Alef Science Fiction Magazine 006

Home > Nonfiction > Alef Science Fiction Magazine 006 > Page 20
Alef Science Fiction Magazine 006 Page 20

by Unknown


  5. Gregory Benford, BRIDGES TO SCENCE FICTION (MOSTOVI ZA NAUČNU

  FANTASTIKU), So. 111. Univ. Press, 1981.

  6. Thomas Disch, »The Embarrasment of SF«, in SCENCE FICTION AT LARGE (»Čime

  nas naučna fantastika zbunjuje«, u knjizi NAUČNA FANTASTIKA PUŠTENA S

  LANCA, urednik Piter Nikols), edited by Peter Nicholls, Victor Gollancz, London, 1976, str. 139—155.

  7. Gregory Benford, THE PATCHIN REVIEW (PAČINSKA REVIJA) 3,1982, str. 5‐9.

  8. S. Finch‐Rayner, J. Pop. Culture (Kultura), 1984, u pripremi.

  9. Gerard Klein, — SFS 4, 1977, str. 3—13.

  10. Richard D. Erlich, FOUNDATION (ZADUŽBINA) 27, 1983, str. 64‐71.

  11. Jerry Pournelle, DESTINIES (SUDBINE), Vol. 2 NQ 2, Ace, NY, 1980.

  12. Gregory Benford, »Why is There so Little Science in Literature?« in NEBULA

  AWARD STORIES 16, (»Zašto u književnosti ima tako malo nauke?«, u knjizi PRICE

  NAGRAĐENE NEBULOM, urednik Džeri Purnel), Ed. by Jerry Pournelle, Holt

  Reinhart Winston, NY, 1982.

  94

  INTERVJU

  Vilijem

  Gibson

  Klimnuće

  glavom

  apokalipsi

  (A Nod to the Apocalypse: An Interview

  William Gibson, by Colin Greenland, in:

  Foundation 36, Summer 1986) Prevod: A.

  B. Nedeljković.

  Kolin Grinlend: Kako vam se dopada

  imaju tako mnogo detalja, izgrađivane su

  London?

  tokom tolikih generacija. Koje god par‐

  Vilijem Gibson: Izgleda kao samo jedan,

  čence da pogledate, čini se da ono sadrži

  ogroman, organski artefakt, a američki

  više informacija nego što bi sadržala cela

  gradovi nikad tako ne izgledaju. Američki

  jedna struktura u SAD. Uvek sam se pitao

  gradovi su izgrađeni tokom relativno krat‐

  da li se Evropljanima čini da Amerika ima

  kog vremenskog perioda, što doprinositi

  dovoljno podataka. Mogu da zamislim da

  da životna sredina bude unekoliko funkci‐

  im izgleda prazna.

  onalnija, ali im to oduzima dubinu. U Lon‐

  KG: Koliko nam ostaje do epohe Neuro‐

  donu istinski doživljavam grad kao

  mansera ?

  lavirint.

  VH: E, to ni meni nikad nije bilo mnogo

  KG: Da li se izgubite?

  jasno. Namerno sam izbegao datiranje

  VG: Izgubim se, ali metro mi je oduvek

  Neuromansera, ali mislim da se na

  bio veoma jasan. On je nervni sistem tog

  osnovu nekih elemenata naznačenih u

  organizma. Izgubim se, ali se obično izgu‐

  romanu može pretpostaviti da se roman

  bim sa zadovoljstvom. Njujork je malena,

  odigrava negde između srednjeg i poznog

  majušna stvar na jednom ostrvu, ali

  XXI veka: godine dve hiljade sedamdeset i

  natrpana veoma visoko. Ćovek bi mogao

  neke. Uvek se trgnem kad ljudi u naučnoj

  peške obići ceo krug oko Njujorka za

  fantastici daju konkretne datume. Postoji

  jedan dan, zapravo mogao bi kad bi sva

  izvesna vrsta bukvalnosti koja uvek uma‐

  predgrađa bila jednako bezbedna. Ovde

  nji moje zadovoljstvo pri čitanju naučne

  je na svakom koraku ispisano neverovat‐

  fantastike. Znam da je kod mnogih čita‐

  no bogatstvo ljudske simbolike: stvari

  laca SF upravo suprotno: oni baš to vole.

