by MoZarD
se njena pažnja vratila na postavku u kolicima. „Nadam se da se neće prevrnuti”, rekla
je uplašeno Normu.
„Nema šanse”, rekao je Norm. „Ako budemo pazili.” Osećao se samouverenim.
Par trenutaka kasnije počeli su da guraju kolica usponom do poklopca na izlazu, do
Iznad. Njihov put do hiraške rupe Berkli je počeo.
Milju pre hiraške rupe Berkli on i Fren su počeli da se sapliću na prazne kanistere i neke koji su bili poluprazni: ostatke ranijih paketa brige kakvi su bili porazbacani po površini i oko ulaza u njihovu rupu. Norm Skein je ispustio uzdah olakšanja; putovanje i nije prošlo tako loše, sem što su mu ruke postale nažuljane od stiskanja metalnih drški na kolicima, a Fren je iskrenula gležanj pa je sada hodala šepajući bolno. Ali trebalo im je manje vremena nego što je očekivao i bio je u poletnom raspoloženju.
Pred njima, pojavio se lik, čučeći u pepelu. Dečak. Norm mu je mahnuo i zazvao,
„Ej, sinko ‐ mi smo iz rupe Pinola; treba da se nađemo sa nekima iz Ouklenda ovde...
sećaš li me se?”
Dečak sej ne odgovarajući, okrenuo i otrčao.
„Ne treba se bojati”, rekao je Norm svojoj ženi. „On će obavestiti njihovog Načelnika. Fini stari momak po imenu Ben Fenimor.”
Uskoro se pojavilo nekoliko odraslih, približavajući se oprezno.
Sa olakšanjem, Norm je spustio nogare kolica u prašinu, ispustio ih i obrisao lice maramicom. „Je li ekipa iz Ouklenda već stigla?” zazvao je.
„Ne još”, visoki, stariji čovek sa belom trakom na ruci i kitnjastom kapom odgovori.
„To si ti, Skeine, je li?” rekao je zagledajući. To je bio Ben Fenimor. „Već si sa svojom postavkom.” Sada su berklijevski hiraši počeli da se skupljaju oko kolica proučavajući postavku Skeinovih. Na licima im se iskazivalo divljenje.
„Ovde imaju Perki Pat”, objasnio je Norm svojoj ženi. „Ali...” Snizio je glas.
„Njihove postavke imaju samo ono neophodno. Samo kuća, garderoba i kola... nisu 80
sagradili gotovo ništa. Nemaju mašte.”
Jedna berklijevska hirašica je čežnjivo zapitala Fren: „A svaki komad nameštaja ste
sami napravili?” Zadivljena, okrenula se čoveku do sebe. „Vidiš li šta su oni postigli, Ede?”
„Vidim”, odgovorio je čovek klimajući glavom. „Čujte”, rekao je Fren i Normu,
„Možemo li je videti postavljenu? Postavićete je u našoj rupi, zar ne?”
„I te kako ćemo”, odgovorio je Norm.
Berklijevski hiraši su pomogli pri guranju kolica poslednju milju puta. Nedugo zatim
već su se spuštali niz ulazni nagib, do rupe pod površinom.
„Ovo je velika rupa”, rekao je Norm Fren. „Mora da ima dve hiljade ljudi. Ovde je
bio Kalifornijski univerzitet.”
„Vidim”, rekla je Fren, pomalo plašljiva zbog ulaska u nepoznatu rupu; bilo je to prvi put za mnogo godina ‐ od rata, u stvari ‐ da je videla bilo kog stranca. I to toliko njih odjednom. To je skoro bilo suviše za nju; Norm je osećao kako ona uzmiče, uplašeno se
stiskajući uz njega.
Kada su stigli do prvog nivoa i počeli da istovaruju kolica, Ben Fenimor im je prišao
i tiho rekao: „Mislim da su ljudi iz Ouklenda primećeni; upravo nam je javljeno o nekoj aktivnosti Iznad. Pa, budite spremni.” Dodao je: „Mi navijamo za vas, naravno, jer ste vi Perki Pat, isto kao i mi.”
„Jeste li ikad videli lutku Koni Kompenion?” upitala ga je Fren.
