by MoZarD
grada više nema tragova oštećenja; prizor je podsećao na Oko Zmije pre pada, onakvo
kakvog se Zemljanin sećao sa dokumentarnih ratnih snimaka.
I niko nije dolazio da ga dočeka. Ris shvati da se u njegovoj okolini i dalje nalaze
samo pomoćni mehanizmi, nigde nije bilo bića ili naprava dovoljno složenih za upravljanje čitavom menažerijom koja ga je okruživala. Nema gospodara Oka Zmije. A možda, prođe mu kroz glavu, susret sa njim uopšte nije ni bio planiran. Možda je mehanički dodo samo radio ono za šta je odranije programiran — da uhvati svako ljudsko biće na koje naiđe i da ga dovede. Nije bilo isključeno da su sve naprave koje ga okružuju odavno bez ikakave kontrole.
Pretrnu na misao koja mu prođe kroz glavu. Znao je da se u ratne naprave Oka Zmije ugrađuju delovi ljudskog nervnog sistema. Bilo je to ono što im je davalo neverovatnu samostalnosti sposobnost brzog odlučivanja. Šta ukoliko sam, pomisli Julijano Erdober Ris, stigao do jednog od centara u kojima se automatski obavlja takva ugradnja i koji je nekako nastavio da funkcioniše nakon pada civilizacije Oka? Bilo je poznato da je jedan broj ljudskih žrtava kibernetske civilizacije završio na takav način.
To bi značilo da ga je metalna ptica vodila čitavim putem sa samo jednim ciljem — da
bude ugrađen u ratnu mašineriju.
Samo mirno, pomisli Ris. Moje telo izdržalo bi sve torture kojima bih mogao biti podvrgnut u takvom centru.
Moje telo.
On se obazre i vide da mu se mehaničke ptice, koje su naknadno stigle, polako 34
približavaju. Krug između njih i naprave koju je jahao bio je sve manji.
Naglo donese odluku i baci se sa leđa dodoa koji je trčao. Bilo je to kao da je izleteo iz voza u punoj brzini. Silovito je tresnuo u metalno tlo i nastavio da se kotrlja, a kada se zaustavio, osećao se kao da mu je svaka koščica u telu slomljena. Digao se ječeći od bola, a njegov dodo napravi veliki krug i stade.
Koraknuo je nazad. Ptica je stajala i posmatrala ga kao da razmišlja šta bi s njim.
Ris se priseti šta je ne tako davno učinila demonima koji su ih napali.
Dodo se polako pokrenu prema njemu, a Ris se okrete i potrča koliko ga noge nose. Dve gvozdene ptice koje su ih pratile poslednjih nekoliko desetina kilometara skočiše sada pred njega i presekoše mu put.
Pokušao je da umakne u stranu, ali se i tamo pojavio metalni dodo i zatvorio mu
odstupnicu.
Ništa mi ne vredi, pomisli Ris. Znaju da im nikako ne mogu pobeći. Oko njega se
sakupilo već šest ili sedam metalnih ptica. Požali što nema u rukama bacač. Ne bi ih zaustavio, ali bi bar igru učinio zanimljivom.
Šta sada čekaju, zašto ne navale, pomisli.
Jedna od ptica se izdvoji i polako mu priđe. Prošlo je nekoliko sekundi pre nego što
je shvatio u šta zapravo gleda.
Na leđima metalnog dodoa sedelo je ljudsko biće.
Još jedan zarobljenik Oka Zmije, pomisli Julijano Erdober Ris.
Osoba na dodou bila je žena. Ris primeti da je odevena u kao krv crvenu odoru.
Kosa joj je bila kratka i crna, a koža joj se zlatasto presijavala pod zracima sunca Oka Zmije. Oči su joj bile dva komada plavog leda, prodorne i blage u isti mah. Njene usne razvukoše se u žalostiv osmeh i ona mu se obrati.
»Zdravo, savetniče Rise«, rekla je. »Dugo se nismo videli«.
CRV U BOŽANSKOJ JABUCI
Jedan trenutak Julijano Erdober Ris je raspravljao sa sobom da li sanja ili je poludeo.
Devojka siđe sa dodoa i stade ispred njega. Jedna kiborela sedela joj je na ramenu poput pripitomljenog sokola.
