by MoZarD
kada mu je videla lice, a Juliano Erdober Ris bio je prisiljen da mu strpljivo objašnjava da bi takve izmene odložile plan za najmanje mesec dana, budući da su inteligentni sistemi za upravljanje praktično neodvojivi deo organizma letelice.
Ali Starbola je bio jedan od najstarijih pripadnika ekipe besmrtnih; doslovce je proveo vekove u obličju deteta, jer je kompjuterska matrica sve to vreme održavala njegov prvobitni lik desetogodišnjeg dečaka, kakav je bio u trenutku pogibije. Juliano Erdober Ris ponekad je zaticao sebe da se pita šta je to još u Starboli tokom neizrecivo dugog zarobljeništva u kompjuterskoj matrici ostalo nedoraslo osim tela.
Sada je i to bilo u redu, nekoliko dana psovanja i gunđanja bilo je dovoljno da se
Starbola pomiri sa kibernetskim funkcijama letelice, mada je za to bio najzaslužniji trenutak u kome je večiti dečak saznao njene taktičke podatke. A i trebalo je, pomisli Ris. Sve letelice bile su pravo čudo savremene tehnike; bile su opremljene svim zamislivim zaštitnim i odbrambenim sistemima i mogle su neograničeno dugo boraviti u
na primer, fotosferi osrednjeg sunca. Krećemo na Oko Zmije opremljeni najtežom artiljerijom, pomisli on. Pitanje je hoće li sve mere opreza biti dovoljne ili će se raspasti u istom trenutku kad stignemo na cilj.
Opet mislim na to, reče on sebi. Uznemiren sam kao nikada u životu. Ne pomažu ni
pokušaji da skrenem misli na neku drugu temu. Strah je pred polazak bio savršeno normalna stvar; samo se mašina ne bi bojala putovanja na mesto koje je toliko vremena
važilo za najopasniji deo univerzuma. Ali stvar nije bila u tome. Julijano Erdober Ris je i ranije odlazio u misije u kojima je postojala mala verovatnoća da će se izvući čitav. Ipak, nikada se nije osećao ovako. Zapravo, skoro nikad. To što se sećao kada je prvi put doživeo nešto slično ni izdaleka ga nije smirivalo. Uostalom, to što ga je držalo poslednjih nekoliko dana i kulminiralo u ovim trenucima neposredno pred polazak manje je bilo bojazan a više fatalistička svest o neizbežnoj propasti. Pokušavao je da je odagna od sebe i nije uspevao, svest se oformila u čvrsto uverenje da ih na cilju čeka uništenje.
Prvi i jedini put u životu se tako osetio u svojoj četrdeset devetoj godini, nekoliko
minuta pre smrti. Tada je bio zapovednik jedinica koje su branile grad Ano Poroja na obali Okeana Senki pred naletima automata Oka Zmije. Gradska difenzorska
postrojenja su otkazala i grad je ostao bez ikakve odbrane. Oko Zmije izazvalo je geoklizmičkim oružjem podmorski potres u Okeanu Senki i cunami je progutao grad Ano Poroja, zajedno sa celokupnim življem. Julijano Erdober Ris je tada postao deo kompjuterske matrice i na taj način preživeo sopstvenu smrt, ali košmarni prizori vodenog zida visokog preko devedeset metara, koji se poput planine nadnosio nad njihovim položajima, predstavljao je sliku koja ga je u kibernetskom zarobljeništvu noćima budila iz sna, a ono što je osetio tada, dok su sirene očajnički jaukale najavljujući opasnost, useklo mu se u pamćenje zauvek.
To se nikada nije ponovilo — do ovog trenutka.
Majko Zemljo, zar ću početi da verujem u zle slutnje, pomisli on. Sledeće bi bilo da
odem do neke dobre proročice i zavirim u kristalnu kuglu.
Sonde koje su sa Zemlje odlazile na Oko Zmije prolazile su kroz nekadašnju zonu
smrti bez ikakvih teškoća, setio se on. Nema nikakvih razloga da ne uspemo i mi.
Snimci koje su automati slali na Zemlju pokazivali su da je nekada grozničava aktivnost sveta kibernetskih naprava gotovo u potpunosti zamrla.
