by MoZarD
„U čemu se čini da je problem?”, reče Stan, brzo pogledajući od jednoga na drugoga. „Zar MT ne radi?”
„Ne, ne radi”, reče Aldo ražešćeno. „A naš prijatelj ovde okrivljuje mene za to i...”
„Teorija je ispravna, samo je mehanika primene bila loša.”
„.. i kad sam nagovestio da u njegovim jednačinama ima par grešaka, on me je udario u nastupu infantilnog besa.”
Stan se brzo umešao da ugasi svađu koja se razgorevala; glasom kaplara koji postrojava regrute, nadvikao ih je.
„Prekini, prekini. Nemojte obojica govoriti odjednom jer onda ništa ne razumem.
Zamolio bih da me neko uvede u situaciju i objasni mi šta se zapravo dešava.”
„Naravno”, reče Nissim; sačekao je da Aldovi protesti prestanu, pa produžio.
„Koliko znate o teoriji MT?”
„Prost odgovor, ništa. Ja vozim raketne brodove i gledam svoj posao. Neko ih gradi, neko ih popravlja, ja sam im šofer. Ako možete uprošćeno?”
„Pokušaću.” Nissim je zamišljeno skupio usne. „Prva stvar koju morate imati u vidu
jeste da MT uređaj ne pregleda predmet deo po deo radi kasnijeg emitovanja, kao što
to čini, recimo, televizijski otpremnik. Nikakav signal, u smislu kako normalno shvatamo signale, ne šalje se. Ono što se uradi to je da se površina ekrana otpremnika dovede u
jedno takvo stanje materije, kad ona više i nije deo svemira kako ga normalno shvatamo. Ekran prijemnika dovede se u isto stanje i, ukoliko se oba dovedu na potpuno istu frekvenciju, oni jedan drugog uhvate. U izvesnom smislu, postanu deo jedan drugoga, pa rastojanje u prostoru između njih više nema značaja. Ako zakoračite
106
u jedan, izlazite iz drugog, bez ikakvog osećanja vremenske ili prostorne udaljenosti.
Objašnjavam vrlo loše.”
„Napredujete dobro, Nissim. Šta je sledeće?”
„Imajući u vidu da prostorno rastojanje između prijemnika i otpremnika nije
važno, ali da kvalitet prostora između njih utiče...”
„Sad ste me izgubili.”
„Daću vam primer koji nije sasvim nepovezan. Zraci svetla putuju kroz prostor u pravoj liniji, sem ako im se nešto fizički ne suprotstavi, refrakcija, refleksija i tako dalje.
Ali ti se zraci takođe mogu i saviti ako prođu kroz intenzivno gravitaciono polje kao što je Sunčevo. Primetili smo sličan efekat kod momentalnog transporta, i kad radimo u blizini masivnih tela kao što su Zemlja ili druge planete, uvek pravimo odgovarajuće korekcije. Međutim, u ovoj ledenoj kaši napolju, koju ova planeta smatra za atmosferu,
pojavljuje se još nešto što utiče na stanje prostora. Neverovatan pritisak utiče i na samu silu koja veže atome, i nastaju naponi. Ovi utiču na MT odnose. Pre no što bismo mogli
slati predmete iz jednog MT ekrana u drugi, moramo uzeti u obzir te nove smetnje i načiniti korekcije. Ja sam izračunao korekcije, sad ih samo moramo sprovesti.”
„Izgleda vrlo prosto kad on to priča”, reče Aldo zgađeno, tapkajući po nosu pa onda gledajući šta ostaje na maramici, „ali u praksi ne ide tako. Emisije nam ne prolaze.
A naš prijatelj se ne slaže sa mnom da ćemo morati povećati energiju našeg otpremnika
ako ikada mislimo da se probijemo kroz onaj komprimirani smrdež napolju.”
„U pitanju je kvalitet a ne kvantitet”, povikao je Nissim, i Stan se opet umešao.
„Da li mislite da ćemo morati da razmontiramo one ogromne delove MT uređaja
ispod poda?”
„Prokleto je jasno da baš to mislim. Zato je on i napravljen sa delovima koji se mogu vaditi, rastavljati i podešavati, a ne iz nekoliko fabrički zapečaćenih blokova.”
