by MoZarD
teška stena koja je imala privlačnu snagu kao polovi na kompasu. Run je osećao tu snagu. „Mislio sam da će ići lakše”, reče.
„Ne”, reče Šia, „neće biti lako. Nastavi.”
Run stisnu kapke i povuče stenu ka sebi. Ona ga zakoči i tržnu nazad, izvlačeći iz
njega snagu, misli, ljubav, strahove, nade, izvlačeći iz njega osećaje i nerve, čupajući mu srce i pluća ‐ dah mu je goreo u grlu ‐ uvlačeći noge i ruke, prste, krv i kosti, mozak...
„Oseti”, reče Šia. Usmeravao je Runove ruke koje su se tresle ka nečemu tako tepom,
40
ne debljem od trepavice. „Da li osećaš to? To su naši okovi.”
„Osećam ih”, reče Run. Uspeo je da to promrmlja. Otvorio je oči. I Šiini prsti su se
tresli kao i njegove ruke i ramena. Lice mu je bilo orošeno znojem. Runovi prsti su još uvek bili zgrčeni. Tmao je osećaj da se davi u zemlji. Teme mu je gorelo kao kod belog
usijanja.
„Skioni ruke iz kruga”, odbrusi Šia.
Run povuče ruke. Ležeći na hladnoj travi, stavi ruku preko bolnih očiju, čekajućrcla
smak sveta dođe u luđačkom vrtlogu.
„Dobro”, reče Šia.
Run se uspravi s naporom. „Pokaži mi.”
Šia ispruži dlanove. Izgledalo je kao da su prazni. „Ispruži ruke”, reče. Run pruži ruke s dlanovima okrenutim na gore. Šia položi ‐ nešto ‐na njih: četiri niti, lake kao paučina. Run zamahnu njima. Bile su fine kao ljudska kosa.
„I to je sve?” reče.
„Pokušaj da ih pokidaš”, reče Šia.
Run ih uhvati po dužini. Bile su duge laman toliko da se njima može vezati čovek,
uz pretpostavku da u blizini ima nečega za šta bi se vezao. Motajući ih oko ruku, on ih učvrsti i povuče, sve dok mu se mišići nisu popeli do grla. Ramena i zglobovi mu se napeše do pucanja. Krv mu je šumila u ušima.
Nevidljivi lanci nisu se slomili.
„Oni ‐ oni su jaki”, reče.
Šia ih uze, pokretom koji je govorio da ih je obmotao oko vrata. „Ne mogu se ni
pokidati, ni istopiti. Jedina stvar koja ih može razvezati kad su jednom zavezani, su naše misli, istkane pri slamanju, kao što su bile pri stvaranju.” On se nasmeja. „iako bi Seramir, jednom vezan, teško pokušao da nam opet naškodi, iz prostog razloga što više
neće biti slobodan.”
„Nadam se da on to zna”, reče Run.
„Znaće”, reče Šia. On se uspravi, ispruži ruke i pode oko ogoljenog mesta, pevajući.
„Šta je sad to?” upita ga Run kad je završio.
„Položio sam zaštitne čini na krug. Sada je u njemu snaga dovoljna da uvije svaku
neopreznu životinju ili dete. Čini će držati podalje svakog sve dok mu snaga ne izbledi.”
Vratiše se kući. Na vratima biblioteke Šia reče: „Hoćeš li da vežbaš danas po podne?”
Samo nekoliko čarobnjaka bili su i ratnici. Ali posmatrajući Runa kako prekida tuče
mornara na dokovima, Šia se zainteresovao za tu umetnost oružja i rvanja. Zamolio je
Runa da mu pokaže ono što je znao i tokom godina to je postalo jedan od načina na koji
su dva muškarca provodila slobodno vreme. Šia je prihvatio Runov predlog i sagradio poligon za vežbanje pored kuće u Kameni zalivu. Nalazio se u bašti i nije bio baš sasvim nalik na poligon, već više na četvrtast travnjak zaštićen platnenim krovom i sa tri strane ograđen špalirom. Na granama je drhturilo cveće, tako da se miris znoja i ulja mešao sa mirisom ruža.
„Imao sam nameru'', reče Run.
„Voleo bih da ti se pridružim”, reče čarobnjak. „Malo sam to zapostavio u toku prošle godine.”
