by MoZarD
»Upoznavanje: Abigejl Vanderhuk. Ona je naš predstavnik. Ona će krenuti spine-rom.« Nova pauza. Novo mahanje nogom.
»Zdravo, Abigejl Vanderhuk. Tranzicija vakuum nerazumljivo zaustavlja komercijalne koristi nerazumljivo svakoj nepomičnoj tački u kosmosu.«
»Nesiguran prevod«, reče Pol. Dade znak Abigejli da preuzme vođenje razgovora.
Abigejl je oklevala a onda je rekla: »Hoćete li doći da nas posetite? Onako kako ćemo mi posećivati vas?«
»Ne, vidi... « poče Dominges, ali mu Pol mahnu rukom da ućuti.
»Ne, Abigejl Vanderhuk. Mi smo život baziran na sumporu.«
»Ne razumem.«
»Moguće je nerazumljivu crnu jamu kroz nerazumljivo spiner zato što ste vi život baziran na ugljeniku. Ugljenik formira lance lako, ali sumpor se kombinira u rešetke ili rozete. Naš nerazumljivo jednostavne forme nerazumljivo. Ponekad sumpor daje kratke lance.«
»Objasnićemo kasnije«, reče Pol. »Nastavi, dobro si krenula.«
Abigejl je oklevala. Šta uopšte može čovek da kaže pauku? Najzad je pitala: »Da li vi želite da nas jedete?«
»O, Hriste, skidajte je odatle«, reče Dominges, pružajući ruku prema konzoli.
Pol mu zadrža ruku. »Ne«, reče on. »Želim ovo da čujem.«
Nekoliko paukovih nogu razmahivalo je u komplikovanim obrascima. »To pitanje je
lažno. Sumpor‐bazirani život nema koristi od jedenja karbon‐baziranog života.«
»Vidiš«, reče Dominges.
»Ali ako bi to bilo moguće«, istrajavala je Abigejl. »Ako biste mogli da nas jedete i da vam to bude korisno. Da li biste nas tada jeli?«
»Da, Abigejl Vanderhuk. Sa velikim zadovoljstvom.«
Dominges je odgurnuo u stranu. »Strašno nam je žao«, reče on vanzemaljcu. »Ovo
je užasan, užasan nesporazum. Ti!« povika on operateru. »Uključi se opet, i raščisti ovu zbrku.«
Pol se zlobno cerio. »Hodi«, reče on Abigejli. »Ovde smo uradili dovoljno posla za
jedan dan.«
Čim su počeli da se udaljavaju, Ispreturani se izvio u Abigejlinim rukama i iskočio na slobodu. Padajući na pod dočekao se na sve četiri i nestao u zelenilu. »Da li bi nas oni stvarno jeli?« upita Abigejl. Onda je to prepravila: »Da li to znači da su neprijateljski raspoloženi?«
12
Pol slegnu ramenima. »Možda su mislili da ćemo se uvrediti ako ne ponude da nas
jedu.« Odveo ju je do njenog stančića. »Sutra počinjemo pravu obuku. U međuvremenu
bi mogla da napraviš listu svih načina na koje bi nas pauci mogli oštetiti ako se uspostavi transport i ako jesu neprijateljski raspoloženi. A onda drugu listu, na kojoj će biti svi razlozi zašto nije preporučljivo da imamo poverenja u njih.« Zastao je. »Ja sam to učinio. Videćeš da ti spiskovi ispadnu malo duži.«
Abigejlina soba nije bila zasenjujuća, ali joj je odgovarala. Kompletno zvezdano polje bilo je prikazivano na ekranima koji su sačinjavali zidove, plafon i pod; unutar toga bio je izgrađen senjak sa divljom lozom. Neko je proučio njen ukus.
»Haj.« Trgao ju je taj veseli pozdrav. Okrenula se hitro, i videla da u njenoj visećoj ležaljki nekog ima.
Čejni se pridiže u sedeći položaj, prebacujući noge preko ivice ležaljke koja zato poče malo da se ljulja. »Uđi, uđi.« Dodirnuo je neku skrivenu kontrolu i zvezdano polje promeni boju, spuštajući se plavim pomakom sve do duboke, erotične purpurne boje.
»A šta ti kao zamišljaš da radiš ovde?« upita Abigejl.
