by MoZarD
Ja bih nešto treće. Da li biste mogli da mi pokažete jelovnik, pa da odaberem?
Alfrede ALF 54248 da li žel... žel... želll...
Alfred je ponovo utonuo u ništavilo.
Thgur jednim od pipaka sa desne strane razočarano dodirnu malu antenu.
— Neću da izvedem preuranjen zaključak, uvaženi Thru, ali i ova simulacija navodi
na zaključak da je čovek propao zato što nije mogao da se istinski uklopi ni u jedan sistem koji je imao u istoriji. Niti pokazuje volju da prihvati novi obrazac koji bismo 91
mogli da sintetišemo na premisama njihove civilizacije.
— Daleko od toga da vam suprotstavljam mišljenje, poštovani Thgur, ali voleo bih
da nastavimo sa eksperimentima, pa i da ponovimo neke, recimo onaj sa komunizmom
ili puritanske kolonije... Veoma je bitno da pronađemo savršeni sistem da bismo mogli
da očuvamo ovo malo preživelih ljudskih jedinki...
— Slažem se... Cenjeni Alfrede, pozvaćemo vas kada budemo ponovo spremni.
Hoćete li da se osvežite, ili biste da vas odmah prebacimo u rezervat?
Prošao je kraj niskog zida i stare kapije sa dva masivna tornja; prešao je most sa
kipovima na ogradi i video vodu kako se valja dole, lagana i virovita. Dugi, drveni čamac, star i oštećen, promače ispod njega, a njime je upravljao čovek sa dugom motkom na
krmi. »Eto«, reče sebi, »neke reke; eto ove reke. Lepo je pomisliti da je tako zovem zato što joj ne znam ime.«
92
EMIL ZOLA
ANGELINA,
ILI KUĆA DUHOVA
Emile Zola: ANGELINA, OU LA MAISON
REVENATS,
1898
Preveo Zoran Jakšić
1.
Ima već gotovo dve godine otkako sam se, vozeći bicikl, zatekao na napuštenom seoskom putu u području Orgevala, tu odmah severno od Poassyja, i silno se iznenadio
kada se, u neposrednoj blizini puta, preda mnom ukazala velika kuća. Sidoh sa svoje naprave da bih je bolje pogledao. Stajala je tu, pod sivim nebom novembra, dok je vetar meo opalo lišće, kuća sagrađena od cigle, bez ikakvih posebnih značajki, na sredini prostranog vrta ispunjenog drevnim drvećem. Ali ono što ju je činilo neobičnom, što ju
je, zapravo, obavijalo divljom čudnovatnošću koja je ispunjavala nerve napetošću, bilo
je užasno stanje napuštenosti kome je bila prepuštena. I tako, pošto je jedno krilo gvozdene kapije spalo sa šarki i pošto je jedna velika ploča, slovima sada izbledelim od kiše, oglašavala da je kuća na prodaju, zašao sam u vrt, popustivši pred radoznalošću koja se mešala sa zebnjom.
Kuća mora da je bila nenastanjena već trideset ili četrdeset godina. Tokom
nebrojenih zima, cigle su se rasklimale i poispadale sa korniša i oko prozorskih okvira, otvorivši vrata najezdi mahovine i lišaja. Zidovi su bili prekriveni pukotinama, poput prerano nadošlih bora na licu, označavajući ono što je još uvek bila dovoljno čvrsta zgrada, ali o kojoj više niko nije vodio računa. Podno prednjih vrata, kameno stepenište, ispucalo od mraza, koga su čuvali kopriva i kupinovo žbunje, kao da je predstavljalo prag očaja i smrti. Ali više od svega je atmosfera melanholije zračila iz tih golih, patiniranih prozora, čije su zavese nestale, stakla porazbijala kamenicama dečurlija, što je tuda prolazila, koji su otvarali pogled na tmurnu prazninu soba, poput otvorenih očiju lesa čija se duša ugasila. Prostrani vrt oko kuće odavao je sliku pustošenja. Ono što je nekada bilo cvetnjak sada se jedva razaznavalo pod podivljalim nakupinama korova; proždrljive biljke su progutale čitave staze, grmlje se preobratilo u karakter devičanske šume; bio sam suočen sa utiskom podivljale vegetacije kakav se može zateći na napuštenom groblju i sve to, tog dana, pod vlažnom senkom drevnog drveća čije je 93
poslednje lišće odnosio jesenji vetar dok je žalostivo cvileo svoju tužbalicu.