  95

  Na Meksi‐konu sam razgovarao sa jednim

  VG: To je nešto što pokušavam da ob‐

  čovekom koji je kritikovao Neuromansera

  radim u knjizi koju sad pišem. Tu je jedan

  zato što se ne uklapa u pravu istoriju. U

  moj lik suočen sa invazijom vanzemaljaca

  Neuromanseru se zna da je bio neki rat;

  koji osvajaju Sunčev sistem, prethodno

  nikad se nisam maltretirao pitanjem kad

  već zaposednut od strane ljudi. Ali, on je

  je bio, ili ko se tačno borio. Želeo sam

  samo normalna individua, nije u onoj

  samo da malo, kao, klimnem glavom u

  poziciji, koju protagnosti SF romana često

  pravcu apokalipse, i da pokažem te ljude

  imaju, naime, u poziciji da može da

  kako, uz sleganje ramenima, otpisuju

  sagleda celokupno događanje. On nije

  nekoliko uništenih gradova. Stvar su

  baš onde gde se stvari odigravaju, i

  sasvim apsorbovali.

  prilično mu je nejasno šta se dešava. U

  KG: Evropa koju vidimo u Grofu Zirou je

  ljudskoj istoriji ima puno nejasnoća.

  Evropa umetničkih galerija, restorana i

  KG: Vaše knjige prikazuju veoma bogat

  parkova. Čini se da je doba Evrope prošlo:

  rečnik budućnosti, onaj ulični, tehnički i

  ona je isključena, tamo je sad tišina. A u

  profesionalni žargon koji je nastao kao

  sredini je velika rupa. Da li tako

  plod ove kulture. Odakle vam to?

  sagledavate Evropu danas?

  VG: Moja je navika da pazim i osluš‐

  VG: Nisam razmišljao o tome, ali vero‐

  kujem popularne reči koje u engleski jezik

  vatno je tako. Vrlo je prijatno u Evropi

  ulaze iz raznih kultura i subkultura.

  Grofa Ziroa, u onim delovima, malim, ko‐

  Obično se radi o stvarima koje nisu ušle u

  je vidite. U nekim evropskim zemljama

  opštu upotrebu, ali zvuče istinito. Ima u

  još ima nešto industrije, ali to ne vidite,

  Neuromanseru jedan lik zvan Diksi

  jer interesovanja glavnog lika nisu na tu

  Fletlajn, koji se vratio iz mrtvih, i to ne

  stranu usmerena. To je verovatno jedno

  jednom. E, »fletlajn« (flatline, ravna linija,

  veoma američko sagledavanje Evrope,

  prim, prev.) je sleng američkih vozača

  turistička Evropa. Nikad nisam imao strp‐

  ambulantnih kola za »smrt mozga«.

  ljenja niti želje da razumem ko kome šta

  Takvu liniju vidite na EEG. To uopšte nije

  radi u ovom svetu. Za mene svet zaista ne

  opšteprihvaćen izraz, jer sam to čuo

  postoji na tom nivou. Uopšte, ja ne

  samo jednom, kad su dvojica bolničara

  ekstrapoliram onako kako su me učili da

  ušla u jedan bar. Ne bih rekao da sam

  SF pisac treba da čini. Samo reagujem na

  mnogo reči izmislio, međutim neke od

  svoje utiske o svetu i malo ih, kao,

  njih nemaju u stvarnosti baš ono znače‐

  pojačavam, malo ih iskrivljujem radi

  nje koje sam im ja dao. Nešto slično sam

  efekta.

  uradio sa kompjuterskom tehnologijom,

  KG: Mene to delo veoma privlači, iz‐

  o kojoj blagog pojma nemam. Iz reči koje

  među ostalog i zato što njegova složenost

  se tamo često čuju izbacio ono inže‐

  ide dalje od mape. Ne saznajem šta je

  njersko, jer to su reči koje sadrže i neki

  onostrana ivica, nije sve ucrtano. Imam

  nivo poetičnosti. Pitao sam se: kakve aso‐

  osećanje da se to uklapa u moje

  cijacije ovo pobuđuje? I odatle sam radio.

  sagledavanje stvarnog sveta: mogu da ga

  Onda sam, na kraju, sve proverio kod

&
nbsp; sagledam samo donekle.

  nekog tipa koji piše reklame za jednu

  softversku kompaniju, i on mi je rekao da

  je sve dobro. Kasnije sam naučio ponešto

  o kompjuterima i sad vidim da su

  promakle mnoge stvari koje nisu osobito

  pametne.

  KG: Baš kao što niste dali pun pregled

  istraživačkog rada, niti hronologiju na

  kraju knjige, niste dali ni rečnik. Pustili ste

  na nas poplavu tih slabo poznatih reči već

  na prvoj stranici, a ipak uspevate, nekako,

  da nam prenesete tačno ono što ste hteli

  da kažete.