»Ana Anala«, reče Ris.
Bila je to zaista osoba koja je pre nekoliko meseci upućena sa Zemlje na kamikaze
misiju prema kiborškom svetu i od koje već toliko vremena nisu imali nikakvih vesti. Po svemu što je znao morala je biti mrtva. Ali ovo je naprosto nemoguće. Ovakve se slučajnosti ne dešavaju, pomisli Ris.
Zatim je poželeo da joj priđe, da je čvrsto zagrli, ali je zastao. Nešto u njenom izgledu nije se slagalo sa slikom koju je nosio u sebi. Bila je to osoba koju je dobro upoznao tokom događaja na Kernlandiji; bila je to žena s kojom je vodio ljubav, ali je sada u njenim očima video nešto strano, nešto što ga je potpuno paralisalo. Nešto se s njom desilo i pretvorilo je u osobu različitu od one koju je poznavao. Ko si ti, Ana Ahala, upita se.
Devojka priđe bliže. Ris vide da zlatasto prelivanje njene kože potiče od mreže difenzorskog polja koja joj je obavijala telo. Ta nemarno odevena figura bila je zaštićena energetskim oklopom dovoljno jakim da izdrži omanji nuklearni udar. Da li je to bila samo tvorevina Oka Zmije, opsena koja je uzela lik iz njegovog sećanja?
Kiborela se vinu u vazduh sa Aninog ramena. Devojka dođe do Risa i čvrsto ga zagrli. Difenzorski štit zapucketa.
»Nedostajao si mi«, reče ona.
»Ali, kako.. ?« rekao je.
»Sve u svoje vreme«, odvratila je. Pažnja joj nije bila u potpunosti okrenuta njemu,
35
kao da je neprestano na oprezu zbog nečega što ih okružuje. Jedan Kernlanđanin na oprezu? »Biće vremena i vremena za objašnjenja«, rekla je Ana Ahala. »Jesi li dovoljno odmoran da još malo jašeš?«
Nemo je klimnuo. Kuda da jašem, upita se.
Dodo sa tri brazde na boku mu priđe. Naprave koje su ih okruživale razdvojiše se i
otvoriše im put. Slušaju naredbe Ane Ahale, shvati Ris. On se pope na mehaničkog dodoa, a ovaj pođe u korak sa devojčinim. Polako je do Zemljaninovog uma dolazilo stvarno značenje onoga što je upravo video. On shvati da je najzad došao do gospodara
Oka Zmije koga je toliko želeo da sretne.
Gvozdene sekvoje oko njih zabrujaše oktavu više, a Ana podiže glavu. Ris se mogao
zakleti da je njenim licem prošao uznemiren izraz.
»Moram da idem, savetniče«, reče ona. »Tragač će te odneti tamo gde treba«. Ris
shvati da govori o mehaničkom dodou. »Ostali će ti objasniti sve što treba da znaš.«
»Ostali?« reče on.
»Da«, reče dečji glas.
Ris se osvrnu i ugleda Starbolu na leđima mehaničkog dodoa. Pokraj njega, na drugoj ptici, bila je Olma Onola. Malo dalje, na potpuno crnom dodou, Ris ugleda i Vermera Ahalu.
Svi su bili živi.
»Čekali smo još samo tebe da pođemo, generale Rise« reče Dete Večnosti: »Ovi krajevi se ne mogu nazvati bezbednim.«
Bez reči, Ana Ahala izmahnu rukama i vinu se u vazduh.
GOSPODAR SVEMIRA
»Svatićeš, naravno, da je sve ovo što nam se dogodilo poslednjih sati potpuno nemoguće«, reče Starbola, prateći pogledom telo Ane Ahale koje se pretvorilo u crnu
tačku na vedrom nebu. »Prema zakonu verovatnoće, na svetu velikom kao Oko Zmije,
ovakav susret nije se mogao odigrati ni za milion godina. Zato ćeš biti iznenađen kada vidiš koliko je objašnjenje jednostavno«.
Starbolin glas dopirao je iz minijaturne slušalce zataknute u uvo Julijana Erdobera
Risa. Dečak Večnosti dobacio mu je tu elektronsku spravicu nekoliko desetaka sekundi
ranije i smesta odjurio na svom dodou. Sada je četvoročlana grupa jahala punim galopom preko sterilnog pejsaža Oka Zmije na međusobnom rastojanju od po stotinjak
metara.
