by MoZarD
male merdevine. Uzeo je konac, udvostručio ga, omotao oko glave najgornje pribadače.
Držeći krajeve konca jednom rukom, nežno je drugom rukom stisnuo ranu, i prebacio
konac na drugi kraj pribadače. Konac koji je držao u ruci, uvio je oko vrha pribadače i spustio ga do glave pribadače koja se nalazila ispod ove, i to tako što je konac ukrstio preko rane. Potom je konac omotao oko glave ove pribadače, prebacio ga na njen vrh,
a zatim spustio na sledeću ispod, i tako sve do kraja. Na dnu rane odsekao je konac koji je bio višak, i napravio čvorić koji je završavao ovu izukrštanu lestvicu. Krv i sulfatna mast bili su potpuno prekrili ranu, ali kada ih je obrisao, njegov mu se rad činio dosta dobrim.
Ustao je, osećajući da su mu stopala bolno utrnula. Bio je potpuno mokar; osećao
je kako kapi znoja, poput stenica, lagano klize niz malje njegovih nogu. Pogledao je samog sebe: izgužvan, mokar i sav umrljan krvlju. Pogledao se u ogledalu koje je visilo na suprotnom zidu, i u njemu video đavola lica umotanog u beli zavoj, sive kose boje
gareži, isturenih tamnih obrva, upalih zlobnih očiju, i sa mrljom krvi na mestu gde bi ispod zavoja trebalo da se nalaze usta. Naglo je sklonio pogled sa ogledala, potom je pogled usmeno u istom pravcu. Bolje bi bilo da potpuno pokriješ to svoje lice, nije važno čim. Okrenuo se od ogledala, ali nije pobegao od svog lica, i dalje ga je osećao, podnoseći ga sa strpljivošću punom bola, s kojom magarac podnosi žuljanje sedla na leđima.
Sav iscrpljen, odneo je sto sa lakiranom pločom do lavaboa, rasklopio mu noge, i
postavio ga na njegovo mesto. Oprao je ruke i podlaktice, skinuo maramice koje je bio
vezao preko lica, i umio se. Potom je uzeo ono što je ostalo od sunđera, u jednu posudu nalio vruću vodu, dodao u nju sapunicu, i vratio se do kreveta.
Za ovo mu je trebalo nekoliko sati. Čistio je sunđerom plastične čaršave na kojima
je ona ležala. Pomerio ju je da bi mogao da opere mesto gde je ležala, pazeći pri tom da ne iritira rane. I nju je oprao od glave do pete, odlazeći svaki čas po čistu vodu, a zatim je sve opet morao da prebriše suvom krpom. Kada joj je odigao glavu, video je da joj je kosa sva mokra i ulepljena: od kiše i od sasušene, kao i od sveže krvi. Podmetnuo joj je pod vrat oveći jastuk, tako da joj je glava sada bila zabačena unazad, a zatim joj je oprao i osušio kosu. Na njenom zatiljku otkrio je dosta gadnu ranu. Raščešljao joj je kosu tako da pada sa jedne i sa druge strane rane, zatim je na ranu sipao hladne vode, i to je zaustavilo krvarenje, ali sama rana, veličine šljive, delovala je zabrinjavajuće. Uzeo je pola tuceta uložaka od gaze i postavio ih oko rane.
Dok je bila vlažna i ulepljena, kosa joj je izgledala tamna i kovrdžava; sada, oprana i raščešljana, imala je tamno‐kestenjastu boju i bila savršeno ravna. Kosa joj je poput sjajne raširene lepeze ležala oko lica, koje je bilo bledo i hladno, kao da mu je koža istkana od mesečine. Pokrio ju je ćebetom i duže vreme stajao iznad nje, ispunjen neodređenim, gotovo bolnim osećanjem, osećanjem koje nije bilo prijatno, ali koga on,
svejedno, nije želeo da se liši... bojao se... možda nikad više to neće ponovo osetiti.
58
Uzdahnuo je, sa puno gorčine, i uzeo da oriba pod. Kad je sa ovim završio, kad je
sklonio konac i igle, zavoj koji nije iskoristio, i komadiće čiste gaze, i kad je prosuo krv iz posude koja se nalazila kraj kreveta, i sav ovaj pribor vratio u kutiju za alat, noć se već primakla svom kraju, i jutarnje svetio se naziralo iza zamračenog prozora. Ugasio je svetio i stajao tako u polumraku sobe, zadržavajući dah, napregnuto osluškujući da li se nešto čuje iz njenog pravca, da li je živa. Ako joj priđe i vidi da je izdahnula — samo to ne. Želeo je, zato, da se uveri da je živa, odavde.
