– Ona ne ide dalje s nama. Rastajemo se.
– Kako to? Ne razumem... Možeš li ljubazno da mi objasniš...
– Ne mogu. Ne sada. Kreni, Nevene.
– Da li ti sigurno znaš šta radiš? Potpuno si svestan?
– Ne. Nisam potpuno. Ni reči više, ne želim sada da razgovaram o tome. Idemo.
Neven uzdahnu. Potera paripa. Osvrnu se. I uzdahnu još jednom. Bio je pesnik, te je imao pravo da uzdiše koliko je hteo.
Kafana „Tajna i šapat“ vrlo lepo se prezentovala na fonu rumenila na nebu, u maglovitoj svetlosti praskozorja. Pomislio bi da je to dvor volšebnice koji tone u slez, obavijen poponcem i bršljanom, šumski hram tajanstvene ljubavi. Pesnik se zamisli.
Uzdahnu, zevnu, nakašlja se, pljunu, ogrnu se plaštom i ponagli konja. Tokom tih nekoliko trenutaka zamišljenost je ostavio iza sebe. Geralta je već jedva video u magli.
Veštac je brzo jahao. I nije se osvrtao.
•
– Izvolite, evo vina – krčmar postavi na sto vrč od fajansa. – Jabukovo vino iz Rivije, po vašoj želji. A žena me je zamolila da vas priupitam kako vam se čini svinjetina?
– Iskopavamo je u kaši – odgovori Neven. – Svako malo. Ne tako često kako bismo hteli.
Krčma u koju su stigli pred kraj dana bila je, što je saopštavala slikovita firma, krčma „Kod divlje svinje i jelena“. Ali to je bila jedina divljač koju je kafana nudila, u jelovniku je ne bi našao. Ovdašnji specijalitet bila je kaša s komadićima masne svinjetine i gustim sosom od crnog luka. Neven je, verovatno iz principa, malo prćio nos na, po njegovom mišljenju, previše plebejsko jelo. Geralt se nije žalio. Nije se moglo naći mnogo zamerki svinjetini, sos je bio podnošljiv, a kaša dokuvana – a pogotovo ovo poslednje nije u tolikoj meri uspevalo kuvaricama svake drumske krčme. Mogli su i gore da prođu, naročito što je izbor bio ograničen. Geralt se zainatio da za dana prevali što veću distancu, i nije hteo da se zaustavlja kod kafana pored kojih su ranije prolazili.
Kako se ispostavilo, krčma „Kod divlje svinje i jelena“ nije se samo za njih pokazala kao poslednja etapa dnevnog putovanja. Jednu od klupa kod zida zauzimali su prolazni trgovci. Savremeni trgovci, za razliku od tradicionalnih, nisu omalovažavali sluge i nisu smatrali da je sramota ako zajedno s njima sednu za sto. Savremenost i tolerancija su, svakako, imale svoje granice – trgovci su zauzimali jedan kraj stola, sluge drugi, bilo je lako primetiti demarkacionu liniju. Po danu takođe. Sluge su jele svinjetinu u kaši, specijalitet lokalne kuhinje, a jelo zalivale razvodnjenim pivom. Gospoda trgovci su dobili po pile i nekoliko boca vina.
Za suprotnim stolom, ispod preparirane glave divlje svinje, večerao je par: svetlokosa devojka i stariji muškarac. Devojka je bila bogato odevena, veoma ozbiljno, nimalo na devojački način. Muškarac je izgledao kao činovnik, i to ne baš najvišeg stepena. Par je zajedno večerao, vodili su dosta živ razgovor, ali to je bilo skorašnje poznanstvo i po svoj prilici slučajno, moglo se to zaključiti upravo po ponašanju činovnika, koji se uporno dodvoravao devojci s evidentnom nadom za nešto više, što je devojka uzimala s učtivom, ali izrazito ironičnom rezervom.