„Trebaće mesec dana da sve ispremeštamo i verovatno ćemo se ubiti usput”,
povika Nissim.
„Ne valjda baš mesec dana, nadao bih se”, reče Stan. Kad je pokušao da se uspravi
u sedeći položaj, samo što nije jauknuo. „A vežbanje će dobro doći našim mišićima.”
Trebalo im je skoro četiri dana da raščiste i podignu pod svoje ćelije, i rad ih je potpuno iscrpeo. Kad je pripreman brod, ova se mogućnost imala u vidu; obezbeđene
su alke o koje se mogao vešati teret, motorni čekrci za podizanje, ali se fizički napor ipak nije mogao izbeći. Na kraju su uklonili skoro čitav ravni pod kabine, ostavljajući u krug duž zida samo jedan uzani prag duž koga su opružili stolice i razmestili deo opreme. Sad se tek videlo da je čitava donja polovina njihove loptaste ćelije ispunjena ogromnim MT ekranom. Taj im je ekran, isključen, sad predstavljao pod. Gledali su ga
sa svojih tvrdih ležajeva.
„Čudovište”, reče Stan. „Kroz ovo možete da proterate teretni brod.”
„Ima u njemu i više nego što njegova veličina pokazuje”, reče mu Aldo, hvatajući
vazduh. Čuo je kako mu krv čekića u ušima i bio je siguran da mu je srce oštećeno ovim
naporima.
„Sva električna kola su pojačana, imamo i rezervna kola, i stotinu puta veću mogućnost proticanja energije nego što bi bilo uobičajeno.”
„Pa, kako ulazimo u njegovu unutrašnjost radi podešavanja? Ja ovde i ne vidim ništa sem ekrana samog?”
„To je namerno.” Aldo mu je pokazao jedan otvor sa navojima, u koji se mogao ušrafiti odgovarajući zatvarač oko jedne stope u prečniku. „Naši uređaji za kontrolu su tamo. Pre nego što odemo, stavimo zatvarač i on se sam zabravi. A da bismo sve podesili moraćemo da podižemo komade samog ekrana.”
107
„Jesam li ja glup, ili je to zbog gravitacije? Ništa ne razumem.”
Aldo je imao strpljenja. „Ovaj MT ekran je glavni razlog za ovu ekspediciju. Za nas
je životno pitanje da ga osposobimo i izađemo odavde, ali pravo istraživanje onda tek
počinje. Čim mi odemo ući će grupa tehničara. Oni će sve ovo preurediti, pa će se i oni evakuisati. Zatim će automatske bušilice postepeno da slabe oklop sa unutrašnje strane, na sredini plafona. Ekran će bit spojen sa jednim MT uređajem u svemiru, iznad
ravni ekliptike. Ranije ili kasnije, oslabljena Lopta će popustiti, doći će do rušenja i implozije, i veliki deo materijala će se strovaliti pravo na ekran. Ekranu ništa neće biti, jer će propuštati sav taj mlaz materije direktno u kosmos. Tada će se talasna dužina postepeno podešavati dok proticanje ne prestane. I tako ćemo ostvariti pristup do dna
Saturnovog mora. Momci koji se bave kriogenikom i visokim pritiscima biće vrlo srećni
zbog toga.”
Stan je samo klimnuo glavom, ali Nissim je gledao u plafon sa koga su visili mnogi
predmeti, zamišljajući obrušavanje metala i pritisak otrovnog mora iza njega...
„Idemo”, reče Nissim, boreći se da ustane. „Da rasturimo ekran i podesimo ga.
Vreme je da idemo odavde.”
Dvojica su pomagali u teškom poslu podizanja komada ekrana, ali samo je Aldo bio
osposobljen za potrebna podešavanja. Radio je intenzivno, psujući pomalo, na
komadima koji su stizali pred njega. Kad bi se umorio, prestajao je i zatvarao oči da ne vidi kako Nissim zabrinuto gleda prvo u njega, pa u svod iznad njih, pa opet u njega.
Stan ih je hranio i, sa veselim držanjem, natrpavao ih G pilulama i stimulansima. Pričao je o svojim doživljajima tokom raznih ranijih letova. Taj monolog njima možda i nije prijao, ali njemu jeste.
