by MoZarD
23
U šumi, Prvi Narod je ponovo podigao cevi. Lord Fejd naredi odlučnim glasom:
»Poubijajte ta stvorenja. Strelci, odapnite strele!«
Strele zafijukaše kroz vazduh prema nemim belim oblicima. Nekoliko pogođenih
počeše da teturaju bez cilja ali je većina naprosto odbila strele, gotovo ne obraćajući pažnju na njih. Smesta izvadiše kapsule iz malih vreća i postaviše ih na krajeve svojih cevi.
»Pazite na ose!«, povika lord Fejd. »Ubijajte te proklete stvari u letu!«
Izvestan broj vojnika skupi hrabrost da izvrši naređenje lorda Fejda; ostali, kao i ranije, pobegoše glavom bez obzira. Nakon ovog talasa, usledi još jedan, žešći. Kolona
se preobrazi u gomilu jaučućih, preplašenih ljudi.
»Pešadija! Povlačenje!«, povika ljutito lord Fejd. »Natrag! Vitezovi ovamo!«
Vojnici se povukoše nazad, tražeći skonište iza tovarnih vagona. Trideset vojnika je
ležalo nepomično. Bili su mrtvi. Ili su upravo umirali, u močvari.
Lord Fejd sruči svu jarost na svoje vitezove. »Terajte ose dalje od očiju, navucite kalpake šlemova i lagano me sledite! Po jedan korak, istovremeno! Edvine, uđi u kola,
sedi iza mene i istražuj tlo motkom. Treba da se dočepamo šume bez zamki a onda — u
napad!«
Vitezovi se poredaše u jednostruku kolonu iza vozila. Lord Fejd je lagano vozio napred dok je njegov rođak Edvin ispitivao močvaru. Prvi Narod je poslao još nekoliko
desetina osa koje su se odbijale od oklopa vitezova. A onda je nastupila tišina...
prestanak svakog zvuka, svake aktivnosti.
Prvi Narod je ćutke posmatrao približavanje vitezova.
Edvinova motka napipa zamku i kolona skrete u stranu. Još jedna zamka i —
kolona se, korak po korak, bližila šumi. Preostalo je da pređu samo još pedesetak koraka. Zamka s leve strane, obilaženje, nekoliko koraka pravo, zamka s desne strane,
zaobilazak, sigurna staza vodila je pravo ka ogromnom stablu otežalih grana. Trideset
koraka, dvadeset... a onda je lord Fejd izvukao svoj mač.
»Spremite se! U borbu dok vam se ruke ne zamore!«
Iz šume se začu pucketajući zvuk. Grane velikog stabla zadrhtaše; i zanjihaše se.
Vitezovi su za trenutak sledeni posmatrali jezivo mesto. Drvo legano krete prema njima
a oni panično pokušaše da umaknu. Zamke se otvoriše i vitezovi nestadoše u opasnim
jamama. Drvo pade i tela počeše da krckaju kao orasi; pucali su oklopi i kosti uspaničenih ljudi u zamkama. Lord Fejd se našao u kolima ali su ona bila zaglavljena u
močvari. Njegov prvi instinktivni postupak beše da pritisne dugme koje menja položaj.
Brekćući i stenjući, kola počeše da se uspravljaju i izvlače iz mulja. Bledo neljudsko lice buljilo je u njega; on podiže pesnicu i uz sav skupljeni bes sruči je u bezoblično stvorenje. Ono odlete unazad i nestade među granama. Ostali vitezovi su već radili na
svom oslobađanju, mada je gotovo trećina bila ili usmrćena ili onesposobljena.
Prvi Narod se približavao, naoružan dugim trnjem u obliku mačeva. Ali sada je lord
Fejd mogao da im se suprotstavi. Šišteći od zadovoljstva, on se baci na njih vitaljući svojim mačem, držeći ga obema rukama, kao da je i sam zaposednut demonom.
Preživeli vitezovi mu se pridružiše i zemlja se za kratko vreme pretvori u pravu klanicu.