»Ako ga ne možeš pobediti, pridruži mu se«, mrmorio je Starbolin glas u uhu Julijana Erdobera Risa. »Ana Ahala svakako ne bi dugo opstala na svetu konstruisanom
za donošenje smrti. Ne zaboravi da je u vreme kada je ona stigla ovamo sva ta ubilačka kolekcija bila živa i aktivna.«
Dodoi su hitali šumom bakarnih tvorevina koje su podsećale na ogromne,
rascvetane hrizanteme. Čitav predeo oko njih mrmorio je hiljadama električnih zvukova. Živi metal, razmišljao je Julijano Erdober Ris.
»Ali ona nije ni pokušavala da se bori. Njeno telo sadržavalo je veliki procenat ugrađenih kibernetskih mehanizama kada je pošla na put« — čak ni sada iz glasa nije
&nbs
p; mogao da ukloni prezriv ton — »i Oko Zmije prihvatilo ju je kao deo sebe«.
Noge metalne ptice uz moćno dobovanje jurile su po opni veštačkog sveta. Julijano
Erdober Ris oseti vrtoglavicu. Činilo mu se da leti nad površinom prekrivenom šestougaonim pločama; troprugi dodo kao da nije ni dodirivao tlo.
»Ana Ahala sve nam je objasnila dok su automati prečešljavali okolinu u potrazi za
tobom. Ona se tako reći sjedinila s Okom Zmije, generale Rise. Njen um je i u ovom trenutku povezan sa sistemom ratnih kompjutera kiborškog sveta, istih onih mašina koje su stvarale fantomske replike čitavih svetova. Preko takve veze ona je u stanju da 36
naređuje svim aktivnim mehanizmima Oka Zmije. I zbog toga — gle!«
Kolona veštačkih dodoa uspori. Kretali su se pored nečega što je podsećalo na potok žućkastog ulja. Minijaturni automati trčali su po njegovim rubovima poput skupine buba‐švaba.
»Ana nas je upozorila na ovo«, reče Vermer Ahala.
»Zašto?« pitao je Zemljanin. »Šta je to?« Nos mu je ispunjavao zadah mašinskog
ulja i truleži.
»U blizini je pukao cevovod koji je sprovodio Ridli‐Šasetov molekularni rastvarač.
To je katalizatorska smeša koja razbija veze u molekulima.« reče Starbola. »Deluje kao veoma jaka kiselina, samo što se tokom procesa nagrizanja ne troši, budući da je njeno delovanje katalizatorsko. Ovi minijaturni automati sada pokušavaju da imobilišu tok silikonskom masom, pre nego što progrize put do dna sveta.«
Molekularna kiselina, pomisli Ris. Eto objašnjenja šta se nalazilo u kandžama napadača.
»Dakle, Anina veza s napravama ovog paklenog sveta«, govorio je Starbola. »Čim
smo stigli na kiborški svet, mehaničke sluge Ane Ahale obavestile su svoju gospodaricu o tome. Pokušala je da uspostavi kontakt sa nama u istom trenutku, ali ovaj svet je tako prokleto velik. Dok su njene sluge stigle do nas, veliki kopač je već desetkovao ekspediciju. Ostalo joj je samo da pošalje tragače i da se nada da će nas naći na vreme.
Faktor slučajnosti bio je potpuno isključen.«
»Starbola«, reče Julijano Erdober Ris, »zbog čega govoriš o stizanju na vreme? Šta
je to uznemirilo Anu Ahalu? Po svemu što si mi rekao, njene moći su sada doslovce božanske. Ko može da je ugrozi?«
»Ko je ugrozio Oko Zmije?«
»Ha?«
»Radi se o istoj sili, generale Rise, samo što smo mi bili previše zauzeti sopstvenim
problemima da bismo to shvatili. Šta je pomerilo Dajsonovu sferu Oka Zmije? Šta je uništilo mašinsku civilizaciju?«
»Zaključili smo da su energetska postrojenja popustila«, reče Julijano Erdober Ris.
