by MoZarD
Habard odlazi u Australiju a potom u
kaze. Habard se krije sve dok mu ne jave
Rodeziju odakle stižu vesti da pokušava
da se situacija malo smirila. Okružuje se
da zauzme Rodeziju. Dočekan kao misio‐
stražom i organizuje filmsku ekipu sa
nar spreman da uloži pare u klimavu
ciljem da šire istinu o crkvi. Ali zakon ne
privredu na užas vlasti dobija žestoku po‐
miruje, nekoliko pripadnika crkve je
dršku crnog stanovništva zbog svoje vizije
osuđeno i Habard 1980‐e nestaje da se
Rodezije. Novac više nije izgledao kao in‐
nikad više ne pojavi. Šest godina rado‐
jekcija spasa za vladu i Habarda isteruju
znalci i novinari tragaju bez rezultata a na
iz zemlje.
opšte iznenađenje izlazi roman “Bojno
Habard ide na imanje u Engleskoj gde
polje Zemlja” koji kao da je pisan u dav‐
sa simpatijama primaju povratak hvalisa‐
nim tridesetim godinama, kao da je od‐
vog ekscentrika ali posle samo par me‐
nekud izronio onaj stari pisac avantura.
seci grad se ljulja pod jurišima pripadnika
Van Vogt na koricama izjavljuje da je to
crkve. Sve ih je više i više i temeljito
remek‐delo, kasnije priznaje da je nije ni
preuzimaju jednu po jednu službu u
pročitao, užasnuo se obima dela.
mestu. Sve to završava pred parlamen‐
Knjiga se vrtoglavo penje na liste jer su
tom i Habard je umoran od borbe sa
pripadnici crkve obavezni da kupe bar
lokalnim birokratijama, traži rešenje,
dva primerka. Agenti krstare i nude deka‐
najbližim saradnicima postavlja pitanje:
logiju “Misija Zemlja”. Knjige izlaze i po‐
“Da li znate da tri četvrtine Zemlje za‐
staju obavezna stavka u budžetu pripad‐
uzima voda?”. Sledi objašnjenje pitanja,
nika crkve. A onda vest da je Habard
Ron osniva privatnu mornaricu, proglaša‐
umro. Godina je 1986‐a, crkva nastavlja
va se za komodora i 1967. isplovljava.
kao da se ništa nije desilo, i dalje vodi rat
Flota besciljno luta, isprobava veze i
sa poreznicima a romani neprekidno izla‐
manevre, posada se dovodi u red, zavodi
ze. Neki se pitaju da li je Habard stvarno
oštra disciplina a onda Habard objavljuje
mrtav, neki sumnjaju da je on umro još
svrhu putovanja. Rekao im je da je ovo
ranije a da je crkva tajila smrt da bi se
prva reinkarnacija u kojoj je sposoban da
konsolidovala i preraspodelila vlast unu‐
stvori organizaciju dovoljno jaku da saku‐
tar organizacije. Telo je po saopštenju
pi bogatstvo koje je sklonio u ranijim
crkve spaljeno a pepeo rasut po moru.
reinkarnacijama. Cilj puta je da se sakupi
Habarda je progutala sopstvena impe‐
blago bez obzira na pristanak ili ne vlada
rija, biografija je prerađena da najbolje
po čijim će teritorijalnim vodama vršljati.
koristi crkvi, imovinu kontroliše crkva.
Još jedna avantura za Habarda.
Habard je uspeo da za sobom ostavi da‐
Plovidba traje skoro deset godina, za
leko interesantniju biografiju no knji‐
rezultate se nikada nije saznalo. Ono što
ževno delo, ali to delo je razbilo korice
je poznato to su raspravljanja sa lokalnim
magazina u kojima je objavljivao i prelilo
vla‐stima i povremeni otvoreni sukobi sa
se u stvarnost preoblikovavši život svog
stanovnicima luka.
tvorca. Pisac SF‐a je dopustio da ga vizije
Funkcioneri Crkve žale se da CIA ometa
njegovih priča nadvladaju i učine delom
plovidbu i da ucenjuje lokalne vlasti da
sveta mašte.
