by MoZarD
26
»Nadao si se, je li«, reče Abigejl glasom kao da se divi. »Pauci nisu lagali; glavu su mi odsekli u samoodbrani. Pa šta si za ime pakla mislio da ćeš postići?
»Samo mera predostrožnosti«, reče Pol. »Tebe smo organski programirali tako da
stvar opali na dati znak. Na taj način mogli smo da likvidiramo paučju instalaciju da su pokušali nešto da mute.«
»Hm«, reče Dominges, »ovo se snima. Ono što bih ja voleo da znam, damo Vanderhuk, jeste, kako ste izbegli uništenje.«
»Nisam izbegla«, reče Abigejl. »Pauci su me ubili. Srećom, anticipirali su takvu situaciju, pa su načinili snimak transmisije. Posle im je bilo lako da me rekreiraju — uz redakturu, naime plastični eksploziv su izostavili.«
Dominges je čudno pogleda. »Ne osećate — ništa određeno u vezi s tim?«
»Kao na primer?«
»Pa... « On se bespomoćno okrete Polu.
»Na primer, da je prava Abigejl Vanderhuk umrla i da ste vi samo vrlo realistična kopija«, reče Pol.
»Slušaj, te idiotizme smo već pretresali«, poče Abigejl ljutito.
Pol se formalno nasmešio Domingesu. Bilo je teško privići se na prizor njih dvojice viđen na ravnoj površini i samo u crno — belom. »Ona ne veruje ni u jednu jedinu reč.«
»Ako ste vi momci u stanju da se na minut izvučete iz sopstvenih pupkova«, reče
Abigejl, »imam kukicu zabockanu u nešto što pauci imaju a vi želite. Naime oni kažu da su kroz svoju crnu jamu slali sonde.«
»Sonde?« Pol se ukruti. Abigejl je mogla da oseti kako kroz njegovu lobanju kruže
misli o odbrani i vojnim primenama.
»Sonde sačinjene od ugljovodoničnih lanaca. Organske. Transmitere koji konstruišu
sami sebe. Oni raspolažu i drugom tehnološkom linijom, a ta je bazirana na ugljeniku.«
»Glupost«, reče Dominges. »Kako bi mogli da konvertuju u koherentnu materiju bez prijemnika?«
Abigejl slegnu ramenima. »Tvrde da su našli caku.«
»Koja funkcioniše kako?« odreza Pol.
»To nisu hteli da kažu. Reklo bi se da su uvereni da ćete vi lepo platiti za to.«
»To je veoma tačno«, reče Pol lagano. »O, da.«
Ova konferencija potrajala je gotovo isto koliko njena prethodna, ona sa paucima.
Abigejl je bila umorna do kostiju kad Dominges konačno reče: »Ovim je službeni zapisnik završen. Sad prestajemo da beležimo.« Jedna linija pređe preko ekrana i nestade. »Ako želite da govorite sa nekim nezvanično, sad imate priliku. Možda postoji neko vama blizak...«
»Blizak? Ne.« Abigejl zamalo da se nasmeje. »Ali, sa Polom ću govoriti nasamo.«
Jedan pauk promače ploveći izvan platforme »Kioto II«. Bilo je to biće boje zlata, slično krabi, tela pomalo opalescentnog. Jurilo je duž neviđenih vlakana koje su pauci razapeli između otvorenih platformi svog zvezdanog grada. »Slušam«, reče Pol.
»Pretvorio si me u bombu, otkačenjaku jedan.«
»Pa šta?«
»Mogla sam poginuti.«
»Je’ bi to trebalo mene da zanima?«
»Prokleto je jasno da bi trebalo, ako imamo u vidu koje si slobode sebi dopuštao sa mojim lepim belim telom.«
»Hajde da mi jednu stvar razjasnimo«, reče Pol. »Ona žena sa kojom sam spavao,
ona žena do koje mi je bilo stalo, mrtva je. Prema vama ja nemam nikakva osećanja niti ma kakve obaveze.«
»Pole«, reče Abigejl. »Ja nisam mrtva. Veruj mi. Da sam mrtva, znala bih to.«
»Kako bih ja mogao ikad pokloniti poverenje onome što vi mislite ili osećate? Sve bi to mogli biti stavovi koje su pauci organski programirali u vaš mozak. Znamo da tom tehnologijom raspolažu.«
27
»A kako ti znaš da tvoji stavovi nisu organski uprogramirani? Što se toga tiče, kako znaš da je išta realno? Mislim, to su najgimnazijalskija moguća pitanja. Ali ja sam ista ona žena koja sam bila i pre nekoliko sati. Moje uspomene, mišljenja, osećanja — sve je to isto kao što je i bilo. Nema apsolutno nikakve razlike između mene i one žene sa kojom si spavao na 'Klarku'.«
»Znam.« Polove oči bile su hladne. »U tome je užas toga.« On jednim pokretom isključi ekran.