Greška je nagađati kada nemaš dovoljno podataka, pomisli Julijano Erdober Ris.
Zavrte glavom, kao da pokušava da se otrese crnih slutnji, i vide da je i ostalih šest letelica spremno, lebdele su neposredno iznad aerodromskog tla, malo uzdignutih vrhova. On izdade komandu da krenu na veću visinu. Aerodrom kao da se otkide od letelica i poče da klizi naniže, sve više iskošen, i Ris postade svestan čudnovate optičke varke na koju se nije mogao navići i pored bezbrojnih letova u gravitacionim klizačima
— činilo se kao da letelice nepomično vise u prostoru, dok se čitav svemir lagano 16
okreće oko njih. Duboko je udahnuo i proverio vreme: trenutak je gotovo došao.
Osećaj opasnosti kopao je ledenim kandžama po njegovim grudima. »Polazak«,
rekao je i aktivirao Galerkin‐Fikratinijev prenosnik.
Čim su letelice prešle u svet zvani Oko Zmije, Julijano Erdober Ris ugleda ispred sebe glatku i sivu površinu nečega što je podsećalo na beskonačni zid. Ispuštala je blagi plavi odsjaj i on je znao da je zaštićena moćnim difenzorskim poljem sila. Približavala im se nemogućom brzinom i on u magnovenju shvati da mala flota srlja pravo prema njoj
na putanji direktnog sudara.
OKO ZMIJE
Njegova prva reakcija bila je da pokuša da izbegne udarac. Motori zavriskaše kada je skrenuo sa ubrzanjem od trideset gravitacija; beskrajna površina poskoči i kao da stade da se okreće oko njega. Ali je prepreka bila ogromna. U trenutku shvati da ipak neće moći da je izbegne. Vrteći se oko sopstvene ose, kao da joj je pogon potpuno bez kontrole, letelica pogodi površinu zida brzinom puščanog taneta...
... i odbi se od njega ne zagrebavši ga. Julijano Erdober Ris je u trenutku sudara video da su zidovi kabine potamneli i pretvorili se u srebrnastu površinu u kojoj se svetio presijavalo kao u ogledalu, a onda se vrati normalna slika univerzuma, letelica se rikošetirala od neprobojne prepreke i sada se divljački vrtela oko sebe. On usredsredi svu pažnju na upravljanje i uspe da smanji ludačko kovitlanje. Još nekoliko sekundi prednji kraj letelice je precesirao sa krugovima od možda nekoliko metara u prečniku,
onda i to prestade i letelica mirno zaplovi paralelno sa beskonačnim zidom.
Uspaničio sam se, pomisli. U trenutku sudara uključili su se difenzorski štitovi letelice i na sebe primili svu energiju sudara. Nijednog trenutka nije postojala ni najmanja mogućnost da on bude povređen. Tehnika je funkcionisala bez greške i zaštitila ga pred opasnostima koje je doneo prvi dodir sa Okom Zmije.
Julijano Erdober Ris se upita šta se dogodilo sa ostalim članovima ekspedicije. On
posla poruku automatu i u istom trenutku ostalih šest letelica oko njega bilo je prikazano stilizovanim crvenim krugovima koji su blistali na pozadini beskrajnog zida.
Vide da je većina članova ekspedicije reagovala na sličan način kao on. Za trenutak
nije mogao da nađe letelicu Vermera Ahale, onda je opazi i shvati da se ona jedina zadržala na prvobitnom kursu. Mladić je očigledno reagovao preciznije od svih i uspeo u potpunosti da izbegne sudar. Sada je lebdeo na možda dva kilometra od ostalih i, dok
ga je Julijano Erdober Ris posmatrao, on uključi pomoćne motore i polako, lenjo poče
da im se približava. Starbolina letelica još uvek se vrtela oko sebe i Ris vide da se pored nje nalazi druga — prepoznao je oznaku Olme Onole — koja mu je pomagala da zaustavi rotaciju. Tvrdoglavo dete‐starac očigledno je po‐kušavalo da se iz škripca izvuče isključivo korišćenjem ručnih komandi.
Ali sve su letelice bile na broju. On odahnu.
»Zna li neko da mi kaže šta se tačno dogodilo?«, upita on.
