by Unknown
'Onda te, na tvoju nesreću, moram ubiti', rekoh mu. 'Tako nešto mi nije milo, ali bi ti, ako bi se ukazala prilika, ubio što više možeš ljudi.' Tada je stvorenje skočilo na mene i ubio sam ga, mirnije nego da sam to uradio dok je sedelo i buljilo u mene.
Sada sve znate. Izgleda da ste ili vi ili O. Z. Gar izazvali kataklizmu. O. Z. Gar? Malo verovatno. Nemoguće. Onda vi Klaghorn, vi. Taj teret pada vama na dušu!«
Klaghorn je namršteno gledao u sekiru. »Teret, da. Krivica, ne. Iskrenost, da; zloba, ne.«
Ksanten se odmakao. »Klaghorne, vaša me mirnoća zapanjuje. Ranije, kada su vas
O. Z. Garu slični zlobnici smatrali ludim...«
»Polako, Ksantene!«, iznervirano povika Klaghorn. »Ovo preterano busanje u prsa
postaje neumesno. Gde sam pogrešio? Moja krivica je u tome što sam hteo previše.
Neuspeh je tragičan, ali je ono što nas u budućnosti čeka još gore. Da sam postao Hagedorn, poslao bih robove kući. Izgubio sam, robovi su se pobunili. Stoga nećemo više o tome. Mučna mi je tema. Ne možete zamisliti koliko me vaše izbuljene oči i povijena leđa pritiskaju.«
33
»Mučno vam može biti«, povika Ksanten. »Vi nipodaštavate moje oči, moja leđa —
ali šta sa hiljadama mrtvih?«
»Koliko dugo bi živeli u svakom slučaju? Životi su jeftini kao ribe u moru. Predlažem da svoje prekore sačuvate za buduću upotrebu i posvetite toliku energiju svome spasenju. Da li svatate da postoji način? Buljite belo u mene. Uveravam vas da je tako, ali ga od mene nikada nećete saznati.«
»Klaghorne«, reče Ksanten, »doleteo sam dovde nameravajući da oduvam tu arogantnu glavu sa vašeg tela...« Ali se Klaghorn, ne obazirući se više, vratio cepanju drva.
»Klaghorne!« povika Ksanten.
»Ksantene, budite tako ljubazni pa se derite na nekom drugom mestu. Protestujte
svojim Pticama.«
Ksanten se okrenuo na petama, odmarširao niz stazu. Devojke koje su brale kupine gledale su ga upitno i pomerile se u stranu. Ksanten se zaustavio, osvrnuo se po stazi.
Nije mogao videti Glis Medousvit. Nastavio je još bešnji. Ubrzo se zaustavio. Na oborenom drvetu, stotinu stopa od Ptica, sedela je Glis Medousvit, proučavajući vlat trave kao da je to zapanjujuća rukotvorina iz davnina. Ptice su ga nekim čudom poslušale i čekale u savršenom redu.
Ksanten je pogledao prema nebu, šutnuo jedan busen. Udahnuo je duboko i prišao
Glis Medousvit. Primetio je da je zatakla cvet u svoju dugu, raspuštenu kosu.
Posle sekunde‐dve pogledala je naviše i ispitala njegovo lice. »Zašto si tako ljut?«
Ksanten se pljesnuo po butini, seo pored nje. »Ljut? Ne. Izludeo sam od brige.
Klaghorn je brbljiv kao kamen. Zna kako se zamak Hagedorn može spasiti, ali neće da otkrije tajnu.«
Glis Medousvit se nasmejala — lagan, veseo zvuk, kakav Ksanten nikada nije čuo u zamku Hagedorn. »Tajna? Kad je čak i ja znam?«
»Mora da je tajna«, rekao je Ksanten. »Neće da mi kaže.«
»Slušaj. Ako se plašiš da će Ptice čuti, šaputaću.« Pogovorila je nekoliko reči u njegovo uvo.