Abigejl ostade da zuri u bezživotnu mašineriju. Bože, ovo je zabolelo, pomisli ona.
Nije trebalo da zaboli, ali je zabolelo. Ona ode u svoje prostorije.
Pauci su, pripremajući smeštaj za nju, pokazali da su solidni domaćini. Zelenila nije bilo, ali u svakom drugom pogledu bio je to stan jednak onome koji je imala na
»Klarku«. Čak su uspeli da obezbede i rotaciju platforme, tako da je Abigejl imala adekvatnu orijentaciju ka dole. Sela je u svoj viseći ležaj, rešena da se pozabavi nekim prijatnijim mislima. Na primer, mislima o onome što su joj pauci ponudili. O toj ponudi nije ništa rekla ni Polu ni Domingesu.
Pošto im je hemija njihovih tela onemogućavala putovanje kroz crne jame, pauci su
zaključili da im je potreban predstavnik koji će se starati o njihovim interesima među zvezdama. To radno mesto ponudili su njoj.
Ili bi, možda, plural bio tačniji: njoj su ponudili ta radna mesta. Jer, trebalo je ići na tako mnogo mesta, da jedna žena to ne bi mogla postići sama. Bilo im je potrebno, za početak, desetak Abigejli Vanderhuk — a kasnije, možda, i do stotinu.
Ugovor bi se sastojao u tome da ona njima da kopirajt na svoju ličnost, to jest pravo da oni proizvedu koliko god kopija Abigejl Vanderhuk im je potrebno, a u zamenu da dobije od njih pravo komercijalne eksploatacije samo‐rekonstruišućih crnojamnih platformi.
To će od nje načiniti bogatašicu — stotinu bogatašica — tamo, u ljudskom delu svemira. Ujedno, to će otvoriti kosmos. Ona još nije pristala, ali ni slučajno nije nameravala da odbije tu ponudu. Ima šansu da vidi hiljadu zvezda? A, ne, ne, neće je propustiti.
A kad bude ostarila, oni će moći da kreiraju, na osnovu snimka, novu Abigejl, da u
nju urežu novostečene uspomene, a staro telo da unište.
Videću zvezde, razmišljala je. Živeću večno. Nije mogla da shvati zašto pri takvim mislima ne oseća oduševljenje; čudila se iznenadnom talasu melanholije koji je počeo da struji kroz nju kao kakva prethodnica suza.
U krilo joj uskoči Ispreturani, odmah nameštajući trbuh za češkanje. Pauci su bili snimili i njegovu transmisiju. Bilo im je drago da ga još jednom naprave, i to neizmenjenog, čim je ona to od njih zatražila. Gladila ga je po stomaku, zatim je uronila licem u njegovo krzno.
»Lepi mali mačak«, reče mu ona. »A ja mislila da si mrtav.«
28
»Razmišljao sam o đavolima. Hoću da ka‐
ka. »Hoću da gledate šta radim.«
žem, ako na svetu postoje đavoli, ako po‐
Hejvelman se nasmeši. »Nemojte mi re‐
stoje ljudi koji predstavljaju zlo, da li je
ći — učinićete da iščezne, zar ne?«
naša dužnost da ih iskorenimo?«
Pokušala je da ne obraća pažnju na nje‐
ga. Pokrila je pritiskivač maramicom. »Šta
Džon Čiver »Voz u 5.48«
je ispod ove maramice?«
»Hoćete li da se kladimo?«
ok je sedela u svojoj ordinaciji
»Ne sada.«
očkujući ‐ a da ni sama nije znala
»Pritiskivač za hartiju.«
Dšta ‐ dr. Evans se nadala da je ne »Odlično.« Evansova se odlučno zavali u
očekuje još jedan loš dan. Osećala
stolici. »Sada hoću da odgovorite na ne‐
je potrebu za cigaretom i pićem.
koliko pitanja.«
Okrenula se u stolici prema spuštenim
Starac je radoznalo posmatrao ordina‐
roletnama pored radnog stola, zavalila se
ciju, spuštene roletne, kompjuterski ter‐
i sklopila ruke iza glave. Zatvorila je oči i
minal i tastaturu uza zid, tablu sa prekida‐
duboko udahnula. Vazduh koj
i je strujao
čima u uglu stola. Pogled mu se zaustavi
naniže od ventilatora na tavanici mirisao
na ogledalu nasuprot prozora. »To je po‐
je na mašinsko ulje. Bio je hladan.
luprozirno ogledalo.«
Osećala ga je na licu; telo joj je grejao
Evansova uzdahnu. »Stvarno.«
debeo džem‐per. Kosa joj je pod prstima
»Da li nas snimaju?«
bila masna. Narednih nekoliko minuta ni
»Da li vam to nešto znači?«
o čemu nije razmišljala. Na vratima se
»Voleo bih da znam. To je pitanje pri‐
začu kucanje.
stojnosti.«
»Uđite«, reče ona odsutno.
