by MoZarD
Tad je vasionac progovorio. Ne, ne progovorio, već počeo da peva. Njegov se glas
prelivao visokim notama kao dobro naštimovana violina koju neko isprobava, istražuje
21
gornje i donje domete skale. Bio je to prijatan, umirujući zvuk. Rejnolds se očajnički trudio da se koncentriše na tu pesmu, da ignoriše postojanje svih drugih osećaja, da ne priznaje nikoga i ništa, samo Vergnana. Ignorisao je i ukus i miris vazduha, i udaljeno pulsiranje brodskih mašina. Vasionac je zapevao jasnije, njegov glas je uzletao sve više i više, usmeren sada ka zvezdama. I Džonatan je svojevreme‐no pevao, ali nikad ovako.
Džonatanov glas je u pesmi jurio gore‐dole preplašeno tragajući, menjajući se i preokrećući ludo, uzalud tražeći oslonac. U Vergnanovoj pesmi nije bilo sumnje, bio je siguran. Rejnolds je osetio da je ovo biće sasvim sigurno muško, osetio je patrijarhalnu snagu i dostojanstvo. On se u pesmi nije borio niti kolebao. Znao je tačno kuda ide.
Da li je sad nešto osetio? Nije znao. Šta je to moglo biti? Ne, ne, pomislio je, i koncentrisao se još potpunije na glas, potiskujući svoje logičko mišljenje. Iznutra, osećao se jakim, živim, obnovljenim, uskrslim. Novi sam čovek. Rejnolds je mrtav. On je neko drugi. Te su mu reči ušle u svest kao šapat odnekud. Hajde, Rejnoldse. Poleti.
Kreni. Leti.
Onda je shvatio da i sam peva. Nije mogao da imitira Vergnana, razlika izme‐đu dve žive vrste bila je prevelika za to, ali se trudio, i čuo je svoj glas kako se u zastrašujućoj meri pojednačuje sa vasiončevim, skoro u njemu gubi, stapa s njim. Dva glasa iznenada postadoše jedan, izmešan, stopljen, a taj je glas uzletao, lebdeo, još uzletao, odlazio napolje, u dubinu svemira.
Najzad je Rejnolds osetio. Znao je šta oseća.
Sunce.
Prastaro Sunce, mnogo starije nego Zemlja cela. Veće biće, ogromno, sa više snage
i znanja. Božanstvo u vidu lopte vreline, energije.
Rejnolds je počeo razgovor sa zvezdama.
Shvatajući to, zgranut takvom pomišlju, instinktivno je ustuknuo, uplašen. Glas mu
je posrnuo, oslabio, srušio se. Rejnolds je grabio nazad, tražeći Zemlju, ali Vergnan ga je uporno držao i vukao dalje. Kad su jednom prošli kroz plitku spoljašnju svetlost Sunca, Rejnolds se suočio sa totalitetom onoga što je ležalo iza. Sa jezgrom. Sa neprobojnom tamom u njemu. Opet ga je obuzeo strah. Molio je da mu se dopusti povratak, bekstvo.
Dok je preklinjao, silna vrelina isterala mu je suze na oči. Vergnan ga je dobronamerno vukao napred. Pođi napred, hodi, vidi, saznaj. Sile se skupiše u jednu tačku.
I on je video.
Da ga nazove zlim? Bilo je apsurdno bilo o čemu razmišljati. Nije mislio, nego je osećao, i doživljavao celovitost ovog bića, ove zvezde, Sunca, i uverio se da Sunce nije zlo. Ali osetio je da se pred njim ukazuje totalna praznina, da se otvara apsolutno ništavilo. Osećaji nestadoše. Nešto ledenije od hladnog, strasnije od mržnje, groznije od straha, crnje od zla. Ogromna neprekinuta unutrašnja praznina svega što je bilo išta.
Svega.
Dovoljno sam video. Ne tamo!
Slažem se, uzviknu Vergnan.
Ostati još samo jedan tren značilo bi nikad se ne vratiti. To je i Vergnan znao, pa je pustio Rejnoldsa, omogućio mu je povratak. Ali još uvek je pevao. Pesma je sad bila drukčija. Boreći se sa sobom, i Rejnolds je pevao, nastojeći da prilagodi svoj glas vasiončevom. Sad je išlo lakše. Dva glasa su se izmešala i pretopila u jedan.