Dugo sam stajao tamo, okružen tim beznadnim jecajima koji kao da su dopirali iz
svega što me je okruživalo. Srce mi je otežalo od turobnog straha, sve jačeg nemira, a
opet me je nosilo plamteće sažaljenje, potreba da spoznam i osetim saosećanje sa svom nesrećom i patnjom koju sam mogao osetiti oko sebe. A onda, kada sam konačno
doneo odluku da pođem, i pošto sam dalje uz put primetio, na račvištu dva puta, neku
vrstu krčme, ubogo mesto gde se moglo kupiti piće, udoh, rešen da zadovoljim svoju radoznalost tako što ću navesti meštane na razgovor.
Jedina osoba koju sam zatekao bila je starica koja me je poslužila čašom piva, uz
popriličnu dozu žalopojki. Tužila se da se zakopala ovde, na ovom zaboravljenom putu,
kuda dnevno ne prođu ni dvojica biciklista. Govorila je besciljno, povezivala priču svog života, otkrila mi da je bila znana kao »mere Toussaint«, da je došla iz Vernona sa mužem da bi držala krčmu, da isprva stvari nisu išle tako rđavo, ali da je sve krenulo sa zla na gore otkako je postala udovica. Konačno, nakon te bujice reči, kada počeh da se
raspitujem o obližnoj kući, iznenada je postala mnogo podozrivija, posmatrala me je sumnjičavim pogledom, kao da pokušavam da joj oduzmem neku užasnu tajnu.
»Oh, mislite 'La Sauvagiere—, kuća duhova, kako je zovu u ovim krajevima... Ništa
vam ja ne znam o tome, Monsieur. To vam je bilo pre mnogo vremena. Sledećeg Uskrsa
biće trideseta godina otkako sam ovde, a sve to se dogodilo pre više od četrdeset godina. Kada smo se mi doselili, kuća je već bila manje ili više u stanju u kakvom je sada vidite. Prolaze leta i zime, a niko ne može videti da se išta tuda kreće, osim kada povremeno iz zidova ispadne neki kamen«.
»Ali«, pitao sam ja, »zašto je neko nije već kupio, pošto je na prodaju?«
»Oh, zašto, doista? Otkud ja to znam?... ionako se toliko govorka...
Mora da sam na kraju pridobio njeno poverenje, a potom je bilo jasno da je jedva
čekala da me izvesti o čemu to ljudi pričaju. Najpre mi je rekla kako se nijedna od devojaka iz sela ne bi usudila da zađe u okolinu »La Sauvagiere« nakon sumraka, zbog
toga što se govorkalo da se tamo noću vraća i poseda je neka jadna duša. Kada sam izrazio iznenađenje što se u takvu priču veruje tako blizu Pariza, samo je slegnula ramenima, najpre se trudeći da izgleda kao da je se to ne tiče, ali ne zadugo potom već je otkrivala svoj neizgovoreni užas.
»Ali obratite samo pažnju na činjenice, Monsieur. Zbog čega nije nikada prodata?
Viđala sam ja nesuđene kupce kako dolaze i odlaze, ali su uvek išli odavde brže nego što su stigli, i niko se nije vratio po drugi put. A ja da vam kažem jednu stvar koju znam zasigurno, kada se neki posetilac i usudi da zađe u tu kuću, počnu da se događaju neobične stvari: vrata se sa treskom zatvaraju sama od sebe, kao da duva kakav užasni
vetar; iz podruma se ore plač, naricanje i jecaji; a ako se ko usudi da ostane duže, neki glas, koji srce para, počne da zaziva ponovo i ponovo: Angelina! Angelina! tako žalobnim tonom kao da će vam slediti krv u žilama... To što vam pričam proverene su
činjenice. Niko ih neće poricati.«
Uveravam vas da su i moja osećanja počela da se komešaju i da sam osetio trnce
niz kičmu.
