkim runama koji glasi: „Pa zašto zvoniš, kretenu". Početna cena...

  – Predmet broj osam: ulje i tempera na platnu, nepoznat umetnik. Remek-delo. Molim da obratite pažnju na neobičnu hromatiku, igru boja i dinamiku svetlosti. Polumračna atmosfera i izvanredan kolorit majestetično odane šumske prirode. A u centralnom delu, u tajanstvenom kjaroskuru, pogledajte, glavni lik dela: jelen na rikalištu. Početna cena...

  – Predmet broj devet: Ymago mundi, poznata i pod naslovom Mundus novus. Neobično retka knjiga, oksenfurtski univerzitet poseduje samo jedan primerak, brojni primerci su u privatnim rukama. Uvezana u koziju kožu, kordovansku. Idealno očuvana. Početna cena hiljadu petsto korona. Uvaženi Vime Vivaldi, hiljadu šeststo. Cenjeni sveštenik Prohaska, hiljad
u šeststo pedeset. Hiljadu sedamsto, dama s kraja sale. Hiljadu osamsto, gos’n Vivaldi. Hiljadu osamsto pedeset, cenjeni Prohaska. Hiljadu devetsto pedeset, gos’n Vivaldi. Dve hiljade korona, bravo, cenjeni Prohaska. Dve hiljade sto, gos’n Vivaldi. Da li neko daje više?

  – Ta knjiga je bezbožnička, ima jeretički sadržaj! Mora biti spaljena! Hoću da je otkupim kako bih je spalio! Dve hiljade dvesta korona!

  – Dve hiljade petsto! – frknu Vime Vivaldi, gladeći belu odnegovanu bradu. – Hoćeš li dati više, pobožni ložaču?

  – Skandal! Ovde bogatstvo trijumfuje nad poštenjem! Paganski patuljci su tretirani bolje nego ljudi. Žaliću se vlastima!

  – Knjiga prodata za dve hiljade petsto korona gos’n Vivaldiju – Abner de Navaret spokojno objavi. – A cenjenog Prohasku podsećam na pravila i propise obavezujuće u Kući Borsodijevih.

  – Odlazim!

  – Zbogom. Izvinite, gospodo. Unikatnost i bogatstvo ponude Kuće Borsodijevih deluje, utiče na emocije. Nastavljamo. Predmet broj deset: apsolutni kuriozitet, neviđen pronalazak, dva veščevska mača. Kuća je odlučila da ih ne nudi odvojeno, već kao komplet, u čast vešca kome su pre mnogo godina služili. Prvi mač, od čelika koji potiče od meteorita. Oštrica iskovana i oštrena u Mahakamu, autentičnost patuljačkog žiga potvrdili su naši eksperti.

  – Drugi mač, srebrni. Na nakrsnici i čitavom dužinom oštrice runski znaci i glifovi koji potvrđuju originalnost. Početna cena hiljadu korona za komplet. Hiljadu pedeset, gospodin s brojem sedamnaest. To je sve? Niko ne daje više? Za ovakve raritete?

  – To je sića, a ne novac – progunđa Nikifor Muus iz poslednjeg reda, magistratski činovnik, naizmence stiskajući u pesnici prste uflekane mastilom ili pročešljavajući njima retku kosu. – Znao sam da nije bilo vredno...

  Antea Deris utiša ga siktanjem.

  – Hiljadu sto, gos’n grof Horvat. Hiljadu dvesta, gospodin s brojem sedamnaest. Hiljadu petsto, poštovani Nino Ćanfaneli. Hiljadu šeststo, gospodin s maskom. Hiljadu sedamsto, gospodin s brojem sedamnaest. Hiljadu osamsto, grof Horvat. Dve hiljade, gospodin s maskom. Dve hiljade sto, poštovani Ćanfaneli. Dve hiljade dvesta, gospodin s maskom. To je sve? Dve hiljade petsto, poštovani Ćanfaneli... Gospodin s brojem sedamnaest...

  Gospodina s brojem sedamnaest iznenada uhvatiše ispod ruku dva krepka pandura koji neopaženo uđoše u salu.

  – Herosa Fuerte, zvani Probadač – procedi treći pandur, tutkajući uhvaćenog palicom u grudi. – Najamni ubica, za njim je raspisana poternica. Uhapšen si. Vodite ga.

  – Tri hiljade! – dreknu Herosa Fuerte, zvani Probadač, uzmahujući tablicom s brojem sedamnaest koju je i dalje držao u ruci. – Tri... hiljade...