Jednu od kraćih klupa zauzimale su četiri sveštenice. Putujuće isceliteljke, što se lako moglo poznati po sivoj odeždi i tesnim kapicama koje su im skrivale kosu. Obrok koji su jele bio je, kako je Geralt primetio, više nego skroman, nešto poput ječmene kaše bez masti. Sveštenice nikada nisu tražile naknadu za lečenje, lečile su sve i besplatno, običaj je nalagao da im se u zamenu za to pruže gostoprimstvo i prenoćište, ako bi zatražile. Krčmar iz „Divlje svinje i jelena" znao je običaj, ali je očigledno imao nameru da se izvuče što jeftinije može.
Na susednoj klupi, ispod jelenskih parožaka, bila su zavaljena trojica lokalaca, preokupirani flašom ražane votke, evidentno ne prvom. Naime, namirivši već kako-tako večernje potrebe, tražili su zabavu. Razume se, brzo su je našli. Sveštenice su bile malerozne. Mada su sigurno već bile navikle na takve stvari.
Sto u uglu izbe zauzimao je samo jedan gost. Isto kao i sto skriven u tami. Kako je Geralt primetio, gost nije ni jeo, ni pio. Sedeo je nepomično, naslonjen leđima na zid.
Trojica lokalaca nisu odustajala, njihova zadirkivanja i šale upućene na adresu sveštenica postajala su sve vulgarnija i nepristojnija. Sveštenice su se držale stoički mirno, uopšte nisu obraćale pažnju. Lokalce je to očito počelo da iritira, tim više što je manje votke bilo u flaši. Geralt je počeo brže da radi kašikom. Rešio je da pijandurama razbije njuške, a nije hteo da mu se zbog toga ohladi kaša.
– Veštac Geralt iz Rivije.
U uglu, u tami, iznenada blesnu oganj.
Osamljeni muškarac za stolom podiže ruku iznad ploče. Iz njegovih prstiju prasnuše talasajući jezičci plamena. Muškarac približi ruku svećnjaku koji je stajao na stolu i redom zapali sve tri sveće. Dopustio je da ga dobro osvetle.
Kosa mu je bila siva kao pepeo, na slepoočnicama protkana snežnobelim pramenovima. Mrtvački bledo lice. Kukast nos. I svetložute oči s vertikalnom zenicom.
Na vratu mu je, izvučen ispod košulje, pod svetlom sveća bleštao srebrni medaljon.
Glava mačke kako kezi zube.
– Veštac Geralt iz Rivije – ponovi muškarac u tišini koja je zavladala u izbi. – Na putu ka Vizimi, zar ne? Po nagradu koju ti je obećao kralj Foltest? Po dve hiljade orena? Dobro sam pogodio?
Geralt nije odgovorio. Nije ni trepnuo.
– Neću da pitam da li znaš ko sam. Zato što sigurno znaš.
– Malo vas je ostalo – Geralt spokojno reče. – Zato je lakše izbrojati. Ti si Brehen. Zvani Mačor iz Jeloa.
– Vidi, vidi – frknu muškarac s mačijim medaljonom. – Slavni Beli Vuk zna moje ime. Kakva čast. A to što nameravaš da mi ukradeš nagradu, i to bi trebalo da smatram čašću? Možda treba da ti prepustim prvenstvo, da odstupim i izvinim se? Kao u vučjem čoporu, da odstupim od plena i čekam, mašući repom, sve dok se vođa čopora ne zasiti? Sve dok mi ljubazno ne ostavi ostatke?
Geralt je ćutao.
– Neću ti ustupiti prvenstvo – nastavi Brehen, zvani Mačor iz Jeloa. – I neću da podelim s tobom. Nećeš otići u Vizimu, Beli vuče. Nećeš mi ukrasti nagradu. Priča se da je Vesemir doneo presudu protiv mene. Imaš priliku da je izvršiš. Izađi ispred krčme. Na trg.
– Neću se boriti s tobom.