  VG: Ima tu jedan trik. Ja internu struk‐

  turu dijaloga tako razradim, da se kon‐

  tekstualne informacije saopštavaju prog‐

  resivno. Kad po prvi put naletite na neku

  96

  nepoznatu reč, to vam je nepoznata reč:

  li ti je to poznato?«

  ali već sledeći put kad se s njom sretnete,

  VG: Moguće je sagledati kompjuter kao

  a to, nadam se, nije suviše mnogo stra‐

  nešto što nije iznenadni skok, nego stvar

  nica kasnije, već postoji delić konteksta.

  koju odavno stvaramo, još od Stoun‐

  Dobro sam pazio da svim tim rečima dam

  hendža i katedralskih prozora, i sličnog:

  kontekste koji će omogućiti da reč,

  to su replikacije informacija, to su oruđa

  čitaocu, »škljocne« i postane jasna posle

  za pamćenje. U mojim knjigama kompju‐

  samo nekoliko ponavljanja. To pomalo liči

  teri su prosto jedna metafora za ljudsku

  na ono što doživljavate kad otputujete u

  memoriju. U Neuromanseru, kompju‐

  stranu zemlju. Tekst vam puno pomaže,

  terska memorija liči na ljudsku daleko

  ali ja se trudim da ta pomoć ne bude

  više nego što je verovatno da će u

  uopšte blizu vas. Svesno sam nastojao da

  stvarnosti ikada ličiti. Neuromanser kaže

  izbegnem stvari koje su umanjile moje

  Kejsu: »Memorija je holografska, za vas...

  zadovoljstvo u onim knjigama koje su mi

  ja sam drukčiji... Radi se prosto o tome

  se, inače, dopale — deliće gde neko stane

  što je holografska paradigma najprib‐

  pa kaže: »Pa, znate, mi u našem društvu

  ližnije predstavljanje ljudske memorije

  radimo ovako«.

  koje ste vi bili u stanju da načinite. Ali

  KG: Pa se fasada raspadne na komade.

  nikad ništa niste preduzeli po tom

  Znači, vi ste o pravim kompjuterima

  pitanju... Da jeste, možda se ovo ne bi

  počeli da učite tek nedavno.

  sad dešavalo.«

  VG: Prvi put u životu sam dodirnuo

  KG: Znači kiberprostor nije samo

  pravi kompjuter pre oko mesec dana.

  zgodan način da se dramatizuju procesi

  KG: Da li ste imali neki razlog da se

  koji su sada spori i prilično dosadni.

  namerno držite daleko od prave stvari,

  VG: Ne, ja mislim da se već dešava

  dok pišete o imaginarnoj budućnosti te

  nešto slično kiberprostoru. Kad pogledate

  stvari?

  onaj fizički intenzitet u držanju klinaca

  VG: Malčice su me plašili pravi

  koji igraju video‐igre, postoji povratna

  kompjuteri. Mislim da sada, kad imam i

  sprega u kretanju čestica: fotoni izlaze iz

  nekakvo iskustvo sa njima, ne bih mogao

  ekrana i idu tom tipu u oči, a neuroni se

  da napišem knjigu u kojoj oni ispadaju

  kreću kroz njegovo telo, pa se elektroni

  toliko seksi. Ja sam zamišljao da će pogon

  kreću kroz kompjuter. Na nivou čestica,

  diskova biti savršeno nečujan, i brz kao

  postoji taj zatvoreni sistem. Sem toga,

  munja. Mislim da sam očekivao nekakav

  naslutio sam, razgovarajući sa ljudima o

  kiber‐prostorni dek.

  kompjuterima, da svako kao da oseća na

  KG. A ipak Greg Benford i Džeri Purnel

  nekom nivou, iako nikad ne kaže baš tim

  su saglasni da je dobro. Prevarili ste

  rečima, da postoji neki prostor iza

  bukvaliste, naučnike.

  ekrana. E to sam ja zgrabio i jednostavno

  VG: Neke od njih jesam. To me stvarno

  odjurio s tim najdalje što sam mogao.

  iznenađuje. Ima jedna scena u Neuro‐

  KG: U Grofu Zirou ste tom prostoru dali

  manseru gde Kejs pita: »Melkam, imaš li

  neočekivani panteon.

  modem na ovom brodu?« Kad sam to

  VG: Zabrinjava me to malčice, sada.

  pisao, stvarno nisam znao šta je to

  Mislio sam da sam sakrio, celim tokom

  modem. Znao sam da ima neke veze sa

  romana, dovoljno ključeva da pažljiv

  telekomunikacijama.

  A

  sad

  izgleda

  čitalac može da shvati, sa iznenađenjem,

  prilično glupo da ti momci imaju nešto

  šta te stvari zaista jesu. Ali kritički prikazi

  što će tada, pretpostavljam, biti veoma

  koje sam dosad dobio u SAD kažu: on nije

  primitivna sprava; nešto što će dotad biti

  stvarno objasnio. Neki ljudi će pretpo‐

  samo jedan od delića u svakom komadu

  staviti da je u tome bio dobitak. Zato bih

  hardvera na svetu. Ali niko nije ukazao na

  želeo da stvar učinim malo otvorenijom.

  to. Verovatno bi trebalo da napišem dug

  Ono što me najviše interesuje jeste priča

  kritički napad na Neuromansera pre nego

  Tri‐Džejn,

  jer

  ona

  je

  pramajka

  što iko drugi odluči da ga napiše.