„Ne, gospođo”, odgovorio je Fenimor učtivo. „Ali naravno da smo čuli za nju, pošto
smo susedi sa Ouklendom i tako to. Jednu stvar ću vam reći... čuli smo da je Koni Kompenion lutka malo starija od Perki Pat. Znate... hm, zrelija.” Objasnio je: „Samo hoću da vas pripremim.”
Norm i Fren su se zgledali. „Hvala”, rekao je Norm polagano. „Da, treba da budemo što spremniji. Šta je sa Polom?”
„Oh, on nije baš nešto”, rekao je Fenimor. „Koni upravlja svim; mislim da Pol čak
nema ni svoj stan. Ali, bolje da sačekate da hiraši iz Ouklenda dođu ovamo; ne bih želeo da vas dovedem u zabludu ‐ znam samo ono što sam načuo, znate.”
Drugi hiraš iz Berklija, koji je stajao blizu, progovorio je: „Ja sam jednom video Koni i ona je mnogo odraslija od Perki Pat.”
„Koliko mislite da je stara Perki Pat?” upitao ga je Norm.
„Pa, rekao bih sedamnaest ili osamnaest”, dobio je odgovor.
„A Koni?” Napeto je iščekivao.
„Pa, njoj bi moglo biti i svih dvadeset i pet.”
Sa nagiba iza njih začuli su buku. Pojavilo se još nekoliko berklijevskih hiraša i, iza njih, dva čoveka koji su između sebe nosili platformu na kojoj je Norm ugledao, raširenu, veliku spektakularnu postavku.
Ovo je bio tim iz Ouklenda, a oni nisu bili par, muž i žena; obojica su bili muškarci i imali su gruba lica sa strogim, odsutnim očima. Na tren su klimnuli glavama prema njemu i Fren, primećujući njihovo prisustvo. A onda su, veoma brižno, položili platformu na kojoj je počivala njihova postavka.
Za njima je išao treći hiraš iz Ouklenda noseći metalnu kutiju, prilično sličnu posudama za užinu. Norm je, gledajući, instinktivno znao da je u kutiji lutka Koni Kompenion. Hiraš iz Ouklenda je izvadio ključ i počeo da otključava kutiju.
„Spremni smo da počnemo sa igrom u svako doba”, rekao je viši od dvojice iz Ouklenda. „Kao što smo se u našoj diskusiji složili, upotrebljavaćemo numerisanu čigru
umesto kockica. Na taj način su mogućnosti za varanje manje.”
„Prihvaćeno”, rekao je Norm. Oklevajući, ispružio je ruku. „Ja sam Norman Skein, a
81
ovo je moja žena i partner u igri Fren.”
Čovek iz Ouklenda, očigledno vođa, rekao je: „Ja sam Valter R. Vin. Ovo je moj partner, Čarli Daud, a čovek sa kutijom, to je Piter Foster. On neće igrati; on samo čuva našu postavku.” Vin je bacio pogled unaokolo, po berklijevskim hirašima, kao da kaže
Znam da ste svi vi naklonjeni Perki Pat, ovde. Ali nas nije briga; nismo uplašeni.
Fren je rekla: „Mi smo spremni da igramo, gospodine Vin.” Glas joj je bio tih ali razgovetan.
„Šta je sa novcem?” upitao je Fenimor.
„Mislim da obe ekipe imaju dovoljno novca”; rekao je Vin. Izvadio je nekoliko hiljada dolara u papirnom novcu, a onda je i Norm uradio isto. „Novac, naravno, ne igra nikakvu ulogu u ovome, sem kao sredstvo vođenja igre.”
Norm je klimnuo glavom; savršeno je razumeo. Samo su lutke bile važne. A onda
je, prvi put, ugledao lutku Koni Kompenion.
Gospodin Foster, koji se očigledno brinuo o njoj, stavljao ju je u spavaću sobu.
Pogled na nju oduzeo mu je dah. Da, bila je starija. Odrasla žena, uopšte ne devojka...
razlika između nje i Perki Pat je bila naglašena. I tako životna. Rezbarena, ne livena; očigledno je bila isečena iz drveta i onda obojena ‐ nije bila od termoplastike. A njena kosa. Izgleda da je bila prava kosa.
„Šta mislite o njoj?” upitao je Valter Vin, sa blagim smeškom.
„Veoma... upečatljiva”, priznao je Norm.
