Sezona Oluja

by Andrzej Sapkowski

  Ferant de Letenhov otprati Geralta ka glavnom ulazu na dvorske terene. Ubrzo su se našli na dvorištu obloženom kamenim pločama na kojem su senešali dočekivali prispele goste, a gardisti i paževi ih eskortovali dalje, u dubinu parka.

  – Šta mogu da očekujem?

  – Molim?

  – Šta mogu danas ovde da očekujem? Koju od ovih reči nisi razumeo?

  – Knez Ksander se – tužilac snizi glas – hvalio pred svedocima da će već sutra biti kralj. Ali nije to kazao prvi put i nikad nije bio trezan.

  – Sposoban li je da izvrši atentat?

  – Ne baš. Ali ima kamarilu, doušnike i miljenike. Oni su sposobniji.

  – Koliko ima istine u tome da će Belohun već danas naslednikom trona proglasiti sina kojeg je začeo s novom suprugom?

  – Mnogo.

  – A Egmund, koji gubi šansu za tron, gledajte i divite se, unajmljuje vešca da štiti i brani oca. Sinovska ljubav dostojna divljenja.

  – Ne trabunjaj. Prihvatio si se zadatka. Izvrši ga.

  – Prihvatio sam se i izvršiću ga. Premda mi je baš nejasno. Ne znam ko će u slučaju nečega biti protiv mene. Valjda bi ipak trebalo da znam ko će me podržati u slučaju nečega.

  – Ako bude bilo potrebno, mač će ti, kao što je obećao knez, dati kapetan Rop. I on će te podržati. Ja ću pomoći koliko mogu. Zato što ti želim dobro.

  – Od kada?

  – Molim?

  – Nikada dosad nismo razgovarali u četiri oka. Uvek je s nama bio Neven, a pred njim nisam hteo da pokrećem tu temu. Detaljne informacije pismeno, o mojim tobožnjim malverzacijama. Otkud one Egmundu? Ko ih je lažirao? Sigurno nije on sam. Ti si ih lažirao, Ferante.

  – Nisam imao ništa s tim. Uveravam te...

  – Loše lažeš za jednog čuvara zakona. Nemam predstavu kako si se dočepao te funkcije.

  Ferant de Letenhov stisnu usta.

  – Morao sam – kaza. – Izvršavao sam naredbe.

  Veštac ga je dugo posmatrao.

  – Ne bi poverovao – napokon reče – koliko puta sam već čuo tako nešto. Utešno je što je to najčešće bilo iz ustiju ljudi koje upravo treba obesiti.

  •

  Lita Nejd je bila među gostima. Lako ju je našao. Zato što je privlačila pogled.

  Veoma dekoltiranu haljinu od sočno zelenog krepdešina napred je ukrašavao vez u obliku stilizovanog leptira koji se iskrio od malecnih šljokica. Haljina je pri dnu imala karnerčiće. Karnerčići na odeći žena starijih od deset godina u vešcu su po pravilu izazivali ironično sažaljenje, međutim na Litinoj haljini bili su u harmoniji s ostalim, i to na više nego atraktivan način.

  Čarobničin vrat obavijala je ogrlica od brušenih smaragda. Nijedan nije bio manji od badema. Jedan je bio znatno veći.

  Riđa kosa joj je bila kao šumski požar.

  Pokraj Lite stajala je Mozaik. U crnoj i iznenađujuće smeloj haljini od svile i šifona potpuno providnog na ramenima i rukavima. Vrat i dekolte devojke krilo je nešto u vidu fantastično drapirane šifonske flanše, što je zajedno s dugim crnim rukavicama dodavalo figuri auru ekstravagancije i tajanstvenosti.

  Obe su nosile čizme sa štiklama od četiri cola. Lita od kože legvana, Mozaik crne lakovane.

  Geralt se na trenutak dvoumio da li da priđe. Ali samo na trenutak.

  – Zdravo – pozdravi ga uzdržano. – Kakav susret, drago mi je što te vidim. Mozaik, pobedila si, bele papučice su tvoje.

  – Opklada – domisli se on. – Šta je bio predmet?

  – Ti. Mislila sam da te više nećemo videti, kladila sam se da se više nećeš pojaviti. Mozaik je prihvatila opkladu, jer je smatrala drugačije.

  Pogledala ga je dubokim jadeitskim pogledom, evidentno čekajući komentar. Reč. Bilo koju. Geralt je ćutao.