  – Žao mi je – reče hladno Abner de Navaret. – Propisi. Hapšenje licitatora anulira njegovu ponudu. Važeća ponuda je dve hiljade petsto, poštovani Ćanfaneli. Ko daje više? Dve hiljade šeststo, grof Horvat. To je sve? Dve hiljade sedamsto, gospodin s maskom. Tri hiljade, poštovani Ćanfaneli. Ne vidim dalje ponude...

  – Četiri hiljade.

  – Ah. Poštovani Molnar Ðankardi. Bravo, bravo. Četiri hiljade korona. Da li neko daje više?

  – Hteo sam ih za sina – planu Nino Ćanfaneli. – A ti imaš samo kćerke, Molnare. Šta će tebi ti mačevi? Ali dobro, neka ti bude. Prepuštam.

  – Mačevi su prodati – objavi de Navaret – poštovanom gospodinu Molnaru Ðankardiju za četiri hiljade korona. Nastavljamo, uvažene dame, uvažena gospodo. Predmet broj jedanaest: plašt od majmunskog krzna...

  Nikifor Muus, radostan i iskežen kao dabar, klepi Anteu Deris po lopatici. Snažno. Antea se poslednjim atomom volje suzdrža da ga ne tresne po njušci.

  – Odlazimo – siknu.

  – A novac?

  – Po završetku aukcije i obavljanja formalnosti. To će potrajati.

  Zanemarivši Muusovo gunđanje, Antea krenu ka vratima. Izazvao ju je nečiji pogled, pogledala je krišom. Žena. Crnokosa. Odevena u crno i belo. S opsidijanskom zvezdom na dekolteu.

  Osetila je drhtavicu.

  •

  Antea je bila u pravu. Formalnosti su potrajale. Tek nakon dva dana mogli su da odu u banku. Filijalu neke od patuljačkih banaka koja, kao i sve, miriše na novac, vosak i mahagonijevu boazeriju.

  – Iznos za isplatu je tri hiljade trista trideset šest korona – izjavi činovnik. – Posle naplate provizije banke u iznosu od jednog procenta.

  – Borsodi petnaest, banka jedan – obrecnu se Nikifor Muus. – Za sve bi uzeli procenat! Sve lopov do lopova! Daj pare!

  – Samo trenutak – zaustavi ga Antea. – Najpre resimo naše stvari, tvoje i moje. Provizija i meni pripada. Četiristo korona.

  – Čekaj, čekaj! – prodra se Muus, privukavši poglede drugih činovnika i klijenata banke. – Kakvih četiristo? Od Borsodijevih sam dobio jedva preko hiljadu...

  – U skladu s ugovorom, sledi mi deset procenata od rezultata aukcije. Troškovi su tvoj problem. I samo tebe terete.

  – Šta mi ti tu...

  Antea Deris ga pogleda. Bilo je dovoljno. Između Antee i njenog oca nije bilo mnogo simpatija. Ali je Antea umela da pogleda identično kao otac. Kao Piral Prat. Muus se zgrčio pod pogledom.

  – Od sume od isplate – obavesti činovnika – molim da mi date bankarski ček na četiristo korona. Znam da će banka uzeti proviziju, prihvatam to.

  – A moju kintu u gotovini! – magistratski činovnik pokaza na veliki kožni ranac koji je dovukao. – Odneću kući i dobro sakriti! Nikakve lopovske banke neće s mene derati nikakve provizije!

  – To je znatna suma. – Činovnik ustade. – Molim, sačekajte.

  Izlazeći iz kancelarije, činovnik samo nakratko odškrinu vrata zadnje prostorije, ali Antea se mogla zakleti da je na momenat videla crnokosu ženu odevenu u crno i belo.

  Osetila je drhtavicu.

  •

  – Hvala ti, Molnare – kaza Jenefer. – Neću ti zaboraviti ovu uslugu.

  – Na čemu se zahvaljuješ? – osmehnu se Molnar Ðankardi. – Šta sam to učinio, kakvu uslugu? Što sam na aukciji kupio navedeni predmet? Plativši za njega novcem s tvog privatnog računa? A možda što sam se okrenuo kad si maločas bacala zaklinjalicu? Okrenuo sam se jer sam s prozora posmatrao onu posrednicu dok se odaljavala, privlačno njišući koječime. Ne krijem, frajla jeste moj tip, iako nisam lud za ljudskim ženama. Da li će tvoja zaklinjalica i njoj... napraviti neprilike?

  – Ne – prekinu ga čarobnica. – Njoj neće ništa biti. Uzela je ček, a ne zlato.