»I pogrešili«, reče Starbola. »Objašnjenje je mnogo jednostavnije i ružnije. Radi se
o velikom projektu Oka Zmije, tvorevini zbog koje je čitav ovaj svet i konstruisan.«
»Um Milijarde?«
»Tačno tako, generale. Oko Zmije je uspešno završilo projekat sjedinjavanja sto trideset milijardi ljudskih umova u jedinstveno biće. Zar se nikome nije učinilo čudnim što je pad mašinske civilizacije usledio gotovo u istom trenutku?«
»Hoćeš da kažeš da je Oko Zmije uništilo samo sebe kada je dostiglo cilj?«
»Hoću da kažem da ga je Um Milijarde uništio!«
»Kako? Ne, čekaj — zašto?« Po svemu što znamo o njemu, pomisli Julijano
Erdober Ris, to... biće... trebalo bi da bude ravno božanstvu. Takva inteligencija jednostavno ne bi imala razloga da bude zla.
Zar ne?
»Ana Ahala ga naziva Vrtlogom; reče Starbola. Kada je Oko Zmije započelo proces, sto trideset milijardi njegovih žrtava počelo je da se stapa u jedinstveno biće. Svi oni su imali sopstvene ličnosti, svoja htenja, svoje mržnje i strahove. Kada je ujedinjavanje krenulo, njihove osobine počele su da se sudaraju, da protivureče jedna drugoj, da vuku svaka na svoju stranu. Vrlo brzo nastao je haos. Bio je to pravi košmar različitih ideja, stavova, htenja i želja, od kojih je samo jedno bilo zajedničko — preživeti. Zamisli šizofreniju, Rise, ali šizofreniju nastalu rascepom na sto trideset milijardi različitih ličnosti. Svetla i tamna strana Uma Milijarde uhvatile su se ukoštac u istom trenutku kada je ujedinjenje počelo. Dvoboj je bio nečujan i strašan.
Tamna je pobedila, Rise.
Gospodar univerzuma se zaista rodio, kao što je Oko Zmije zamišljalo, svemoćan,
37
nezamislivo inteligentan, ali i potpuno lud.
Tako je stvoren Vrtlog, zloduh vasione, biće svemoćno i zadojeno mržnjom u
svakom svom deliću. Tek što je rođen, ispoljio je dovoljno snage i zlobe da uništi čitav zvezdani sistem. Od tada do danas neprekidno raste i postaje sve moćniji. Njegovi pipci pružaju se preko paralelnih univerzuma i uskoro nijedno mesto pred njim neće biti bezbedno. Jednog dana naići će na ljudske svetove, na Zemlju, Ahriman, Veronu i sve
ostale. A tada će početi prava borba.«
SVETLO LJUBAVI
Mehaničke ptice ponovo su hitale punom brzinom i svet je odzvanjao od udaraca njihovih nogu. Ris ugleda zdanje prema kojem su jurili — bila je to divovska zgrada što se dizala iz više razdvojenih temelja, da bi se zatim spajala u jedno na nemogućoj visini.
Podsetila ga je na predimenzionirani, naopako okrenuti krin. Gornji zidovi bili su joj izbrazdani nečim što je neobično podsećalo na tragove moćnih zuba, i Julijano Erdober
Ris pretpostavi da se radi o posledicama udara materijala koji su naneli uragani.
»Vrtlog je naš ružan san«, rekao je Starbola. »Zamisli sve košmare, sve strahove,
svu bedu i očajanje milijardi ljudi skupljene u jednom, pročišćene do krajnjih granica i oslobođene. Vrtlog predstavlja tamnu stranu svakog čoveka, deo njegove svesti koji se
opire razumu i analizi, prvobitne užase koji vrebaju na rubu svesnog. Rasuto po mnogim svetovima, čovečanstvo je slavilo propast Oka Zmije. Ali Oko Zmije bilo je protivnik koji se može pobediti običnim oružjem, koliko god moćno i nemilosrdno bilo. Vrtlog je njegovo čedo, oživotvorena tama, daleko opakiji i moćniji protivnik nego što je Oko Zmije ikada bilo.«
Sve je to toliko veliko, pomisli Julijano Erdober Ris. Kladim se da ni on sam nije sasvim svestan prave težine reći koje izgovara. Možda je Ani pošlo za rukom da shvati
pravu prirodu novog napadača — sa svim umnim ojačanjima koja je, kako Starbola kaže, primetila na ovom svetu — a ovaj dečak‐starac sada ponavlja njena objašnjenja kao papagaj.