  – Pozdrav, prelepe dame! – Neven poraste kao iz zemlje, odista deus ex machina. – Nisko se klanjam, odajem počast lepoti. Gđo Nejd, gđice Mozaik. Oprostite što nemam cveće.

  – Opraštamo. Šta ima novo u umetnosti?

  – Kao i obično u umetnosti, sve i ništa. – Neven uze s tacne prolazećeg paža peharčiće s vinom i podade damama. – Zabava je malčice kruta, zar ne mislite? Ali vino je dobro. Est Est, četrdeset za pintu. Ni crveno nije loše, probao sam. Samo nemojte da pijete hipokras, ne umeju da ga začine. A gosti stalno pristižu, jeste li primetili? Kao i obično u višim slojevima, to su takve obrnute trke, jurnjava a rebours, pobeđuje i ubira lovorike onaj ko se pojavi kao poslednji. I ko spektakularno uđe. Verovatno upravo posmatramo finiš. Liniju cilja prolazi vlasnik lanca pilana sa suprugom, samim tim izgubivši od upravnika luke sa suprugom, koji je odmah iza njega... A ovaj opet gubi od nepoznatog mi kicoša...

  – To je šef kovirskog trgovačkog predstavništva – objasni Koral. – Sa suprugom. Baš me zanima čijom.

  – Pogledajte, zbijenim prvim redovima pridružuje se Piral Prat, stari bandit. Sa zgodnom partnerkom... Majku mu!

  – Šta ti bi?

  – Ta žena pored Prata... – zagrcnu se Neven. – To je... To je Etna Asider... Udovica koja mi je prodala mač...

  – Tako ti se predstavila? – frknu Lita. – Etna Asider? Banalni anagram. Ta osoba je Antea Deris. Najstarija Pratova kćerka. Nije ona nikakva udovica, jer se nikada nije ni udala. Kruže priče da ne voli muškarce.

  – Pratova kćerka? Nemoguće! Bio sam kod njega...

  – I nisi je sreo tamo – čarobnica mu nije dala da dovrši. – Ništa čudno. Antea nije u najboljim odnosima s porodicom, čak ni prezime ne koristi, služi se alijasom složenim iz dva imena. Sa ocem kontaktira samo oko posla, koji uzgred vode vrlo intenzivno. Ipak, i sama se čudim što ih ovde vidim zajedno.

  – Sigurno imaju interes u tome – veštac bistro primeti.

  – Strah me i da pomislim kakav. Antea se zvanično bavi trgovačkim posredništvom, ali njen omiljeni sport su hohštapleraj, prevara i malverzacija. Pesniče, imam molbu za tebe. Ti si iskusan, a Mozaik nije. Provedi je među gostima, predstavi je onima koje vredi poznavati. Ukaži joj na one koje ne vredi.

  Uverivši Koral da je njena želja za njega zapovest, Neven pruži ruku Mozaik. Ostaše sami.

  – Dođi – Lita prekinu oduženo ćutanje. – Prošetajmo se. Tamo, na brdo.

  Iza brda, iza letnjikovca, s visine, pružao se pogled na grad, na Palmiru, luku i more. Lita zakloni oči rukom.

  – Šta ono uplovljava u sidrište? I baca sidro? Trojarbolna fregata zanimljive konstrukcije. Pod crnim jedrima, ha, to je vrlo nesvakidašnje...

  – Ostavimo se fregata. Poslala si Nevena i Mozaik, sami smo i na padini.

  – A ti se pitaš – ona se okrenu – zbog čega. Čekaš da ti nešto saopštim. Čekaš pitanja koja ću ti postaviti. A ja možda samo hoću da ti ispričam najsvežije glasine? Iz čarobnjačkog kruga? Ah, ne, ne plaši se, ne tiču se Jenefer. Tiču se Risberga, mesta koje svakako odnekud znaš. U poslednje vreme je tamo došlo do mnogih promena... Nekako ne vidim u tvojim očima blesak radoznalosti. Da nastavim?

  – Ma, samo izvoli.

  – Počelo je kada je umro Ortolan.

  – Ortolan je mrtav?

  – Umro je pre nepunih nedelju dana. Prema oficijalnoj verziji, smrtno se otrovao đubrivom na kojem je radio. Ali priča se da je to bio moždani udar koji je izazvala vest o iznenadnoj smrti jednog od njegovih štićenika, koji je poginuo usled nekog neuspešnog i vrlo sumnjivog eksperimenta. Radi se o nekakvom Degerlundu. Asocira li te? Sreo si ga kad si bio u zamku?

