by MoZarD
Male, okrugle fleke ispod bledih očiju, tršava kosa i irski nos; glas za decibel glasniji od ičijeg...
Hamlet Klaudiju: — Radio sam.
— Ha! — frknuo je. — Ma hajde. Nikad te niko nije video da se time baviš.
Slegnuo sam ramenima i krenuo da ustanem.
— Ako ste me ovamo zvali zbog toga...
— Sedi!
Ustao je. Obišao je oko svog stola i nadvio se nada mnom pa me pogledao. (Teško
izvodljiv trik, čak i kada sedim u niskoj stolici).
— Ti si sasvim sigurno, najantagonističkije kopile sa kojim sam ikada radio! —
zalajao je kao besan pas. — Zašto se, do đavola, ponekad ne ponašaš kao ljudsko biće i sve iznenadiš? Voljan sam da priznam da si bistar, možda čak i genijalan, ali — oh, do đavola! — napravio je patetičan pokret rukama i odšetao nazad do svoje stolice.
— Beti ih je najzad nagovorila da te puste unutra — glas mu je ponovo bio norma‐
lan. — Primiće te ovog popodneva. Posle ručka izvuci jedan džipster i otiđi tamo dole.
— U redu — rekao sam.
— To je onda sve.
Klimnuo sam i ustao. Ruka mi je bila na vratima kada je rekao:
— Ne moram da ti kažem koliko je ovo važno. Nemoj se prema njima ponašati kao što se ponašaš prema nama.
Zatvorio sam vrata za sobom.
Ne sećam se šta sam imao za ručak. Bio sam nervozan, ali sam instinktivno znao da neću zabrljati. Moj bostonski izdavač očekivao je marsovsku idilu, a u najmanju ruku delo o svemirskom letu u stilu Sent Egziperija. NASA je želela kompletan izveštaj o usponu i padu Marsovske Imperije.
I jedni i drugi će biti zadovoljni. Znao sam to.
To je i razlog što su svi ljubomorni, što me mrze. Uvek sam uspevao i uspevao sam
bolje od ikoga.
Izišao sam iz mravinjaka od blata i uputio se do našeg voznog parka. Izvukao sam
jedan džipster i uputio se ka Tirelijanu.
Vodoskoci peska, prepunog oksida — gvozđa, prštali su oko laganog vozila. Pesak
se rojio iznad otvorene kabine i probijao kroz odelo, udarajući u moje zaštitne naočare.
Džipster, koji se njihao i dahtao poda mnom kao mali magarac kojeg sam jednom
jahao kroz Himalaje, nastavljao je da me istresa iz pantalona. Planine Tirelijana vukle su svoje noge i približavale mi se pod nekim pijanim uglom.
Iznenada sam krenuo nagore i ubacih u nižu brzinu da smanjim opterećenje mašine
koja je urlala. Ne kao Gobi, niti kao Velika jugozapadna pustinja, razmišljao sam. Samo crvena, samo mrtva... čak ni kaktusa.
Stigao sam do vrha brda, ali podigao sam previše prašine da bih video šta je ispod.
Nije bilo ni važno, imao sam glavu punu mapa. Skrenuo sam ulevo i nadole, prilagodivši gas.
6
Obišao sam pagodu od stene i stigao.
Beti mi je mahnula kada sam zaškripao, stao i iskočio.
— Zdravo — prokašljao sam odvijajući šal i istresajući kilogram i po krupnog peska. — Kao, gde idem i koga ću videti?
Dozvolila je sebi kratak germanski kikot, više zbog početka rečenice sa »kao«, nego zbog moje nelagode, a zatim je počela da priča. (Ona je vrhunski lingvista, pa je reći iz seoskog idioma golicaju).
Cenim njen precizni nežni govor; informativan i tako to. Pogledao sam i njene oči
boje čokolade i savršene zube, njenu od sunca izbledelu kosu skupljenu uz glavu (mrzim plavuše!) i zaključio da je zaljubljena u mene.
— Gospodine Galinger. Matrijarh čeka unutra da bude upoznata sa vama.
Spremna je da otvori arhive Hrama za vaše proučavanje.
Za trenutak je zastala da popravi frizuru i malo se promeškolji. Da li je moj pogled čini nervoznom?