108
ČEKAJUĆI MILENIJUM
Razgovor sa Džonom Varlijem
Kada je dobitnik nagrada Hugo i Nebula, Džon Varli, pisac naučne fantastike, napisao kratku priču “Vazdušni napad” daleke 1977, nije ni sanjao da će ga na kraju odvesti u fabriku generatora u Torontu, snabdevenog video‐opremom, i da će tamo prisustvovati stvaranju “Milenijuma”, prve filmske verzije jednog od njegovih radova.
Da je znao, ne bi se potpisao pseudonimom Herb Boem na kraju priče.
“Kupio sam ovu kameru na početku snimanja”, objašnjava Varli. “Imam osam‐mili‐
metarsku Soni video kameru i približno devet sati filma. Plan mi je da najbolje delove uklopim u sat i po filma i da ga prikažem i ispričam na skupovima povodom naučne fantastike.”
A sad o piščevom naslovu. U originalu se “Vazdušni napad” pojavio u prvom izda‐
nju Isak Asimov's SF magazine zajedno sa još jednom Varlijevom pričom. Tadašnji urednik Džordž Sajters je smatrao da isto ime ne bi trebalo da se pojavi dva puta u sadržaju, te je zamolio Varlija da smisli pseudonim, što je on i učinio kombinujući devojačko prezime majke i sopstveno drugo ime. Tako je to bilo.
“Bio bih veoma srećan da sam se potpisao pravim imenom”, kaže Varli, “Ponosim
se njime.”
Priča‐vinjeta koja prikazuje napadače iz budućnosti koji otimaju i zamenjuju putnike u avionu samo nekoliko trenutaka pre nego što će se srušiti, kako bi sačuvali ljudsku vrstu koju očekuje istrebljenje u budućnosti ‐ zapala je za oko producentu Džonu Formanu, te je uzima u razmatranje. Bilo je to pre deset godina.
“Ovaj projekat je davno započet, tako da su prvi predloženi protagonisti bili Pol Njumen i Džejn Fonda”, priseća se Varli. “Ne znam da li su oni zaista bili zainteresovani.
Tokom svih ovih godina gotovo svi iz Holivuda bili su pomenuti.”
Prvobitna zamisao je bila da se film radi u MGM/UA u režiji Duga Trambala. Kada
je Trambal došao u sukob sa studiom zbog filma “Moždana oluja”, dovedeni su novi režiseri i ništa se nije dogodilo. I tako, producent Džon Forman odnosi projekat u Gladen Entertejment.
U međuvremenu, 1984, pojavljuje se Varlijev roman “Milenijum”. Čak i njegovi obavešteni ljubitelji misle da je to samo proširena verzija “Vazdušnog napada” i da je film pravljen po knjizi. Istina je mnogo zamršenija.
“Ponuđen mi je posao da napišem storiju od oko četrdeset strana, po kojoj bih posle pisao roman”, priča Varli. “Ričardu Danusu je ponuđeno da napiše scenario. Ono
što je napisao bilo je predugačko. Niko nije bio zadovoljan. Predložio sam da se ja okušam. Ovoga puta im se svidelo. Od tada pa na dalje, bio je to samo moj projekat.
Ništa nije ostalo od onog što je Ričard Danus napisao. Njegov tekst više nisam pogledao pošto sam ga pročitao jednom.”
Varlijev roman je bio zamišljen kao čvrsta spona sa filmom, ali je filmski projekat
opet odložen. Roman je naravno izdat.
“Nastao je iz storije”, seća se Varli. “Nisu mi stavljana nikakva ograničenja, tako da sam radnju mogao da razvijam u bilo kom pravcu, što mi se svidelo jer mi je dobrim delom omogućena sloboda. Nisam smatrao da i roman i scenario moraju da ističu iste
stvari. I stoga što nisam znao kako će izgledati definitivni scenario, mogao sam u knjizi da pišem šta sam hteo.”