Možda je slatki dah omamio Ksantenov um. Ali se otvorena suština otkrića nije udomila u njegovoj svesti. Kiselo se nasmešio. »Tu nema tajni. Samo ono što su stari Skiti nazivali 'bathos'. Nečasno za Gospodina. Da li mi služimo Ptice vinom i raspravljamo sa njima o lepoti naših Fana?«
»'Nečasno' znači?« Skočila je na noge. »Onda je takođe nečasno za tebe da pričaš sa mnom, da sediš ovde sa mnom, da daješ smešne predloge!«
»Nisam davao nikakve predloge!«, protestovao je Ksanten. »Sedim ovde sasvim pristojno...«
»Previše pristojnosti, previše časti!« Sa strašću koja je zapanjila Ksantena, Glis Medousvit je iščupala cvet iz kose, bacila ga na zemlju. »Evo. Zato!«
»Ne«, reče Ksanten, iznenada skrušen. Sagao se, podigao cvet, poljubio ga, vratio njoj u kosu. »Nisam preponosan. Potrudiću se.« Stavio je svoje ruke na njena ramena, ali ih je ona sklonila.
»Reci mi«, pitala je veoma zrelo i strogo, »imaš li neku od tih čudnih žena —
insekata?«
»Ja? Fane? Nemam Fane.«
Tada se Glis Medousvit opustila i dozvolila Ksantenu da je zagrli, dok su Ptice kokodakale, grohotom se smejale i pravile vulgarne trljajuće zvuke svojim krilima.
34
10
Leto je prolazilo. Tridesetog juna Džanil i Hagedorn proslaviše Praznik cveća iako se nasip dizao visoko oko Džanila.
Ubrzo potom, Ksanten je sa šest odabranih Ptica po noći odleteo u zamak Džanil i predložio veću da se što je više moguće stanovništva evakuiše pomoću lanca Ptica —
ukoliko žele da odu. Veće ga je saslušalo kamenih lica i bez komentara odbilo.
Ksanten se vratio u Hagedorn. Postupajući krajnje obazrivo, ubeđujući samo proverene prijatelje, Ksanten je prikupio trideset ili četrdeset kadeta i gospode, mada neminovno nije mogao sačuvati kao tajnu osnovne teze svog programa.
Prva reakcija tradicionalista bilo je ismevanje, zatim optužbe za kukavičluk. Na Ksantenovo insistiranje, izazovi nisu bili ni pružani ni prihvatani od strane njegovih uzavrelih saveznika.
Uveče 9. septembra zamak Džanil je pao. Novosti su u zamak Hagedorn donele uzbuđene Ptice koje su sve histričnijim glasovima ponavljale strašnu priču.
Hagedorn, sada ispijen i umoran, automatski je sazvao skup veća: izneo je mračne činjenice. »Znači, mi smo poslednji zamak! Mekovi nam ne mogu nauditi: mogu praviti nasipe oko našeg zamka dvadeset godina i samo pocrkati od napora. Mi smo na sigurnom, ali ipak je to čudna i strašna pomisao da ovde, u zamku Hagedorn, žive poslednji Gospodini naše vrste!«
Ksanten je progovorio glasom punim ozbiljne osude: »Dvadeset godina — pedeset
godina — šta je to za Mekove? Kad nas jednom opkole, kad se jednom rasporede oko nas, mi smo gotovi. Shvatate li da je sada jedina prilika da pobegnemo iz velikog kaveza koji će zamak Hagedorn postati?«
»'Pobeći', Ksantene? Kakve li reči! Sramota!«, osuo je pogrdama O. Z. Gar. »Skupi svoju jadnu bandu i beži. U stepe ili močvare ili tundre. Idi kud hoćeš sa svojim poltronima, ali budi tako dobar pa prestani sa svojim stalnim uzbunama!«
»Gare, pronašao sam uverenje od kako sam postao 'poltron'. Opstanak je dobar moral: to sam čuo iz usta jednog uglednika.«
»Bah! Kao na primer?«
»A. G. Filidora, kad već morate sve da znate.«
O. Z. Gar se pljesnuo po butinama. »Mislite li na Filidora Pokajnika? Taj je stvarno čudna sorta, Pokajnik koji okajava sve ostale. Ksantene, molim vas budite razumni.«
»Godine su pred nama svima«, reče Ksanten drvenim glasom, »ako se oslobodimo
iz zamka.«
»Ali zamak je naš život!« izjavio je Hagedorn. »U suštini, Ksantene, šta bismo bili bez zamka? Divlje životinje? Nomadi?«
»Bili bismo živi«.