Sada su Ouklenderi proučavali Perki Pat. „Livena tremoplastika”, rekao je jedan od
njih. „Veštačka kosa. Ali, odeća je lepa; sve rukom šiveno, to se vidi. Interesantno; ono što smo čuli je tačno. Perki Pat nije odrasla, ona je samo tinejdžerka.”
Sada se i muški parnjak Koni pojavio; stavljen je u spavaću sobu pored Koni.
„Čekajte malo”, rekao je Norm. „Stavljate Pola, ili kako se već zove, u spavaću sobu sa njom? Zar on ne treba da krene iz svog stana?”
Vin je rekao: „Oni su venčani.”
„Venčani!” Norm i Fren su buljili u njega, zatečeni.
„Pa naravno”, rekao je Vin. „Pa, prirodno, žive zajedno. Vaše lutke, one nisu, zar
ne?”
„N‐ne”, rekla je Fren. „Leonard je momak Perki Pat...” glas joj
je utihnuo. „Norme”,
rekla je hvatajući ga za ruku, „ne verujem mu; mislim da samo kaže da su venčani da bi
stekao prednost. Jer, ako oboje krenu iz iste sobe...”
Norm je glasno rekao: „Momci, čujte. Nije fer, proglasiti ih za venčane.”
Vin je rekao: „Mi ih ne proglašavamo za venčane; oni su venčani. Zovu se Koni i Pol Latrop, iz Arden Plejsa broj 24, Piedmont. U braku su oko godinu dana, reći će vam
većina igrača.”
Možda je, pomislio je Norm, to istina. Bio je zaista potresen.
„Pogledaj ih skupa”, rekla je Fren, kleknuvši da razgleda postavku Ouklendera. „U
istoj spavaćoj sobi, u istoj kući. Norme, pogledaj; vidiš li? Tu je samo jedan krevet. Veliki bračni krevet.” Razrogačenih očiju, obratila mu se. „Kako mogu Perki Pat i Leonard da
igraju protiv njih?” Glas joj je drhtao. „To nije moralno ispravno.”
„Ovo je sasvim drugačiji tip postavke”, rekao je Norm Valteru Vinu. „Ovo što vi imate. Totalno različito od onoga na šta smo navikli, kao što vidite.” Pokazao je na svoju postavku. „Insistiram da u ovoj igri Koni i Pol ne žive zajedno i da se ne smatraju venčanima.”
„Ma oni jesu”, progovorio je Foster. „To je činjenica. Pogledajte ‐ odeća im je u istom ormaru.” Pokazao im je orman. „I u istim fiokama u kredencu.” I to im je pokazao. „A pogledajte u kupatilo. Dve četkice za zube. Njegova i njena, u istoj čaši. Pa vidite da ne izmišljamo ništa.”
82
Usledila je tišina.
Onda je Fren rekla prigušenim glasom: „A ako su venčani ‐mislite da su bili ‐
intimni?”
Vin je podigao obrvu, a onda klimnuo. „Svakako, pošto su venčani. Da li s tim nešto
nije u redu?”
„Perki Pat i Leonard nisu nikad...” počela je Fren i onda zastala.
„Naravno da ne”, složio se Vin. „Jer se oni samo zabavljaju. Razumemo to.”
Fren je rekla: „Mi to jednostavno ne možemo da igramo. Ne možemo.” Uhvatila je
svog muža za ruku. „Vratimo se u rupu Pinolu ‐ molim te, Normane.”
„Čekajte”, najednom je rekao Vin. „Ako ne igrate, predali ste se; morate nam dati
Perki Pat.”
Tri Ouklendera su klimnula glavama. I, video je Norm, mnogi hiraši iz Berklija su takođe klimnuli, uključujući i Bena Fenimora.
„U pravu su”, Norm je teška srca rekao svojoj ženi. Zagrlio ju je. „Morali bismo je
dati. Bolje da igramo, draga.”
„Da”, rekla je Fren ravnim, mrtvim glasom. „Igraćemo.” Sagnula se i bezvoljno zavrtela čigru. Zaustavila se na šestici.
Smešeći se, Valter Vin je kleknuo i zavrteo. Dobio je četvorku.
Igra je počela.
Čučeći iza rasutog, raspadnutog sadržaja davno ispuštenog paketa brige, Timoti Skein je preko površine pepela ugledao svoju majku i oca, koji su gurali kolica pred sobom.