»Imao sam nekoliko slobodnih sati«, reče Čejni, »pa mi je palo na pamet da navratim i zavedem te.«
»Pa, Čejni, cenim tvoju čestitost«, reče Abigejl. »Zato ti neću reći ne.«
»Hvala.«
»Reći ću: možda neki drugi put. A sad se gubi. Umorna sam.«
»O‐kej.« Čejni doskoči na pod, ode kočopernim hodom do vrata. Tamo zastade.
»Rekla si kasnije, je l' tako?«
»Rekla sam možda kasnije.«
»Ukapirao sam. Kasnije.« Namignuo je i nestao.
Abigejl se bacila u viseću ležaljku i pomicala zvezdano polje u crveno, dok se univerzum nije pretvorio u škrto razasute komadiće umirućeg žara. Taj dosadni stvor!
Ni najmanje nade nema da bi se sa njim mogao uspostaviti ikakav odnos sem naj-površnijeg. Sklopila je oči, nasmešila se. Srećom, ona trenutno nije mušterija ni za kakve ozbiljne veze.
Zaspala je.
Ona pada...
Abigejl je bila spustila svoj brod na udaljenosti jednog beznapornog pešačenja do
robot‐laboratorije »3 M«. Geodezijska kupola te laboratorije kao da je predstavljala nekakvu kopiju belih oblaka koji su se videli ka jugu, tamo gde je masiv Niks Olimpus virio preko horizonta. Sa ta dva izuzetka, sve ostalo — zemlja, nebo, stenje — bilo je standardne marsovske oranž boje. U nezgrapnom skafandru spustila se na tlo i nabacila sebi na leđa ranac sa zalihama.
Donošenje novih zaliha na »3 M RL« stanice bilo je primitivan posao, lak a dosadan, tek koliko da zaradiš za hranu. Možda je zbog toga bila manje oprezna nego obično, dok je išla niz strminu pokrivenu razasutim stenama; a možda bi se ta stena u svakom slučaju obrnula ispod nje, ma koliko pažljivo da je stupila nogom. Njen nožni zglavak se izokrenuo, posrnula je u stranu, a ranac je do te mere pomerio njeno težište da više nije bila u stanju da se zadrži na nogama.
Mlatarajući rukama kao vetrenjača, padala je.
Lavina otisnutog kamenja nosila ju je nizbrdo u paničnom haosu prašine i pokreta,
razdirući njeno meso i mrveći njene kosti. Ali pre nego što je mogla da oseti bol, njen skafander je u nju ušpricao obilje nervnog sinestetika koji je preobraćao osećaje u boje
— crvene, rđaste i smeđe, sa nizovima žutih klinova kad god bi je neki kamen udario u rebra. Zato je padala okružena kovitlacima predivnih duginih boja.
Zaustavila se u narandžastim rafalima. Odron se smirivao oko nje. Perjanica prašine polako je otplovila prema dalekom crvenom horizontu. Jedna velika zupčasta ploča kamena skliznu pokraj nje, nežno joj odsecajući i odnoseći ceo ranac. Alati, zalihe, paketi sa gasovima poleteše uvis i padoše nazad kao blaga kiša.
13
Francuski ključ dugačak kao njena ruka tresnu samo nekoliko centimetara od njenog šlema. Trgla se, i događaji su iznenada postali realni. Počela je da se rita, tako da je fontana prašine i peska krenula uvis ispod njenih nogu. Uvukla je stopala pod sebe —
jedan skočni zglob davao je blistavu zlatnu boju — i počela da ustaje.
A tada ju je nešto jednim trzajem oborilo na tlo: nešto je poteglo njenu levu ruku
nadole. Još dok je okretala ruku na tu stranu, postala je svesna duboko purpurnog osećaja u svojoj levoj šaci. Šaka je bila pritisnuta stenom koja nije bila baš dovoljno velika da čovek na njoj zasnuje kuću i imanje. U prstima nije bilo nikakve boje.
»Zgodno«, progunđa ona. Potezala je ruku, gurala stenu. Ništa se nije pomaklo.
Abigejl je tada vrhom vilice pomakla prekidač radija. »Prašinar zove ivičnu stanicu«, rekla je. Oklevala je, osećala se glupo, a onda je rekla: »Upomoć. Ponavljam, upomoć.
Da li biste vi, momci, mogli da pošaljete ekipu za spasavanje dole po mene?«
Odgovora nije bilo. Sa mučnim zelenim osećajem u stomaku, Abigejl posegnu urukavičenom rukom ka zadnjoj strani svog šlema. Dotakla je nešto nazupčeno; osećaj mrlja rđe; ostaci njenog radija.
