by MoZarD
„Vatra nam neće ništa moći ukoliko ga ne dotaknemo”, reče Hraki. Ponovo je
gurnuo Runa. „Priđi bliže. Pogledaj ga.”
Run se pomeri bliže prema zarobljeniku koji se mučio. Zelene oči sa poda gledale
su mu u lice.
„Ko je taj čovek?”, tiho upita.
Stražar se iskezi. „On je bio veliki neprijatelj našeg Gospodara. Došao je ovde sa čarobnim lancima da bi ga okovao, a sad je i sam zarobljen, budala! Ovo je kazna za njegovu drskost.”
„Koliko je dugo ovde?”
„Tri meseca”, reče stražar i nasmeja se, „isto koliko i ti.”
„Kako je moguće da ga vatra peče, a da ne izgori?”, upita Run.
„To je čarobna vatra”, reče Hraki, „ali je stvarna i čak vrelija od obične. Doklegod
50
ga peče on ne može ni da jede, ni da spava, niti da se odmori.”
„Koliko dugo će ostati ovde?”
Hraki se namršti: „Pretpostavljam, zauvek.”
Run pogleda dole i ugleda ožiljke koje je plamen ostavio na zarobljenikovom telu.
„Tri meseca”, ponovi. „Da li znaš kako se zove?”
Hraki se nasmeja, na sopstvenu doskočicu. „Dok je još imao ime, zvao se Šia.”
„Da”, reče Run. Ispruživši ruke stegao ih je oko mučiteljevog vrata.
Hraki se borio, ali nije bio dorastao Runovoj snazi. Kad je osetio da je vrat slomljen, on ga odbaci u stranu. Kleknu dole i reče: „Šia, kaži mi kako da pokidam ove okove?”
Šiine usne se iskrivišeod bola. Bilo je jasno da ne može da govori. Vatra je treperila
iznad njegovog tela. Run uzdahnu duboko. Zatim se uspravi i saže, prekrivši Šiu, pa je
plamen sad pekao njega. Peklo je i kroz odeću. I bolelo. Pođoše mu suze. Zastenjao je i položio svoje lice do Šiinog.
„Izvor presušuje ‐ vrelo se ispraznilo ‐ onda povuci...”
„Čuo sam”, prošapta Run. Ustao je i udaljio se od plamena. Brzo je u mislima stvorio sliku magnetnog slabljenja, umiranja, gubljenja snage, sve dok nije postala ništa više od komada umorne stene u zemlji... Tad je ponovo pošao kroz vatru.
Tražio je lance. Najzad ih pronađe, lake i tanke kao dečija kosa, čvrste i jake kao
gvožde. Srdžba, sažaljenje i ljubav obuzeše mu dušu. On dograbi okove i poče da vuče
sve dok se nisu pokidali u njegovim rukama, prvo desno, zatim levo, ruke i noge. Onda
podiže Šiu iz plamena kao što muškarac ponese svoju dragu i iznese ga iz sobe.
Kradomice i brzo on potrča niz stepenište kroz bočna vrata. Ako su ga i videli, ne bi ga prepoznali. Gusta, baršunasta zavesa koju je strgao da bi sakrio svoj teret, stvarala je utisak da to nije čovek. Prokrčio je put kroz temelje velike kamene palate, do vode.
Strgnuo je zavesu i zagazio, a onda kleknuo u hladno more, spuštajući Siu u okean.
Naslonio je Šiinu glavu na svoje rame. „Šia, da li me čuješ?”
„Čujem te”, prošaputa čarobnjak.
„Drogirali su me i zarobili tri meseca, živeo sam noću, začaran bićem stvorenim od
vatre, skoro da nisam znao ni kako se zovem. A onda sam video more. To me je probudilo. Krao sam zdravu hranu i pošao da tragam po zamku ne znajući čak ni šta tražim”, glas mu je utihnuo. „Da si me ostavio u okeanu, bolje bih te služio!”
„Ne”, prošapta Šia. Glas mu je bio jači. „Obojica smo bili krivi. Platili smo.”
„Ti si platio za obojicu.”
Nekako, Šia se osmehnu. „Nadao sam se onda kada ti nisi. Znao sam da ćeš doći.