»Da, snimaju nas na video‐traku. A sada
U ordinaciju uđe Hejvelman. Imao je
odgovarajte na pitanja.«
krupno telo atletičara, pomalo omekša‐
Hejvelman kao da se zgrčio pred nje‐
no, gustu sedu kosu i izduženo lice. Na
nom odbojnišću. »Svakako.«
prvi pogled se nije činilo da ima šezdeset
»Kako vam se sviđa ovde?«
godi na. Njegovo dobro skrojeno plavo
»Dobro je. Malo dosadno. Imam utisak
odelo vapilo je za peglanjem.
da čovek ovde ne bi mogao ni da se raz‐
»Doktore?«
boli, ako me razumete. Ne mislim da vre‐
Evansova ga je za trenutak posmatrala.
đam, doktore. Nisam bio dovoljno dugo
Ubiće ga. Oborila je pogled na sto i rukom
da bih se navikao na mesto.«
protrljala čelo. »Sedite«, reče ona.
Evansova se polako ljuljala napred‐na‐
Izvadila je iz fioke kutiju cigareta. »Ho‐
zad. »Otkud znate da sam doktor?«
ćete li da zapalite?«
»Zar niste? Mislio sam da jeste. Ovo je
Starac uze cigaretu. Pažljivo ga je po‐
bolnica, zar ne? Po tome sam zaključio,
smatrala. Njegove smede oči bile su oivi‐
kad su me poslali da vas vidim, da morate
čene crvenilom; pogledom kao da se izvi‐
biti doktor.«
njavao.
»I jesam. Prezivam se Evans.«
»Suviše pušim«, reče on. »Ali ne mogu
»Milo mi je što sam vas upoznao, dr.
da prestanem.«
Evans.«
Ona mu pripali. »Ovde svakog dana vi‐
Ubiće ga. »Koliko ste dugo ovde?«
še njih ostavlja duvan.«
Čupnuo se za uvo. »Danas sam stigao.
Hejvelman ravnomerno izdahu dim.
Nedavno, rekao bih. Pre nekoliko sati. Pri‐
»Šta mogu da učinim za vas?«
čao sam sa sestrama u njihovom odelje‐
»Šta ja mogu da učinim za vas, gospodi‐
nju.«
ne?«
Šta bi samo dali za dupli »Džek Deni‐
»Pre svega, želim da odigramo malu ig‐
jels«. Pogledala ga je kroz prepletene
ru.« Evansova izvadi maramicu iz džepa.
prste. »Pričljive neke sestre.«
Premestila je na sredinu podmetača za pi‐
»Siguran sam da rade svoj posao.«
sanje mesingani pritiskivač za hartiju,
»Naravno. Recite mi šta ste radili pre
umanjenu kopiju Linkolnovog spomeni‐
nego što ste došli u ovu ... bolnicu.«
»Mislite neposredno pre toga?«
30
»Da.«
»Otkud znam?«
»Bio sam na poslu.«
»Gde radite?«
Vratio se tog popodneva, podjednako
»Imam sopstvenu kompaniju — »ITG
izgužvan, podjednako nevinog izgleda.
Computer Systems«. Pravimo programe
Kako neko može da ostari i da još uvek
za mnoge ljude. Verovatno ćemo uskoro
nevino izgleda? Nije mogla da se seti
sklopiti veliki ugovor sa »Belom«. Ako se
nikoga kome je život bio tako lak.
to ostvari, mogu da odem u penziju u
»Sedite«, reče ona.
četrdesetoj — pod uslovom da mi Ujak
»Hvala. Šta mogu da učinim za vas, do‐
Sem ne zavuče ruku u džep pre nego što
ktore?«
stignem da prebrojim pare.«
»Želim da nastavimo razgovor koji smo
Evansova nešto zabeleži u svom notesu.
vodili jutros.«
»Imate li porodicu?«
Hejvelman se nasmeši. »Razgovor?
Hejvelman ju je postojano posmatrao.
Jutros?«
Pogled mu je bio kao u marljivog mladog
»Ne sećate se da ste jutros sa mnom
univerzitetskog studenta, neprikladan za
razgovarali?«
čoveka njegovih godina. Zurio je u nju kao
»Nikad vas pre nisam video.«
da ne može da shvati zašto mu postavlja
Evansova ga je hladno promatrala.
ta odsečna pitanja. Gnušala se njegove
Starac se pomeri u stolici.
slabosti; ona je u njoj pobuđivala bes koji
»Otkud znate da sam doktor?«
ju je dovodio do ivice ludila. Dan je već
»Zar niste? Rekli su mi da idem kod dr.
loše počeo, a biće i gore.