Neka gorčina zatreperi Runovim mislima. On se nakloni. „Kako želiš gospodaru”, reče.
Čučnuvši, sa ispruženom oštricom noža u desnoj ruci da bi zaštitio vrat i lice, Run je kružio. Stopala su mu se pomerala uz kratke, grčevite korake. Tclo mu je bilo glatko od 41
ulja. Na razdaljini od dve ruke Šia je merio njegove pokrete sivim očima. Ovo je bila njihova četvrta borba.
Sa ivica polifona, stražari su posmatrali. Šia ih nije tu postavio; izgledalo je kao da tumaraju okolo. Run se pisao da li misle da bi on mogao da ugrozi Šiu. Bila je to ironična, ali, zaključio je, ne : glupa sumnja.
U prve dve borbe upotrebljavali su drvene noževe. Šia ih je dobio obe. Sa noževima je bio smrtonosan. U trećoj borbi su se rvali i nju je dobio Run, a bio je na putu da dobije i ovu:
Šia se pretvarao da će da zada udarac i zatim ga je zaista i zadao. Run dograbi isturenu ruku i zavrnu je u krug. Šia se uvrnu celim telom. Jednim trzajem Run mu povuče ruku nagore sve dok čarobnjakov palac nije dotakao njegovo sopstveno rame, a
noge mu kao pokošene poleteše, Šia pade, mlatarajući slobodnom rukom kako bi zaštitio glavu prilikom pada. Run polete za njim na travu i zadrža ga tako, zarobljenih ruku, sa kolenom ma Šiinoj kičmi.
„Dva prema dva”, reče i pusti ga.
Šia se okrenu na leđa. Teško je disao.
„Pobednik bira.”
Run pucnu prstima. „Motke.”
Sa motkama bili su izjednačeni; Run je bio viši, sa većim dometom, ali je Šia bio brži. Klimnuvši glavom, Šia dade znak stražaru da im dobaci dve motke sa stalka.
„Crvenu”, naredi, jer je čovek oklevao, ,,i bilo koju drugu.” Crvena je bila čvrsta hrastova motka koju je Run sam odsekao i polirao pre tri godine. Ne, podseti se Run,
pre četiri godine. Prošla je godina od kako je nije uzeo u ruke. Podiže je sa trave osetivši poznat oblik, krivinu i model.
„Sačuvao si je”, reče.
Šia se osmehnu. „Ja ne bacam stvari.”
On zauze položaj, sa jednom nogom ispruženom, razmaknutim rukama držeći
motku. Polako su kružili, napadajući i povlačeći se. Run udari dvaput, ali Šia mu izmače oba puta. Ja ne bacam stvari'Jesam li i ja stvar, pomisli Run. Ruke mu se napeše dok je držao štap.
Polako, a onda sve brže, Šia poče da napada fijučući štapom, udarcima, koje Run
nije mogao tako lako da odbije, a koji su zujali oko glave, prepona, stomaka i nogu.
Stražari su odobfavajuće mrmljali. Run se okrenu, blokira i kontrira, osećajući se pri-tešnjen. Iznenada ugleda slabu tačku, kada se Šia neoprezno otvorio opijen nastupajućom pobedom i zamahnuo motkom u skoro horizontalnom smeru u odnosu na Runo‐
va rebra. Run koraknu unutar udarca i zamahnu svojom motkom prema Šiinom
stomaku.
Šok od udarca protrese Runove ruke sve do lakata. Nije imao nameru da udari tako jako. Šia se zaljulja i pade, krkljajući, boreći se za vazduh.
Run baci svoj štap i kleknu.
„Šia?”
„U redu je”, prošapta čarobnjak. On odmahnu rukom. Run pogleda okolo. Tri
stražara prešla su granicu poligona za vežbanje, sa zabrinutim pogledom. Taj pokret ruke ih zaustavi. Run podvuče ruke ispod Šiinih ramena i pomože mu da sedne.
„Žao mi je”, reče. „Nisam tako hteo.”
Šia udahnu duboko. Kašljao je. „Kunem se da imam rupu u kičmi”, reče. „Tvoja pobeda, mislim.” Stojeći on se istegli. Run ustade. Iznenada Šia brzo kao munja, desnom rukom kao oštricom noža ošinu Runa u vrat.