»Ali ko je ta Angelina?«
»Vidim, Monsieur, da ste odlučili da saznate čitavu priču, iako vam moram ponovo
reći da ja lično stvarno ništa ne znam.«
Ipak je produžila, da bi mi na kraju rekla sve. Pre nekih četrdeset godina, tamo 1858, baš u vreme kada je pobedonosno drugo carstvo održavalo proslavu za
proslavom, gospodin de G‐, koji je radio u Tuileries Palace, izgubio je ženu. Sa sobom je 94
imao kćerku, staru desetak godina, po imenu Angelina, neopisivo lepu, živu sliku svoje
matere. Dve godina nakon toga, Monsieur de G‐ ponovo se venčao, a njegova druga žena bila je još jedna poznata lepotica, udovica nekog generala. Navodno se nakon tog
drugog venčanja rodila strašna ljubomora između Angeline i njene maćehe; pr
va je bila
ophrvana bolom kada je videla kako joj je majka već zaboravljena, dok je njeno mesto u
porodici tako brzo ukrao neko potpuno stran; drugu je do ludila dovodila misao da pred
sobom neprekidno mora da ima živi portret žene koju, pribojavala se, nikada neće moći
da progna u zaborav. 'La Sauvagiere' pripadala je novoj Madame de G‐, i tako se tu desilo, govorila je priča, da je jedne večeri, videvši kako otac sa ljubavlju grli svoju kćerku, u ljubomornom besu zadala devojčici takav udarac da se jadno dete srušilo na
pod mrtvo, slomljenog vrata. Kraj priče je grozan. Preneraženi otac odlučio je da lično sahrani ćerku u jednom od podruma kuće, ne bi li spasao ubicu. Telo devojčice ostalo je skriveno tamo godinama, dok se svima poturala priča da je ova otišla da živi kod jedne
rođake. A onda, jednog dana, zavijanje psa koga su zatekli da grozničavo greba po tlu
uzrokovalo je da zločin bude obelodanjen, iako su vlasti Tuileriesa zataškale skandal oko tog otkrića. Sada su i gospodin i gospođa de G‐ bili mrtvi, ali se Angelina vraćala svake noći da bi se javila žalobnom glasu koji ju je prizivao iz onog misterioznog sveta onostran tame.
»Niko neće poricati to što sam vam ispričala«, zaključila je starica. »Sve vam je isto
toliko živa istina kao što ja sada stojim pred vama.«
Sa grozom sam saslušao njenu priču, njena mi je neuverljivost smetala, ali me je
ipak zarobila tamna i silovita posebnost drame. Čuo sam za gospodina de G‐, činilo mi
se da sam čuo da se ponovo oženio i da ga je zadesila porodična tragedija. Da li je onda ovo bilo istina? Kakva dirljiva i tragična priča, što otkriva ljudske strasti dovedene do mahnitog ludila, o najužasnijem zločinu iz strasti koji se da zamisliti: devojčicu lepu poput letnjeg dana, voljenu i paženu, ubila je njena maćeha, a zatim ju je rođeni otac
zakopao u uglu podruma! Kakav neizmerni užas! Želeo sam da čujem još, da
razgovaram o tome, ali rekoh sebi, čemu? Zašto se ne rastati sa tim cvetom narodne mašte, s ovom jezivom pričom?
Kada se popeh na bicikl, poslednji put sam pogledao u pravcu »La Sauvagiere«.
Padala je noć i napuštena kuća uzvraćala mi je pogled beživotnim očima svojih turobnih, praznih prozora, dok je jesenji vetar jecao žalopojku pod stablima sa kojih je opadalo lišće.
2.
Zbog čega je ta priča morala da se ukotvi u mom umu do te mere da je postala neka vrsta opsesije? To je jedna od onih misterija razuma koje je teško razjasniti. Zalud sam govorio sebi da su takvi mitovi neobično česti u seoskim sredinama, da ovaj ne bi ni zbog čega trebalo da me zanima. I pored svega toga, mrtvo dete opsedalo mi je misli:
slatka, tragična Angelina, koju je svake noći tokom četrdeset godina zazivao glas koji je jecao po praznim sobama napuštene kuće.