»Mislim da sam u nevolji.« Izgovorila je to glasno, slušajući kako to zvuči. Ravno, bez emocija — po svoj prilici istinito. Ali nema razloga za paniku.
Brzo je razmotrila šta joj je ostalo na raspolaganju. Neoštećen skafander i šlem.
Jedan francuski ključ. Čitav jedan svet pun kamenja, koje se u izobilju našlo i u blizini.
Vazduha dovoljno za — proverila je tekst projektovan na šlem — gotovo ceo sat. Pod
pretpostavkom da ivična stanica proverava tačno na vreme, i da oni u njoj brzo shvataju, ona ima govoto polovinu potrebnog vazduha.
Glavnina sadržine ranca rasula s
e izvan njenog dohvata. Medutim, jedan četvrtasti
gas‐paket pao je nedaleko. Posegnula je ka njemu, ali ga nije mogla dohvatiti. Žmirkala je ali nije mogla da pročita etiketu na ventilu. Unutra je gotoivo sigurno bio neki tečni gas — azot ili kiseonik — namenjen robotskoj laboratoriji. Postoji i minimalna šansa da je to rezervni paket sa vazduhom za disanje. U tom slučaju ona bi mogla živeti dovoljno dugo da je spasu.
Abigejl je pažljivo studirala pejzaž, ali nije se imalo šta više videti. »O‐kej, znači, paket vazduha.« Posezala je najdalje što je njena zarobljena šaka dopuštala. Gas‐paket je od njenog dohvata ostao udaljen još jedan tantalovski centimetar.
Tokom jednog trenutka čekala je bespomoćno. Onda je, osećajući se kao idiot, zgrabila francuski ključ. Njime je odozgo zakačila gas‐paket. Osetila je kako se pomiče kao da mu se baš neće. Malo‐pomalo privlačila ga je ka sebi.
Dok je došlo vreme da može da pusti ključ i dovuče gas‐paket rukom, ta zdrava ruka već je, od umora, odavala plavu boju. Znoj joj je curio niz lice. Žonglirala je gas-paketom da bi pročitala oznake na ventilu.
Tečni kiseonik — beskorisno. Može ga priključiti na svoj skafander i pustiti unutra, ali bi se već od prvog udisaja njena pluća zaledila. Pustila je gas‐paket, legla na leđa i odsutno se zagledala u nebo.
Tamo gore nalazila se civilizacija: desetine hiljada ljudskih stanica povezanih razapetim mrežama komunikacije i transporta. Poruke beskonačno teku laserskim kablovima. Translatori uzimaju i vraćaju inerciju, prebacujući mlazeve ljudi i robe brzinom koja je bliska (ali ne jednaka) brzini svetlosti. Priprema se zvezdani brod koji će odneti treću gomilu kolonista na Proksimu. Tamo gore, slobodni od neprestanog gravitacijskog potezanja, ljudi žive u luksuzu i odmoru. Medutim, ovde...
»Umreću.« To je rekla tiho. Zvučalo je kao da je ispunjeno strahopoštovanjem pred
nečim čudesnim. Jer, bilo je istinito. Njoj je predstojala smrt.
Smrt je bila crni zid. Ležala je pred njom, prostirući se u svim pravcima sve do beskonačnosti, zid gladak, bezličan, i misteriozan. Mogla je maltene da ispruži ruku i dotakne ga. Uskoro će ona stići do njega i, ako išta postoji s druge strane, proći. Uskoro, vrlo skoro, ona će znati.
Dotakla je ventil svog šlema. Dao joj je osećaje sivog — gladak, pozivajući. Njeni 14
prsti su rasejano lutali, opipavajući ivicu hermetičnog zatvarača koji je obuhvatao njen vrat. Sa iznenadnim užasom Abigejl uvide da je do tog trenutka razmišljala o mo-gućnosti da otkopča šlem i pusti da njen vazduh pobegne, i da na taj način odbaci i ovo malo vremena što je preostalo...
Stresla se. Iznenadnom odlučnošću pružila je ruku i otkopčala zatvarač koji je vezivao na njenom skafandru levi rukav za levo rame.
Odmah se stegao unutrašnji zatvarač, na taj način automatski sprečavajući
gubljenje vazduha. Sad je tkivo njene leve ruke bilo izloženo surovoj marsovskoj atmosferi. Abigejl dohvati gas‐paket i prinese ga nedrima, koristeći se zdravom rukom.
