by MoZarD
ostanite sa mnom!« Ovo nije noć koju treba provesti sam kunem se da ne mogu podneti pomisao da ostanem sam. Ne smete, ne možete me ostaviti samog ovde; ne mogu to više da podnesem!«
Njegovo nepovezano mrmljanje se stopilo sa grmljavinom i jekom; povukoh se i stadoh ispred njega. »Kontrolišite se«, savetovah mu. »Priznajte da je ovo podvala, smišljena prevara da biste zadovoljili svoju maštu.«
»Podvala? Prevara? Ostanite, i dokazaću vam da bez sumnje...« govoreći to,
Lanselot Kaning stade i otvori male fioke u zidu ispod i pored knjiga. »Ovim ću nagraditi vaše zanimanje za moju priču, i Poa«, mrmljao je. »Znajte da ste prvi koji posle mene
vidi ova blaga.«
Pružio mi je složene rukopise na čistom belom papiru — dokumenta pisana
mastilom koje je neodoljivo podsećalo na ono iz Plovili pisama. Strane su bile poređane u tabake, i za momenat sam preleteo preko naslova.
65
»Toplina ponoći Edgara Alana Poa«, pročitah naglas. »Kripta« prozborih. A onda,
»Dalje avanture Artura Gordona Pima«! U svojoj smušenosti zamalo ne ispustili dragocene stranice. »Jesu li ovo ono što se čini da jesu — neobjavljeni radovi Poa?«
Moj domaćin klimnu. »Neobjavljeni, nepronađeni, nepoznati — osim meni i
vama.«
»Ali to ne može biti«, protestovao sam. »Morali su biti bar negde pomenuti, u Poovim pismima savremenika. Morao bi postojati trag, zapis — bilo gde, bilo kakav, bilo kako.«
Grom je prekinuo moje reći, i odzvonio u odgovoru koji je Kaning vikao.
»Usuđujete se da mislite na obmanu? Onda poredite!« Stade ponovo i izvadi
fasciklu zastakljenih pisama. »Ovo — je li to originalan Poov rukopis? Pogledajte kaligrafiju pisama, onda rukopisa. Možete li reći da ih nije pisala ista ruka?«
Pogledah u rukopis, razmišljajući o mogućnosti manijačkog falsifikovanja. Da li je Lanselot Kaning, žrtva mentalnog oboljenja, mogao tako nepogrešivo imitirati Poovu ruku?
»Onda čitajte!« Kaning je vikao kroz gromove. »Čitajte, i potom se usudite da kažete da je to pisao neko drugi a ne Edgar Po, čiji se genije odupire vremenu i istraživačima!«
Pročitah svega red ili dva, držeći prvi rukopis blizu očima koje su treptale pod treperenjem sveća, ali čak i u polusvetlu primetih ono što mi je dokazalo čistu i nepobitnu istinu. Jer papir, neobično NEPOŽUTEO papir, nosio je vodeni žig sa imenom
današnje firme i godinom — 1949.
Odlažući tabak na stranu, pokušavah da se priberem udaljujući se od Lanselota Kaninga. Jer sada sam znao istinu; znao sam da stotinu godina posle smrti, senka Poovog duha živi u jadnom nerazumnom Kaningu. Inkarnacija, reinkarnacija, zovite to
kako hoćete, ali u svom pomućenom razumu, Kaning je bio Edgar Alan Po.
Zaglušna i naporna tutnjava gromova, koja je odjekivala u udaljenim delovima kuće pomešala se sa mojom unutrašnjom bezglasnom burom, kada sam se okrenuo i naglo napao svog domaćina.
»Priznajte« vikao sam. »Nije li istina se ste vi pisali ove priče, zamišljajući da ste u Poovom telu? Nije li istina da patite od vizija uzrokovanih dugom usamljenošću i neprestanim vraćanjem u prošlost i da ste stigli do stupnja na kom ste sebe ubedili da Po još uvek živi u vašoj ličnosti?«
Jako se stresao, a oko usana mu zatitra slab smešak kada je odgovorio. »Budalo!