Ali napolju je prošao kamion, i neka žena je dozivala svoje dete, i neko se smejao;
tako da je prišao i kleknuo uz postelju, zatvorio oči i lagano položio ruku na njeno grlo.
Grlo je bilo hladno — molim te, samo ne hladno! — i mirno kao skinuta rukavica.
Tada je pramen njene kose, što je ležao na nadlanici njegove ruke, a tik uz njene
nozdrve, slabašno zatitrao. Ona diše! Oseti silnu uzbudenost i celog ga obuze grozničava potreba da nešto učini: da joj napravi neku supu, da ode i kupi lekove za nju, ili je možda bolje da ostane uz nju da je pazi; da spremi i očisti apartman, da otrči do robne kuće... i dok je u sebi odmeravao sve ove mogućnosti, dok su te misli bolno zujeći vitlale njegovom glavom, on je pažljivo osluškivao da se uveri da je ona zaista živa. Na samom vrhuncu ove napetosti, ove grozničave želje da nešto učini za nju, on se neočekivano okliznuo, počeo da tone, i ubrzo je utonuo u san.
Sanjao je da mu neko ogromnom iglom za platno prišiva noge jednu za drugu, a da
u isto vreme izvlači konac iz njegovog stomaka; osećao je okretanje kalema u stomaku i
to kako se konac sa njega odmotava. Zaječao je, otvorio oči, i u trenutku bio svestan gde se nalazi, i šta se sve bilo dogodilo, prekorevao je sebe zbog ovog glasnog jecanja.
Podigao je ruku, nekoliko puta protresao prstima da se uveri da oni još uvek mogu da
osećaju. a potom ruku pažljivo spustio na njeno grlo. Grlo je bilo toplo — ne, bilo je vruće, bilo je vrelo. Okrenuo se od kreveta ali nije mogao da se podigne jer su mu noge bile potpuno utrnule. Psujući i proklinjući u sebi, izvio se i privukao stolicu i, oslanjajući se na nju, podigao se na noge. Nije se usuđivao da pusti stolicu već, lagano je gurajući je ispred sebe, došao do lavaboa i pridržavajući se jednom rukom za stolicu, drugom za lavabo, učinio nekoliko pokreta za razgibavanje, čekajući da krv počne normalno da mu
struji kroz telo. Kad se malo oporavio od ove ukočenosti, nagnuo se nad lavaboom, umio lice i vrat hladnom vodom, i dok je još brisao lice peškirom, uputio se nazad ka krevetu. Povukao je pokrivač sa nje, i budalo!, umalo mu nije ispao iz ruke; bio se zalepio za ranu na njenom bedru; mora da je sada pokidao šav na rani, a možda je ovim
naglim pokretom pokidao i arteriju koju je jedva bio zašio. Ali nije mogao ništa da vidi; napolju mora da se spustio mrak; koliko dugo li sam ležao sklupčan uz krevet? Otrčao je do prekidača, upalio svetio i brzo pojurio nazad. Da, krvarila je, opet je krvarila...
Ali, ipak, krvarenje je bilo veoma slabo. Gaza se jednim delom odvojila od rane i,
mada je taj izloženi deo bio ispunjen krvlju, krv nije izbijala kao ranije. Možda je curila dok je on spavao, ali i tada nije puno krvi isteklo: jedva da je stigla do dušeka na kom je ona ležala. Ali sunder, komadići sunđera koje je umakao u sulfatni preparat, oni su još uvek bili u rani. Mislio je da ih izvadi napolje pre nego što se krv oko rane zgruša.
Otrčao je po toplu vodu i po veliki sunder. Stavio je u vodu i sapun. Čučnuo je uz
krevet, mada su njegove noge zbog tog položaja negodovale, i uzeo da pere gazu, pazeći da ne pozledi ranu.
Nešto ga je nateralo da pogleda gore. Ona je otvorila oči, i gledala prema njemu.
Njeno lice i oči bili su bez ikakvog izraza. Pažljivo se zagledao u te oči: pogled im je bio 59
mutan i nezainteresovan.
— U redu, sve je u redu — rekao je muklim glasom. — Sve ću ja da sredim.