On mi je rekao da si živ, rugajući mi se. Ali ja sam znao da mu je to bila greška.” Glas Gospodara mora bio je skoro normalan. Pokrenuo se u Runovom naručju i krenuo da se
uspravi nag u moru, dok mu je na telu sijao crveni odsjaj vulkana. „Snaga mi se vraća.
Rune, nemoj da mučiš sebe. Gotovo je. Sad treba da izvršimo naš zadatak.”
„Ne”, usprotivi se Run. „Šia, nemaš snage više od deteta. Ne možeš se u takvom
stanju boriti sa Seramirom. Hajde da odemo.”
Šiin pogled skliznu prema zvezdama. „Ima još šest sati do zore. Za šest sati Seramir
će se popeti stepeništem do one sobe sa bičem u rukama. Naći će mrtvog čoveka na podu i videće da me nema. Podići će planinu i svu svoju snagu da nas pronađe. Ako bi
nas pronašao, ne bismo mu nikad više pobegli, a ako nas ne bi pronašao, iskalio bi takav bes nad Riokom, da bismo poželeli da se nismo nikad uputili na ovaj zadatak. Moramo
da se vratimo u zamak i uradimo ono zbog čega smo došli.”
„Zar ne možeš jednostavno da razneseš planinu i da ga udaviš?”, zahtevao je Run.
„Mislim da ne bih mogao da ga ubijem. Čak i da pokušam, nemam prava na to.”
51
„Nemaš prava!” Run se tresao od srdžbe. Ja ću to uraditi ako ti nećeš.”
Šia se smeškao. „Ako ne mogu ja, sigurno da ćeš još manje moći ti. A nećeš ni pokušati, Rune. Zakuni se.” Glas mu je bio oštar i Run je morao da skrene pogled zbog
snage koja mu je izbijala iz očiju.
„Kunem se”, reče Run.
„Dobro.”
,Ali prokletstvo, Šia, ne možeš da se vratiš u tu kuću. Tri meseca si bio okovan.
Suviše si slab da se suprotstaviš Seramiru na: njegovom sopstvenom posedu.”
Šia se osmehnu šire. „Ali imam tebe”, reče. Okrenuo se i pošao prema obali. Run
opsova. A onda uhvati Šiine zglobove otpozadi držeći ih iza leđa na kojima su se poznavali tragovi bičevanja.
Okean se podiže u vidu ogromnog talasa i rasklopi mu prste, oslobađajući Šiu.
Voda je grmela oko njega i činila ga gluvim i slepim. U plućima mu je gorelo. Činilo se kao da mu mrak stisnutim pesnicama udara u lobanj u. A onda je ponovo bio slobodan.
Zadihano je seo u plićak. Malo dalje od njega, Šia ga je posmatrao.
„Dolaziš?”
„Proklet bio”, reče Run. Ustao je. „Kaži šta treba da radim.”
Ućutkali su i vezali dvojicu livrejisanih slugu i uzeli im odela. Tako obučeni, kretali su se kao ljudi koji imaju jako važan posao, zadnjim stepeništem, prešli prvi i drugi, sve do trećeg sprata. Šia je u jednom koraku prešao hodnik i došao do zatvorenih vrata. „Ovde
je”, reče čarobnjak. „Uđi brzo, Rune, i ne gledaj mu u oči. On je neoprezan i ne sumnja ništa, a to je naša prednost i naše oružje.”
Run klimnu. Došao je do vrata, odškrinuo ih i zastao njišući se kod dovratka.
„Gospodaru...” reče, a onda se stropošta na pod.
„Šta?”, Seramir mu pritrča i kleknu s namerom da mu opipa puls na vratu. Brzinom
jedne od Seramirovih zmija, Run odskoči i sklopi ruke oko čarobnjakovog vrata. Seramir
je zamlatarao, ali Run je verovao svojim palčevima pritisnutim na arterije koje vode do mozga, sve dok nije klonuo. Run ga podiže sebi na rame. Krenuli su niz stepenište, kroz vrata (ne kuhinjska) i temelje. Run je držao ruku na Seramirovom vratu, dok su išli.
Prešli su preko travnjaka i stenja, kao malopre i došli do mora.
„Budi se”, upozori Run. Pojačao je stisak oko njegovih zglobova.
Seramir nešto promrmlja i otvori oči. Pogledao je u Runa zenicama, u kojima kao
da je gorela živa vatra.