Povukoše se lagano, bez oduševljenja. Lord Fejd se umorno obrati svojim
vitezovima: »Moramo ih sve istrebiti, bez obzira koliko ih je još preostalo.«
Čim su posečene grane koje je bilo moguće poseći, ranjeni vitezovi behu izvučeni
iz zamki. U nekim slučajevima mekoća močvare ublažila je udarac stabla. Za šestoricu 24
vitezova više nije bilo pomoći dok su se četvorica nalazila u vrlo teškom stanju. Lord Fejd ih lično oslobodi muka i kroz deset minuta nade se u kolima koja su se lagano kretala nazad, dok je Prvi Narod virio iz šume. Vitezovi su želeli da podu u još jedan juriš ali je lord Fejd naredio da se vrate prtljažnim kolima.
Lord Fejd naredi zbor. Od prvobitnog ratnog konvoja preostalo je manje od dve trećine. Lord Fejd zavrte glavom i gorko se osmehnu. Kako je samo lako uvučen u zamku! Okrenuo se na petama ka postrojenim redovima i prtljažnim kolima. Baksuzlije
su sedele oko male vatre i pile čaj. »Ko će od vas začarati ta bela šumska stvorenja?
Želim ih mrtve — i da umiru u najvećim mogućim bolovima!«
Svi su ćutali. Baksuzlije su hladnokrvno srkale čaj.
»Onda?«, navaljivao je lord Fejd. »Nemate odgovor? Zar nisam bio jasan?«
Hein Hus pročisti grlo. »Tvoje želje su jasne. Na nesreću, mi ne možemo da začaramo Prvi Narod.«
»A zašto?«
»Iz tehničkih razloga.«
»Zar da pođemo kući obilazeći šumi? Ako ih ne možete začarati, onda upotrebite
svoje demone! Ja ću poći ispred svih i mačem krčiti put kroz šumu!«
»Nije na meni da sugerišem taktiku«, promrmlja Hein Hus.
»Nastavi samo, slušam!«, zagrme lord Fejd.
»Sugestija je preneta meni a ja je prenosim tebi. Ni ja ni ostale baksuzlije se ne slažemo s njom pošto ona preporučuje najokrutnije fizičke principe.«
»Čekam tu sugestiju«, reče lord Fejd.
»Jedan od mojih šegrta je imao nezgodu s tvojim kolima, koliko se sećam.«
»Da, i potrudiću se da dobije ono što je zaslužio.«
»Nekim čudom je učinio da se kola dignu u vazduh. A sugestija je ova: da
natovarimo u kola što je moguće više nafte i da ih pošaljemo da lebde iznad zasada. U
pogodnom trenutku vozač kola će prosuti naftu na drveće a onda je zapaliti. Šuma će
izgoreti. Prvi Narod će, ako ništa drugo, biti uznemiren. U najboljem slučaju, izgoreće u velikom broju.«
Lord Fejd pljesnu rukama. »Izvrsno! Smesta na posao!« I pozva desetak vojnika, dajući im naređenja da se kola što pre snabdeju burićima nafte. To bi učinjeno te kola, uz brektanje mašine, teško natovarena, krenuše u močvaru. Lord Fejd tužno zavrte glavom. »Surov postupak ali sa dobrom namerom. I, gde je taj šegrt? On mora objasniti
koje je poluge pomicao.«
»Predlažem«, reče Hein Hus, »da Sem Salazar bude u kolima.«
Lord Fejd potraži pogledom Sema Salazara i sumnjičavo ga zagleda. »Tu nam treba
dobra ruka! Pitam se da li u njega možemo imati poverenja?«
»Mislim da možemo«, reče Hein Hus. »Tim pre što je on bio taj koji je izveo trik.«
»Vrlo dobro! Kreni, šegrtu i postupaj nežno s mojim kolima. Pazi na pravac vetra.
Naftu sipaj u što širem pojasu. Dajte baklju, gde je baklja?«
Baklja bi donesena i pričvršćena uz bok kola.
»Još nešto«, reče Sem Salazar. »Voleo bih da pozajmim oklop od nekog viteza, kako bih se zaštitio od osa. Inače...«
»Oklop!«, zagrme lord Fejd. »Dajte oklop!«
Naposletku, potpuno oklopljen, sa spuštenim vizirom, Sem Salazar se pope u kola,
sede, radoznalo zaviri u čitav niz dugmadi i poluga i zamisli se... Više nije bio siguran 25
kojom je polugom manipulisao onda kada... On povuče jednu, pa drugu, pa treću...