Ona ga je i dalje odsutno gledala. Uvređeno je klimnuo glavom: to mu je hvala za
sav trud oko nje, za strah da joj se nešto loše ne desi, za grozničavu želju da joj pomogne. No, ovakva reakcija nije bila nimalo neobična za ovu staru, olinjalu glavu.
Lako uvredljiv i povučen, kakav je oduvek bio, on je i sad zaćutao i vratio se poslu koji je bio započeo. Odlepio je gazu do kraja i obrisao sa rane krv. Potom je pažljivim pokretima počeo da vadi komadiće sunđera iz rane.
Visokim šaptavim glasom ona istisnu iz sebe: »O‐o‐o‐o‐h‐h?« to je bilo nešto kao
pitanje i jecaj. Polako je okrenula glavu glavu na levu stranu. »O‐o‐o‐h‐h?« Još jedanput je okrenula glavu, a zatim ponovo izgubila svest.
— Ja — uzbuđeno i glasno reče — ja... — I to je bilo sve što je on rekao. No, svejedno, ona ga ionako ne
bi čula. Sačekao je nekoliko trenutaka da ga prođe drhtavica i da se smiri, a onda je nastavio sa poslom.
Rana je izgledala savršeno očišćena, mada je koža oko nje bila malo upaljena.
Dole u prorezu rane videla se arterija potopljena u nekakvu želatinoznu masu; možda je tako trebalo da bude — on to nije znao, ali je ipak sve to izgledalo u redu, pa je rešio da ranu više ne dira. Sipao je još sulfatne masti u prorez, pažljivim pokretom spojio ivice posekotine, i preko nje prevukao parče lepljivog zavoja. No, zavoj se istog časa odlepio, tako da je probao ponovo; obrisao je kožu okolo, na ranu stavio prvo gazu, a preko nje zavoj — i ovog puta je uspelo, zavoj je držao.
Ivice druge rane izgledale su sasvim spojene, doduše mnogo bolje na mestima gde
su bile pribadače, a slabije između njih. I oko ove rane koža je bila crvena i vruća, blago upaljena.
Iz rane na potiljku više nije išla krv; tu se sad nalazio prilično veliki ugrušak. Lice i vrat bili su joj suvi i veoma vrući, mada su, izgleda, ostali delovi tela bili hladni. Ustao je i otišao do lavaboa. Uzeo je jednu čistu krpu, namočio je hladnom vodom i vratio se do
nje; položio joj je krpu na čelo, preko očiju i obraza; ona je uzdahnula. Podigao je krpu sa njenog lica: devojka ga je ponovo gledala.
— Je li ti dobro? — upitao je, a potom kao da je sam i odgovorio — dobro je, sad je
sve u redu — rekao joj je. Devojka se za trenutak namrštila, a potom opet sklopila oči.
Nešto mu je govorilo da je zaspala. Dodirnuo je prstima njene obraze.
— Veoma vruće — promrmljao je.
Ugasio je svetio i u polumraku se i sam, konačno, presvukao. Sa dna ladice izvukao
je jednu vežbanku, i iz nje izvadio papirić na kom je krupnim nezgrapnim ciframa bio napisan jedan telefonski broj.
— Odmah se vraćam — rekao je u tamu. Odgovora nije bilo. Izašao je i zaključao
vrata za sobom.
Otišao je u obližnji veliki dragstor, rešen da otuda nazove kancelariju svog šefa; pre nego što je okrenuo broj, nekoliko puta je u sebi ponovio sve cifre sa cedulje, a i dok je okretao brojčanik, svakog časa je pogledao na papir, želeći da se uveri da zove
zaista pravi broj; osećao je mučninu zbog razgovora koji je morao da obavi. Na telefon
se javio veliki gazda, gospodin Ladi, što je bilo krajnje neprijatno; sa njim nije pričao najmanje dvanaest godina. Snažan glas iz slušalice tri puta je nestrpljivo ponovio:
»Halo?«, pre nego je on uspeo da procedi:
— Bolestan! Ja... uh... bolestan! Iz slušalice se čulo: »...za ime božje...«, kao i smeh 60
gospodina Vajsmera, i njegove reči:»...daj mi telefon, to mora da je onaj moj orangutan«, a zatim se glas obratio njemu:
— Halo?
— Bolestan večeras — viknuo je u slušalicu.
— Šta ti je?
Progutao je knedlu.
— Ne mogu — viknuo je još jednom.
— To je zbog starosti — reče gospodin Vajsmer.