O. Z. Gar je prezrivo frknuo i okrenuo se da posmatra slike na zidu. Hagedorn je sumnjičavo i zbunjeno vrteo glavom. Bedri je podigao ruke u vazduh. »Ksantene, vi nas sve rastrojite. Dođete ovde i unesete taj zastrašujući osećaj hitnosti, ali zašto? U zamku Hagedorn smo sigurni kao u majčinom naručju. Šta dobijamo odbacivši sve — čast, dostojanstvo, udobnost, civilizovane manire — samo zato da bismo se šunjali po divljini?«
»Džanil je bio siguran«, rekao je Ksanten. »Šta je sada sa njim? Smrt, plesniva odeća, ukiseljeno vino. Ono što dobijamo 'šunjanjem' jeste sigurnost opstanka. A ja 35
planiram mnogo više od 'šunjanja'.«
»Postoje stotine situacija kada je smrt bolja od života!« odsečno je rekao Izet.
»Moram li umreti u bedi i nemilosti? Zašto moje poslednje godine ne bi prošle dostojanstveno?«
U sobu je ušao B.F. Robart. »Gospodo većnici, Mekovi se približavaju zamku Hagedorn.«
Hagedorn je divlje pogledao po sali. »Postoji li saglasnost? Šta da činimo?«
Ksanten je podigao ruke. »Svako mora da čini ono što smatra najb
oljim. Neću više diskutovati, završio sam. Hagedorne, hoćete li zaključiti sednicu, da se posvetimo svojim poslovima? Ja ću svome 'šunjanju'«.
»Sednica je zaključena,« rekao je Hagedorn, i svi su pošli na bedeme.
U zamak su kroz aveniju umarširali Kmetovi iz okolnih sela, sa zavežljajima preko ramena. Preko doline, na rubu Bartolomeove šume, videle su se tačkice teretnih kola snage i amorfna smeđe‐zlatna masa: Mekovi.
Ori je pokazao na zapad. »Gledajte — eno ih, dolaze preko Dugog polja. Okrenuo
se, upiljio ka istoku. »A gledajte ka Bambridžu: Mekovi!«
Svi se ćutke okrenuše da pogledaju i Severni greben. O.Z. Gar je pokazao na mirnu liniju smeđe‐zlatnih oblika. »Tamo čekaju, gamad! Prikovali su nas unutra. Dobro, neka čekaju!« Okrenuo se, spustio se liftom na trg, ušao u Kuću Zumbelda, gde je ostatak popodneva proveo radeći sa svojom Glorijom, od koje je puno očekivao.
Sledećeg dana, Mekovi su organizovali opsadu. U velikom krugu oko zamka Hagedorn videla se aktivnost Mekova: hangari, skladišta, barake. Unutar tog kruga, van dometa energo‐topa, teretna kola snage su gurala hrpe zemlje.
U toku noći te se hrpe pružiše ka zamku, takođe i sledeće noći. Na kraju je svrha tih humki postala jasna: bile su zaštitni pokrivač prolazima ili tunelima koji su vodili ka steni na kojoj je počivao zamak Hagedorn.
Sledećeg dana nekoliko humki dospelo je do osnove litice. Iznenada sa udaljenih izlaza pokuljaše kolone teretnih kola snage natovarenih zemljom i kamenjem. Izručiše terete, i opet uđoše u tunele.
Napravljeno je osam podzemnih tunela. Iz svakog su iznošene beskrajne količine zemlje i stenja, izrovane ispod litice na kojoj je bio zamak Hagedorn. Gospodi koja se tiskala na bedemu svrha tog posla napokon je postala jasna.
»Nemaju nameru da nas zatrpaju«, rekao je Hagedorn. »Oni će jednostavno da potkopaju stenu pod nama!«
Šestog dana opsade, veliki segment litice je zadrhtao, strovalio se, i vrh stene koja je dopirala gotovo do podnožja zidova je pao.
»Ako se ovo nastavi«, mrmljao je Bedri, »potrajaćemo kraće od Džanila.«
»Hajdemo onda«, pozvao je O.Z. Gar sa iznenadnom energijom. »Neka osete naše
energo‐topove. Raznećemo njihove bedne tunele, a šta će bagra onda?« Otišao je do najbližeg postolja, i povikao dole Kmetovima da skinu ciradu.