  – Ne isključujem. Sreo sam mnoge. Nisu svi bili vredni pamćenja.

  – Ortolan je navodno za smrt štićenika okrivio čitavu upravu Risberga, pobesneo i doživeo udar. Bio je zaista star, godinama je patio od arterijske hipertenzije, nije bila tajna ni njegova zavisnost od fisteha, a fisteh i hipertenzija su eksplozivna mešavina. Ali mora da je tamo bilo nešto, jer je u Risbergu došlo do suštinskih personalnih promena. Još pre Ortolanove smrti tamo je bilo konflikata, primoran je bio da ode, između ostalih, Algernon Gvinkamp, poznatiji kao Pineti. Njega se sigurno sećaš. Jer ako je neko tamo bio vredan pamćenja,
onda je to upravo on.

  – Činjenica.

  – Ortolanova smrt – Koral ga odmeri budnim pogledom – izazvala je brzu reakciju Kaptola, do čijih ušiju su još ranije doprle neke uznemirujuće vesti, koje su se ticale ispada pokojnika i njegovog štićenika. Ono što je interesantno, a u naše vreme sve više karakteristično, lavinu je izazvao mali kamen. Apsolutno beznačajan čovek iz naroda, neki preterano revnostan šerif ili konstabl. Naterao je svog pretpostavljenog, bajlifa iz Gors Velena, da reaguje. Bajlif je predao tužbu više, i tako, stepen po stepen, stvar je dospela do kraljevskog saveta, a odatle u Kaptol. Da ne dužim: pronađeni su krivci za nedostatak kontrole. Iz uprave je morala da ode Biruta Ikrati, vratila se u školu, u Aretuzu. Otišli su Aksel Rošavi i Sandoval. Zangenis je zadržao položaj, dobio je od Kaptola pomilovanje, jer je potkazao ove i svalio na njih svu krivicu. I šta ti kažeš na to? Imaš li možda nešto da mi kažeš?

  – A šta bih ja imao da kažem? To su vaše stvari. I vaše afere.

  – Afere koje su izbile u Risbergu ubrzo nakon tvoje tamošnje posete.

  – Precenjuješ me, Koral. I moju pokretačku moć.

  – Nikad ništa ne precenjujem. I retko potcenjujem.

  – Mozaik i Neven će se uskoro vratiti – pogleda je u oči, izbliza. – A sigurno im nisi bez razloga naredila da se odalje. Kaži konačno o čemu se radi.

  Izdržala je pogled.

  – Dobro znaš o čemu se radi – uzvrati. – Stoga, nemoj da vređaš moju inteligenciju time što naizgled umanjuješ svoju. Nisi bio kod mene više od mesec dana. Ne, nemoj da misliš da čeznem za sladunjavom melodramatičnošću ili patetično-sentimentalnim gestovima. Od veze koja se završava ne očekujem ništa osim prijatne uspomene.

  – Upotrebila si, čini mi se, reč ,,veza“? Zaista me zadivljuje njen semantički kapacitet.

  – Ništa – pustila je mimo ušiju, a pogled nije spustila – osim prijatne uspomene. Ne znam kako je to u tvom slučaju, ali ako se radi o meni, pa, biću iskrena, ne stojim baš dobro s tim. Mislim da bi valjalo uložiti nešto truda u tom pravcu. Smatram da ne treba mnogo. Eto, nešto sitno, ali fino, fin završni akord, nešto što će ostaviti lepu uspomenu. Hoćeš li se odvažiti na nešto slično? Poželećeš da me posetiš?

  Nije stigao da odgovori. Zvono na kampanili poče zaglušujuće udarati, udarilo je deset puta. Zatim su zagrmele trube, gromkom, mesinganom i malo kakofoničnom fanfarom. Masu gostiju razdeliše plavo-crveni gardisti stvorivši špalir. Kod portika na ulazu u palatu pojavi se maršal dvora, sa zlatnim lančićem oko vrata i palicom u ruci velikom kao levča. Za maršalom su koračali heroldi, za heroldima senešali. A za senešalima, sa samurovim kalpakom na glavi i žezlom u ruci, išao je koščati i žilavi Belohun lično, kralj Keraka. Pokraj njega je išla vrlo mršava plavuša s velom, koja je mogla biti samo kraljevska izabranica, u vrlo bliskoj budućnosti supruga i kraljica. Plavuša je na sebi imala snežnobelu haljinu i bila je načičkana brilijantima, bolje rečeno preterano, bolje rečeno parvenijski i, bolje rečeno, bez ukusa. Isto kao i kralj, teglila je na leđima hermelinski plašt, koji su otpozadi pridržavali paževi.