Uz ove reči čuo je i smeh gospodina Ladija. Gospodin Vajsmer upita:
— Koliko noći si bio odsutan za ovih petnaest godina?
— Nisam — gotovo je kriknuo u slušalicu. U svakom slučaju, nije radio tu petnaest
već osamnaest godina.
— Da, svakako, to je u redu — reče gospodin Vajsmer, a potom se obrati
gospodinu Ladiju, ne trudeći se čak ni da rukom pokrije slušalicu: »Petnaest godina, a
još nijednom nije tražio slobodnu noć.« Čuo je i odgovor gospodina Ladija: »Kome pa
on treba? Daj mu, ako hoće, sve noći slobodne.« Na ovo je gospodin Vajsmer odgovorio: »Ne pri ovim cenama«, a njemu se obratio rečima:
— U redu je, stari moj, uzmi slobodnu noć. Lepo je da se držiš pravila.
Veza je prekinuta uz glasan smeh sa druge strane, i on je u kabini čekao sve dok se
nije uverio da iz slušalice više neće izaći nijedna reč. Spustio je slušalicu i izašao iz kabine, u veliki dragstor, gde su svi napadno gledali u njegovom pravcu. Pa dobro, oni
su to uvek i radili. To ga više nije uznemiravalo. Mučila ga je samo jedna stvar, a to su bile reči gospodina Ladija koje su i dalje odzvanjale u njegovoj glavi: »Kome pa on treba?« Znao je da bi morao da stane i da se suoči sa tim rečima, i sa svim onim što se nalazi iza tih reči. Ali ne sada, samo ne sada, molim te — govorio je samom sebi.
Ove neprijatne misli je odagnao tako što se angažovao oko kupovine raznih
artikala; kupio je zavoje i gazu i sulfatnu mast i poljski krevet i tri vrećice za led i, nakon malo razmišljanja, aspirin, jer neko mu je jednom bio spomenuo... nakon ovoga se zaputio u supermarket, gde je kupio namirnica dovoljno da se prehrani devetočlana porodica tokom deset dana. I pored sveg ovog bagaža — još uvek je bio prilično snažan
— natovario se i komadom leda od dvanaest kilograma.
Otvorio je vrata, uneo prvo led i stavio ga u lednik frižidera, potom se vratio u hodnik i uneo sve ostale stvari. Odmah je pošao do nje. Ona je bila sva u vatri, njeno
disanje bilo je slično letu morskih ptica: jednom‐dvaput kratko zamahnu krilima, a onda načine dugu pauzu — klize kroz vazduh nošene vazdušnom strujom; tako je i ona nakon
nekoliko kratkih izdisaja i udisaja pravila duge pauze. Odlomio je ugao ledene kocke, umotao ga u kuhinjsku krpu, i u lavabou ga izlomio u sitne komadiće. Napunio je komadićima leda jednu od vrećica, i nju stavio na devojčinu glavu. Uzdahnula je ali nije otvorila oči. Ispunio je ledom i druge dve vrećice: jednu joj je stavio na grudi, drugu na kuk. Ne znajući šta bi još mogao da uradi za nju, zbunjeno je prekrstio ruke, i stajao tako posmatrajući je. Tada mu je glavom prostrujalo: ako je izgubila toliko krvi, ona mora da jede.
I on se bacio na kuvanje, pogledajući svaki čas u njenom pravcu. Spremio je čorbu
od povrća, podvarak, krompir‐pire i teleće šnicle. Isekao je komad pite, podgrejao kiflice sa cimetom, skuvao kafu sa šlagom — i sve to bilo je spremno; ona je trebalo samo da to uzme. Ali ona nije bila u stanju da uzme nijedan zalogaj, kao što nije mogla 61
da popije ni kap nekog pića. Ležala je tamo na krevetu, nepokretno, povremeno bi joj
samo glava kliznula na stranu, i tada je on morao da pritrči da joj na čelo vrati vrećicu sa ledom. Jedanput je još uzdahnula, učinilo mu se da je za trenutak otvorila oči, ali nije bio siguran u to.
Drugog dana ona takođe nije ništa jela ni pila, i uhvatila ju je jaka groznica. Tokom
noći, sklupčan na podu pokraj kreveta, on se probudio na zvuk tihog jecanja što ga je
bio začuo u sobi, ali, pošto se zvuk nije ponovio, moguće da je to jecanje bilo tek deo njegovog sna.