— To su religiozni dokumenti kao i njihova istorija — nastavila je. — Nešto kao Mahabharata. Od vas očekuje da poštujete izvesne rituale u rukovanju dokumentima,
kao na primer ponavljanje svetih reči pri okretanju stranice — ona će vam već pokazati sistem.
Hitro sam klimnuo glavom, nekoliko puta.
— Lepo, hajdemo unutra.
— Uh... — zastala je. — Ne zaboravite njihovih Jedanaest formi učtivosti i nivoa.
Oni stvar forme uzimaju prilično ozbiljno i nemojte ulaziti u diskusiju o jednakosti polova...
— Već znam sve o njihovim tabuima — prekinuo sam je. — Ne brini. Živeo sam na
Orijentu, sećaš se?
Oborila je pogled i uhvatila me za ruku. Gotovo sam je otrgao.
— Izgledaće bolje ako vas ja budem uvela unutra.
Progutao sam svoj komentar i krenuo za njom, kao Samson u Gazi.
Unutra, moja poslednja misao se susrela sa čudnom podudarnošću. Odaje Matrijarha su bile apstraktna verzija moje vizije o tome kako izgledaju šatori starih izraelskih plemena. Apstraktna, kažem, jer je unutrašnjost bila sva u freskama na cigli, zašiljena kao ogroman šator, sa životinjskim kožama kao sivo‐plavim ožiljcima, koje su izgledale kao da su na zidove nanesene špahtlom.
Matrijarh, M'Kvaji bila je niska, sedokosa žena pedesetih godina i odevena kao kraljica Cigana. U svojoj ogromnoj suknji u bojama duge, izgledala je kao izvrnuta činija za punč postavljena na vrh jastuka.
Prihvativši moj pozdrav poštovanja, pogledala me je kao što verovatno sova gleda
zeca. Kapci tih crnih očiju skočili su gore kada je otkrila moj savršeni naglasak. Snimci koje je Beti donosila sa svojih intervjua učinili su svoje, a uz to sam dobar kada treba pokupiti naglasak.
— Vi ste pesnik?
— Da — uzvratio sam.
— Recite mi jednu od svojih pesama, molim vas.
— Žao mi je, ali prevođenje na brzinu ne bi donelo ništa dobro ni vašem jeziku ni
mojoj poeziji, a ja još ne znam dovoljno vaš jezik.
— Oh?
— Ali pravio sam takve prevode sebi za zabavu i kao vežbu iz gramatike —
7
nastavio sam. — Biću počašćen da donesem neke od tih prevoda kada kasnije budem
dolazio.
— Da, učinite tako.
Jedan nula za mene!
Okrenula se ka Beti.
— Vi sada možete ići.
Beti je promrmljala formalnosti pri odlasku, uputila mi krišom čudan pogled, a zatim nestala. Očigledno je očekivala da ostane i da mi »asistira«. Želela je komadić slave, kao i svi drugi. Ali ja sam bio Šliman na ovoj Troji i samo jedno ime će biti u izveštaju za NASA‐u!
M'Kvaji je ustala i primetio sam da je podigavši se u stojeći položaj jedva dobila nešto u visini. Ipak, ja sam visok dva metra i izgledam kao topola u oktobru: vitak, svetlo‐crven na vrhu i nadvijam se nad svim ostalim.
— Naša arhiva je vrlo, vrlo stara — počela je. — Beti kaže da je vaša reč za tu starost »milenijumi«.
Klimnuo sam glavom sa poštovanjem.
— Vrlo sam nestrpljiv da ih vidim.
— Dokumenti nisu ovde. Moraćemo da odemo u Hram. Odande se ne smeju
iznositi.
Iznenada sam bio oprezan.
— Nećete imati primedbi ako ih kopiram, zar ne?
— Ne. Vidim da ih poštujete, inače vaša želja ne bi bila toliko jaka.
— Odlično.
Izgledala je kao da se zabavlja. Upitao sam je šta je smešno.
— Visoki jezik sigurno nije lak za učenje jednom strancu.
Moj uspeh se brzo pokazao.