  Za kraljevskim parom, mada značajnih desetak koraka iza paževa koji su pridržavali hermeline, kretala se kraljevska porodica. Bio je tamo, naravno, Egmund u pratnji nekog svetlog poput albina, mogao je to biti samo njegov brat Ksander. Iza braće je išla ostala rodbina, nekoliko muškaraca, nekoliko žena, uz to nekoliko dečaka i devojčica, evidentno legalna i vanbračna progenitura.

  Između naklonjenih gostiju i duboko pokleklih dama, kraljevska svita dospela je do cilja, do podijuma koji je konstrukcijom malo podsećao na gubilište. Na podijumu, odozgo pokrivenim baldahinom, sa strana zaslonjenim goblenima, postavljena su bila dva trona. Na njih su zaseli kralj i mlada dama. Ostatku porodice naređeno je da stoji.

  Trube su po drugi put zaglušile uši mesinganom rikom. Maršal, mašući rukama kao dirigent ispred orkestra, podstaknu goste na usklike, pokliče i zdravice. Sa svih strana su se razlegle i pokorno poletele čestitke i želje za večno zdravlje, sreću, uspeh, sve najbolje, mnogo godina, više, što više i još više, gosti i dvorani su se međusobno utrkivali. Kralj Belohun nije promenio nadmen i naduren izraz lica, zadovoljstvo željama, komplimentima i hvalospevima u njegovu čast i čast njegove izabranice, demonstrirao je blagim mahanjem žezla.

  Maršal je utišao goste i progovorio, govorio je dugo, glatko prelazeći od grandilokventnosti do bombastičnosti i obrnuto. Geralt je svu pažnju posvetio posmatranju mase, tako da je od govora do njega doprla svaka deseta. Kralj Belohun, maršal je davao svima i svakome na znanje, iskreno se raduje što ste došli u tolikom broju i što može da vas pozdravi, na tako svečan dan želi gostima isto ono što i oni njemu, ceremonija venčanja održaće se popodne, a do tada gosti neka jedu, piju i zabavljaju se uz brojne atrakcije isplanirane za ovu priliku.

  Rika truba oglasila je kraj zvaničnog dela. Kraljevska svita krenula je da napušta vrtove. Geralt je već stigao da među gostima spazi nekoliko grupa koje su se dosta sumnjivo ponašale. Naročito mu se jedna nije svidela, jer se nije klanjala sviti tako nisko kao druge, i pokušavala je da se progura ka kapiji palate. Lagano se premestio prema špaliru plavo-crvenih vojnika. Lita je išla pored.

  Belohun je koračao pogleda prikovanog ispred sebe. Mlada se osvrtala, povremeno klimala glavom gostima koji su je pozdravljali. Lahor vetra na tren joj je podigao veo. Geralt je ugledao krupne plave oči. Video je kako te oči iznenada u masi pronalaze Litu Nejd. I kako se u tim očima razbuktava mržnja. Čista, klarifikovana, gotovo destilovana mržnja.

  Sekundu je to potrajalo, potom su se razgrmele trube, svita je prošla, gardisti odmarširali. Kako se ispostavilo, cilj sumnjive grupe bio je samo sto sa vinom i zakuskom, koji je spopala i opustošila, preduhitrivši druge. Na ovde-onde improvizovanim estradama otpočeli su nastupi – kapele su zasvirale gusle, lire, svirale i frule, horovi su zapevali. Žongleri su menjali mađioničare, atlete su ustupile mesta akrobatama, igrače na žici menjale su razgolićene plesačice s dairama. Postajalo je sve veselije. Obrazi dama počinjali su da crvene, čela gospode da sjaje od znoja, a govor i jednih i drugih bio je već vrlo glasan. I pomalo nerazgovetan.

  Lita ga odvuče iza paviljona. Uplašili su par koji se tamo sakrio radi nedvosmisleno seksualnih ciljeva. Čarobnica se nije uzrujala, gotovo da nije obratila pažnju.

  – Ne znam šta se ovde sprema – kaza ona. – Ne znam, mada slutim, zašto i zbog čega si ti ovde. Ali drži otvorene oči i sve što činiš čini promišljeno. Kraljevska verenica nije niko drugi do Ildiko Brekl.