Kažem vam da govorih istinu. Zar sumnjate u svoje osećaje? Ova kuća je stvarnost, Poova kolekcija postoji, priče postoje — postoje, kunem se, kao i telo u kripti ispod nas!«
Uzeh sa stola kutijicu i podigoh joj poklopac. »Nije tako«, odgovorih.«Rekli ste da
su vašeg dedu našli sa ovom kutijicom pritisnutom uz grudi, ispred vrata grobnice, i da u njoj beše Poov prah. Ipak ne možete poreći činjenicu da je kutijica prazna.« Besno se unesoh u njegovo lice. »Priznajte, priča je izmišljotina, fantazija. Poovo telo ne leži pod ovim krovom, niti su ovo njegovi neobjavljeni radovi, koje je za života napisao pa zaturio.«
»Sve što rekoste je istina.« Njegov smeh beše daleko od razumnog. »Praha nema
jer ga ja izvadih i upotrebih — jer sam u knjigama o magiji našao formulu, čaroliju pomoću koje mogoh obnoviti telo, povratiti u meso ostatke iz groba. Po ne LEŽI pod ovim krovom — on ŽIVI! A priče su njegovo POSTHUMNO DELO!«
Praćene gromom, njegove reči su se prelamale u mojoj svesti. »To je bio vrhunac i
svršetak mojih planova, mojih proučavanja, mog zadatka, mog života. Čarolijom 66
povratiti pravu dušu Edgara Alana Poa iz groba — odenuti je i oživeti u mesu — i ostaviti ga da smišlja i sanja i radi na svom delu u tajnim odajama koje izgradih u grobnici — to je ono što uradih. Ukrasti telo je samo jezovita šala — moje dostignuće je čista genijalnost!«
Daleka, šuplja, metalna, zvečeća a prigušena jeka pratila je njegove reči, pa se okrenuo ka vratima kabineta, zbog čega ne videh izraz na njegovom licu — a ni on ne
vide moju reakciju na njegovo buncanje.
Njegove reći su se jedva probijale do mojih ušiju od zaglušujuće tutnjave koja je sada nemilosrdno tresla kuću; u prozorima je zvečao vetar poigravajući se plamenom sveca u velikom srebrnom svećnjaku i dajući mučan utisak njegovom govoru.
»Pokazao bih vam ga, ali ne usuđujem se; jer on me mrzi koliko i sam život.
Zaključah ga u grobnici, samog jer povraćenima ne treba ni jela ni pića. I on tamo sedi, perom vuče po papiru, beskrajno, beskrajno iznoseći đavolske dokaze o svemu što je za
života predosećao i naslućivao, a za smrti upoznao.
Zar ne vidite tragediju mog poduhvata? Želeo sam da povratim njegov duh iz mrtvih, da svetu vratim njegov genij ‐ a ipak ove priče, ovi radovi su prepuni nepodnošljivog užasa. Oni ne mogu biti pokazani svetu, on ne može biti vraćen među
ljude; vraćao sam mrtvaca a sa njim vratih i plodove smrti!«
Jeka se ponovila kada sam krenuo ka vratima — krenuo, priznaću, da bih pobegao
iz te uklete kuće i od njenog ukletog gospodara.
Kaning me je ščepao za šaku, ruku, rame. »Ne možete otići!« vikao je kroz oluju.
»Govorim vam o njegovom begu, pa zar niste pretpostavili? Zar niste čuli kroz tutnjavu
— grebanje po vratima?«
Odgurnuh ga i on se spotače, rušeći svećnjak iza sebe, tako da je plamen uhvatio
zastore.
»Čekajte!« vikao je. »Zar ne čuste njegove korake na stepeništu? LUĐAČE, KAŽEM
VAM DA SADA STOJI PRED VRATIMA!«
Nalet vetra, huk plamena, oblak dima se uskovitla oko nas. Otvarajući velika klasična vrata na koja je pokazivao izleteh u hodnik.