Ksanten, koji se zadesio u blizini, reče: »Dozvoli mi da ti pomognem.« Svukao je ciradu. »Pucaj sada, ako želiš.«
O.Z. Gar je buljio u njega sa nerazumevanjem, onda je skočio napred, okrenuo top, nanišanio u humku. Pritisnuo je prekidač; vazduh je zapucketao ispred prstenaste njuške, ustalasao se, zablistao purpurnim iskrama. Područje cilja je počelo isparavati, 36
postalo crno, zatim tamnocrveno, a onda se izdubilo u zažaren krater. Ali je zemlja ispod, dvadeset stopa debela, pružala preveliku izolaciju; istopljena lokva se belo usijala, ali se nije širila ni produbljivala. Iznenada je u topu puklo kad je izbio kratak spoj kroz istrulelu izolaciju. Top je stao.
O.Z. Gar je besno i razočarano pregledao mehanizam. Onda se, sa izrazom odvratnosti, okrenuo. Topovi su očito bili daleko ispod svoje pune moći.
Dva časa kasnije, na istočnoj strani grebena, još jedan veliki komad litice je pao, a pred zalazak sunca slična masa se odvojila sa zapadne strane, gde se zid zamka uzdizao u gotovo pravoj liniji sa stenom ispod.
U ponoć su Ksanten i njegovi istomišljenici, sa svojom decom i družbenicama, napustili zamak Hagedorn. Šest ekipa Ptica saobraćalo je između uzletno‐sletne platforme zamka i livade blizu Udaljene doline, i pre zore su prenele celu grupu.
Nije bilo nikoga da im kaže zbogom.
11
Nedelju dana kasnije, otišao je još jedan deo istočnog grebena, odnoseći i deo potpornih stubova sa sobom. Na izlazima iz tunela, hrpe iskopanog šuta su postale alarmantno velike.
Terasasta južna strana grebena bila je najmanje oštećena; katastrofalna oštećenja su bila na istočnoj i zapadnoj. Iznenada, mesec dana posle početka napada, ogroman deo terasastog zemljišta se urušio, ostavljajući nepravilnu urvinu koja je presekla put i progutala statue nekadašnjih uglednika koje su u razmacima bile postavljene na balustradi.
Hagedorn je sazvao skup veća. »Okolnosti se«, rekao je neuspelo vedrim glasom,
»nisu poboljšale. Naša najpesimističkija očekivanja su se ispunila. Tužna situacija.
Priznajem da ne uživam u mogućnosti da poginem urušavajući se među svojim smrvljenim stvarima.«
Ori je napravio očajnički izraz lica. »I mene progoni slična misao. Smrt — pa šta? Svi moramo umreti. Ali kad pomislim na svoje dragocene stvari, bude mi zlo. Moje knjige iscepane. Moje krhke vaze razbijene. Moje tunike pocepane. Moji ćilimi pokopani. Moji Fani zadavljeni. Moji nasleđeni lusteri razbacani. To su moji košmari.«
»Vaše dragocenosti nisu vrednije od ma čijih drugih«, rekao je Bedri kratko. »Ipak, one nemaju vlastiti život; kad mi umremo, koga će biti briga šta se sa njima zbiva?«
Marun se trgao. »Pre godinu dana sam odložio dvesta flaša vrhunskog pića, sto četrdeset boca Zelene Kiše, i po trideset Baltazara i Fejdora. Pomislite na to, ako želite da pojmite tragediju.«
»Da smo samo znali« povikao je Ori. »Ja bih — ja bih...« glas mu je utihnuo.
O. Z. Gar je nestrpljivo tapkao nogom. »Prestanimo sa jadikovkama. Imali smo šansu, sećate se? Ksanten nas je nagovarao da bežimo; sada se on i njemu slični šunjaju i pljačkaju na svom putu prema severnim planinama sa Pokajnicima. Izabrali smo da ostanemo, bilo dobro ili loše, i na nesreću dogodilo se loše. Moramo to primiti kao Gospoda.«
Sa tim se vere melanholično složilo. Hagedorn je izneo bocu neprocenjivog Ramadanta, i nalivao sa rasipnošću koja bi ranije bila nezamisliva. »Pošto nemamo budućnost — nazdravimo našoj veličanstvenoj prošlosti!«
37
Te noći su bili primećeni neredi tu i tamo po obruču Mekova: plamenovi na četiri različite tačke, udaljeni zvuci promukle vike. Sledećeg dana se činilo kao da je tempo aktivnosti malo opao. Ali tokom popodneva veliki segment istočne litice se odvalio.
Trenutak kasnije, kao po veličanstvenoj promišljenosti, visoki istočni zid se raspolutio i pao, ostavljajući leđa šest velikih kuća izložena nebu.
Čas posle sumraka grupa Ptica sletela je na platformu. Ksanten je skočio sa sedišta.