Udarac odbaci Runa unazad i on ustade tresući glavom da je razbistri, istovremeno
42
zauzimajući odbrambreni stav ‐ ali Šia ga nije sledio.
„Oporavio si se”, reče Run. „Želeo bih da i ja mogu tako brzo da se oporavljam.”
„I ne treba ti, ako nisi udaren, a uglavnom nisi.” Šia krenu prema kući, a onda se
predomisli. „Ući ću malo kasnije”, reče. Run nije znao kome se obratio, njemu ili stražarima. „Idem da plivam.”
Run je vratio motke na stalak. Osećao je miris sopstvenog znoja. Pogled na talase
koji su se razbijali o stene, kao da je zvao u vodu. Najzad i on krenu prateći Šiine tragove prema istoku. Očist
io se od ulja trljajući se peskom i zaronio nekoliko puta u talase. Zalazeće sunce ostavljalo je crveni trag na površini zaliva. Run zatvori oči, pitajući se koliko još Šia treba da radi pre nego što budu spremni da pođu.
Uhvatio je sebe kako osluškuje i nasmejao se. Šia je u vodi bio okretan i tih kao da
se u njoj rodio. Sve što je mogao da čuje bilo je zviždanje i stenjanje vodene pene.
Iznenada, jedan zeleni talas poče da narasta sve više i više, kao zid, a Šia se spusti
niz njega klizeći kao delfin koji jaše na talasu.
Namigujući, Gospodar mora ga pozva po imenu. Run ustade sa mesta na kome je
sedeo. „Dođi da se prošetamo”, reče Šia. Krenuše u šetnju, ostavljajući za sobom otiske stopala u vlažnom pesku.
Runa poče da ispunjava strah: strah od budućnosti. Najzad, nije više mogao da istrpi tišinu.
„Šia, ja ne želim da idem.”
Osećao je da ga Šia gleda. „Bojiš se?”
„Da! Ali ne Seramira.”
„Čega onda?”
Run stisnu pesnice. „Samog sebe i onoga što bih mogao da uradim.”
„Nastavi.”
Run pogleda na zaliv. „Tebe sam izneverio. Ja ‐ bio si u pravu kad si me nazvao izdajnikom. Zar se to ne može opet desiti?”
Najzad. Izustio je to.
„Može”, reče Šia. Glas mu je bio veoma spokojan. ,Ja mislim da ipak neće. Pored
toga i ja sam tebe izneverio.”
„Kako?” reče Run. Nije očekivao da će Šia ovo da kaže.
„Zar ne znaš?” reče čarobnjak. Run odmahnu glavom, još uvek ne verujući u ono
što je Gospodar mora rekao. „Čudno. Ali ti si još uvek ljut. Sigurno si se pitao zašto je, od svega što ti je okean uzeo, ostala samo ljutnja.”
Seo je na pesak. Run sede do njega. „Uvek sam bio ćudljiv”, reče. Pesak koji mu se
zaiepio za kožu, počeo je da ga žulja, on ga obrisa, posmatrajući senke kako se kreću i prelaze preko Šiinog lica.
Šia reče: „Zajedno smo izgradili flotu, ti i ja Rune. Trebalo nam je za to deset godina.”
„Da”, reče Run. Sećanja koja navališe izazvaše u njemu bolni trzaj.
Tihi glas neumoljivo nastavi. „Ti si voleo takav život ‐ život na dokovima i brodovima. Bio si najbolji zapovednik flote kojeg je ova obala ikad imala.”
Run pognu glavu. „Mislio sam da jesam.”
„Izgubili smo samo jedan brod. Bio je to Trkač na talasima, sećaš se. Nasukao se četvrte godine kad su duvale jesenje oluje. Ostali brodovi nosili su crna jedra mesec dana. Poginula je cela posada.”
„Sećam se.”
„Te godine sam prvi put pomislio da odustanem od flote”, reče Šia.
Run ispruži glavu gore. „Nikad o tome nisi govorio.”
43
„Znam. Trebalo je. Krivio sam sebe zbog te pogibije.”
„Zar nisi mogao to da sprečiš?” upita Run.