Najzad se Rejnolds probudio.
Ležao je na podu zvezdanog broda, a zidovi u duginim bojama vrteli su mu se oko
glave, sjajni.
Vergnan ga je, izlazeći, prekoračio. Za trenutak je Rejnolds video vasiončev obešeni trbuh iznad sebe. Vergnan se nije osvrtao niti gledao dole, nego je jednostavno otišao, iščezao, brz i hladan kao jezgro duše samoga Sunca. Jedan tren Rejnolds je mrzeo Vergnana više nego što je išta u svom životu mrzeo. Onda je seo, sredio se, 22
prinudio sebe na povratak zdravom razumu. Sad mi je dobro, govorio je sebi. Vratio sam se. Živ sam. Zidovi se smiriše na svojim mestima. Sa poda je nestalo prividnih neravnina. Senke nestadoše iz uglova Rejnoldsovih očiju. U sobu uđe Džonatan, sam. —
Sad ste bili tamo — reče, prelazeći preko sobe i zauzimajući svoje uobičajeno mesto kraj suprotnog zida.
— Da — reče Rejnolds, ne pokušavajući da ustane.
— I sad znate za čim tragamo. Vekovima je naša zvezda bila dobra prema na‐ma,
volela nas, ali sada se, kao i vaša, promenila.
— Tražite novi dom?
— To je istina.
— I?
— I ništa ne nalazimo. Sve su zvezde ovakve. Videli smo ih već devet, i svaku posetili. Nisu ništa.
— Onda ćete i odavde otići?
— Moraćemo, ali prvo ćemo se približiti vašoj zvezdi. Ne smemo priznati poraz dok ne priđemo tako blizu da sve vidimo. Ovog puta već smo mislili da smo uspeli. To
smo pomislili kad smo sreli vas, jer vi se od svoje zvezde razlikujete. Smatrali smo da vas ova zvezda nije mogla stvoriti, ni vas ni vašu rasu, bez prisustva dobronamemosti. Ali te dobronamemosti više nema. Nailazimo samo na tamu. Borimo se da prodremo do dubljeg jezgra, i ne uspevamo.
— Ja nisam tipični predstavnik moje rase — reče Rejnolds.
— Videćemo.
Bio je sa Džonatanom sve dok nije skupio snage da ustane. Pod je podrhtavao.
Polažući vlažne dlanove na njega, Rejnolds je polako poljubio hladni metal. Džonatan mu je pred očima izbledeo, zatalasao se, vratio se u oštri fokus realnosti. Rejnolds iznenada oseti glad, ukus masnog mesa prođe mu kroz usta i nos. Vratni mišići mu se
zategoše. Napetost je postepeno prošla.
Napustio je vasionce, vratio se u tegljač. Tokom velikog pada ka srebrnom Mesecu,
nije rekao ni reč, nije ništa pomislio. Let je trajao dugo.
Opet Rejnolds leži na leđima u potpunoj tami svoje sobe. Zuri uvis, u bledu sen plafona, i odbija da išta vidi.
Hipnoza? Ili neki moćniji ekvivalent hipnoze, vasioncima na raspolaganju? Nije li to
ubedljivije objašnjenje za ono što se dogodilo nego pretpostavka da je razgovarao sa Suncem i otkrio silu goru od zla i crnju od crnog? Možda je pravo objašnjenje nešto treće: nije li moguće da su ti vasionci, zbog životnih uslova na svojoj planeti, tako temeljito prihvatili ideju da zvezde imaju svest, da sad uspevaju i Rejnoldsa da ubede?
Na Zemlji je bilo sličnih stvari. Religijska čuda, izlečenje bolesti putem vere, ljudi koji su tvrdili da su razgovarali sa Bogom. Šta tek da se kaže za leteće tanjire i »male zelene ljude« i druge slučajeve masovne hipnoze? Nije li tu negde pravo objašnjenje? U
histeriji? U hipnozi? Možda su čak pustili neko sredstvo u vazduh. Mnogo je objašnjenja Rejnolds mogao naći za svoj doživljaj, mogao je birati među njima, ali došao je do zaključka da mu to nije važno.