Muškarac s mačijim medaljonom ustade od stola pokretom tako brzim da se razmazao pred očima. Blesnu mač podignut sa stola. Muškarac uhvati jednu od sveštenica za okovratnik, svuče je s klupe, baci na kolena i prisloni joj oštricu uz vrat.
– Borićeš se sa mnom – reče hladno, gledajući u Geralta. – Izaći ćeš na trg, pre no što izbrojim do tri. U suprotnom, krv sveštenice će isprskati zidove, plafon i nameštaj. A onda ću zaklati ostale. Redom. Da se niko nije mrdnuo! Da niko nije ni trepnuo!
Nastao je tajac, gluva i potpuna tišina. Svi su se skamenili. I buljili otvorenih usta.
– Neću se boriti s tobom – Geralt smireno ponovi. – Ali ako povrediš tu ženu, umrećeš.
– Jedan od nas će umreti, to je sigurno. Tamo, na trgu. Ali to po svoj prilici neću biti ja. Priča se da su ti ukradeni tvoji slavni mačevi. A kako vidim, nisi se pretrgao da se opremiš novim. Uistinu, treba biti vrlo gord da bi išao nekome da ukradeš nagradu ne naoružavši se prvo. A možda je Beli Vuk toliko dobar da mu ne treba čelik?
Zaškripa pomerena stolica. Svetlokosa devojka ustade. Podiže ispod stola podugačak zavežljaj. Stavi ga ispred Geralta i povuče se na mesto, sevši pored činovnika.
Znao je šta je to. Još pre nego što je odvezao remen i odmotao sukno.
Mač od sideritnog čelika, ukupna dužina četrdeset i po colova, oštrica duga dvadeset sedam i četvrt. Težina trideset sedam unci. Rukohvat i nakrsnica jednostavni, ali elegantni.
Drugi mač, slične dužine i težine, srebrni. Delimično, naravno, čisto srebro je previše meko da bi se dobro naoštrilo. Na nakrsnici magijski glifovi, čitavom dužinom sečiva ugravirani runski znaci.
Eksperti Pirala Prata nisu
umeli da ih dešifruju, samim tim izvrgavši ruglu svoju stručnost. Prastare rune tvorile su natpis. Dubhenn haern am glândeal, morc’h am fhean aiesin. Moj blesak probiće tamu, moja svetlost razagnaće mrak.
Geralt ustade. Izvuče čelični mač iz korica. Laganim i monotonim potezom. Nije gledao u Brehena. Gledao je u sečivo.
– Pusti ženu – kaza spokojno. – Smesta. U suprotnom ćeš umreti.
Brehenova ruka uzdrhta, niz vratu sveštenice poteče tanak mlaz krvi.
Sveštenica nije ni jauknula.
– Potreban mi je novac – zaskiča Mačak iz Jeloa. – Ta nagrada mora biti moja.
– Pusti ženu, rekao sam. U suprotnom ću te ubiti. Ne na trgu, već ovde, na licu mesta.
Brehen se zgrbio. Teško je disao. Oči su mu zlokobno bleštale, usne su mu se grozno krivile. Beleli su mu zglobovi prstiju pritisnutih na rukohvatu. Odjednom pusti sveštenicu, odgurnu je. Ljudi u krčmi zadrhtaše kao da su se probudili iz košmara. Razlegoše se uzdasi i duboko disanje.
– Doći će zima – Brehen jedva reče. – A ja za razliku od nekih nemam gde da zimujem. Prijatan i topao Kaer Morhen nije za mene!
– Nije – reče Geralt. – Nije za tebe. I dobro znaš šta je razlog za to.
– Kaer Morhen je samo za vas, dobre, poštene i pravedne, zar ne? Usrani hipokriti. Vi ste iste ubice kao i mi, ni po čemu se ne razlikujete od nas!
– Izađi – kaza Geralt. – Napusti ovo mesto i idi svojim putem.
Brehen skloni mač. Ispravi se. Dok je išao kroz izbu oči su mu se menjale. Zenice su ispunjavale cele dužice.