Francuskim ključem nespretno odvrnu ventil.
Zasipala je ogoljenu mišicu tečnim kiseonikom više od minut vremena, sve dok nije
bila sigurna da se ruka sasvim zaledila. Onda je ispustila gas‐paket, dohvatila francuski ključ, i zamahnula njime.
Njena ruka se rasprsla u hiljadu komadića.
A ona je ustala.
Abigejl se probudila, napeta i oznojena. Plavopomakla je ekrane sve do normalne
svetlosti, i digla se u sedeći položaj. Nekoliko minuta je bistrila glavu, a onda je podesila zidove da se ciklično pomiču od crvene do plave boje, ritmom koji se podudarao sa njenim normalnim pulsom. Posle nekog vremena, taj materični ciklus uljuljkao ju je u san, još jednom.
»Ni približno«, reče Pol. Premotao je traku, zaustavio je na prizoru pauka koji upliće nogu oko noge. »To je morfema za 'izuzetno veliko gađenje', zapamti. Lako se uočava, a klinci iz jezičkog kažu da svaku izjavu koja je praćena ovim gestom treba shvatiti obrnuto. Ironija, kapiraš? Znači kad je pauk kazao da jaki treba da štite slabe, to je značilo... «
»Koliko dugo mi ovo radimo?«
»Praktično celu večnost«, reče Pol vedro. »Je l’ nam dosta za danas?«
»Reći ću da mi je dosta ako time neću ugroziti svoj položaj.«
»Ha« E to je vrlo dobro.« Isključio je konzolu. »Lepo smišljeno. Apsolutno si u pravu; to bi ti ugrozilo položaj. Medutim, nagrada što si to shvatila sastoji se u tome da možeš rano da ostaviš posao a da se to ne unese u tvoj dosije.«
»Hvala«, reče Abigejl kiselo.
Kao i većina velikih instalacija, i baza »Klark« je imala desetak manjih pratećih struktura koje su se za njom vukle u minimalno‐energetskim orbitama. Kad je otkrila da se među tim strukturama nalazi i mala točkasta fiskulturna dvorana, Abigejl je počela da provodi po jedan sat vežbajući u njoj posle završetka radnog vremena. Danas je vežbala dva sata.
Prvi sat je provela boksujući protiv senke i vežbajući savate pri visokoj gravitaciji, sa ciljem da se dobro preznoji. Drugi sat je provela u osovinskoj sobi, baveći se beste‐
žinskom gimnastikom. Posle tako provedenog prvog sata, ovaj drugi davao joj je osećanje lakoće, gipkosti, i zadovoljnosti svojim telom.
Iz točkaste dvorane vratila se znojava i vedra, i opet zatekla Čejnija u svojoj visećoj ležaljki. »Čejni«, reče ona, »ovo nije prvi put da ja moram da te išutiram odavde. Šta-više, nije ni treći.«
Čejni diže dlanove dočaravajući karikaturu protesta. »Hej, ne«, reče. »Danas nije ništa takvo. Samo sam došao da zajedno posmatramo debatu o splavu.«
Abigejl se osećala prijatno zamoreno i sasvim sigurno necerebralno. »Reče mi Pol
nešto o tome, al'... «
»Onda je uključi. Ne želiš to da propustiš?« Čejni dodirnu njen zid, i grozd slika ožive na suprotnom kraju sobe.
»A šta je uopšte debata o splavu?« upita Abigejl popuštajući elegantno. Naskočila
je na viseću ležaljku i sela pokraj njega. Nekoliko trenutaka su se blago njihali.
»Vidiš, postoji, kao, taj splav. I, on je bez energije, plovi, a na njemu ima kiseonika 15
taman dovoljno da jedna osoba preživi do dolaska spasilaca. Medutim na splavu su troje — dva ljudska bića i jedan pauk.«
»Inače, pauci dišu kiseonik?«
»Ma, nije to važno. Ovo ti je jedna hipotetična situacija.« Dve trećine slikovne zone zauzimali su Dominges i Pol koji su ćutke čekali da debata počne. Treća trećina sastojala se od dvodimenzionalne slike pauka.