»Zid sfere«, reče glas Olme Onole.
»Molim?«
»Naleteli smo na spoljašnji zid Dajsonove sfere koja sačinjava Oko Zmije«,
progundao je Starbola, koji je najzad uspeo da se zaustavi. »Zbog nečega smo u potpu‐
nosti promašili kiboršku zonu i našli se nekoliko stotina hiljada kilometara dalje, u blizini matičnog sveta. Brzina kojom smo naleteli na spoljašnji zid predstavlja očigledno razliku između brzine kretanja Zemlje i Oka Zmije.«
»Ali to je nemoguće«, rekao je glas Vermera Ahale. »Te dve brzine moraju biti jednake.«
»Bile su jednake«, ispravi ga Starbola. »Ja vidim samo jedno objašnjenje za ovakvo 17
stanje stvari.«
»Da?«, Rekao je Julijano Erdober Ris.
»Nešto je poremetilo kretanje sistema Oka Zmije. Brzina kojom se Dajsonova sfera
kreće u odnosu na Zemlj
u verovatno je ona kojom je Oko Zmije izbačeno iz ravnotežnog
položaja. To objašnjava i zbog čega ga nismo našli tamo gde bi prema proračunima trebalo da se nalazi.«
»Čekaj malo«, pobuni se Julijano Erdober Ris. »Ti misliš da je nešto pomerilo čitav jedan zvezdani sistem! Jesi li svestan kolike su mase u pitanju?« On zamisli kuglu prečnika tri stotine miliona kilometara koja je predstavljala Oko Zmije i koja je verovatno imala masu jednog Sunca. »To uopšte nije moguće!«
»Nije ništa manje moguće od veštačkog stvaranja tog istog sveta«, reče Starbola.
»Verovatno je uzrok pomeranja isti onaj koji je prekinuo aktivnost čitavog Oka Zmije.
Radna hipoteza još uvek glasi da se radi o preopterećenju energetskih postrojenja kiborškog sveta. Ali, iskreno, nemam ni najbližu predstavu šta je stvarno u pitanju«. On za trenutak zastade. Kada je ponovo progovorio, glas mu je zvučao umorno. »U ovom
sistemu postoji nešto što bez po muke izbacuje čitave svetove iz orbita — a mi mu idemo pravo u susret. «
GVOZDENI KANJON
Provera novog položaja zemaljsko‐kernlanđanske flote pokazala je da se nalaze na manje od sto dvadeset hiljada kilometara od ulaza kroz koji su pre polaska planirali da prodru u kiborški svet. Julijano Erdober Ris smesta je dao naredbu i pošli su tamo najkraćom putanjom. U bezvazdušnom prostoru spoljašnjeg ruba, letelice su mogle da
razviju maksimalnu brzinu i on je očekivao da će na cilju biti u roku od četiri do pet sati.
Sve pod uslovom, pomislio je, da nas putem ništa ne zadrži. Sudar je poslužio kao
opomena da o kiborškom svetu gotovo ništa ne znaju i da se trenutno bezbedna situacija može izmeniti za tren oka.
Kroz otvor prema kome su trenutno išli prošla je i Ana Ahala, seti se Ris. Snimci koje je poslala prikazivali su sablasne konvoje letelica koje su kuljale iz Dajsonove sfere i vraćale se u nju, neobično nalik roju crnih stršljenova ubica. Sada se nigde nije mogla videti ni jedna jedina naprava Oka Zmije i čitava okolina je bila sablasno pusta. Utoliko su naše sonde bile u pravu, pomisli Ris. Nešto je u trenutku zaustavilo čitav taj neizmerno moćni sistem. Krah energetskih postrojenja ili nešto drugo. Nešto, kako je Starbola rekao, što može da pomera čitave zvezdane sisteme. On oseti kako se u njega
ponovo uvlači zla slutnja. Otvor prolaza približavao se po‐stojanom brzinom od dvadeset i devet hiljada kilometara na sat.