Isekao je bio najmekši i najsočniji komad teleće šnicle i stavio ga između njenih usana. Tri sata kasnije razdvojio joj je usne da bi joj dao drugi komadić, ali ono prvo parče je još uvek bilo u njenim ustima. Isto se dogodilo i sa aspirinom: on je poput bele mrlje ostao zalepljen za njen suvi jezik.
Naišao je trenutak kada se, konačno, morao pozabaviti nečim izvan ovih
aktivnosti, i misli koje su tada počele da mu se roje po glavi izazvale su jedno bolno osećanje, koje je u svest prizvalo i ranije bolne trenutke, tako da je on sada morao da se suoči sa svim tim činjenicama, kao i sa svim onim bolom i poniženjem koje su te činjenice sa sobom nosile. Pokušao je da razmišlja o nečem drugom, o tome, recimo, šta. bi se dogodilo da pozove doktora — doktor bi sigurno rekao da nju treba preneti u
bolnicu: »Njoj treba bolnička nega, starče, ne trebaš joj ti.« — No, ova misao je samo
pokrenula niz bolnih uspomena, koje su sada snažno navrle:
Ima jedanaest godina, snažan je i krupan i stidljiv, i stoji u kuhinjskom dovratku sa drvenim koferčetom u ruci, trudeći se da te mrske reči izgovori kako valja; tu ispred njega, za kuhinjskim stolom, sedi njegova majka, nagnuta nad flašom džina kao mačka
nad polupojedenom pticom, i žmirka prema njemu; on gleda kako se njena usta sa tankim usnama trzaju, čuje njene reči: »Št
a se tu klatiš i mumlaš. Reci šta imaš. Hoćeš da kažeš da odlaziš, zar ne?«
I on klimne glavom, tako je lakše, a ona će na to: »Idi, slobodno idi, kome ti ovde
trebaš?« I on odlazi.
Ili, sa šesnaest godina, kao snažan mladić, kada je pošao u regrutni centar, a narednik mu se obratio nestrpljivim i ljutitim glasom: »Šta hoćeš?«, a on pokušao da kaže, ali nije uspeo iz sebe da istisne ni reč, nego je samo trzanjem glave pokazao na plakat na kom je ispod uperenog kažiprsta pisalo: UJKA SEMU SI POTREBAN; a narednik,
pogledavši u plakat pa u njega, ispružio je svoj kažiprst tik uz njegov nos; čuje njegove reči koje deluju kao rezanje: »Da, ali ti Ujaku sasvim sigurno nisi potreban!«; i on ukočeno stoji, razroko gledajući u narednikov upereni kažiprst, ne pomerivši se dok konačno nije shvatio; razumeo je on stvari dosta dobro, samo su mu dosta sporo dopirale do svesti. I on tako zblanut stoji pred narednikom, a svi okolo se smeju.
Ili, još ranije, kad je imao osam godina, u školi, ona Filis sa crvenkastim uvojcima
koji bi leteli oko njene glave svaki put kad njome zatrse, ona sva ružičasta i čista i tako lepa; a on ima čokoladu umotanu u zlatan papir, vezanu svilenom trakom; i on se zaputi
između klupa duž cele učionice, spusti čokoladu na njenu klupu, i brzo potrči nazad; a
ona ustane, uzme čokoladu, dođe do njegovog mesta, i baci čokoladu na klupu tako snažno da se traka razveže, i kaže, glasno: »Ne treba mi ovo, ni ti mi ne trebaš, i da znaš, imaš slinac na licu«, i on diže ruku prema licu, i zna da se tu zaista nalazi slina.
I to je sve. Uvek bi neko rekao: »Kome on treba?«, ili tako nešto, a on je to uvek
62
gutao, svaki put. Koliko god se trudio da ovo odagna od sebe, to mu se uvek, sa bolnim
osećanjem i gorčinom, vraćalo.
Doktor bi mi isto rekao, da joj nisam potreban.
Da umirem, rekli bi mi da nikom nisam potreban.
Ima li tome kraja...
Iz dubine njenog grla začuo se šištav zvuk i usne su joj se pokrenule. Gledala mu je pravo u oči, lagano je micala usnama, i ponovo se začuo taj šištav glas iz njenog grla. Ni sam ne znajući kako, ali tačno je naslutio da je žedna; doneo je vode, i polako nakapao tečnost na njene usne. Ona je jezikom pohlepno pokupila vodu, odižući pri tom glavu.