  – Shvatam. Pretpostavljam da ćeš veščeve mačeve odmah uzeti? Ipak su oni za njega...

  – Sve – dovrši Jenefer. – Sudbinski je povezan s njima. Znam, znam, nego kako. Pričao mi je. A ja sam čak počinjala da verujem. Ne, Molnare, neću danas uzeti te mačeve. Neka ostanu u depozitu. Uskoro ću po njih poslati nekoga s punomoćjem. Još danas napuštam Novigrad.

  – I ja. Idem u Tretogor, prokontrolisaću i tamošnju filijalu. Zatim se vraćam u Gors Velen.

  – Pa, još jednom hvala. Zbogom, patuljče.

  – Zbogom, čarobnice.

  Interludijum

  Tačno sto godina

  od momenta preuzimanja zlata

  u banci Ðankardijevih u Novigradu

  – Zabranjen ti je ulaz – reče izbacivač Tarp. – Dobro znaš za to. Odstupi od stepenica.

  – A ovo jesi li video, seljaku? – Nikifor Muus zamaha i zazvecka punom kesom. – Jesi li ikada u životu video toliko zlata odjednom? Makni se s puta, jer ide gospodin! Bogati gospodin! Mrdaj, seljoberu!

  – Pusti ga, Tarp! – iz unutrašnjosti gostionice pomoli se Febus Ravenga. – Ne želim ovde galamu, gosti su uznemireni. A ti pazi. Jednom si me prevario, drugog puta neće biti. Bolje bi ti bilo da ovog puta imaš čime da platiš, Muuse.

  – Gospodin Muus! – Činovnik odgurnu Tarpa. – Gospodin! Pazi kome se obraćaš, krčmaru!

  – Vino! – povika, zavalivši se za sto. – Najskuplje koje imate!

  – Najskuplje – odvaži se maitre – košta šezdeset korona...

  – Mogu da priuštim! Daj
ceo vrč, brzo!

  – Tiše – opomenu ga Ravenga. – Tiše, Muuse.

  – Ne utišavaj me, mamiparo! Varalico! Parvenu! Ko si ti da mene utišavaš? Pozlaćena firma, ali i dalje balega na čizmama! A govno će uvek biti govno! Baci pogled ovamo! Jesi li u životu video toliko zlata odjednom? Video si?

  Nikifor Muus posegnu ka kesi, izvuče šaku zlatnih moneta i kočoperno ih baci na sto.

  Monete se rasprskaše u smeđu gustu masu. Naokolo se raširi odvratan smrad ekskremenata.

  Gosti restorana „Natura Rerum“ skočiše s mesta i otrčaše ka izlazu, gušeći se i pokrvajući noseve salvetama. Maitre se pognu u vomitivnom refleksu. Neko kriknu, neko opsova. Febus Ravenga nije ni trepnuo. Stajao je poput kipa, prekrstivši ruke na grudima.

  Muus, zgranut, zavrte glavom, razgorači i obrisa oči, blenući u smrdljivu gomilu na stolnjaku. Napokon se trgnu i posegnu ka kesi. I izvuče ruku punu guste mase.

  – U pravu si, Muuse – progovori ledenim glasom Fabus Ravenga. – Govno će uvek biti govno. Izbacite ga napolje.

  Magistratski činovnik nije čak ni pružao otpor dok su ga vukli, bio je previše ošamućen onim što se zbilo. Tarp ga dovuče do zahoda. Na Ravengin znak, sluge skinuše drveni poklopac kloake. Videvši to, Muus ožive, stade vrištati, opirati se i ritati. Nije mu to mnogo pomoglo. Tarp ga dovuče do septičke jame i baci ga dole. Mlađan pljusnu u retku izmetinu. Ali nije tonuo. Raširio je ruke i noge i nije tonuo, na površini kaše držali su ga tamo bačeni svežnjevi slame, krpice, prutići i zgužvane strane iscepane iz raznih mudrih i pobožnih knjiga.

  Febus Ravenga skinu sa zida ostave drvene vile za seno, napravljene od jedne račvaste grane.

  – Govno je bilo, jeste i ostaće govno – kaza. – I uvek će na kraju završiti u govnima.

  Pritisnu vilama i potopi Muusa. Sa sve glavom. Muus se s pljuskom iščupa na površinu, ričući, kašljući i pljujući. Ravenga mu dozvoli da se malo nakašlje i dođe do daha, a zatim ga ponovo potopi. Ovoga puta zaista duboko.