Nešto se pojavi na rubu Risovog vidnog polja i on smesta upravi osmatračke sisteme letelice na to mesto. Na površini Dajsonove afere pojavila se svetla mrlja oko koje kao da su se vijorili plamenovi — ali pogrešne boje, jer je čitav prizor bio u različitim nijansama sive. On zatraži uvećanje slike i trenutak kasnije posmatrao je gejzir koji je visoko šikljao iz podnog materijala sfere. Rubovi gejzira bili su okruženi nečim svetlim, što je podsećalo na kovitlac snežnih pahulja i Julijano Erdober Ris shvati da posmatra otvor na tlu Dajsonove sfere kroz koji je silovito izbijao vazduh iz njene unutrašnjosti, nalik na erupciju. Beli oblak oko njega predstavljao je kondenzovanu vodenu paru i različite predmete izbačene sa velikim ubrzanjem. On zaprepašćeno shvati da rupa ima više stotina metara u prečniku. To je rečitije od svega govorilo da je kibernetska zajednica Oka Zmije doživela brz i potpun pad — u protivnom,
mnogobrojne autonomne robotske jedinice za tili čas bi se pobrinule da otvor bude zakrpljen, a uzročnik uništen. Ali na snimcima Ane Ahale činilo se da robotskih jedinica ima bezbroj. Šta je moglo da zaustavi stotine milijardi ratnih naprava, upita se Julijano 18
Erdober Ris. Šta je bilo dovoljno jako da sruši čitav univerzum namenjen uništavanju?
Šta god bilo, pomisli Ris, možda je još uvek aktivno. Možda sada čeka samo na nas.
»Rise«, rekao je glas Olme Onole. »Ispred nas.«
Plavo svetlucanje difenzora proširilo se u polukrugu od nekoliko desetina
kilometara, a u središtu toga svetlucala je iskričava zvezda. Otvor koji smo tražili, pomisli Julijano Erdober Ris.
Sve letelice kao jedna obrušiše se prema ulazu u Dajsonovu sferu. Predvodila ih je
Vermerova, sa simbolom crvenog zmaja na boku. Trenutak kasnije, polupropusni
difenzor kao da blesnu i Kernlanđanin se obre na drugoj strani.
Jedan trenutak u etru je vladala potpuna tišina. Julijano Erdober Ris primeti da je i
nehotice zadržao dah. Onda sa druge strane dopre mirni glas Vermera Ahale. »Sve je u
redu. Ova strana je čista.«
Otvor ulaza lagano se uvećavao pred Julijanom Erdoberom Risom, a onda se u poslednjih nekoliko sekundi naglo naduva, poput vatrene kugle eksplozije, i letelica se nađe na drugoj strani.
Perspektiva se, najednom, potpuno izmeni i Julijano Erdober Ris oseti snažnu vrtoglavicu. Začu kako Starbola psuje sebi u bradu. Letelice koje su, trenutak ranije, strmoglavo padale sada su odjednom jurile pravo uvis, nakon što su izbile iz otvora u tlu okruženog crnim, kao zarđalim metalnim konstrukcijama. Kabina se automatski
zamračila da bi zaustavila blistave zrake podnevnog sunca, ali Ris i pored toga oseti da je zaslepljen.
»Da li je sve u redu?«, pitao je on, osećajući kako mu se niz obraze slivaju suze.
»Đavolji svet«, progunda Starbola.
Julijano Erdober Ris izravna letelicu i zaputi se »gore«, prema severu Dajsonove sfere, zapravo, imaginarnoj tački kroz koju je prolazila produžena osa matičnog sunca.
Tražio je orijentire na osnovu kojih bi mogao da utvrdi položaj u odnosu na karte napravljene prema snimcima Ane Ahale. Veštački pejsaž, reče Ris sebi dok je osmatrao čelična brda i doline, što su ispunjavali prostor oko njega, činilo se, do samog kraja univerzuma.
Na jednom delu pejsaža koji je, čudnovato, delovao udubljeno, kao da se letelice
nalaze usred beskrajne činije po kojoj su bili iscrtani delovi građevina i geografije, Julijano Erdober Ris ugleda neobičnu tvorevinu u obliku nepravilne petokrake zvezde.
On uputi kompjuteru nečujnu naredbu da odredi položaj letelica na osnovu karata čiju
je izradu omogućilo snimanje Ane Ahale.