»Tokom svog boravka na Oku, Ana je posmatrala delovanje Vrtloga i analizirala zakonitosti njegovog ponašanja. Nijedno bezumlje nije bez metoda. Svojim moćima on
bi mogao da učini bilo šta, ali on se ograničio na vrlo specifično delovanje.
Da bi shvatio o čemu se radi, moraš imati u vidu da je kibernetski sistem koji ga je
rodio uvek bio rukovođen željom da na sopstveni demonski način, ne birajući sredstva,
ostvari novi korak u evoluciji čovečanstva. Moglo bi se reći da je to prihvatio i Vrtlog.
On, zapravo, ne želi da ubija, nego da stvara. Glavni cilj mu je uzvišen — pomaganje evolucije i života u borbi protiv entropije. Osim što on to čini na svoj način.«
Dodoi su se postojano približavali klinastom zdanju i Ris shvati da je ono još veće
nego što je očekivao. Od podnožja do vrha moralo je meriti desetine kilometara.
»Vrtlog je nematerijalan, generale. Ana kaže da više od svega podseća na
svetlosne likove koji se formiraju u skladu s nekakvim neopisivim zakonima na mestima
pod njegovim uticajem. On ne može da utiče na stvari fizički, već samo svojim...
nazovimo ga zračenjem.
Tu pojavu Ana Ahala je nazvala Svetlom ljubavi. Vrtlog se bori u korist evolucije i
njegovo zračenje izaziva preobražaje, pretvarajući mrtvo u živo. Kako to radi? Ana nam je govorila o nezamislivim stvarima. Obasja li Vrtlog kamen, njemu će narasti noge i on će uz kreštanje pobeći. Maglu će pretvoriti u oblak spora
ili virusa. Moguće je zamisliti zemaljska groblja iz kojih se pod dejstvom Svetla ljubavi podižu mrtvi. Ana nam je govorila šta se dogodilo sa stanovnicima Oka Zmije. Zamisli ljude koje obasja vrtlog i čija tela nakon toga počinju da se razmnožavaju pupljenjem, deobom, po kojima na sve strane niču hermafroditni polni organi. Proces je zahvatio dobar deo Dajsonove sfere.
Ni naša besmrtnost ne može nas zaštititi od takvog procesa, generale. Pred Vrtlogom 38
smo bespomoćni kao svako ljudsko biće.«
Ris se seti svog susreta u prvoj gvozdenoj šumi. Tada nije mogao da vidi jasno, ali
crni demoni protiv kojih se borio dobro su se slagali sa Starbolinim opisom. Sudeći po Starbolinim rečima, nekada su bili ljudska bića.
A kraken? Još jedno čedo Svetla ljubavi?
Topot nogu dodoa postepeno je zamirao. Julijano Erdober Ris siđe s mehaničkog
ata i dopusti da ga provedu kroz divovske metalne vratnice, tek tada primetivši koliko je iscrpljen. Njegov osećaj za čuđenje potpuno je zamro, zajedno sa sposobnošću da doživi ikakva osećanja. Na Oku Zmije sve je bilo predimenzionirano i u neskladu sa zdravim razumom. Svet konstruisan za donošenje smrti, pomisli on. Dobro je funkcionisao, čak i nakon svog uništenja.
Zgrada viša od Mont Everesta je i u predvorju bila prostranija od međunarodnog
aerodroma, ali bila je tamna i zaudarala je na mašinsko ulje i izgorelu plastiku. Odnekud se čulo potmulo tutnjanje, kao da u daljini stotine kovačkih čekića složno udaraju po gvozdenim zidovima. Mehanički dodo odvede Risa do prostorije koja je verovatno trebalo da mu posluži za odmor. Ugledao je nešto što ga je podsetilo na ležaj, smesta se bacio na njega i zaspao bez snova.
ANA
Probudio ga je zvuk nalik na siktanje. Bunovan, Ris je neko vreme bio ubeđen da se nalazi na obali rodnog Sredozemlja, među narovima i maslinama; upitao se gde li se krije zmija koju je upravo čuo. Sledećeg trenutka setio se gde je i već je bio na nogama, spreman da se suprotstavi svakom iskušenju koje ga može čekati. Krajičkom uma upitao