Ali Šia pogleda u njega svojim očima hladnim kao severno more u zimu. Podmet‐
nuo je stražarev nož pod Seramirovo grlo. „Ako mrdneš ili progovoriš bez dozvole”, reče, „mrtav si.” Uhvativši Seramirovu kosu levom rukom, on povuče starčevu glavu unazad, oslobađajući tako vrat prema sečivu. „Mnogo ti dugujem, mučitelju.” Voda koja
je dodirivala Seramira, počela je da se zamrzava. Run oseti kako Seramir pretrnu. „Sad
si u mom elementu, Seramire, kao što sam ja bio u tvom. Možeš li da navedeš bar jedan
razlog zbog koga bih te oslobodio? Govori?”
Seramir gutnu i reče:
”Imam nešto što ti želiš.”
„A šta je to, Gospodaru vatre?”
„Imam snagu.”
Šia se nasmeja. „Snaga mora može da pokori snagu vatre. Okean je dubok i jak i
nikad ne spava. Tvoja planina je samo malo vulkansko ostrvo. Pronađi neki drugi razlog.
Postajem nestrpljiv, a pamćenje mi je izoštreno ‐ oštrije nego ovaj nož. Možda ćeš se setiti ako ribe nahranim tvojim očima.” Šia zadrža vrh noža polako, veoma polako na Seramirovom zatvorenom levom oku.
52
„Ne.”
Šia se ponovo nasmeja. „Ne ‐ nećeš da govoriš ili ne ‐ ne smem da ti izvadim oči?
Pogledaj me.” On skloni nož.
Seramir otvori oči, a plamen u njma skoro da je nestao. „Daću ti ono zbog čega si
došao—spravu koja mi omogućuje da dozovem svu vatru Rioke sa mesta na kome
počiva.”
„Gde je?”
„U mojoj sobi, tamo odakle ste me odveli. Vodite me tamo i ja ću vam je dati.”
Šia se nasmeja i treći put, a Run zadrhta zbog razjarenosti koju je osetio u smehu.
„Misliš da sam budala, Seramire Gospodaru vatre? Zar misliš da ću zaista otići sa tobom u tvoju sobu, u srce tvog kraljevstva? Samo zbog toga mogao bih da te osudim da ti more bude večita postelja.” Ruke mu se pokrenuše. „Gledaj.”
I okean iza njih podiže se sa svog počivališta i pade preko planine. Neumoljiv i nedostižan, dizao se strahovit talas, visoko iznad njihovih glava, viši od vrhova drveća i najzad visoko iznad kule zamka Gospodara vatre. Voda je kao uragan jurila po obali, a
talasi su urlikali dok su padali na kamenje, kao i ljudi u kući koju je ispunio užas kada se vodeni zid srušio na njih. Pao je kao da se nebo raspuklo. A onda se povukao, a sa njim i cela palata, kamenje, tepisi, zavese, nameštaj i ljudi, u velikom vrtlogu. Otpaci se zakovitlaše i izbiše na površinu mora.
Seramir je zurio u ožiljak na zemlji na kome je maločas bio njegov dom.
„Nestao je”, reče Šia polako. „Sve tvoje čarobne naprave su nestale. Dokle god sam ja živ, more ti ih neće predati. Nikad nisam ni želeo više od ovoliko tvoje snage.
Tvoje sluge i ostali narod iz kuće su živi i plivaju prema obali. Možeš ponovo izgraditi svoj zamak. Brodove ti nisam ni dirnuo.Tvoji zmajoliki brodovi moći će ponovo da plove, a trgovci Rioke plaćaće im danak.” Vratio je nož u korice. Run oslobodi ruke Gospodara
vatre. „I ako budeš bio u stanju, Seramire, još možeš da zatvaraš ljude u tvoje vatrene tamnice, da ih opijaš drogama da u zaboravu tumaraju tvojim zavesama zastrtim hodnicima.”
Iz luke je mali jedrenjak hitao vetrom nošen oko stena. Bio je to Hvatač vetra, gladak i uredan. Run uhvati brod koji se ljuljao i umiri ga.
Gospodar mora i Gospodar vatre ukrstiše poglede u tišini.