– Laž je – kaza Geralt kada je Brehen prolazio pokraj njega – da je Vesemir tobože doneo presudu protiv tebe. Vešci se ne bore s vešcima, ne ukrštaju s njima mačeve. Ali ako se ikada ponovi ono što se desilo u Jelou, ako do mene dođe vest o nečemu sličnom... Onda ću napraviti izuzetak. Pronaći ću te i ubiti. Ozbiljno shvati upozorenje.
Gluva tišina vladala je u krčmi još dobrih nekoliko trenutaka nakon što su se za Brehenom zatvorila vrata. Nevenov uzdah pun olakšanja učinio se vrlo glasnim u toj tišini. Ubrzo nakon toga počelo je komešanje. Lokalni alkosi kradom su zbrisali, i ne ispivši votku do kraja. Trgovci su ostali, mada su utihnuli i pobledeli, ali su naredili slugama da odu od stola, evidentno im davši zadatak da budno nadgledaju kola i konje koji su bili u opasnosti kada je takvo podozrivo društvo u blizini. Sveštenice su pregledale povređen vrat drugarici, zahvalile se Geraltu ćutljivim naklonima i krenule na počinak, verovatno u ambar, teško da bi im krčmar dao pristup krevetu u spavaonici.
Geralt naklonom i gestom pozva za sto svetlokosu, zahvaljujući kojoj je dobio nazad mačeve. Prihvatila je poziv vrlo rado, bez ikakvog kajanja je napustila dotadašnjeg pratioca, onog činovnika, ostavivši ga namrgođenog lica.
– Ja sam Ticijana Frevi – predstavi se, pruživši Geraltu ruku i muški je stisnuvši. – Drago mi je.
– Veliko mi je zadovoljstvo.
– Bilo je malo napeto, ne? Večeri u drumskim kafanama su dosadne, a danas je bilo interesantno. U jednom momentu sam čak počela malčice da se bojim. Ali, kako mi se čini, bilo je to samo muško nadmetanje? Dvoboj testosteronom? Ili međusobno poređenje čiji je duži? Nije bilo realne opasnosti?
– Nije bilo – slagao je. – Uglavnom zahvaljujući mačevima koje sam povratio zahvaljujući tebi. Hvala ti za njih. Ali ne mogu nikako da shvatim kako su se našli kod tebe.
– To je trebalo da ostane tajna – pojasni slobodno. – Poverili su mi da ti krišom i neopaženo poturim mačeve, a zatim nestanem. Ali uslovi su naglo podlegli promeni. Morala sam, jer je to iziskivala situacija, da ti javno dam oružje, sa skinutom maskom, da se tako izrazim. Bilo bi neljubazno da sada odbijem da ti pojasnim. Zato neću odbiti i prihvatam odgovornost za odavanje tajne. Mačeve sam dobila od Jenefer iz Vengerberga. To se odigralo u Novigradu, pre dve nedelje. Ja sam dvimveandra. Slučajno sam srela Jenefer, kod učiteljice, kod koje sam baš završila praksu. Kada je saznala da idem na jug, i kada je moja učiteljica zajemčila za mene, gđica Jenefer mi je poverila tu misiju. I dala mi je pismenu preporuku za poznatu volšebnicu iz Maribora, kod koje sad nameravam učiti zanat.
– Kako... – Geralt proguta pljuvačku. – Kako je ona? Jenefer? Je li sve u redu kod nje?
– Mislim da je sve u najboljem redu. – Ticijana Frevi ga pogleda ispod trepavica. – Sjajno je, izgleda tako da joj se može pozavideti. I da budem iskrena, zavidim joj.
Geralt ustade. Priđe krčmaru, koji se od straha umalo nije onesvestio.
– Ma nije trebalo... – skromno reče Ticijana, kada je krčmar uskoro pred njih stavio bocu Est Esta, najskupljeg belog iz Tusena. I nekoliko dodatnih sveća, umetnutih u grkljane starih buteljki.