I tako, tokom prva dva meseca zime, dao sam se u potragu. Očigledno, ako bi se
ikada razglasio takav nestanak, tako dramatičan događaj, novine iz tog doba sigurno bi
progovorile koju reč o njemu. Bez uspeha sam tragao po kolekcijama Narodne
biblioteke: nije bilo ni retka koji se mogao povezati sa takvom pričom. Zatim sam se raspitivao kod ljudi koji su mogli znati nešto, koji su radili u Tuileriesu: niko od njih nije 95
mogao da mi pruži jasan odgovor — dolazio sam samo do protivurečnih informacija.
Zapravo, izgubio sam svaku nadu da ću otkriti istinu, iako me je misterija i dalje mučila, kada me je jednog jura sudbina navela na novi trag.
Imao sam naviku da svake dve ili tri nedelje, iz osećanja prijateljstva, poštovanja i
divljenja, idem u posete starom pesniku V‐, koji je umro prošlog aprila u sedamdesetoj
godini. Tokom mnogo godina, noge su mu bile paralizovane i bio je vezan za invalidska
kolica u svom malom studiju u Rue de Assas, čiji prozor je gledao na Luksemburšku baštu. Bližio se kraju života koji je posvetio snivanju: živeo je u mašti i stvorio je sebi palatu iz bajke u kojoj je, daleko od stvarnog sveta, voleo i patio. Ko se od nas ne seća njegovog prijatnog, lomnog lica, bele kose i dečijih kovrdža. Bledoplavih očiju punih mladalačke nevinosti? Bilo bi greška reći da nikada nije govorio istinu, ali stoji činjenica da je neprekidno izmišljao nove stvari, sa posledicom da se kod njega nikada nije znalo gde se prekida stvarnost a gde počinje iluzija. Bi je drag starac, koji je davno prestao da učestvuje u svakidašnjem životu, ali čiji razgovori su često umeli da me dirnu kao nejasno, blago razotkrivanje neznanog.
I tako se nađoh jednog dana u razgovoru sa njim pokraj prozora u njegovoj malo]
sobi, dok nas je, kao i uvek, grejala rasplamsala vatra. Napolju je bio najoštriji mraz, tako da je Luksemburška bašta prestavljala snežno beli ćilim, prostrano obzorje netaknute čistoće. Iz nekog razloga, iznenada počeh da mu pripovedam o »La
Sauvagiere« i priči koja me je još uvek opsedala: o očevom ponovnom venčanju, užasnoj ljubomori maćehe prema devojčici koja je bila živa slika majke, tajnoj sahrani u podrumu. Slušao me je sa istim onim smirenim osmehom koji mu je bio na licu čak i dok je bio tužan. Usledila je tišina; njegove bledoplave oči gledale su u daljinu, preko belih prostranstava Luksemburške bašte, a senka njegovog pogleda kao da je nejasno
podrhtavala oko njega.
»Dobro sam poznavao gospodina de G‐«, rekao je lagano. »Znao sam njegovu prvu
suprugu, božanski prekrasnu ženu; poznavao sam mu i drugu suprugu, čija je lepota bila
isto tako zaslepljujuća u svakom pogledu; i strasno sam voleo obe, iako to nikada nikome nisam otkrio. Znao sam i Angelinu, koja je bila još dražesnija i koju bi svaki čovjek obožavao dok bi mu sedela na kolenima... Ali stvari se nisu odigrale baš tako kako si rekao.«
Uzbudih se. Da li je to preda mnom bila neočekivana istina zbog koje sam počeo
da očajavam i da sumnjam da ću je ikada spoznati? Da li se upravo pripremao trenutak
kada ću otkriti sve? Najpre sam bio više nego spreman da poverujem u ono što se spremao da mi ispriča i odvratih mu: »Oh, dragi moj prijatelju, kakvu bi mi uslugu učinio! Najzad ćeš doneti olakšanje mojoj jadnoj glavi. Ispričaj mi brzo, moram da saznam sve.«
Ali on me nije slušao; još uvek je rasejano gledao u daljinu. Kada je najzad progovorio, bilo je to kao u snu, kao da stvara bića i stvari o kojima mi je govorio.