Šia odmahnu glavom. „Ne. Ali plovili su na mom brodu, sledili su moju putanju ‐
moja volja ih je držala na vodi. Za to sam odgovoran. Moć nad bogatstvom, nad životima ‐ nije to uvek dobra moć koja se daje čarobnjacima. Suviše lako možemo da je
zloupotrebimo.”
Run reče: „Ti je nisi zloupotrebio.”
Šia uzdahnu. Podiže pregršt peska sa plaže, i pusti da mu klizi kroz prste. „Mislim
da jesam. Seti se kad smo Lovcem vetra plovili za Mantalo, da bi jahali na talasima.”
Run se nasmeja, „Sećam se.” Priseti se osećaja koji izaziva talas kad se diže pod butinama i velikog zelenog otvora koji se uskovitla u moru pre nego što se u njega upadne. Jahao je talas bez ičega što bi ga držalo na njemu, sa tutnjanjem smrti u ušima i Šiinim smehom koji mu je odzvanjao kroz vene.
„Bilo je dobro”, reče Šia. „Zastrašujuće i lepo, a ti si verovao da si siguran sa mnom...”
„Da”, reče Ruh.
„Iako sam mogao ‐ nisam ‐ ni za trenutak pomislio da te zaštitim od Ošerovog šaputanja i pohlepe. Ako si hteo da budeš bogat, mogao sam ti dati bogatstvo.”
Runovo srce zaigra. „Da mi daš bogatstvo? Prošle godine sam ubio čoveka
pokušavajući da ti otmem flotu ‐ a ti sad kažeš da si mogao i da mi je pokloniš?” Glas
mu je otupeo. Stajao je, a noge su mu se tresle. Zurio je u Siino podignuto, osenčeno
lice. „Bićeš mrtav pre nego što mi išta daš.”
Dva dana kasnije zaplovili su prema Vatrenoj planini.
Šia je pozvao vetar u jedra da im ubrza put, ali je odavno pao mrak kad su na severoistoku ugledali crvenkasti odsjaj Vatrene planine, nad tamnim nebom. Kako su prilazili bliže, ugledaše trakaste crvene zastave, čiji se sjaj odbijao od vode. „Šta je ono?” prošapta Run.
Šia reče: „Srce planine je nemirno.”
Na tri dužine od obale presreo ih je brod. Imao je crvena jedra, a na crnom trupu
broda videli su se zlatni obrisi vatrenog zmaja. Lampioni su svetlucali duž pramca.
„Stoj!” začu se poziv sa broda.
Run ponovi naredbu Šii koji je upravljao brodom. JCao svaki poslušni sluga, Šia skupi jedra i nagnu se ka veslima da spreči da se Lovac vetra ljulja. Ime ovog malenog
broda nije bilo Lovac vetra, niti je on izgledao kao što obično izgleda, uredan, blistav i beo, a ni Šia nije izgledao kao Šia. Izgled svih ovih stvari promenio je magijom. Samo je Run izgledao onako kako zaista izgleda. To je u njemu izazivalo osećaj izloženosti.
„Ko si ti?” povika glas sa velikog broda. ,,S kojim pravom prelaziš preko poseda Gospodara vatre?”
Run napuni pluća. Ugleda Šiu kako mu ohrabrujući i s poverenjem klimnu glavom.
„Zovem se Run”, povika. „Dolazim s pravom onoga koji traži utočište.”
Po pauzi koja je usledila posle njegovog predstavljanja, Run zaključi da njegovo ime nije nepoznato vlasniku tog glasa. Najzad, odgovor stiže dole do njih. „Sledi nas.”
Šia uvuče vesla i diže jedra. Polako zauzeše kurs prema dokovima, držeći se što dalje od velike bele brazde koju je ostavljao brod‐zmaj.
Luka je bila obasjana velikim crvenim bakljama. Uz njihovo svetio Run je mogao da
gleda duž dokova u unutrašnjost ostrva. Šia mu nije rekao šta da očekuje i dok je posmatrao osetio je kako mu se mišići na licu opuštaju od iznenađenja. Izgrađen nastrani na kojoj se izlio vulkan, stajao je moćni kameni grad. Ulice su bile široke i glatke popločane kamenom. Crveni barjaci sa znakom zmaja lepršali su svuda naokolo.
44
Bila je noć, ali su se svuda po brojnim ulicama i alejama kretali ljudi. Run je izbrojao trideset brodova ukotvljenih u luci. A iznad svega toga, lagano je tutnjala planina, kao uspavani zmaj.