Motori zagrmeše, kola zadrhtaše i napokon se lagano izdigoše u vazduh. Penjala su se
sve više i više, pet metara, deset, dvadeset... pedeset, sto metara. Vetar je nosio kola prema šumi. Stojeći u senci, Prvi Narod je posmatrao. Nekoliko njih podigoše cevi i usmeriše ih prema gostu sa neba. Ose izleteše i navališe na oklop Sema Salazara.
Kola su lebdela iznad drveća. Sem Salazar poče da prosipa naftu.
Prvi Narod je nervozno hodao šumom, gotovo panično se sudarajući. Vetar je
odneo kola daleko iznad šume ali je Sem Salazar uspeo da ih donekle spusti i vrati na
pravi smer. Jedno burence sa naftom bi ispražnjeno, pa drugo. Kada
je ispraznio i sva
ostala, on zapali parče krpe na baklju i baci je dole.
Zapaljena krpa pade na lišće. Vatra poče da zahvata široku površinu a Sem Salazar
usmeri kola iznad požara ka močvari.
Čim se on prizemljio, lord Fejd potrča i pljesnu ga po ramenima. »Izvanredno si to
obavio! »Šuma gori! Šuma gori!«
Ljudi iz Fejd Kipa su otvorenih usta posmatrali kako vatra proždire drveće. Prvi Narod je, mašući rukama, bežao od vatre; iz njihovih ventila isticala je ogromna količina ljubičaste pene. Vatra je sa prve šume prešla na novi zasad.
»Pripremite se za marš!«, viknu lord Fejd. »Ići ćemo za vatrom, pre nego što se Prvi Narod vrati!«
Izvan šume, Prvi Narod je izbacivao ogromnu količinu pene, gradeći zaštitni zid.
Vatra je prožderala polovinu novog zasada, ostavljajući za sobom gar i pepeo.
»Napred!«
Kolona kreće napred. Kašljući u oblacima dima koji im je pekao oči, ljudi su prolazili ispod još uvek gorućih stabala i izbili na zapadne pašnjake.
Sada se kretala nešto sporije, vodena dvojicom vojnika koji su motkama ispitivali
močvaru. Iza njih su išli lord Fejd, vitezovi i pešadija, a na kraju tandrčuća prtljažna kola i šest kola sa baksuzlijama.
Odjednom se pred prvom dvojicom vojnika otvori ogromna zamka, na samo koji
korak od lorda Fejda. Istovremeno, sa začelja kolone začu se uzvik: »Napadaju! Prvi Narod napada!«
Lord Fejd se okrete prema novoj pretnji. Više od dve stotine pripadnika Prvog Naroda dolazilo je preko močvare, lagano, kao da ide u šetnju, Neki su nosili cevi sa osama a neki trnovite mačeve.
Lord Fejd pogleda napred. Još samo stotinjak koraka i njegova bi vojska bila na sigurnom; onda bi mogao da izvede planirani manevar... »Napred!«, viknu on.
Kolona produži da se kreće, a prtljažna kola i kola sa baksuzlijama približiše se njenom prednjom delu. Prvi Narod je bez ikakve žurbe pristizao otpozadi i sa bokova.
Lord Fejd oceni da se nalaze na sigurnom terenu te povika: »Sad, brzo! Dajte kola!
Brzo!«
Kola se poredaše u dvostruki obruč. Između njih se postaviše vojnici dok vitezovi
stadoše ispred.
Prvi Narod se bešumno približvao. Prazna bela lica su buljila napred; ogromne šake
držale su cevi i trnje, tragovi ljubičaste pene videli su se na usnicama njihovih mešina pod pazuhom.
Lord Fejd načini smotru vitezova. »Spremite mačeve. Pustite ih da priđu što bliže.
A onda brzi napad!« Potom se obrati i pešadiji, zaštićenoj od osa kolima. »Pažljivo 26
birajte mete...«
Strele fijuknuše i zabodoše se u bele trupove. Pogođeni su ih čupali, nekako hladnokrvno, bez znaka bola ili panike. Samo su dvojica‐trojica posrtala, zbunjeno prelazeći liniju fronta. Nekolicina podigoše svoje cevi i skinuše poklopac. Iz cevi izleteše insekti i sjuriše se ka oklopljenim vitezovima. Odbijajući se od oklopa, insekti su padali na tlo i bivali gaženi nogama jurišnika.