»Angelina je u dvanaestoj godini već posedovala žensku moć da voli, sa svom sposobnošću da oseća radost i bol. Tu je ona postala bolesno ljubomorna na očevu novu ženu koju je viđala svakodnevno u njegovom naručju. Patila je kada bi ugledala to
užasno izdajstvo koje je predstavljao novi par. Oni nisu više bili. u sukobu sa njenom majkom, ona je sama patila, njeno je srce ranjavano. Svake noći čula je majku kako je
priziva iz groba; i jedne noći, rešena da joj se ponovo pridruži, nesposobna da i dalje trpi bol, već ubijana prekomernom ljubavlju, ta devojčica od dvanaest godina zabila je
sebi nož u srce.«
Uzviknuo sam: »Blagi bože! Ta zar je to moguće?«
96
Produžio je kao da me ne čuje. »Zamisli taj užas, tu grozu, kada su gospodin i gospoda de G‐ sledećeg jutra otkrili Angelinu u postelju, noža zarivenog u grudi sve do drške. Upravo su se pripremali da pođu sledećeg dana u Italiju i u kući nije bilo nikoga osim stare služavke koja je pazila dete. U panici da bi mogli njih optužiti za zločin, naterali su staru služavku da im pomogne da zakopaju mlado telo; ali, u stvari, sahranili su ga u uglu staklene bašte iza kuće, u podnožju ogromnog pomorandžinog drveta. A tamo je i pronađemo kada je, nakon smrti oba roditelja, stara služavka ispričala svoju
priču.«
Tog trenutka u um mi zadoše sumnje i ja ga pogledah bojažljivo, pitajući se da li on
to izmišlja.
»Ali«, pitao sam, »ti znači veruješ da se Angelina vraća svake noći da bi odgovorila
na taj plač što cepa srce i koji pripada tajanstvenom glasu koji je zaziva?«
»Da se vraća, moj prijatelj
u? Ah, ali svi se vraćaju. Zašto se duša jadnog deteta ne
bi ponovo nastanila na mestu gde je volela i patila? Ukoliko je glas zaziva, znači da život za nju još nije počeo; ali hoće, u to budi uveren, jer sve uvek počinje iznova, život se nikada ne gubi, ni lepota... Angelina! Angelina! Angelina! Jednog dana, ona će ponovo
živeti na suncu i među cvećem.«
Nakon svega toga, nisam bio ni ubeden ni primiren. Moj stari prijatelj V‐, dete-pesnik, nije učinio ništa osim što je još povećao moj nemir. Bilo je očigledno da je izmišljao. Ipak, poput svih proroka, možda je bio sposoban da oplemeni istinu?
»Siguran si da je sve što si mi ispričao sušta istina?« Drznuh se da ga upitam uz smeh.
»Razume se da je istina. Nije li istina sve pred licem beskraja?«
Više ga nikada nisam video, jer sam ubrzo potom bio primoran da napustim Pariz.
Ali on će uvek ostati u mojim mislima, njegov zamišljeni pogled izgubljen u belom prostranstvu Luksemburške bašte, tako smiren u uverenosti u svoj beskrajni san, dok sam ja još uvek bio mučen željom da jednom za svagda ustanovim tu varljivu pojavu,
istinu.
3.
Prošla je godina i po. Bio sam primoran da pođem na put. U životu me je zadesilo mnogo radosti i mnogo bola što potiču sa olujnog mora koje nas sve nosi do neznanih
obala. Ali njega sam čuo uvek iznova, u određeni čas, najpre iz daljine, da bi zatim prodro u moju svest, taj očajnički krik: »Angelina! Angelina! Angelina!« Ostavio mi be
uzdrhtalog, punog novih sumnji, mučenog željom da saznam. Nisam mogao da
zaboravim, a nema ničega goreg od pakla neizvesnosti.
Ne umem da kažem kako se desilo da sam se jedne veličanstvene junske večeri zatekao ponovo na biciklu na napuštenom puteljku pokraj »la Sauvagiere«. Jesam li svesno želeo da je ponovo vidim? Ili me je to instinkt uputio da skrenem sa glavnog puta i da se vratim u ove krajeve? Bilo je blizu osam sati, ali na kraju jednog od najdužih dna u godini nebo je još uvek bilo blistavo od sunca koje je trijumfalno zalazilo, bez oblačka, u beskonačnosti azurnoplavog i zlatnog. A kako je sladak i mirisav bio vazduh, kako prekrasni mirisi drveća i trave, kakvo je prefinjeno uživanje pružala neizmerna mirnoća livada!