Upustio se u ovo znajući tačno šta radi, i sad kad se stvar dogodila, nije mu bilo žao. Našao je načina da izvrši svoj zadatak, a istovremeno da doživi nešto lično što nijednom drugom čoveku neće biti dostupno. Nije bitno da li je stvarno video Sunce: važno je da je stekao takvo iskustvo koje mu više niko neće moći oduzeti.
Još je vremena proteklo dok je shvatio da nečija pesnica odavno treska po vratima.
Pomislio je da ne obrati pažnju; iz iskustva je znao da ponekad, ako ignorišete stvari, one nestanu. Ali ovo kucanje nije nestalo, samo je postalo još glasnije. Najzad Rejnolds ustade. Otvorio je vrata.
23
Keli je odmerila pogledom njegovu golotinju i rekla: — Jesam li vas probudila?
— Niste.
— Mogu li da uđem?
— Ne.
— Imam nešto da vam kažem. — Progurala se pored njega i skliznula u sobu. Tad
Rejnolds vide da nije došla sama. Krupan, mišićav, mesnat čovek crvenog lica ude za njom, takođe gurajući se.
Rejnolds zatvori vrata i oni ostadoše u mraku, ali krupni čovek upali svetio. — E,
dobro
— reče kao da je to neko naređenje.
— Ko ste, do vraga, vi? — reče Rejnolds.
— Ne obraćajte pažnju na njega — reče Keli. — Ja ću govoriti.
— Govorite.
— Taj komitet je stigao: Ljudi iz Vašingtona. Stigli su pre sat vremena, i našla sam načina da ih zaposlim. Možda mi nećete verovati, ali na vašoj sam strani.
— Reče mi Sims.
— Rekao mi je da vam je rekao.
— Znao sam da hoće. A kažite mi zašto? On to nije znao.
— Zato što nisam luda — reče Keli. — Dovoljno sam u životu upoznala sitne birokrate. Ono gore su bića sa druge planete. Ne smemo pustiti ove glupake da se popnu tamo gore i počnu slonovski da im gaze po prstima.
Rejnolds je uvideo da se ovo neće skoro završiti. Obukao je gaće.
— Ovo je Džordž O'Hara — reče Keli. — On je novi direktor.
— Podnosim ostavku — reče,Rejnolds, pričvršćujući manžetne košulje.
— Morate sa nama do vasionaca — reče O'Hara.
— I ja bih želela da pođete — reče Keli. To dugujete nekome. Ako ne meni, onda
vasioncuna. Da ste mi rekli istinu, ovo se možda nikad ne bi dogodilo. Ako je iko kriv za celu ovu gužvu, onda ste krivi vi, Rejnoldse. Zašto niste hteli da me u prokletih mesec dana izveštavate o onome što se događalo tamo gore? Nešto se sigurno događalo.
— I jeste — reče Rejnolds. — Nemojte se smejati: pokušavao sam da razgovaram
sa Suncem. Rekao sam vam zašto su vasionci došli. Obilaze galaksiju, i zaustavljaju se tu i tamo da malo popričaju sa zvezdama.
— Samo bez neozbiljnosti. A inače, istina je da ste mi to rekli.
— Moram da se izrazim neozbiljno. Inače, čitava stvar zazvuči previše komično.
Načinio sam sporazum sa njima. Želeo sam da naučim da razgovaram sa Suncem. Rekao
sam im da ja, koji ovde živim, mogu da utvrdim ono što ih zanima bolje nego oni.
Osećao sam da sumnjaju u to, ali pustili su me da pokušam. Obećali su mi da će mi se
odužiti za moj trud, bez obzira da li uspem ili ne uspem, na taj način što će ispuniti našu želju: pustiće grupu ljudi da uđu u brod i slobodno ga razgledaju. Čak će nam opisati svoje putovanje, reći će nam gde su bili i šta su otkrili. Obećali su nam saradnju, kao nagradu za moj razgovor sa Suncem.
— A onda se znači ništa nije desilo?
— To nisam rekao. Danas sam razgovarao sa Suncem. I video ga. Dalje neću ni rukom da maknem. Sad vi nastavite.
— Ništa vas ne razumem.
— Nisam uspeo — reče, znajući da to nije pravo objašnjenje. — Nisam otkrio ništa
što oni nisu već znali.