“Osnovni zaplet je u suštini isti”, objašnjava autor, “ali su u romanu naglašena neka druga mesta. Vremeplovne priče mogu biti neverovatno komplikovane, mnogo 109
više nego što se može objasniti u dvočasovnom filmu. Eto, bar deo se može videti, ali intelektualne i
deje koje nailaze povrh svega su malo sputane. Tako ima puno detalja u romanu koji nisu pogodni za film. Napisao sam knjigu preplićući različite tačke gledišta glavnih junaka, Bila Smita i Luize Baltimor. Osetio sam da to ima smisla u romanu ali ne i na platnu, naročito ne u scenama gde ih vidite kao dvojake ličnosti sa dva različita stanovišta.”
TOK VREMENA
U filmu Kris Kristoferson igra istraživača avionskih nesreća, Bila Smita. Čeril Led je Luiz Baltimor, vladin agent iz budućnosti, koja se sukobljva sa Smitom za vreme beznadežnog pokušaja da se otklone zalutale veštačke tvorevine budućnosti koje bi mogle da poremete tok vremena. Oni nisu baš Pol Njumen i Džejn Fonda, ali se Varli ne žali. “Zadovoljan sam ovim glumcima”, kaže odlučno. “Postoji samo jedna scena u kojoj su Danijel Travanti, Kristoferson i Čeril Led zajedno. U stvari, postoje dve, ali se oni međusobno ne vide u njoj. Ona scena u kojoj svi nastupaju je veoma dobra. Sve troje
zaista izuzetno cenim. Travanti je sjajan glumac. On je zaslužan što sve odlično funkcioniše. Imali smo sreće što je ulogu Šermana dobio Robert Džoj. Mislim da bi taj lik bio potpuni promašaj da je poveren slabijem glumcu. To je gotovo najbolje okarakterisan
lik u filmu.”
Šerman je Luizin drugar android. Dobio je ime po Šermanu poznatom iz
“Vremeplova”.
“Šerman je još kompleksniji, ima još više zadataka i njemu sam posvetio mnogo više pažnje u knjizi”, kaže Varli. “A za to nisam imao vremena u filmu, samo bih još više iskomplikovao radnju, što bi opet bio veliki poduhvat koji bi nas zatekao nespremne.
Takođe, ljudi koji se vraćaju u prošlost nisu onako lepi kako se pojavljuju u filmu. Imaju protetičke sprave ‐ kožna odela ‐ koja pokrivaju njihov pravi izgled. To je bilo u nekim verzijama scenarija. Definitivno je odlučeno da ostane tako jer nismo želeli nikakvu grozotu. Ovo nije film strave. Ne želimo scenu u kojoj Luiz guli svoju kožu da bi pokazala kako je ružna ispod nje.”
Pored toga što svakodnevno snima “Milenijum” video‐kamerom, Varli radi i kao tehnički savetnik. On je gotovo neophodan jer je i scenario, poput romana, potpuno lišen deskripcije.
“Kad god mogu izbegavam opise i tako dozvoljavam čitaocu da sam popuni te praznine”, kaže Varli.
“Mogu se potrošiti strane i strane da se opiše kako nešto tačno izgleda, ali ja čvrsto verujem da čitalac ionako vidi ono što želi da vidi.”
Posle skoro tri meseca posmatranja napornog, mukotrpnog procesa stvaranja
filma, Varli priznaje da se uvukla neizbežna propratna dosada, ali da je prvi dan snimanja nešto što nikada neće zaboraviti.
“Započelo je oko ponoći na obronku koji je udešen tako da izgleda kao da se tu srušio avion”, priča Varli. “Zatim se začulo 'Akcija!', i helikopteri poleteše a stotine ljudi se razmilelo unaokolo. Nisam mogao da verujem da sam ja sve to napisao i da su svi ovi ljudi tu i da obavljaju taj posao zato što sam to napisao. Bilo je to izuzetno snažno osećanje.”
PLAŠT VREMENA
Nije mnogo pisao, ali nekoliko njegovih romana, uključujući i trilogiju “Titan”,
“Demon” i “Čarobnjak” su garancija za povoljne kritike i veliki broj čitalaca. Što se tiče sledećeg, dugo očekivanog romana, Varli najavljuje povratak poznatom području.