Strčao je spiralnim stepenicama do bedema, došao do trga ispred Hagedornove palate.
Hagedorn, kome je jedan rođak preneo Ksantenov poziv, prišao je i iznenađeno buljio u Ksantena. »Šta radite ovde? Očekivali smo da ste bezbedni na severu sa Pokajnicima!«
»Pokajnici nisu na sigurnom severu«, rekao je Ksanten. »Pridružili su nam se. Mi se borimo.«
Hagedornova vilica se opustila. »Borite? Gospoda se bore sa Mekovima?«
»Što žešće možemo.«
Hagedorn je u čudu odmahnuo glavom. »I Pokajnici? Razumeo sam da žele pobeći
na sever.«
»Neki su tako i uradili, uključujući A.G. Filidora. I među njima postoje frakcije, kao i među nama. Neki su uzeli svoja teretna kola snage i pobegli. Ostali fanatično ubijaju Mekove. Sinoć ste videli naš rad. Zapalili smo četiri magacina, uništili tankove za sirup, pobili više od sto Mekova, kao i desetak teretnih kola snage. Pretrpeli smo gubitke, što nas je pogodilo, jer nas ima malo a Mekova mnogo. Zato sam došao. Treba nam više ljudi. Dođite da se borite za nas!«
Hagedorn se okrenuo, pošao ka velikom centralnom trgu. »Pozvaću ljude da izađu
iz kuća. Obratite se svima.«
Ptice su, gorko se žaleći na nemoguće uslove rada, transportovale gospodu koji su, otrežnjeni predstojećim uništenjem zamka, sada bili spremni da odbace sve skrupule i da se bore za svoje živote. Zadrti tradicionalisti su i dalje odbijali da prave kompromise sa svojom čašću, ali im je Ksanten dao vedro jemstvo: »Ostanite onda tu, njuškajući po zamku kao pacovi. Utešite se činjenicom da ste bezbedni; budućnost malo toga čuva za vas.«
I mnogi koji su ga čuli udaljiše se sa zgražavanjem.
Hagedorn je duboko uzdahnuo, gotovo jauknuo. »Zamku Hagedornu se bliži kraj.
Više ništa nije važno. Idem sa vama.«
Situacija se iznenada promenila. Mekovi, organizovani u širokom krugu oko zamka
Hagedorn, računali su na mali otpor iz zamka i nikakav iz pozadine. Izgradili su barake i skladišta ne razmišljajući o njihovoj odbrani; stoga su napadačke grupe mogle da priđu, učine štetu i povuku se pre no što pretrpe ozbiljnije gubitke. Mekovi stacionirani duž Severnog grebena bili su neprestano napadani,i konačno sterani dole uz velike gubitke.
Obruč oko Hagedorna postao je polukrug; zatim, dva dana kasnije, posle uništenja još pet skladišta sirupa, Mekovi su odbačeni još dalje. Nabacujući zemlju ispred ulaza dva tunela, koji su vodili pod južnu stranu litice, uspostavili su kakvo‐takvo uporište, ali su se, umesto da drže opsadu, sami pod njom našli.
Unutar tog područja Mekovi su sabrali preostale količine sirupa, alata, oružja, municije. Područje van tunela bilo je osvetljeno po noći i čuvano od strane Mekova 38
naoružanih izbacivačima kuglica, što je svaki frontalni napad činilo beskorisnim.
Jedan dan su gonioci, zaklonjeni okolnim voćnjacima, razmatrali novu situaciju.
Tada se pokušalo sa novom taktikom. Bilo je improvizovano šest laganih paketa i napunjeno mašinama punim lako zapaljivog ulja, sa pričvršćenim zapaljivim granatama.
Za svaki od tih paketa bilo je vezano po deset Ptica, i u ponoć su poletele, noseći za svaki paket i po jednog čoveka. Klizeći visoko kroz tamu, Ptice nadleteše položaj Mekova, gde su zapaljive bombe bile bačene.
Tlo je buknulo. Vatra je zahvatila skladište sirupa; teretna kola snage, probuđena plamenom, kretala su se panično napred‐nazad, gazeći Mekove, lomeći barake, sudarajući se međusobno, povećavajući efekat vatrene stihije. Mekovi koji preživeše sakriše se u tunelima. Pogasiše se svetla na mekovskoj teritoriji i, koristeći se pometnjom, ljudi napadoše.