Izgledali su umorno i staro.
„Hej”, povikao je Timoti, skačući na njih od radosti što ih opet vidi; mnogo su mu
nedostajali.
„Zdravo, sine”, rekao je njegov otac klimajući glavom. Ispustio je ručke kolica, stao
i obrisao lice maramicom.
Tada je i Fred Čemberlen dotrčao, zadihan. „Zdravo, gospodine Skein; zdravo,
gospođo Skein. Ej, jeste li pobedili? Kladim se da ste pobedili, zar niste?” Gledao je od jednog do drugog i natrag.
Tihim glasom Fren je rekla: „Da, Fredi. Pobedili smo.”
Norm je rekao: „Pogledajte u kolica.”
Dva dečaka su pogledala. A tamo je, među nameštajem Perki Pat, ležala još jedna
lutka. Veća, punije figure, mnogo starija od Pat... zurili su u nju, a ona je slepo zurila u sivo nebo nad njima. Znači, to je ta Koni Kompenion lutka, rekao je Timoti u sebi. Opa.
„Imali smo sreće”, rekao je Norm. Sada je nekoliko ljudi izašlo iz rupe i okupljalo se
oko njih, slušajući. Džin i Sem Regan, Tod Morison i njegova žena, Helen, i njihov Načelnik, Huker Glebe glavom, koji je dotrčao uzbuđen i nervozan, zajapurenog lica, teško dišući od napora ‐ za njega neuobičajenog ‐ penjanja do izlaza.
Fren je rekla: „Izvukli samo karticu za poništenje dugova baš kada smo najviše zaostali. Dugovali smo pedeset hiljada, a to nas je učinilo ravnim ouklendskim hirašima.
A onda smo, posle toga, dobili karticu za napredovanje deset polja, što nas je stavilo na nagradno polje, bar u našoj postavci. Žestoko smo se zakačili, jer su nam Ouklenderi pokazivali da je to u njihovoj postavci polje zaplene nekretnina zbog neplaćenog poreza, ali smo onda dobili neparan broj na čigri što nas je vratilo u našu postavku.”
Uzdahnula je. „Drago mi je što sam se vratila. Bilo je teško, Hukeru; bila je ovo žestoka partija.”
Huker Glebe je prostenjao: „Haj'mo svi da pogledamo Koni Kompenion lutku,
narode.” Fren i Normu je rekao: „Mogu li da je podignem i pokažem im?”
„Naravno”, rekao je Norm klimajući glavom.
83
Huker je uzeo u ruke lutku Koni Kompenion. „Baš izgleda stvarno”, rekao je
razgledajući je. „Odeća nije onako lepa kao naša‐, izgleda mašinski izrađena.”
„I jeste”, složio se Norm. „Ali je ona rezbarena, a ne livena.”
„Da, vidim.” Huker je okrenuo lutku zagledajući je sa svih strana. „Dobro urađeno.
Ona je ‐ hm, punija od Perki Pat. Šta to nosi na sebi? Nekakav kostim od tvida.”
„Poslovno odelo”, rekla je Fren. „To smo dobili sa njom; na to su unapred pristali.”
„Vidite, ona je zaposlena”, objasnio je Norm. „Kao psihološki konsultant u
poslovnoj firmi koja se bavi marketinškim istraživanjem. Na polju potrošačkih
preferenci. Dobro plaćen posao... ona zarađuje oko dvadeset hiljada godišnje, mislim da je Vin rekao.”
„Opa”, rekao je Huker. „A Pat tek ide na koledž; ona je još u školi.” Izgledao je uznemireno. „Pa, pretpostavljam da je bilo neminovno da budu ispred nas u nekim stvarima. Ono što je važno je da ste vi dobili.” Vratio mu se vedri osmeh. „Perki Pat je isprednjačila.” Podigao je lutku Koni Kompenion visoko da bi je svako mogao videti.
„Gledajte šta su Norm i Fren doneli sa sobom, narode!”
Norm je rekao: „Budi pažljiv s njom, Hukeru.” Glas mu je bio čvrst.
„A?” rekao je Huker zastavši. „Zašto, Norme?”
„Zato”, rekao je Norm, „što će ona dobiti bebu.”