Evansove u sobu broj 10.«
»Ne razumem šta želite da postignete«,
»Shvatam. Gde ste jutros bili, ako ne
reče Hejvelman sa znatnim dostojan‐
ovde?«
stvom. »Ali tek da vam dosije sadrži či‐
Hejvelman je oklevao.
njenicu: imam ženu, Helen, i dvoje dece.
»Da vidimo — bio sam na poslu. Sećam
Roni ima devet, a Suzan pet godina.
se da sam rekao Helen — svojoj ženi —
Imam veliku i lepu kuću, »linkoln« i
da ću pokušati da se vratim ranije. Uvek
»porše«. Navijam za »Brejvz« i ne jedem
me gnjavi što dugo ostajem. Ima dosta
masne kolače. Šta biste još želeli da
posla: na pomolu je veliki ugovor. Suzan
znate?«
igra u školskom komadu, i treba da smo
»Dosta toga. Na kraju ću to i saznati.«
tamo do osam. A hteo bih da se vratim i
Glas joj je bio hladan. »Da li biste želeli
ranije, koliko da mogu malo da radim u
nešto da me pitate? Kako ste dospeli
bašti. Dan izgleda pogodan za to.«
ovamo? Koliko ćete morati da ostanete?
Evansova zabeleži nešto. »Koje je go‐
Ko ste?«
dišnje doba?«
Njegov glas je bio podjednako leden.
Hejvelman se uzvrpolji kao dete i
»Znam ko sam.«
pogleda prema prozoru: roletne su još
»Pa ko ste onda?«
uvek bile spuštene.
»Zovem se Robert Hejvelman.«
»Proleće«, reče on. »Sunčano, toplo —
»Tačno«, reče dr. Evans mirno. »Koja je
veoma lepo vreme. Pupoljci tek što se
godina?«
počinju pomaljati.«
Hejvelman ju je oprezno gledao, kao da
Bez ijedne reči Evansova ustade sa
se sprema da ga nasamari. »Kakvo je to
stolice i priđe prozoru. Podigla je roletne,
pitanje? Ovo je 1984.«
otkrivajući prizor gole ravnice šibane
»Koje doba godine?«
naletima snega. Mrtva trava se povijala
»Proleće.«
&
nbsp; na jakom vetru, a nebo je bilo mutno i
»Koliko imate godina?«
oblačno.
»Trideset i pet.«
»Šta kažete na ovo?«
»Šta je ispod ove maramice?«
Hejvelman je buljio u prozor. Leđa mu
Hejvelman pogleda maramicu na stolu
se ispraviše i on se naže napred. Čupnuo
kao da je prvi put vidi. Ramena mu se
se za uvo.
skupiše i on sumnjičavo pogleda
»Grozno. Ako ti se ovdašnje vreme ne
Evansovu.
sviđa, treba samo da pričekaš deset
31
minuta.«
Hejvelmana, koji joj uzvrati pogled. Tre‐
»Šta će biti s pupoljcima?«
nutak kasnije, ona usmeri pažnju na
»Ovako vreme će ih najverovatnije po‐
notes. Polomljeni vrh je ostavio crnu
moriti. Nadam se da je Helen rekla
mrlju preko njenog preciznog rukopisa.
klincima da se dobro obuku.«
»To je dobra zamisao«, reče ona tiho,
Evansova pogleda kroz prozor. Ništa se
još uvek oborenih očiju. »Još uvek se ne
nije izmenilo. Polako je spustila roletne i
sećate našeg jutrošnjeg razgovora?«
ponovo sela.
»Prvi put sam vas video kada sam ušao
»Koja je godina?«
na ova vrata. O čemu je to trebalo da ras‐
Hejvelman se namesti u stolici, ponovo
pravljamo?«
smiren. »Kako to mislite? Ovo je 1984.«
Bio je lud. Evansova se gotovo nasme‐
»Jeste li čitali tu knjigu?«
jala na tu pomisao — naravno da je lud —
»Lakše malo. Na šta mislite?«
zašto bi inače bio ovde? U pitanju je
Evansova se upita šta bi učinio da ona
uzrok njegovog ludila, natera ona sebe da
ustane i zarije mu prste u oči. »Na 1984.
racionalno razmišlja. Uzela je pritiskivać
knjigu Džordža Orvela.« Prisilila se da
za hartiju i dodala mu ga. »Razgovarali
sporo govori. »Da li vam je poznata?«
smo o ovom pritiskivaču«, reče ona.
»Naravno. Morali smo da je čitamo na
»Pokazala sam vam ga, a vi ste rekli da ga
fakultetu.« Da li se to ispod Hejvel‐
nikad pre niste videli.«
manove nevine spoljašnjosti nazirao
Hejvelman je proučavao pritiskivač. »Iz‐