– Previše se mučiš, zaista – dodade, kada su ubrzo na sto stigli tanjiri, jedan s kriškama sirove prosušene šunke, drugi sa sušenom pastrmkom, treći s asortimanom sireva. – Osim toga, istrošićeš se, vešče.
– Zgodna je prilika. I sjajno je društvo.
Zahvalila se klimanjem glave. I osmehom. Krasnim osmehom.
Svaka čarobnica koja je završavala školu magije bila je pred izborom. Mogla je da ostane u školi kao asistentkinja učiteljica-preceptorica. Mogla je da zamoli neku od nezavisnih učiteljica da je primi pod krov u svojstvu stalnog praktikanta. Ili je mogla da izabere put dvimveandre.
Sistem je bio pozamljen od esnafa. U mnogim od njih, učenik koji je proizveden u kalfu imao je obavezu da krene na putovanje tokom kojeg se prihvatao privremenog posla, u raznim radionicama, kod raznih majstora, čas ovde, čas onde, najzad se posle nekoliko godina vraćao kako bi aplicirao za polaganje ispita i majstorsku promociju. Razlike su ipak postojale. Kalfe koje su bile prinuđene na putovanje, a nisu mogle da pronađu posao, vrlo često su gledale gladi u oči, a putovanje je često postajalo potucanje. One su po sopstvenoj volji postajale dvimveandre, a Kaptol čarobnjaka je za putujuće volšebnice obrazovao specijalan stipendijski fond, i po onome što je Geralt čuo, on uopšte nije bio mali.
– Onaj zastrašujući tip je – pesnik se uključi u razgovor – nosio medaljon sličan tvom. Ono je bio jedan od Mačora, zar ne?
– Da. Ne želim da razgovaram o tome, Nevene.
– Ozloglašeni Mačori – pesnik se obrati čarobnici. – Vešci, ali neuspeli. Neuspele mutacije. Luđaci, psihopate i sadisti. Sami su se prozvali Mačorima, jer su faktički kao mačke, agresivni, okrutni, nepredvidivi i neuračunljivi. A Geralt, kao i obično, bagateliše kako bi nas umirio. Jer opasnosti je bilo, i to velike. Čudo da se završilo bez pokolja, krvi i leševa. Bio bi masakr, kao pre četiri godine u Jelou. U svakom trenutku sam očekivao...
– Geralt je zamolio da ne govorimo o tome – prekinu ga Ticijana Frevi, ljubazno, ali odlučno. – Poštujmo to.
Pogledao ju je sa simpatijom. Činila mu se dragom. I lepom. Čak vrlo lepom.
Kao što je znao, čarobnicama su popravljali lepotu, prestiž profesije iziskivao je da volšebnica budi divljenje. Ali ulepšavanje nikada nije bilo perfektno, uvek je nešto ostajalo. Ticijana Frevi nije bila izuzetak. Na njenom čelu, odmah ispod linije kose, trag je ostavilo nekoliko jedva primetnih tragova ospi, koje je verovatno dobila u detinjstvu, dok još nije imala imunitet. Mali talasast ožiljak iznad gornje usne malčice je kvario kroj lepih usta. Geralt po ko zna koji put oseti bes, bes prema svom pogledu, očima koje ga teraju da primećuje tako beznačajne pojedinosti, detaljiće koji ionako nisu bili ništa u odnosu na činjenicu da je Ticijana sedela s njim za jednim stolom, pila Est Est, jela dimljenu pastrmku i osmehivala mu se. Veštac je video i poznavao zaista malo žena je čiju lepotu bilo moguće smatrati besprekornom, a šanse da mu se neka od njih osmehne osnovano je mogao držati ravnim nuli.
– Govorio je o nekoj nagradi... – Nevena je bilo teško primorati na odustajanje kada bi se uhvatio neke teme. – Neko od vas zna o čemu se radilo? Geralte?