Niko iz prve ekspedicije nije bio ovako blizu. Nije bilo načina da saznam da je ovo u stvari suočavanje sa dvostrukim jezičkim izazovom — kako klasičnim, tako i vulgarnim jezikom. Znao sam nešto od njihovog prakrita, a sada sam morao da naučim i ceo njihov sanskrit.
— Ah, prokletstvo!
— Molim?
— Nije prevodivo, M'Kvaji. Ali zamislite da morate naučiti visoki jezik u žurbi i pogodićete u čemu je stvar.
Ponovo mi je izgledalo kao da se zabavlja i rekla mi je da izujem cipele.
Provela me je kro
z udubljenje u zidu...
... i u eksploziju vizantijske, briljantne raskoši!
Nijedan Zemljanin pre mene nije bio u ovoj prostoriji niti je čuo za nju. Karter, lingvist iz prve ekspedicije, naučio je gramatiku i sastavio rečnik uz pomoć momka po imenu Meri Alen i to sedeći prekrštenih nogu u predvorju.
Nismo imali pojma da ovo postoji. Pohlepno sam gledao naokolo. U pozadini dekora bio je visoko razvijen sistem estetike. Moraćemo da obnovimo naše dosadašnje mišljenje o marsovskoj kulturi.
Prvo, tavanica je bila zasvođena i ukrašena; dalje, postojali su bočni stubovi sa povratnim žlebovima, još dalje, oh do đavola. Mesto je bilo veliko. Raskošno. Nikada se ne bi moglo naslutiti po gruboj spoljašnosti.
Nagnuo sam se da proučim pozlaćeni filigranski rad na ceremonijalnom stolu.
M'Kvaji je izgledala pomalo samozadovoljno zbog moje napregnutosti, ali mene je 8
mrzelo da i dalje igram pokera sa njom.
Sto je bio ispunjen knjigama.
Nožnim palcem sam pratio mozaik na podu.
— Da li se vaš unutrašnji grad prostire i dalje od ovoga?
— Da, prostire se daleko i duboko u planine.
— Ah, vidim — rekao sam ne videći ništa.
Još uvek je nisam mogao zamoliti za turu razgledanja.
Došla je do male stolice kraj stola.
— Hoćemo li otpočeti vaše prijateljevanje sa visokim jezikom?
Pokušao sam da očima fotografišem prostoriju i znao sam da moram ovamo doneti
kameru, kako znam i umem, pre ili kasnije. Teškom mukom odvojio sam pogled od jedne statuete i jedva klimnuo glavom.
— Da, upoznajte me.
Seo sam.
Sledeće tri nedelje znaci alfabeta su terali jedni druge iza mojih očnih kapaka svaki put kada sam pokušao da zaspim. Nebo je bilo bazen čistog tirkiza po kojem su se mreškali kaligrafi svaki put kada bih očima prešao po njemu. Dok sam radio, pio sam litre kafe, a u pauzama za kafu mešao sam koktele od benzedrina i šampanjca.
M'Kvaji mi je tutorisala dva časa ujutru i obično još dva uveče. Kada sam jednom
dostigao kritičnu količinu znanja radio sam i dodatnih četrnaest sati dnevno na svoju ruku.
A noću bi me lift vremena spuštao do svojih najnižih nivoa...
Ponovo sam imao šest godina i učio sam svoj hebrejski, grčki, latinski i aramejski. Bio sam desetogodišnjak koji njuška i zaviruje u Ilijadu. Kada tatica nije prosipao sumpornu vatru pakla i bratsku ljubav, učio me je da prevedem Reč baš kao u originalu.
Gospode! Tako je mnogo originala i tako mnogo reči! Kada sam imao dvanaest, počeo sam da pravim razlike između onoga čemu me je on učio i onoga što sam čitao.
Fundamentalna snaga njegovog odgovora nije dozvoljavala nikakvu diskusiju. Bilo je to gore od ikakvog batinanja. Nakon toga sam držao jezik za zubima i naučio sam da cenim poeziju Starog zaveta.
— Gospode, žao mi je! Tata — gospodine — žao mi je! — Ne može biti? Ne može
biti...