Došao je i čas kad je posao završen, testovi obavljeni, i poslednji segment ekrana
vraćen na mesto. Aldo je pružio ruku u otvor sa navojima i pomakao jednu ručicu: tamna površina se preobratila u duboku crnu boju u kojoj kao da se nešto kretalo; dobro poznati znak da MT radi.
„Odašiljanje”, reče Aldo.
„Evo pošaljite ovo”, reče Stan. Na parčetu papira napisao je brzo: Kako nas primate? Bacio ga je daleko, u centar ekrana, i papir je potonuo. „Sad primajte.”
Aldo je povukao ručicu u suprotnu stranu i jedini je rezultat bio da se površina ekrana nešto iz
menila. Ništa se drugo nije dešavalo. Gledali su nepomično, ne dišući, dok je srce tuklo jedanput, dvaput, zurili su u pustu površinu.
Onda, sa glatkom elastičnošću, komad magnetofonske trake poče da izlazi i svija
se zbog sopstvene težine. Nissim je bio najbliži, zgrabio je traku i uvlačio je sve dok se nije pojavio i drugi, odsečeni, kraj.
„Radi!” povikao je Stan.
„Do neke mere”, reče Nissim hladno. „Kvalitet prenosa je sigurno slab i biće potrebna finija podešavanja. Ali oni mogu na svom kraju da urade sve analize i pošalju
nam konkretna uputstva.”
Uveo je traku u magnetofon i uključio ga. Neko gruvanje i trubljenje odjeknulo je
između metalnih zidova ćelije. Samo sa velikim trudom moglo se uočiti da je to poticalo od ljudskog glasa.
„Finija podešavanja”, reče Nissim sa malim osmehom. Ali taj osmeh je učas
nestao, jer se Lopta nagnula u stranu, a onda polako vratila u uspravan položaj. „Nešto nas je gurnulo”, uzviknu.
„Možda struje”, reče Aldo, držeći se čvrsto za svoje sedište, dok kretanje nije u potpunosti prestalo, „ili možda santa leda; ne može se znati tačno šta. Već odavno je
trebalo da odemo odavde.”
108
Borili su se protiv dubokog zamora; ali su nastojali da ga ignorišu. Kraj je bio tako
blizu, a bezbedna stanica Saturn Jedan udaljena samo jedan korak. Nissim je
izračunavao potrebna podešavanja dok su druga dvojica ponovo podizali komade
ekrana i radili na komponentama. Nema goreg posla pri teži dva i po puta većoj. Ipak, u roku od dvadeset četiri časa već su primali trake koje su zvučale savršeno, a uzorci materijala koje su slali ispoljili su se, prilikom testiranja, kao ispravni do pet decimalnih mesta. Nastavljali su se povremeni potresi Lopte i oni su nastojali da ne misle na to.
„Spremni smo da počnemo žive probe”, reče Nissim u mikrofon. Aldo je gledao kako traka sa tim rečima ulazi u ekran i odupro se jakoj želji da skoči za njom. Čekaj. Još malo. Prebacio je na prijem.
„Mislim da se nikad u životu nisam toliko dugo zadržao na jednom mestu”, reče Nissim zureći, kao i ostali, u ekran. „Čak i kad sam bio na koledžu u Islandu, išao sam kući u Izrael svako veče.”
„Danas je MT normalna stvar”, reče Aldo. „Sve ovo vreme, dok sam radio na
satelitu Saturn 1, u okviru ovoga projekta, svraćao sam u New York City svaki dan posle posla. Čovek misli da jedino tako može i biti, sve dok se ovako nešto ne dogodi. Vama je lakše, Stan.”
„Meni?” pilot ih pogleda, dižući obrve. ,,Ja se ne razlikujem od ostalih. Skoknem do
Novog Zelanda svakom prilikom.” Njegov pogled se odmah vratio praznom ekranu.
„Ne mislim na to. Vi ste naviknuti na usamljenost u brodu, pilotiranje koje traje dugo. Možda je to dobra priprema. Ne izgleda da ste toliko... rekao bih, iznervirani ovim stvarima koliko mi.