Obazro se i spazio letelicu Vermera Ahale kako leti nisko između kompleksa crnih,
gromadnih zgrada, gotovo im dodirujući zidove. Zausti da mu kaže da se popne na sigurniju visinu, a onda oseti udar vetra koji trže letelicu i gotovo mu oduže kontrolu nad njom, pa se brže‐bolje spusti do mladog Kerlanđanina. Krajičkom oka vide da ga ostali slede.
I to je bilo sve. Mala flota je letela kroz veštački kanjon čije su zidove činile crne, kao ugljenisane mašine, a ništa oko njih se nije micalo. Duboko ispod letelice, Ris ugleda nešto što je ličilo na prašnjavi talog, a kada je uvećao taj deo slike shvati da se radi o hrpama različitih pseudoživih automata, kiborela i fantomizera koji su ležali pokidanih udova i zdrobljenih oklopa, razbacani jedni preko drugih, nepokretni.
Ali materijal oklopa kiborela je čvršći od dijamanta, seti se on. Nasumce je usmeravao kamere ka različitim delovima gvozdenog kanjona i odašiljao slike prema Zemlji. Pokuša da smisli neko objašnjenje i shvati da ne uspeva.
»Ne shvatam ulogu vetrova«, reče glas Vermera Ahale.
»Ha?« Reče Ris, prenut iz razmišljanja.
»Stanovnici Oka Zmije stvorili su ovaj svet po svojoj meri. Kao skladište vojne opreme i logor. Čitava konstrukcija Dajsonove sfere ima jasnu ratnu ulogu. Ne shvatam
zbog čega su bili potrebni uragani.«
19
»I nisu«, javi se Starbola.
»Ne razumem.«
»Uragani su skorašnjeg porekla. Pojava koja je nedavno pomerila sistem morala je
pri tom izazvati određeno ubrzanje. Mase vazduha nisu bile podjednako izložene sili i javile su se razlike u pritiscima. Pogledajte očitavanje barometara — ne bi me začudilo da u roku od pola sata ili sat dobijemo transonične vetrove.«
Julijano Erdober Ris se naježi na pomisao o olujama koje dostižu brzinu zvuka.
Jednim delom svesti nije prestajao da se divi analitičkoj veštini večitog deteta. Naravno, stvari
koje je on govorio izgledale su očigledne — nakon što ih kaže. Ali suština je bila da je staro‐mladi Kerlanđanin objašnjenja gotovo doslovce vadio iz šešira. Svežina deteta i iskustvo vekova — da li je u tome stvar? , upita se on.
»To znači da nećemo moći odmah na kružni let kao što smo pre polaska planirali«,
reče Julijano Erdober Ris. Već je i let pri rafalnom vetru reda veličine nekoliko stotina kilometara na čas bio izuzetno težak — a večiti dečak je nagovestio da će imati posla i sa olujama bliskim brzini zvuka.
»Promene na koje smo naišli svakako će izmeniti mnogo toga u našim planovima«,
reče Starbola ravnodušno.
Ris razmisli da uključi prognostički blok kiberautomata i odustade. Verovatno bi mu rekao isto što i Starbola.
Metalni kanjon kao da nije imao kraja. Ris primeti da je neprekidno iste širine, oko
dve stotine i pedeset metara. Zidove su činile potamnele metalne konstrukcije neverovatne složenosti koje su se preplitale u zidovima poput delova grotesknih organizama. Na mnogo mesta videli su se nedvosmisleni tragovi razaranja, kao da je kanjon doslovce prokopan kroz veštački pejsaž dejstvom neke nezamislive sile.
Jedan deo prizora pred njime zatrepta i Julijano Erdober Ris diže pogled.
Kompjuter je upravo našao trenutni položaj letelica prema snimcima koje je napravila
Ana Ahala. Ris se upita zbog čega mu je trebalo toliko vremena.
»Ovo nema mnogo smisla«, izjavi Starbola. »Znaš, Rise, s obzirom na dimenzije čitavog sveta, ovaj kanjon bi se lako mogao nastavljati milionima kilometara.«
Julijano Erdober Ris uzdahnu. I sam je pomišljao na to.
»Možda bismo mogli da se negde spustimo«, predloži Vermer Ahala. »U periodima