Najzad se Seramir okrete. „Rioka me je ponovo porazila”, reče, „O, Šia, postao si
moćan, ali osećaćeš moje tragove na sebi dokle god ih budeš imao, a kad budeš spavao,
u košmarima ćeš se peći na vatri.”
Ispod treperavih zvezda, nošen začaranim vetrom, Hvatač vetra plovio je čvrsto i sigurno ka zapadu.
Šia je sedeo na krmi. Run je ležao na pramcu. Glava mu je bila laka od iznurenosti,
u stomaku je osećao prazninu od gladi. Nad njim su zimske zvezde šarale noć. Tri meseca sam bio zarobljen u Seramirovom zamku, mislio je. Prokleti da su svi čarobnjaci!
Radoznalo upita: „Koliko nam još treba da stignemo do kopna?”
Šia odgovori: „Struja i vetar dovešće nas do kuće za deset sati.”
Run se namrgodi.
„Je li to sporo?”, reče Šia.
„Nije.”
„Onda mi kaži zbog čega izgledaš tako nezadovoljan.”
Run podiže pogled do lica Gospodara mora. „Ja nemam dom”, reče.
Šia reče: „Ja ću ti ga dati.”
53
Run mu odgovori stisnutih zuba: „Od tebe mi ništa ne treba.”
Šia napući usta, a izraz, pola tužan pola ispunjen olakšanjem, prekri mu lice. On poče, veoma, veoma nežno: „Rune ‐ reci mi, ako možeš i ako hoćeš ‐ šta ti je to Ošer
ponudio da te izazove da postaneš izdajnik, pored bogatstva, zemlje i flote?”
Run reče: „Zar ne misliš da je i to dovoljno?”
Šia reče: „Da li je možda bilo još nešto?”
Run uzdahnu. „Rekao mi je da će me naučiti magiji.” Nada za koju je mislio da je
nestala, zatreperi u njemu. On podiže obrvu.
Šia reče: „Ah, to.” Taj meki slog zazvučao je kao dašak morskog vetra. „Lagao te je,
Rune. Ne bi mogao da učini ništa osim da doziva more. Moć se ne može naučiti i ona
nije u tebi.”
Nada se ugasila. Run pognu glavu, zureći u daske. Najzad reče: „Više nisam
komandant tvoje flote, a nisam ni izdajnik, niti sam okean ‐ šta sam ja, Šia? Šta je ostalo od mene?"
Šia reče: „Ti si ono što si uvek i bio, još uvek imaš snage da čoveku slomiš vrat go‐
lim rukama. Dovoljno si lukav da obmaneš čarobnjaka i kad mu gledaš u lice. Godinu dana bio si okean i iz toga izašao još jači. Imaš hrabrosti i ljubavi da prođeš i kroz vatru da bi spasao prijatelja.” Nasmejao se. „I kad stignemo na obalu pokazaću ti još nešto.”
Stigli su u zaliv pre podneva. Ostavljajući Hvatača vetra da se sam na svoj čarobni način ukotvi, zagazili su prema obali, nalazili su se nešto severnije od kuće. Run zakloni oči od blještavila dnevnog svetla. „Nisam još navikao na ovo”, promrmlja.
Šia zakorači nekoliko koraka na pesak i onda zastade. „Ovde”, reče.
„Šta ovde?”, reče Run.
Šia prevrnu košulju preko glave. Crveni ožiljci poznavali su se lako na njegovim gru‐
dima. „Skini svoju košulju.” Zbunjen, Run skinu košulju. Osećaj sunca na koži bio je prijatan. „A sad, bori se sa mnom, Rune.”
Run je zurio u čarobnjaka. „Ti si lud”, reče. „Obojica smo slabi i umorni ‐ i svejedno, izgubićeš.” Okrenuo se i pošao prema kući.
Mokra ruka povuče ga na pesak. Razbijeni talas baci ga u svoju penu i daveći dovuče Šii pred noge.
Uspravi se, razjaren.
„Ti ćeš da izgubiš”, reče Šia, „ili ćemo da vidimo šta okean može još da ti uradi.”
Pretnja ga je razbesnela potpuno. Run nasrnu na Gospodara mora ali lagan kao morski povetarac, Šia se brzo pomeri. Run se okrenu prema njemu, ruku ispruženih da
ga dograbi.