Nissim je klimnuo glavom u znak saglasnosti. Stan se kratko i tvrdo nasmejao.
„Ne zavaravajte se. Kad se vi preznojite, i ja se preznojim. Samo sam se uvežbavao
drukčije. U mom poslu panika znači: mrtav si. U vašem poslu, panika znači: popićete nekoliko jačih pića pre ručka da se smirite. Pošto niste imali potrebu da se kontrolišete, niste to ni učili.”
„A, nije baš tako”, reče Nissim. „Budući da smo civilizovani ljudi, a ne životinje, i da imamo snagu volje...”
„Gde vam je bila snaga volje kad ste zviznuli Alda po šargarepi?”
Nissim se kiselo nasmešio. ,,Jedan‐nula za vas. Priznajem da sam ponekad
emotivan, ali to je bitni deo ljudske prirode. Pa, ipak, vi lično imate, kako bih to rekao, eto, takvu prirodu da se ne uznemiravate lako.”
„Posecite me i ja ću krvariti. Ono što čoveku pomaže da ne padne u paniku jeste
trening. Piloti su bili ovakvi još od godine prve. Pretpostavljam da i pre izbora tog zanimanja imaju takvu ličnost, ali samo neprestana praksa donosi automatsku
samokontrolu. Da li ste ikada slušali seriju Glasovi Svemira?”
Druga dvojica odmahnuše glavama, gledajući bez prestanka u prazni ekran.
„Trebalo je. Po glasu ne možete pogoditi kad je snimak načinjen, ni sa približnošću
od pedeset godina. Uvek ih uvežbavaju da govore isto, kontrolisano i jasno. Najbolji je primer onaj prvi, prvi čovek u kosmosu, Jurij Gagarin. Postoje mnogi snimci njegovog glasa, uključujući i onaj poslednji. Leteo je u nekakvom atmosferskom avionu i imao kvar. Mogao je da iskoči i spase se, ali, bio je nad naseljenom zonom. Zato je vozio dalje i ubio se. Njegov glas, sve do poslednjeg trenutka, zvučao je isto kao i na svim drugim njegovim snimcima.”
„To je neprirodno”, reče Nissim. „Mora biti da se kao čovek puno razlikovao od nas ostalih.”
„Uopšte me niste razumeli.”
„Gledajte!”, reče Aldo.
109
Zaćutali su. Iz ekrana je izronio jedan zec‐zamorčić i srušio se na njegovu površinu.
Stan ga je pokupio.
„Mnogo dobro izgleda”, reče. „Dobro krzno, fini brci, topao. I mrtav.” Bacio je pogled na jedno, pa na drugo izmoreno i prestravljeno lice i nasmgšio se. „Nema veze.
Ne moramo još da prođemo kroz ovaj uređaj za momentalno proizvođenje leševa. Još
podešavanja? Da pregledate telo ili da ga vratim onima na analizu?”
Nissim se okrete na drugu stranu. „Bacite im to i čekajte izveštaj. Sledeći put će uspeti.”
Fiziolozi su bili brzi: uzrok smrti, funkcionalna onesposobljenost nervnih akson-sinapsi. Čest problem kod prvih MT‐a, sa rešenjem odavno poznatim. Popravka je izvršena, ali se Aldo onesvestio u toku posla i morali su da ga oživljavaju pomoću sredstava za podsticanje. Neprekidni napor odrazio se na sve njih.
„Ne znam da li bih mogao još jednom da podižem te delove”, reče Aldo skoro šapatom, i uključi prijem.
Iz ekrana se pojavio sledeći zamorčić. Stajao je bez pokreta, a onda uvrnuo njuškicu i počeo da vrda, pokušavajući da se negde sakrije. Ovo je pozdravljeno klicanjem, promuklim, slabim, ali ipak klicanjem.
„Zbogom Saturne”, reče Nissim. „Meni je dosta.”
„Slažem se”, reče Aldo i prebaci na slanje.
„Samo da prvo vidimo šta doktori kažu o ovoj zverčici”, reče Stan bacajući
zamorčića nazad u ekran. Gledali su kunića kako odlazi.
„Da, naravno”, Nissim je procedio sa oklevanjem. Još jedan, konačni test.”