Prvi Narod načini dugu liniju napada i praktično okruži trupe lorda Fejda. Fejd povede polovinu vitezova na drugu stranu kola.
Pošto se Prvi Narod lagano ali bez zaustavljanja približavao, lord Fejd naredi juriš.
Vitezovi hrabro pohitaše napred, vitlajući mačevima. Prvi Narod načini još nekoliko koraka a onda zastade. Kožne mešine na njihovim leđima nadimale su se sve više; gusta
bela pena pokulja kroz otvore ispod pazuha; na sve strane se stvoriše oblaci pene.
Vitezovi zastadoše, udarajući mačevima po peni. Pena u kojoj nije bilo nijednog stvorenja potiskivala je vitezove. Oni upitno pogledaše lorda Fejda.
Lord Fejd zamahnu svojim mačem. »Secite levo i desno! Napred!«, viknu on i lično
krete sa mačem kroz gusti oblak pene. Istog trenutka nabasa na nešto čvrsto, što ga zaustavi. Noge mu se zaglibiše, kao stegnute gvoždem; na grudni oklop poče da pljušti
kiša udaraca trnovitim mačevima. On podiže ruke, iščupa noge iz mulja i slepo krete napred. Za ramena ga zgrabiše teške ruke; pena ga je gušila, borio se da dođe do vazduha. Pena mu je, takođe potpuno zaklanjala vizir. On oseti da su mu na leđima zakačena dva pripadnika Prvog Naroda. On poče da se uvija i trese, sve dok ne oseti da
su napadači ostali negde u peni; tog časa iz ruke mu ispade mač. U gustoj, mlečnoj magli čuli su se zvuci borbe; neki njegovi vitezovi Klicali su posle dobrih udaraca mačem, neki su pozivali u pomoć. Lord Fejd uze vazduh i viknu: »Povlačite se! Đavoli nas ubijaju!«
Na čistinu između kola uspe da se sakupi tek oko pedesetak vitezova. »Uzjašite konje i natrag!« Potom sam s teškom mukom sede u svoja kola i pokrenu ih. Ogromni
oblak pene bio je sve bliži kolima i konjima. »Najpre konji pa onda kola i pešadija!
Brzo!«
Preplašeni konji jedva nađoše izlaz iz guste pene. Svi odahnuše kada se ponovo nađoše na čistom vazduhu. Stotinjak metara udaljen od neprijatelja, lord Fejd zastade i okrete se, ljutito dižući pesnicu. »Spaliću vam sve šume i pobacaću vas u more. Neće biti mira dok svi ne budete mrtvi.« Potom pogleda svoje umorne vitezove. »Poraženi smo. Vraćamo se u Fejd Kip.«
VIII
Fejd Kip je, kao i Balant Kip, bio izgrađen od crne supstance, pola metalne a pola kamene. Supstanca je bila otporna na vatru i radijaciju. Kišni krov, određen za smeštaj čudesnog oružja, nalazio se na pet spoljnih kula, povezanih zidovima.
Bal priređen povodom povratka kući beše tih i usiljen. Vojnici i vitezovi su malo jeli
a mnogo pili, međutim, umesto da se razvesele, zapali su u još dublju depresiju. Lord
Fejd, savladan emocijama, skoči u jednom trenutku na noge.
»Svi sede ćutke, ispunjeni srdžbom. Ni ja se ne osećam drugačije. Osvetićemo se.
Zapalićemo im šume. Prokleti divljaci će biti ispečeni. Pijte sada u dobrom raspoloženju.
Ne prepuštajte se turobnim mislima. Opustite se, premda moramo biti spremni.
27
Nećemo više napadati onako slepo, idiotski. Večeras ću se savetovati sa baksuzlijama.«
Vojnici i vitezovi skočiše na noge, podigoše pehare i ispiše njihove sadržaje u jednom gutljaju. Lord Fejd se nakloni i napusti hol.
Ode u trofejnu sobu na čijim su zidovima visile različite uspomene, plen, posmrtne
maske, mačevi; polica je bila ispunjena sitnim oružjem, energetskim pištoljima; portret pretka Fejda, u starinskoj uniformi, visio je na zidu, uz fotografiju velikog broda kojim je prvi Fejd prispeo na Pengborn.