– Nemam pojma.
– A ja znam – pohvali se Ticijana Frevi. – I čudim se da niste čuli, jer svi bruje o tome. Dakle, Foltest, kralj Temerije, odredio je nagradu. Za skidanje uroka s kćerk
e, koja je začarana. Ubodena je vretenom i spava večnim snom, jadnica, kako se priča, leži u kovčegu u kaštelu obraslom glogom. Prema drugoj priči, kovčeg je od stakla i smešten je na vrhu staklene planine. Prema drugoj, princeza je pretvorena u labuda. Prema drugoj, u strašno čudovište, u strigu. Zbog kletve, jer je princeza plod rodoskrvne veze. Te glasine tobože izmišlja i raznosi Vizimir, kralj Redanje, koji sa Foltestom ima teritorijalni konflikt, jako se posvađao s njim i svesrdno se trudi da mu se popne na glavu.
– To stvarno izgleda kao izmišljotina – oceni Geralt. – Zasnovana na bajci ili legendi. Začarana i pretvorena princeza, kletva kao kazna za rodoskvrnuće, nagrada za skidanje čini. Klasika i banalnost. Taj koji je to smislio nije se previše potrudio.
– Slučaj ima – dobaci dvimveandra – evidentan politički kontekst, zbog toga je Kaptol zabranio čarobnjacima da se angažuju oko njega.
– Bajka ili ne, ali taj vaš Mačor je verovao u to – reče Neven. – Evidentno je žurio u Vizimu baš kod te začarane princeze, kako bi skinuo uroke i uzeo nagradu koju je obećao kralj Foltest. Posumnjao je da i Geralt ide tamo i da hoće da ga pretekne.
– Bio je u zabludi – Geralt suvo odgovori. – Ne idem u Vizimu. Nemam nameru da guram prste u taj politički kotao. Taj posao je baš za nekog kao što je Brehen, pošto mu je, kao što je i sâm rekao, novac preko potreban. Meni novac ne treba. Mačeve sam dobio nazad, ne moram da se trošim na nove. Sredstva za život imam. Zahvaljujući čarobnjacima iz Risberga...
– Veštac Geralt iz Rivije?
– Dabome. – Geralt odmeri pogledom činovnika namrgođena lica koji je stajao pored. – A ko pita?
– To nije važno. – Činovnik zabaci glavu i napući usta, pokušavajući da ispadne važan. – Važan je sudski poziv. Koji vam sada uručujem. Pred svedocima. U skladu sa zakonom.
Činovnik uruči vešcu svitak papira. Posle čega izađe, ne propustivši da Ticijani Frevi uputi pogled pun prezira.
Geralt otkinu pečat, odmota svitak.
– Datum ex Costello Rissberg, die 20 mens. Jul, anno 1245 post Resurrectionem – pročita. – Gradskom sudu u Gors Velenu. Tužilac: građansko društvo Kompleks Risberg. Tuženi: Geralt iz Rivije, veštac. Tužba zbog: povraćaj sume od 1.000, slovima hiljadu, novigradskih korona. Zahtevamo, primo: da se tuženom Geraltu iz Rivije naloži povraćaj sume od hiljadu novigradskih korona zajedno s pripadajućim kamatama. Secundo: da se tuženom dosudi da plati sudske troškove u korist tužioca u skladu s propisanim pravilima. Tertio: da se donese odluka o hitnom sprovođenju presude. Obrazloženje: tuženi je iznudio od građanskog društva Kompleks Risberg sumu od hiljadu novigradskih korona. Dokaz: kopije bankovnih uplatnica. Suma je predstavljala isplatu na ime akontacije za uslugu koju tuženi nikada nije izvršio i zlom voljom nije imao nameru izvršiti... Svedoci: Biruta Ana Market Ikarti, Aksel Migel Esparza, Igo Tarviks Sandoval... Kurvini sinovi.
Sezona Oluja Page 31