Onoga dana kada je dečak maturirao u srednjoj školi sa nagradama i diplomama za
francuski, nemački, španski i latinski, tata Galinger je rekao svom dva metra visokom strašilu od sina kako želi od njega da uđe u svešteničku službu. Sećam se kako je njegov sin vrdao:
— Gospodine — rekao je — ja bih radije da godinu ili dve studiram na svoju ruku,
a zatim da pohađam neki pre‐teološki kurs na nekom od univerziteta slobodne umetnosti. Osećam da sam još uvek premlad da se okušam u bogosloviji.
Glas Boga: — Ali ti imaš dar za jezike, sine moj. Možeš propovedati Jevanđelja u mnogim zemljama. Ti si rođen da budeš misionar. Kažeš da si mlad, ali vreme juri kraj tebe kao vihor. Počni rano i uživaćeš u dodatnim godinama službe.
Dodatne godine službe su bile uvek iznova dodavani teret na moja leđa. Ne mogu
sada da vidim njegovo lice; nikada nisam ni mogao. Možda zato što me je uvek bilo strah da ga pogledam.
Godinama kasnije, kada je ležao mrtav, odeven u crno, usred bogomoljaca, crvenih
lica, maramica, ruku koje me tapšu po ramenu, utešitelja svečanog lica... ja sam 9
pogledao u njega i nisam ga prepoznao.
Sreli smo se devet meseci pre mog rođenja, ovaj stranac i ja. Nikada nije bio okrutan, zahtevajući da, u potrazi za rešenjem brzo dolazećih problema da, ali nikada okrutan. On je takode bio sve što sam imao od majke. I braće. I sestara. Tolerisao je moje tri godine u školi Sv. Jovana verovatno zbog imena škole, nikada ne znajući koliko je slobodno i divno to mesto u stvari.
Ali ja ga nikada nisam poznavao i čovek sa odra više ništa nije zahtevao. Bio sam slobodan da propovedam Reč. I sada sam to želeo, ali na drugi način. Hteo sam da propovedam reč koju nikada nisam smeo izustiti dok je on živeo.
Na jesen se nisam vratio na drugu godinu. Imao sam nešto nasledstva i malo nevolja da ga stavim pod svoju kontrolu, jer sam još uvek imao manje od osamnaest godina, ali sam uspeo.
Mesto na kojem sam se konačno skrasio bio je Grinič Vilidž.
Ne govoreći ni jednom značajnom parohijanu svoju novu adresu, upao sam u dnevnu rutinu pisanja poezije i učenja indijskog i japanskog. Pustio sam bradu, pio espreso i učio da igram šah. Želeo sam da okušam i par drugih puteva do spasenja.
Zatim dolaze dve godine u Indiji, gde sam otkrio svoj budizam i dobio svoje stihove Glasovi Krišne i Pulicerovu nagradu koju su zaslužili.
A zatim, nazad u Sjedinjene Države, diplomski rad iz lingvistike i još nagrada.
Tada je jednog dana brod otišao na Mars. Kada se spustio nazad u svoje gnezdo u
Nju Meksiku, sadržavao je i novi jezik. Fantastičan, egzotičan i estetski nadmoćan.
Pošto sam naučio o njemu sve što se dalo naučiti i napisao knjigu, postao sam slavan i u širim krugovima.
— Idi Galingere. Baci svoje vedro u bunar i donesi nam vodu Marsa. Idi, nauči još
jedan svet, ali učini to nežno, kao Auden i donesi nam njegovu dušu u jampskom stihu.
I došao sam na svet, gde je sunce mutni novčić, gde je vetar bič, gde se dva meseca igraju po noćnom nebu, a pakao peska se prostire unedogled gde god da pogledaš.
Ustao sam sa svog izgužvanog ležaja i prišao prozoru. Pustinja je bila ćilim beskrajne narandžaste boje, naborana od plakanja vekova ispod nje.
— Ja, stranac bez straha. Ovo je zemlja. Ja je osvojih!
Nasmejao sam se.
Držao sam visoki jezik za rep. Ili za koren, ako volite anatomske igre reči. I činio sam to bez greške.