Na rezultat su dugo, dugo čekali, a kad je stigao, nije im se nimalo svideo. Traku su
preslušali još jednom.
„... takvi su klinički izveštaji, gospodo. Ono što se čini da proističe iz svega jeste, da je došlo do sasvim minimalnog usporenja refleksa i prenošenja impulsa duž nerava ove
životinje. Uistinu ne možemo biti sigurni da nešto nije u redu dok ne testiramo kontrolne aparate. Nemamo neki određeni savet. Prepuštamo vama da učinite kako mislite da je najbolje. Većina nas ovde se slaže, da iako je životinja sve u svemu zdrava, ipak verovatno postoji kod nje neki mali poremećaj, ali kakav, to niko neće da nagađa
dok ne sprovedemo daleko detaljnije testove. Ovo će zahtevati najmanje četrdeset i pet časova...
„Mislim da neću ostati živ četrdeset i pet časova”, reče Nissim. „Moje srce...”
Aldo je zurio u ekran. „Ja mogu da preživim toliko, ali kakva je korist? Znam da ne
mogu ponovo da podižem one segmente. Ovo je kraj. Ima samo jedan izlaz.”
„Kroz ekran?” upita Stan. „Još ne. Treba da sačekamo testove. Što duže možemo.”
„Ali ako ih čekamo, mrtvi smo”, Nissim je insistirao. „Aldo je u pravu, čak i ako nam
daju dalje popravke ne možemo da ih sprovedemo. To je to.”
„Ne, ne mislim tako”, reče Stan, ali zaćuta kad vide da ga niko ne sluša. Bio je isto
tako blizu potpunom slomu kao i oni. „Onda glasajmo. Većina odlučuje.”
; Brzo su izglasali: 2:1.
„Što nam ostavlja još samo jedno pitanje”, reče Stan, gledajući njihova iscrpljena,
pergamentna lica, toliko slična njegovom. „Ko povlači nogu? Ide prvi?”
Ćutanje je potrajalo.
Nissim se iskašljao. „Jedna stvar je jasna. Aldo mora ostati jer je on jedini koji može da vrši dalje popravke ako bude potrebno. Ne verujem da bi fizički mogao, ali ipak on treba da bude poslednji koji će otići.”
Stan je klimnuo glavom, a zatim pustio da mu glava padne na prsa. „Složiću se sa
tim; on ne dolazi u obzir kao zamorče. Niti vi, dr Ben‐Haime, zato jer, koliko čujem, vi 110
ste nova nada savremene fizike. Potrebni ste. Ali raketaša ima koliko hoćete. Kad krenemo, ja idem prvi.”
Nissim je otvorio usta da se usprotivi, ali nije znao šta da kaže. „Onda je u redu. Ja
ću biti prvi, kao zamorče. Ali kada? Kako? Da li smo iskoristili ovaj krš na najbolji način?
Da li ste sigurni da ne biste izdržali ako zatreba još popravki?”
„Stoprocentno”, reče Aldo promuklo. ,,Ja, kako sada stojim, gotov sam.”
„Možda bismo izdržali koji sat ili dan. Ali kako bismo posle toga radili? Ovo je poslednja šansa.”
„Moramo biti apsolutno sigurni”, reče Stan, gledajući od jednog do drugog.
„Nisam naučnik i ne mogu da procenim ovu konstrukciju. Prema tome, kad kažete da
ste MT upotrebili na apsolutno najbolji način, ja vam moram verovati na reč. Ali ja znam ponešto o umoru. Možemo izdržati mnogo duže nego što mislite...”
„Ne!”, reče Nissim.
„Pa, saslušajte me. Mogu da nam pošalju električnu opremu za dizanje tereta.
Možemo da se odmorimo koji dan pre nego što opet uzmemo stimulanse. Možemo da
zatražimo da nam pošalju čitave blokove sa elektronikom, ali da su popravke već savršeno izvedene, tako da Aldo i ne mora da ih obavlja. Mnogo je načina kako nam oni
mogu pomoći.”
„Ništa od toga neće pomoći leševima”, reče Aldo, gledajući natečene arterije na svojim zglavcima, nabrekle od pritiska potrebnog da se krv protiskuje kroz telo uprkos