  Boksmejkera (3Jane, Boxmaker). Kad

  KG: U Neuromanseru Vintermjut, veš‐

  Marli čuje glasove Boksmejkera, glasovi

  tačka inteligencija, kaže Kejsu: »Uvek vi

  objašnjavaju šta zaista jesu ti prividni

  gradite modele. Kamene krugove. Kate‐

  haićanski vudu‐bogovi koji jurcaju kroz

  drale. Orgulje. Mašine za sabiranje.

  matricu. To su svesni, fragmentovani

  Uopšte ne znam zašto sam sada ovde, da

  elementi nečega što je tokom jednog

  97

  kratkog,

  jejtsovskog

  momenta

  bilo

  rade se nesvesno. Ja sam prvobitno imao

  Neuromanser. Tada se, iz ko‐zna‐kog

  nameru da Tarneru učinim nešto daleko

  razloga, centar nije održao... Podozrevam

  drastičnije — njemu, koji je dat, daleko

  da to ima neke veze sa veoma olako

  više nego Kejs, u »mačo« ulozi, u fazonu

  nabačenom

  primedbom

  na

  kraju

  kao što je Klint Istvud, veliki, jak i

  Neuromansera da on još jedino može da

  potpuno funkcionalan. Mislio sam da

  razgovara

  sa

  jednom

  veštačkom

  Tarnera raskomadam. Ali nije mnogo

  inteligencijom tuđinskog porekla. Zbog

  prošlo, a meni je to postalo nezanimljivo,

  toga bi se moglo desiti da jednog dana

  pa sam tad uveo dr
uge linije zapleta.

  budem prisiljen da pišem treću knjigu,

  Najuvrnutija stvar je ta što sam mu na

  iako postoje tolike predrasude protiv

  kraju dao i brata, i majku, i sve to... Dok

  svega što bi se moglo nazvati trilogijom.

  sam pisao onaj deo gde on sa devojkom

  KG: Ali ovde imate jedan kompletan

  beži mlaznim avionom, nisam znao gde

  fikcioni svet, u koji biste mogli smestiti

  će se oni spustiti, i odjednom eto ti njih

  knjiga koliko god hoćete. To me podseća

  na mestu koje je bilo, po nekim elemen‐

  na osećanje kod Filipa K. Dika: kad

  tima, moje detinjstvo, u prirodnom pejza‐

  uzmete neku njegovu knjigu, vi ponovo

  žu — mislim da nisam napisao čak ni u

  posećujete taj dikovski svet. Ne radi se tu

  kojoj državi, ali, nešto nalik na Tenesi ili

  o ispredanju samo jedne niti. On je

  Virdžiniju. Vratili su se u neku vrstu

  prosto izmislio svoj kosmos i dopuštao

  pastoralnog sveta: postoji vodeni tok; ne

  nam da taj kosmos s vremena na vreme

  možeš videti gradove. To me je totalno

  pogledamo. Očekujem da ćete i vi tako.

  iznenadilo. Neuromansera sam pisao pod

  VG: Ne znam. Ono što pokušavam da

  veoma jakim uticajem jednog američkog

  učinim u ovom trenutku — a radi se o

  romanopisca koji se zove Robert Stoun: i

  stvarima koje su daleko više intuitivne

  te kako ozbiljan romanopisac, i majstor

  nego što bih voleo da priznam nekom, na

  jedne vrste paranoične, film noir (crno‐

  primer, direktoru banke — jeste da

  filmske) literature. Kad sam stigao do

  napišem knjigu koja nikad ni slučajno ne

  polovine pisanja Grofa Ziroa, jedan moj

  bi mogla biti povezana ni s čim drugim,

  prijatelj mi je rekao: »Ništa čovek ne

  knjigu koja se odigrava u drugačijoj

  može da učini sa tim robertstounovskim

  budućnosti. A ipak, već sam prepun želje

  likovima, sem da ih ubije. I zato, da bih to

  da se vratim i vidim šta mogu napraviti sa

  reverzirao, na kraju dadoh Tarneru i ženu

  materijalom koji mi je već na raspo‐

  i dete«.

  laganju. Bojim se da ću se klišetirati ako

  KG: Humanizovan je.

  pri tom materijalu ostanem. Plašim se

  VG: Impulsivno je to bilo. Pa tu je

  sopstvene veštine sa tom vrstom

 

‹ Prev