Komandant broda koji ih je presreo, uputio ih je u sidrište i sačekao da napuste brod. Poklonio se Runu: „Dobrodošao na Vatrenu planinu”, reče. „Pođi sa mnom.”
Sledili su ga (Šia iza Runovih leđa, kako i priliči) do velike kamene palate. Stranice su joj bile glatke kao vodena površina i imale odsjaj crvenog stakla.
Straža im je krčila put. Ali komandant broda poveo ih je u stranu. Run je čuo svoje
ime, a zatim Šiino. Na licu je zadržao izraz ravnodušnosti. Najzad se stražari odmakoše od vrata. Ona se otvoriše i ukaza se dugačak mračni hodnik.
Jedan tihi čovek dade im znak da podu za njim u mrak. „Dođite”, prošapta.
Koračali su za njim kroz ogroman hodnik bez prozora. Baklje su treperile u tišini. On otvori još jedna vrata i pokaza. „Idite.” Run proguta knedlu i zakorači unutra. Šia pode za njim. Bio je izmenio lik i boju tena, kao i način hodanja. Run ga dvaput okrznu pogledom pre nego što se priseti da je to Šia.
U sobi je bilo toplo i puno tapiserija, prekrivača, masivnog politiranog nameštaja i
zlatno crvenih ornamenata. Run je nastavio da hoda. Nije želeo da sedne. Čeznuo je da
se okupa i popije malo hladne vode, osećajući da je prljav i razbarušen od puta.
Mala vrata na
zidu odjednom se otvoriše. Run se ukoči. Čovek krenu ka njemu. Bio
je obučen u crveno i crno. Imao je sedu kosu. Lice mu je bilo bledo, a oči boje tamne
ebonovine. Izgledao je kao da u njima plamti postojani crveni plamen. „Dobro veče putniče”, reče. Glas mu je bio dubok. Ja sam Seramir, gospodar ove planine.”
Run se duboko pokloni. Dlanovi su mu bili vlažni od znoja. „Gospodaru, moje ime
je Run.”
„Run, onaj koji je služio Šiu Gospodara mora?”
„Tako je.”
Seramir dade znak. Ude sluškinja noseći zlatni poslužavnik. Postavi ga na sto i privuče dve stolice. Gospodar vatre sede. „Dobrodošao u moje kraljevstvo”, reče.
„Mora da si gladan i žedan od puta. Hajde da nešto pojedemo, pa ćemo onda popričati.
Tvoj sluga...” tamne uzavrele oči pronadoše Šiu kako tiho stoji pored zida ‐ „može naći hranu i piće u mojoj kuhinji.”
Run je oklevao, setivši se Šiinog upozorenja da ne srne jesti ništa što je pripremljeno na vatri. „Nisam gladan, gospodaru, hvala ti.”
„Ali posle tolikog puta, mora da si ožedneo”, reče Gospodar vatre. Sipao je nešto iz
zlatnog bokala u zlatni pehar. „Plovidba od Kameni zaliva je naporna.” Pokazao je na somotom presvučenu fotelju. Run oprezno sede na ivicu. Gospodar vatre podiže pehar.
Run ga prohvati. „Otpusti svog slugu Rune, zapovedniče flote. Pij i osveži se ‐ ako nisam nepristojan što čoveka koji je do skoro sam bio okean nudim nečim što je tečno.”
Tu se nije moglo ništa. Run pokaza Šii da izađe zajedno sa sluškinjom Gospodara
vatre i uze pehar. Ponadao se da je u njemu voda, ali bilo je vino. Srknu malo. Bilo je crveno i jako, Riokanska berba, ukusno začinjeno. Ja nisam zapovednik flote,
Gospodaru.”
„Bio si nekad”, reče Seramir. „Možda ćeš biti ponovo. Kako ti se dopada vino?”
„Veoma je dobro”, reče Run. „Ima ukus kao da je poreklom sa Mantale.”
Seramir klimnu glavom. „I jeste. Mi ne gajimo grožđe na ostrvu.” Napunio je svoju
čašu i ispio je. Run proguta još malo. Pitao se čiji su brodovi nosili burad iz Mantale i da li su mornari sa tih brodova sahranjeni u pepelu uništene luke.