— Pa, dobro, hoćete li poći sa nama ili nećete? To je sve što me sada interesuje.
— Već je gubila strpljenje, ali je u njenom glasu bilo i molbe, i to ne malo. Znao je da bi zbog toga trebalo da se oseća zadovoljnim, ali nije.
— Neka sam proklet — reče Rejnolds. — Da, u redu, poći ću. Ali ne pitajte me zašto. Samo mi dajte jedan sat da se spremim.
24
— Čovek i po — reče O'Hara, sijajući od sreće.
Ignorišući ga, Rejnolds poče da otvara svoje ormare i bez reda da pakuje svoje stvari u kutije.
— Šta će vam sve to? — zapita ga Keli.
— Ne verujem da ću se vratiti — reče Rejnolds. — Pa neće vam niko ništa — reče
ona.
— Ne. Ali neću se vraćati zato što neću želeti da se vratim.
— Ne možete to da učinite — reče O'Hara.
— Još kako mogu.
Svih sedam tegljača kojima je baza raspolagala moralo je biti upotrebljeno da bi se delegacija iz Vašingtona prevezla do vasionaca. Pa i tako, dobra četvrtina delegacije morala je ostati na Mesecu, jer u tegljačima nije bilo mesta za sve. Rejnolds je zatražio i dobio dozvolu da pre uzletanja delegacije pozove vasionce preko radija i obavesti ih ko dolazi. Nisu se usprotivili, a Rejnolds je i predvideo da neće, bar ne preko radija. Radio-aparat, kao i svaka druga mehanička ili elektronska sprava, njih su plašili.
Keli i Rejnolds prispeli su sa prvom grupom i ušli u aerokomoru. U intervalima od
po minut ili dva, pristizali su i ostali. Kad je čitava gomila konačno bila u aerokomori, Rejnolds je dao znak da se krene napred.
— Pričekajte samo malo — reče jedan. — Nismo svi tu. Ekton i Dod su se vratili u
tegljač da uzmu skafandre.
Poslednji tegljač još uvek je bio priljubljen uz oklop broda vasionaca, u spremnosti
da prihvati one koji se budu prvi vraćali.
— Onda će njih dvojica morati da ostanu u tegljaču — reče Rejnolds. — Ovde je
vazduh čist, nikome ne treba skafander.
— Ali — reče drugi, — taj miris... užasan je.
Rejnolds se nasmešio; jedva je i primećivao to malo mirisa. U poređenju sa onim
smradom od pre nekoliko dana, to nije bilo ništa. — Vasionci sa vama neće razgovarati ako nosite skafandre. Imaju predrasude prema veštačkoj komunikaciji. A miris ćete sve manje osećati što dublje zalazimo. A dotle, zapušite nos, dišite na us‐ta.
— Meni je već skoro muka — reče jedan koji se zgurio uz Rejnoldsa. — Jeste li sigurni da će tako biti, doktore?
— Majke mi — reče Rejnolds. Ona dvojica što su pošli po skafandre vratiše se, i
Rejnolds je morao da straći još jedan minut objašnjavajući im isto.
— Nemojte baš toliko da uživate u ovome — šapnula mu je Keli kad su najzad pošli.
Pre nego što su stigli do prvog tesnog prolaza gde se moralo provlačiti, trojica iz grupe se okretoše i pobegoše ka tegljaču. Oslanjajući se na uputstva koja su mu vasionci preko radija na brzinu izdiktirali, Rejnolds je vodio grupu novim putem, prema nekom delu broda gde ni sam nikad nije bio. Put je bio lakši nego pre. Na većini mesta hodnici su bili dovoljno široki i visoki da propuste čak i vasionce same; ipak, bilo je i mesta gde se moralo puziti četvoronoške. Rejnolds je potpuno ignorisao povremene uzvike onih pozadi; odmicao je ćutke prema svom cilju.
Stigoše u jednu ogromnu sobu, ne manju od školske košarkaške dvorane. Pla‐fon,
izgubljen u mračnim visinama, nije se ni video. Osvrćući se, gledajući po sali, Rejnolds je brojao prisutne vasionce: petnaest... dvadeset... trideset... četrdeset... četrdeset pet, četrdeset šest. Toliko ih je ukupno bilo. Pitao se da li je to cela posada.