Lord Fejd je proučavao staro lice nekoliko trenutaka a onda pozvao slugu. »Zovi Glavnog Baksuzliju.« "
Hein Hus se za kratko vreme pojavi u trofejnoj sobi. Lord Fejd se okrete od portreta, sede i ponudi Husu fotelju. »Šta je sa gospodarima zamkova?«, upita umornim glasom. »Šta misle o aktivnostima Prvog Naroda?«
»Reakcije su različite«, reče Hein Hus. »U Boghotenu, Kendlvejdu i Hejvu vlada uznemirenost i bes.«
Lord Fejd klimnu. »To su mi rođaci.«
»U Gizbornu, Grejmaru, Dvorcu Oblak i Alderu vlada zadovoljstvo.«
»To se i očekivalo«, promrmlja Lord Fejd. »Bez obzira na sve događaje, ti
gospodari još uvek misle na pobunu.«
»U Zvezdanom Domu, Džulijan Dureju i Ouk Holu vidim iznenađenje sposob‐
nostima Prvog Naroda ali u globalu vlada nezainteresovanost.«
»Nije loše«, gorko prokomentarisa Lord Fejd. »Prava pobuna još nije u planu.
Slobodni smo da se usredsredimo na Prvi Narod. Reći ću ti šta imam na umu. Kažeš da
se javljaju novi zasadi između Divlje Šume, Stare, Šume, Serou Kopsa i drugih terena —
možda postoji namera da se Fejd Kip okruži šumom.« On upitno pogleda Heina Husa ali
ovaj izostavi komentar. Stoga lord Fejd nastavi. »Možda smo potcenili sposobnosti divljaka. Čini se da su u stanju da oblikuju zasade i deluju na ljudski način. Posle hiljadu i šest stotina godina
još uvek nas smatraju osvajačima i nadaju se da će nas istrebiti.«
»To je i moj zaključak«, reče Hein Hus.
»Moramo napasti prvi. Smatram da je to posao za baksuzlije. Nećemo dospeti
daleko ako se budemo branili od osa, upadali u zamke ili tumarali kroz oblake pene.
Nećemo više nepotrebno gubiti ljude. Zato želim da okupim tvoje baksuzlije, opčinitelje i magove i da čujem koja je to najmoćnija magija koja...«
»Nemoguće.«
Lord Fejd začuđeno podiže obrve. »Nemoguće?«
Hein Hus se osećao nelagodno. »Vidim začuđenost na tvom licu... Sumnjaš da sam
nezainteresovan i neodgovoran. Nije istina. Ako te Prvi Narod porazi, i mi ostali ćemo
patiti.«
»Tačno«, kaza Lord Fejd suvo. »Umrećeš od gladi.«
»Svejedno. Baksuzlije ti ne mogu pomoći.« On se podiže na noge i krete prema vratima.
»Sedi«, reče lord Fejd. »Treba zaista raspraviti ovu stvar.«
Hein Hus se okrete oko sebe, neodređeno gledajući po prostoriji. Lord Fejd uhvati
taj vodenasti pogled a Hus duboko uzdahnu. »Znam da moram ignorisati pravila svoje
tradicije, izmeniti životne navike. A to sad moram i da objasnim.« On priđe starinskom
portretu prvog Fejda. »Magovi starih vremena... sjajni su, ali, na žalost, ne možemo da se koristimo njihovom magijom! »On se ponovo okrete lordu Fejdu. »Od njihovog 28
vremena postignut je značajan napredak. Mi smo danas racionalni i praktični — ali, ne
možemo postići efekte kakve su oni postizali tada.«
Lord Fejd je zaprepašćeno posmatrao Heina Husa. Hein Hus se glasno nasmeja.
»Misliš da želim da te zabrinem ovim razgovorom. Ne, nije tako. Spremam se da te oduševim.« On se vrati svom sedištu i nastavi: »Sada moram da govorim nadugačko i
naširoko, na šta nisam navikao. Ali moraš razumeti šta mi baksuzlije možemo da učinimo i šta ne možemo.«
»Prvo. Za razliku od drevnih magova, mi smo praktični. I prirodno je da postoji razlika u našim moćima. Najbolji baksuzlija kombinuje veliku telepatsku sposobnost, nezamenljivu ličnu snagu i prisvojeno znanje drugih ljudi. On poznaje njihove postupke, motive, želje, strahove; on razume simbole koji najjasnije predstavljaju ova svojstva.