Pišem o vetru, plamenu, dimu — koji su bili dovoljni da mi pomute vid. Pišem o
Kaningovim kricima, i tutnjavi jakoj toliko da je mogla da zagluši sve ostale zvuke.
Govorim o jezi koju je prouzrokovala užasnutost i očajanju dovoljnom da pomute razum.
I pored svega, nikad iz svog sećanja neću izbrisati ono što videh kada pobegoh kroz
vrata niz hodnik.
Tamo ispred vrata stajala je dostojanstvena figura u mrtvačkom pokrovu; suviše poznata figura, bledih crta, visokog podignutog čela, sa brkovima iznad usana. Videh ga tek na tren, u kojem se čovek — leš, prikaza, halucinacija, kako vam drago — pomeri ka odaji i pritisnu Kaninga uz svoje grudi u nerazdvojnom zagrljaju. Pripijene, dve figure se zateturaše ka plamenu koji se izdiže i zauvek ukloni preda mnom ovu sliku.
Iz te odaje, iz kuće, pobegoh preneražen. Oluja je još navaljivala u punoj jarosti, a
plamen se već bio proširio prekrivši celu kuću. Kaninga.
Odjednom staza preda mnom zasija čudnim svetlom, pa se okrenuh da vidim
odakle je neobični sjaj mogao doći — ali iza mene bio je tek plamen, rastući u natprirodnoj lepoti svojoj kako bi obuhvatio kuću i tajne čoveka koji je sakupio Poa.
67
68
U tavansku sobu uveo me je čovek inteligentnog izgleda i ozbiljnog držanja, sa nenapadno
m odećom i gvozdenosivom bradom, koji mi je govorio ovako:
»Da, on je ovde stanovao — ali ne preporučujem vam da išta preduzimate.
Radoznalost čini neodgovornim. Mi nikad ne zalazimo ovamo noću, a sobu održavamo
u ovakvom stanju samo zato što je to bila njegova volja. Znate šta je on učinio. To grozno društvo je najzad preuzelo vlast, i mi ne znamo gde je sahranjen. Tom društvu ni zakon, niti išta drugo, nije moglo stati na put.«
»Nadam se da nećete ostati posle sutona. I preklinjem vas da ostavite na miru onu
stvarčicu na stolu — onu koja liči na kutiju šibica. Ne znamo šta je to, ali podozrevamo da je u nekoj vezi sa onim što je on učinio. Čak izbegavamo da duže vremena netremice
gledamo u tom pravcu.«
Posle nekog vremena, ovaj čovek me je ostavio samog u toj sobi u potkrovlju. Bila
je vrlo pohabana i prašna, imala je samo primitivan nameštaj, ali njena urednost je pokazivala da tu nije stanovao neki žitelj sirotinjskih udžerica. Postojala je u njoj polica prepuna teoloških i klasičnih knjiga, kao i druga sa raspravama o magiji — Paracelzus, Albertus Magnus, Trithemius, Hermes Trismegistus, Borelus — i sa knjigama pisanim čudnim alfabetom tako da naslove nisam mogao dešifrovati. Nameštaj je bio veoma jednostavan. U sobi su postojala i vrata, ali ta su vodila samo u nišu. Izaći iz sobe bilo je moguće samo kroz otvor na podu do koga je vodilo grubo, strmo stepenište. Prozori su
bili od okruglih, debelih staklenih pločica, a crne hrastove grede ukazivale su na neverovatnu starost. Očigledno, ova kuća je pripadala Starom svetu. Tada sam imao utisak da znam gde se nalazim, ali sad se ne mogu setiti šta sam to znao. U svakom slučaju taj grad nije bio London. Imam utisak da je to bio neki mali lučki grad.