Najednom je usledila ledena tišina. Pepeo oko njih se lagano pomicao; to je bio jedini zvuk.
„Kako znaš?” upitao je Huker.
„Rekli su nam. Ouklenderi su nam rekli. A i to smo dobili ‐ nakon žestoke rasprave
u kojoj je Fenimor morao da presudi.” Posegnuvsi u kolica, izvadio je kožnu kesicu; iz nje je pažljivo uzeo izrezbareno ružičasto novorođenče. „,I ovo smo dobili, jer se Fenimor složio da je, tehnički gledano, ovo bukvalno deo lutke Koni Kompenion ovog trena.”
Huker je dugo, dugo zurio.
„Ona je udata”, objasnila je Fren. „Za Pola. Oni nisu samo momak i devojka. U
trećem je mesecu trudnoće, rekao nam je gospodin Vin. Nije nam rekao dok nismo pobedili; nije hteo, tada, ali su osećali da moraju. Mislim da su bili u pravu; ne bi bilo kako valja da nisu.”
Norm je rekao: „A uz to je i dodatak, embrion...”
„Da”, rekla je Fren. „Morate, naravno, otvoriti Koni da biste ga videli...”
„Ne”, rekla je Džin Regan. „Molim vas, ne.”
Huker je rekao: „Ne, gospođo Skein, nemojte.” Odmaknuo se.
Fren je rekla: „Prvo je i nas naravno šokiralo, ali...”
„Vidite”, dodao je Norm, „logično je; morate slediti logiku. Pa, kad‐tad i Perki Pat...”
„Ne”, rekao je Huker silovito. Sagnuo se, podigao kamen iz pepela pod nogama.
„Ne”, rekao je i podigao ruku. „Stanite, vas d
voje. Ne govorite više ništa.”
Sada su i Reganovi uzeli kamenje. Niko nije progovorio.
Fren je naposletku rekla: „Norme, moramo da odemo odavde.”
„To je tačno”, rekao im je Tod Morison. Njegova žena je klimnula glavom, složivši
se mrgodno.
„Vratite se vas dvoje u Ouklend”, rekao je Huker Normu i Fren Skein. „Vi više ne
živite ovde. Drugačiji ste nego što ste bili. Vi ste se... promenili.”
„Da”, rekao je Sem Regan polagano, napola za sebe. „Bio sam u pravu; tu se trebalo nečega bojati.” Normu Skeinu je rekao: „Koliko je težak put do Ouklenda?”
„Išli smo samo do Berklija”, rekao je Norm. „Do hiraške rupe Berkli.” Izgledao je zbunjen i šokiran onim što se dešavalo. „Bože moj”, rekao je, „ne možemo se sad 84
okrenuti i opet odgurati ova kolica sve do Berklija... iscrpljeni smo, treba da se odmorimo!”
Sem Regan je rekao: „Šta ako neko drugi gura?” Onda je prišao Skeinovima i stao
pored njih. „Ja ću odgurati tu prokletinju. Idi ispred mene, Skeine.” Pogledao je prema svojoj ženi, ali se Džin nije pomerala. A nije ni ispuštala kamenje iz ruke.
Timoti Skein je povukao oca za rukav. „Mogu li sada da idem sa vama, tata? Molim
te, povedi me.”
„Dobro”, rekao je Norm, napola za sebe. Sada je uspeo da se sabere. „Znači, ovde
nismo poželjni.” Okrenuo se prema Fren. „Hajdemo. Sem će gurati kolica; mislim da možemo stići do tamo pre nego što padne noć. Ako ne, možemo spavati na otvorenom;
Timoti će nam pomoći da se odbranimo od psomačaka.”
Fren je rekla: „Pretpostavljam da nemamo drugog izbora.” Lice joj je bilo bledo.
„I uzmite ovo”, rekao je Huker. Ispružio je malenu izrezbarenu bebu. Fren Skein ju
je prihvatila i nežno stavila natrag u kožnu kesicu. Norm je položio Koni Kompenion natrag u kolica, gde je i bila. Bili su spremni da krenu natrag.
„Desiće se i ovde jednog dana”, rekao je Norm grupi ljudi, hirašima iz Pinole.
„Ouklend je samo napredniji; to je sve.”
„Idite”, rekao je Huker Glebe. „Krenite.”