“U okviru serije 'Osam svetova' pišem roman pod imenom 'Minamata' koji ću
uskoro završiti”, otkriva Varli. “Radi se o čoveku koji radi kao reporter za neku vrstu novina iz budućnosti, i to je za sada sve što želim da otkrijem.”
110
“Osam svetova” je Varlijeva nesumnjivo najpoznatija koncepcija u kojoj
vanzemaljci zauzimaju Zemlju da bi zaštitili ono što oni smatraju najvišim stupnjem u razvoju života na našoj planeti ‐ kitove i delfine. To je bila tema nekoliko kratkih priča i Varlijevog prvog romana “Ofijuks ‐ direktna veza”.
“To je priča o ljudima koji uspevaju da prežive pošto su proterani sa Zemlje”, kaže
Varli “i sad žive na planetama koje ja vidim kao otpad Sunčevog sistema. Na njima je veoma teško opstati. Nije problem u tehnologiji za obezbeđivanje vazduha itd. Problem je mnogo veći. Same priče zaista jedva uspevaju da izađu na kraj s tim. One samo iznose moje misli o društvenom životu kakav bi mogao da bude za jedno 200‐300 godina.”
Varli je poznat po bogatstvu i inventivnom naboju svojih priča. Njegove kratke priče su čak sadržajnije i misaonije od mnogih romana iz oblasti naučne fantastike.
“Priče koje tretiraju samo jednu ideju su dosadne”, razmišlja Varli. “Neke mogu da
budu čak prilično dobre, ali mi se čini da, ukoliko nema više ideja u priči, čitalac biva prevaren. Ja sam krenuo sa istraživanjem nekih stvari na koje ljudi nisu baš mnogo obraćali pažnju. U stvari, još uvek me interesuje biološka revolucija. Više me zanima pitanje šta će mogućnost manipulisanja genetikom uraditi ljudskom rodu nego fizika, astronomija i tome slično. Moja omiljena tema naučnofantastičnog istraživanja je: kako nauka utiče na nas? To ima smisla, ljudi se ne menjaju. Sredina u kojoj živimo na razne načine utiče na nas. Život nam je danas isuviše okrenut televiziji. Pre četrdeset godina nje nije bilo. Znači da smo se u sociološkom smislu prilično izmenili. A ono što možemo da učinimo biološkim putem, moglo bi da nas promeni mnogo više.”
Varli se nada da će svoje dugo iskustvo u pisanju “Milenijuma” iskoristiti u svojoj
drugoj karijeri, karijeri filmskog scenariste.
“Imam jedan rukopis, 'Fantom iz Kanzasa', koji sam odavno uradio, a koji
nameravam da usavršim uz pomoć jednog prijatelja”, kaže Varli. “Polazna osnova je jedna moja kratka priča. Kada sam počeo da smišljam scenario za 'Milenijum', pomislio sam kako bi bilo dobro vežbati prvo na 'Fantomu iz Kanzasa'. Dobio sam desetak scenarija od Džona Formana i pročitao ih. Dobio sam i video kasete i puštao ih dok sam čitao, da bih video odnos između pisane reči i onoga što se zbiva na ekranu. Napisao sam scenario za četiri noći i zaista sam uživao. Mogli smo odmah da započnemo snimanje po ceni od sto miliona dolara, da prvo pravilo biznisa ne glasi: kreni ispočetka i smanji cenu.”
“Napisao sam i scenario po romanu Roberta Hajnlajna 'Uzmi skafander' pre četiri
ili pet godina, kada je Fredi Filds bio na čelu MGM”, dodaje Varli. “Ubrzo pošto sam ga završio, Filds je otišao, a film je smešten na policu. Džon Forman je pokazao interesovanje, pa sam mu dao kopiju da pogleda. Hoće li nešto biti od toga, ne znam.
Morali bismo ponovo da dobijemo prava na knjigu od Džini Hajnlajn. Bio je to veliki problem i dok je Hajnlaju bio živ. Bilo je potrebno puno vremena da se dobije prava cena i sve što uz to ide.”
Kako Varli kaže, govorkanja o filmskoj verziji “Titana” ne treba shvatiti ozbiljno.