»O‐kej, i šta onda?«
»Oni se raspravljaju oko toga ko treba da preživi. Dominges tvrdi da treba on da preživi, jer on je ljudsko biće a ljudska kultura je superiorna u odnosu na paučju. Pauk govori u korist sebe samog i svoje kulture.« On je obuhvati rukom oko struka. »Lepo mirišeš.«
»Hvala.« Tu ruku je ignorisala. »A šta tvrdi Pol?«
»On je đavolov advokat. On zastupa mišljenje da niko ne treba da preživi, i da sav
kiseonik treba baciti.«
»Pol bi uživao u toj ulozi«, reče Abigejl. Dodade: »A u čemu je smisao ove debate?«
»Zabava. Ne očekuje se da ima ikakav smisao.«
Abigejl nije bila uverena da je to tako jednostavno. Ta debata bi mogla otkriti mno-go o paucima, o njihovom načinu razmišljanja, čim je oni tipusi iz lingvističkog sasvim porasturaju. I obratno, pauci će nesumnjivo studirati ljudske reakcije. Ovo bi moglo biti interesantno, razmišljala je. Čejni je sad milovao njen bok, ovlaš ali sa velikim autoritetom. Odlagala je svoje reagovanje, zato što nije bila sigurna da li joj se to sviđa ili ne.
U centru grozda slika, procveta slika Luize Čeng, administratorke koja je imala neko nejasno visoko mesto. »Dobrodošli«, reče ona, i potom objasni pravila debate.
»Pobednik će biti izabran glasanjem«, reče ona, »pri čemu polovinu glasova imaju ljudi a polovinu tuđini. Molim vas da imate na umu da glasanje ne treba zasnivati na rasnom šovinizmu nego na jačini argumenata i na tome kako su prezentirani.« Čejnijeva �
�aka ovlaš pređe preko bradavica njenih dojki; bradavice se ukrutiše. Šaka zastade kod njih.
»Debata će početi tako što će džentlmen koji zastupa tuđine prezentirati svoju tezu.«
Slika je zatreperila: pauk je mahao nekolicinom nogu. »Hvala vam, damo predsed‐
nice. Tvrdim da ja treba da preživim. Moja kultura je superiorna zbog našeg tehnološkog napretka. Tri primera. Ljudi se translacionim putovanjem koriste tek odnedavno, dok se mi njime koristimo već šesnaestinama nerazumljivo. Naša tehnologija crnih jama je superiorna. I naš nerazumljivo ima nerazumljiv o dokle god naše društvo je postojalo.«
»Hvala vam. Džentlmen koji zastupa ljudski rod?«
»Hvala vam, damo predsednice.« Dominges podesi jednu ručicu. Čejni se nagnu unazad i omogući Abigejli da se odmara oslonjena na njega. Udobno je smestila glavu u ulegnuće njegovog ramena. »Tvrdim da tehnologija nije ni jedina, ni najvažnija mera jedne kulture. Po tom standardu delfini bi bili smatrani primitivnim zverima. Estetske stvari — umetnosti, teologija, i tradicije filozofije — jesu važnije, što ću nastojti da dokažem.«
»Odabrao je pogrešnu taktiku«, prošaputa Čejni u Abigejlino uvo. To je do paukova
verovatno stiglo kao čista nerazumljivost.«
»Hvala vam. Gospodine Žirar?«
Polova slika se raširila. On je teatralno nategao jednu flašicu pića, a onda je digao visoko u vazduh. »Alkohol! To je najveće dostignuće ljudske rase!« Abigejl frknu. Čejni se nasmeja glasno. »Ali ja smatram da ni gospodin Dominges ni cenjeni pauk ne zaslužuju da žive, jer obe te kulture preziru razumni život.« Abigejl pogleda Čejnija, ovaj slegnu ramenima. »Što ću nastojati da dokažem.« Njegova slika se smanji.
Čengina slika reče: »Sada će teze biti obrazložene, počinjući sa tezom cenjenog vanzemaljca.«
Prvo pauk, a zatim Dominges obrazložiše svoje teze; Abigejl je imala utisak da je izlaganje obojice izrazito neubedljivo. Nije posvetila punu pažnju argumentima, jer Cej-16
nijeve ruke su se sada kretale na izvanredno interesantne načine preko neočekivanih delova njenog tela. On možda nije bio preterano pametan, ali je u nekim stvarima nesumnjivo imao uspeha. Ćušnula je lice do njegovog vrata, spustila tamo jedan poljupčić, opet obratila pažnju na debatu.