Visoki i niski jezik i nisu bili tako različiti kao što je u prvi mah izgledalo. Imao sam dovoljno jednog da me provede kroz mračne delove drugog. Gramatiku i sve uobičajene nepravilne glagole imao sam pod kontrolom. Rečnik je iz dana u dan rastao kao tulipan koji će se uskoro rascvetati. Svaki put kada sam preslušavao trake, stabljika se produžavala.
Sada je bilo vreme da isprobam svoju genijalnost, da zaista uradim lekciju. Do sada sam se čuvao zadiranja u glavne tekstove dok ne budem u stanju pravilno da ih shvatim. Čitao sam sporedne komentare, delove stihova, izvode iz istorije. I u svemu što sam pročitao, jedna stvar me je jako impresionirala.
Oni su pisali o konkretnim stvarima: steni, pesku, vodi, vetru. Tekstovi ispunjeni ovim elementima bili su prilično pesimistični. Podsećali su me na neke budističke tekstove ili još više, shvatio sam, na delove Starog zaveta. Tačnije, podsećali su me na Propovednikovu knjigu.
To bi, dakle, bilo to. Osećanja, kao i rečnik, bili su toliko slični da će to biti odlična 10
vežba u prevođenju. Kao prevođenje Poa na francuski. Neću se protiviti Putu Malana, ali ću im pokazati da je i Zemljanin jednom mislio iste misli, osećao isto.
Upalio sam svetio na svom radnom stolu i ugledao medu svojim knjigama i Kralja
Džejmsa.
Zaludnost uzaludnosti, kaže Propovednik, zaludnost uzaludnosti, sve je uzalud.
Kakve koristi ima čovek...
Moj napredak je, izgleda, zapanjivao M'Kvji. Gled
ala je u mene, kao Sartrova Druga, preko stola. Prolazio sam kroz poglavlje u Knjizi Lokar. Nisam dizao pogled, ali sam mogao osetiti čvrstu mrežu koju je očima plela oko moje glave, rumena i hitrih ruku.
Okrenuo sam stranicu.
Da li je vagala mrežu, ocenjujući težinu ulova? I zašto? Knjiga nije ništa govorila o ribarima na Marsu. Pisalo je da je neki bog po imenu Malan pljunuo ili učinio nešto odvratno (zavisi od verzije koju čitate) i da se tako pojavio život, kao bolest u neorganskoj materiji. Pokret je bio njegov prvi zakon i ples je jedini pravi odgovor neorganskom... kvalitet plesa je njegova potvrda, a ljubav bolest u organskoj materiji —
neorganskoj materiji?
Zatresao sam glavom. Gotovo sam zaspao.
— M'nara.
Ustao sam i protegnuo se. Njene oči su me sada pohlepno gutale. Pogledao sam je i
ona je oborila pogled.
— Umorio sam se. Hteo bih malo da se odmorim. Nisam baš mnogo spavao prošle
noći.
Klimnula je glavom, zemaljska skraćenica za »da«, kako je naučila od mene.
— Želite da se odmorite i sagledate eksplicitnost doktrine Lokara u svoj njegovoj
punoći?
— Molim?
— Želite da vidite ples Lokara?
— Oh — njihov prokleti formalizam i perifraziranje bili su gori nego u Koreji! —
Da. Naravno. U svako doba, kada god bude izvođen, biću srećan da gledam.
Nastavio sam: — U međuvremenu, hteo, sam da vas pitam mogu li fotografisati...
— Sada je vreme. Sedite. Opustite se. Ja ću pozvati muzičare.
Požurila je napolje kroz vrata kroz koja ja nikada nisam prošao.
Pa sad, ples je prema Lokaru vrhunska umetnost, a da i ne pominjem Haveloka Elisa. Upravo je trebalo da vidim kako je njihov vekovima mrtvi filozof smatrao da ples treba da bude izveden. Nagnuo sam se, zatvorivši oči i dodirujući nožne prste.
Krv mi je jurnula u glavu i nekoliko puta sam duboko udahnuo. Sagnuo sam se ponovo i primetio lepršav pokret kod vrata.
Triju, koji je ušao sa M'Kvaji, verovatno sam izgledao kao neko ko na mermeru traži nešto što je upravo izgubio.
Slabo sam se osmehnuo i uspravio, lica crvenog, ne samo od vežbanja. Nisam ih očekivao tako brzo.