  – Neću pitati da li je poznaješ. Video sam onaj pogled.

  – Ildiko Brekl – ponovi Koral. – Tako se zove. Izbacili su je iz Aretuze na trećoj godini. Zbog sitne krađe. Kako vidim, uspela je u životu. Nije postala čarobnica, ali će za nekoliko sati postati kraljica. Višnjica na šlagu, majku li mu. Sedamnaest godina? Stara budala. Ildiko ima dobrih dvadeset pet.

  – I nimalo te ne voli.

  – Ni ja nju. Ona je vrsna spletkašica, uvek za sobom vuče probleme. Ali to nije sve. Ona fregata koja je uplovila u luku pod crnim jedrima. Znam već koji je to brod, čula sam za njega. To je ,,Aherontija“. Ima vrlo lošu reputaciju. Tamo gde se pojavi obično se nešto dogodi.

  – Šta, na primer?

  – To je posada plaćenika koje je navodno moguće unajmiti za sve. A za šta se, po tvom mišljenju, unajmljuju najamnici? Za zidarske poslove?

  – Moram da idem. Oprosti, Koral.

  – Šta god treba da se dogodi – kaza polako, gledajući ga u oči. – Šta god da se desi, ja u to ne mogu da budem umešana.

  – Bez brige. Nemam nameru da te zovem u pomoć.

  – Nisi me dobro razumeo.

  – Sasvim sigurno. Oprosti, Koral.

  •

  Odmah iza kolonade obrasle bršljanom naleteo je na Mozaik dok se vraćala. Začuđujuće spokojnu i hladnu usred žege, vreve i gužve.

  – Gde je Neven? Ostavio te je?

  – Ostavio – uzdahnu. – Ali ljubazno se izvinio, i vama je preneo izvinjenje. Z
amolili su ga za privatan nastup. U dvorskim odajama, za kraljicu i njene dvorske dame. Nije mogao odbiti.

  – Ko ga je zamolio?

  – Muškarac, po izgledu vojnik. I čudnog pogleda.

  – Moram da idem. Izvini, Mozaik.

  Iza paviljona okićenog šarenim trakama okupila se gomila, servirana je hrana, paštete, losos i patka u aspiku. Geralt je krčio sebi put, tražeći kapetana Ropa ili Feranta de Letenhova. Umesto toga, nabasao je pravo na Febusa Ravengu. Restaurater je izgledao kao aristokrata. Bio je odeven u brokatski dublet, a glavu je ulepšao šeširom ukrašenim kitom prekrasnih nojevih pera. Pratila gaje kćerka Pirala Prata, otmena i elegantna u crnom muškom odelu.

  – O, Geralte – obradova se Ravenga. – Dozvoli, Antea, da ti predstavim: Geralt iz Rivije, slavni veštac. Geralte, ovo je gđica Antea Deris, posrednica. Popij vino s nama...

  – Oprostite – izvini se – ali žurim. A gđicu Anteu sam već upoznao, premda ne lično. Da sam na tvom mestu, Febuse, ne bih od nje ništa kupovao.

  Portik iznad ulaza u palatu neki učeni lingvista ukrasio je transparentom koji glasi: CRESCITE ET MULTIPLICAMINI. A Geralta su zaustavile ukrštene držalje helebardi.

  – Zabranjen ulaz.

  – Moram hitno da se vidim s kraljevskim javnim tužiocem.

  – Zabranjen ulaz – iza helebardista se pomoli komandant straže. U levoj ruci je držao sponton. Prljavim prstom desne ruke naciljao je Geraltu pravo u nos. – Zabranjen, razumete li?

  – Ako ne skloniš prst ispred mog lica, polomiću ti ga na nekoliko mesta. O, tako je, odmah je bolje. A sada me vodi kod tužioca!

  – Koliko god puta da naletiš na stražu, odmah sukob – odazva se iza veščevih leđa Ferant de Letenhov, morao je ići za njim. – To je ozbiljna mana karaktera. Može imati neprijatne posledice.

  – Ne volim kada mi neko brani da uđem.

  – Pa straža i čuvari služe za to. Ne bi bili potrebni kada bi ulaz svuda bio slobodan. Pustite ga.

  – Imamo naredbe od samog kralja – nabora čelo komandant straže. – Ne smemo nikoga da puštamo bez pretresa!