Šia se nasmeja. Sivo‐zelene oči sjale su zajedljivo. „Obuzdaj se prijatelju. Tako nećeš nikada pobediti.”
„Sam si ovo tražio”, zaurla Run. Ipak suzdrža svoj bes i pomeri se napred. Kružili su,
začikivali i udarali; iako je Run zaista bio sposoban da ga zgrabi i drži, pobedio bi do sad bar deset puta, da nije bilo Šiine brzine, koja bi ga, kad god bi se približio odvela daleko od Runovog domašaja. Ali Šia se umarao. Njegovi refleksi su se, skoro neprimetno usporavali. Run je takode usporavao. Dok, najzad, Šiina blokada udarca nije bila suviše niska i široka.
Run je brzo uleteo. Udario je Šiu u stomak, uhvatio mu desnu ruku kad je posrnuo i
presekao je udarcem otpozadi. Šia se savi u kolenima. Ipak je još pokušavao da se razdvoje. Run zari prste u nerve Šiinih zglobova, sve dok mišići ruku nisu počeli da podrhtavaju u nevoljnom grču.
A onda Runove misli preplavi dugo potiskivani bes. Činilo mu se da čovek kojeg je
držao prikovanog za tlo, nije onaj kojeg je poznavao, već neprijatelj, neko koga treba da 54
slomi. On pritisnu koleno na njegovu kičmu i svojom snažnom desnom rukom, ukočenih
prstiju napipa bolno mesto na ključnoj kosti. Strančevi mišići pomerali su se pod kožom.
Run se čidio njegovoj izdržljivosti, pitajući se kako nikakav glas, ni molba izazvana strahovitim bolom, nije izašla iz strančevih usta.
Nešto mu dođe ‐ ili izađe
‐ iz misli. Telo koje je držao nije pripadalo neprijatelju.
Run prestade da diše. A onda stisnuvši zube, podiže prste. Posmatrao je okean i pitao
se zašto se nije podigao iz svoje vodene postelje i pokidao ga u hiljadu komadića.
Veoma nežno on uze iskrenutu ruku i namesti je. On položi Šiu na pesak, glavom prema
moru i polako bez pritiska poče da gladi njegove ramene mišiće i kičmu, sve dok duboki
mišićni drhtaji nisu prestali.
Šia se okrenu. Bio je bled ali se smešio.
„Sad kad si me pobedio”, reče, „hoćeš li preuzeti flotu? Nemam nikakve želje da,
kao Seramir, postanem ostareli tiranin, koji žudi samo za bogatstvom i posedom ili moći nad ostalim ljudskim bićima. Hvatača vetra zadržavam za sebe; nosiće me tamo kuda budem želeo da idem. Ima zemalja i obala koje naši brodovi nisu nikad videli, ali ja jesam, vreme je da ih ponovo posetim.”
Run proguta. „Pristajem”, reče.
„Biće tvoja, Rune ‐ da je čuvaš, upravljaš njome i izgubiš je ako si okrutan ili neoprezan!”
„Neću je izgubiti.”
Šia se uspravi. „Verujem ti”, reče. Ispruži ruke prema suncu. „Ustani, prijatelju, imamo toliko toga da uradimo. A ti ne možeš biti ni upola umoran koliko sam ja.”
Trebalo je da prođe kraj zime, proleće i leto, pre nego što su završili ono što je trebalo da urade. Jednog hladnog prozračnog jesenjeg jutra, Šia i Run išetati su do plaže; tamo je čekao Hvatač vetra. Povetarac mu je zatezao jedra na suncu. Šia ga pozva; kao stvar
koja može da oseća, brod dođe i ostade da pluta u plićaku.
Šia zategnu sivi ogrtač oko ramena. „Potraži me kad se digne bura”, reče. „Ako se
vratim, doći ću na uraganu. I ako ti ikad zatrebam, dođi na ovo mesto i pričaj o tome šta ti je potrebno, a vetrovi će tvoje reči doneti do mene, gde god da sam.”
Run klimnu. „Hoću. A ako tebi ikad zatreba društvo za putovanje, Šia, pošalji mi poruku kako znaš i ja ću doći.”
Zagrliše se. Voda dođe do njih, a talas obavi Šiu svojom sivo‐zelenom šakom.
Dovede ga do malog broda, a on se ukrca i okrenu ga prema pučini. Struja ih ponese.