“Jedna kompanija koja pravi crtane filmove tražila je prava na Titana'“, otkriva nam Varli. “Izgleda da nisu mislili ozbiljno. Više nije bilo govora o tome. Na ovoj tački tehnološkog razvoja filmske industrije, ne verujem da bi 'Titan' mogao biti snimljen na ma koji način osim animacijom. Ali uveren sam da bi već kroz pet godina itekako mogle postojati kompjuterske tehnike koje bi omogućile snimanje 'Titana'. Po meni, jedna od glavnih prepreka sastoji se u tome što u tom romanu ima toliko likova koji su kentauri.
Oni govore, rade. Ne vidim zašto na nekoj tački u budućnosti ljudi ne bi mogli, pomoću kompjutera da spoje telo konja i torzo čoveka, i to tako da stvar izgleda dobro. A ako bi se to filmovalo danas, moralo bi se veoma mnogo varati.
Varli takođe bez oklevanja demantuje i glasine da je heroina trilogije 'Titan', kapetanica Široko “Roki” Džons, dobila to ime u čast TV emisije “Roki Džons, svemirski rendžer” iz 1953. godine.
111
“To zaista nije istina”, kaže on sa ironičnim smehom. “Verovali ili ne, ja u to vreme još nisam bio ni čuo za to što se zvalo 'Roki Džons”. Radi se o totalnoj koincidenciji ‐ ili o nečem podsvesnom. Ljudi su mi rekli, kasnije. Za mene su to bila nova saznanja. Prilično sam dobro verziran u pop‐kulturi tog vremena; kako sam tu jednu stvar propustio, ne
/>
znam!”
TAJMAUTI
Bliži se kraju snimanje “Milenijuma”, a još traju diskusije kako prikazati završetak, koji je u romanu vrlo pesimističan. Uistinu, sumoran tok priče, u kojoj je budućnost otrovana zbog višedecenijskog zagađenja, donosi krupne konceptualne ‐ a da ne pominjemo i marketinške ‐ brige. Postoje bojazni da će film ispasti u celosti sumoran, bez olakšanja, osim ako se kraj podesi kako valja, ili možda čak učini srećnim.
“Taj završetak je uvek bio problem”, kaže Varli. “Ima toliko različitih alternativa.
Ambijent je svakako distopijski, ali mi se nadamo da će film biti spašen time što ovi ljudi rade na ostvarenju jednog velikog optimističkog cilja. U završnici filma, Šermanova uloga je manja nego u završnici knjige. Stvar je prostija, radi se o izbegavanju primičućeg paradoksa, i o dobijanju druge šanse, što i jeste smisao celog projekta. Nije nečasno dodati optimističan kraj, ako projekat, i pored svog neuspeha, ipak na kraju uspe. Filmovi sa tužnim krajevima najčešće slabo prođu kod publike.”
Kontaktiramo s njim opet, nekoliko meseci nakon završetka snimanja
“Milenijuma”; Varli je upravo odgledao grubo izmontiranu kopiju. Bez oklevanja saopštava svoje impresije o filmu, koji je maltene gotov.
“Prilično dobro je bilo”, kaže. “Nisam ubeđen da ikad ijedan film ispadne baš kako
je autor hteo, ali ovaj film su uradili prilično solidno. Likovi iz budućnosti nisu uvek funkcionisali na način kako bi se to meni dopadalo ‐ iz ovoga izuzimam Luizu Baltimor.
Čini mi se da, u ovoj montiranoj verziji koju sam video, ljubavna priča funkcioniše bolje nego išta drugo. Zaista me je osvojila. Aparatura velike vremenske kapije izgleda dobro, ali neki drugi delovi futurske opreme nisu podjednako ubedljivi. Dobijaš predmete koji ne izgledaju onako kako si se nadao da će izgledati. Velike količine toga su u montaži izbačene. Stvarno je teško prezentirati jedno društvo budućnosti u samo nekoliko kratkih scena, i postići da ono daje osećaj da se u njemu već dugo živelo, a to je moj cilj u pričama koje pišem za štampanje.”
Jedna postavka koja nije baš uspela bila je dvorana Saveta, gde se budućim liderima, čije se zdravlje pogoršava, život održava pomoću izvesnog broja cevi.