Onda je prebrojao ljude koje je doveo: dvadeset dvoje. Bolje nego što je očekivao.
Samo šestoro su usput pobegli, ne mogavši da izdrže smrad.
Obratio se vasioncu koji je stajao ispred ostalih. — Ja vas pozdravljam — reče. Taj
vasionac nije bio Vergnan, ali je mogao biti Džonatan.
25
Iza sebe začu komentar;
— Liče na žirafe.
— Ali izgledaju čak i inteligentni — reče neko drugi.
— Odista. Po očima se vidi.
— Izgledaju prijateljski nastrojeni, takođe.
— Zdravo, Rejnoldse — reče vasionac. — Jesu li to ti?
— Džonatan? — upita Rejnolds.
— Da.
— To su ti.
— Oni su vaši vođi, oni žele da postavljaju pitanja mome narodu?
― Žele.
— Mogu li ja da govorim u ime svih nas, da uštedimo vreme? — reče Džonatan.
— Naravno — reče Rejnolds. Okrenuvši se, pogleda grupu ljudskih bića, za‐
gledajući jedno po jedno lice, nadajući se da će uočiti bar jedan zračak inteligencije, makar i skroman. Ali ništa ne nade. — Gospodo? — reče. — Čuli ste?
— Taj se zove Džonatan? — prozbori neko.
— Tako je bilo pogodno za razgovor — reče Rejnolds. — Imate li neko stvarno pitanje?
— Imam — reče isti. Govorio je i dalje Rejnoldsu.
— Gde se nalazi vaša matična planeta?
Džonatan je ignorisao nevaspitanje tog
a čoveka, i odman imenovao jednu zvezdu.
— A gde je to? — upita isti čovek, obraćajući se sad direktno Džonatanu.
Međutim, Rejnolds mu odgovori da je to jedna zvezda tridesetak svetlosnih godina daleko od Sunca, i Suncu prilično slična, samo od njega nešto veća.
— Koliko tačno ima milja u toj svetlosnoj godini? — pitao je dalje taj čovek.
Rejnolds pokuša da objasni. Onaj reče da je shvatio, u šta je Rejnolds međutim, jako sumnjao.
Čekalo se na sledeće pitanje.
— Zašto ste došli u blizinu našeg sveta?
— Naš je zadatak čisto istraživanje i otkrivanje — reče Džonatan.
— Jeste li otkrili ijednu inteligentnu vrstu sem nas?
— Da. Nekoliko.
Ovaj odgovor izazvao je iznenađenje i mrmljanje u grupi ljudi. Rejnolds se pi‐tao ko
su ti ljudi, i kako su izabrani za ovu misiju. Ne šta su bili po zanimanju, već ko su bili iznutra, šta ih je pokretalo. Njihova zanimanja je znao: političari, birokrati NASA‐e, i pokoji pravi naučnik.
— Ima li među tim živim vrstama agresivnih ?— zapita jedan čovek, skoro si‐gurno
političar. — Predstavljaju li pretnju za vas, ili... za nas?
— Ne — reče Džonatan. — Niko.
Rejnolds sad jedva da je i čuo pitanja i odgovore. Koncentrisao se na Džonata‐nove
oči. Jer, Džonatan je sad prestao da žmirka. U poslednja dva odgovora, o inteligentnim živim bićima, govorio je istinu. Rejnolds pomisli da tek sad počinje da shvata: potcenio je ove stvorove. Oni su se na svojim putovanjima očito susreli sa drugim inteligentnim vrstama, pre dolaska do Zemlje. Stekli su iskustvo. Džonatan je lagao, još kako, ali za razliku od nekih ranijih razgovora, sad je lagao dobro, samo onda kad Istina ne bi bila dovoljna.
— Koliko nameravate da ostanete u orbiti oko našeg Meseca?
— Do momenta kad vi i vaši prijatelji napustite naš brod. Tad polazimo.
Ovo je izazvalo graju među ljudskim bićima. Mlatarajući rukama žestoko, Rejnolds
im povika da ućute. Onaj koji se ranije istakao neznanjem, kad je pitao šta je svetlosna godina, sad iz sveg glasa pozva Džonatana da poseti Zemlju.