Onaj mali predmet na stolu snažno me je fascinirao. Tada kao da sam znao šta s
tim treba raditi, jer izvukao sam džepnu električnu svetiljku — ili nešto što je tako izgledalo — iz džepa, i nervozno oprobao da li se pali i gasi. Svetlost nije bila bela nego ljubičasta, i manje je ličila na pravu svetlost a više na nekakvo radioaktivno bombardovanje. Sećam se da to nisam smatrao običnom baterijskom lampom —
uistinu, imao sam običnu baterijsku lampu u drugom džepu.
Smračivalo se, i drevni krovovi i dimnjaci napolju izgledali su veoma čudno kroz takva prozorska okna. Najzad sam skupio hrabrost i dohvatio taj mali predmet na stolu, uspravio ga i naslonio na jednu knjigu — a onda na njega uperio zrake neobičnog violetnog svetla. Ta svetlost je sada više ličila na kišu ili grad malih ljubičastih čestica nego na kontinuirani zrak. Dok su čestice udarale po staklastoj površini u centru čudne naprave, činilo se da izazivaju pucketanje nalik na zvuk proletanja varnica kroz vakuumsku cev. Tamna staklasta površina počela se ružičasto žariti, a jedan mutni beli oblik kao da je počinjao da se formira u sredini. Tad sam primetio da nisam sam u sobi
— i vratih projektor zraka u svoj džep.
Ali pridošlica nije progovarao — niti sam uopšte čuo ikakav zvuk tokom sledećih nekoliko trenutaka. Sve je bilo senovita pantomima, koja kao da je bila viđena sa ogromne daljine i kroz neku sumaglicu — iako su, istovremeno, i taj prvi i svi kasniji novodošavši izgledali i veoma krupni i bliski, kao da su istovremeno i blizu i daleko, prema nekoj nenormalnoj geometriji.
Došljak je bio vitak, taman čovek osrednje visine, obučen u odeću sveštenika anglikanske crkve. Izgledao je oko trideset godina star, sa potamnelom, maslinastom kožom i prilično dobrim crtama lica, ali nenormalno visokim čelom. Njegova crna kosa
bila je dobro podšišana i uredno očešljana, bio je i uredno obrijan mada se jačina brade naslućivala po plavičastoj boji ispod kože na vilici. Nosio je naočari bez okvira a sa čeličnim držačem. Njegova građa i donje crte lica bile su kao kod drugih sveštenika koje 69
sam viđao, ali imao je čelo u ogromnoj meri više, imao je tamniju put i izgledao je inteligentnije — takođe, u jednom skrivenijem i prefinjenijem smislu, i više zao. U tom trenutku — pošto je upravo upalio petrolejku slabog sjaja — izgledao je nervozan, i pre nego što sam išta shvatio, počeo je da baca sve svoje magijske knjige u kamin na prozorskoj strani sobe (gde je zid bio pod jakim nagibom) čije postojanje ja do tada nisam bio primetio. Plamenovi počeše da proždiru te knjige žudno — iskačući uvis čudnim bojama i šireći neopisivo odvratne mirise dok su crvotočne korice knjiga, i listovi sa čudnim hijeroglifima, podlegali razornom elementu. Odjednom sam video da
ima i drugih u sobi — bejahu to ljudi ozbiljnog izgleda, u svešteničkoj odeći, a jedan od njih imao je trake i čakšire kao biskup. Iako nisam mogao ništa čuti, video sam da oni donose neku odluku od ogromnog značaja za prvodošlog. Činilo se da ga mrze i da ga se
boje istovremeno, a kao da je i on prema njima gajio ista osećanja. Njegovo lice se sleglo u sumoran izraz; video sam da mu se desna šaka trese dok je pokušavao da dohvati naslon stolice. Biskup je pokazao ka praznoj polici i ka ložištu (gde su plamenovi zamirali u bezobličnoj ugljenisanoj masi), i činilo se da je obuzet neobičnim gađenjem.
Prvodošli se onda ironično nasmešio i posegnuo levom rukom prema malom objektu na
stolu. Tad kao da su se svi uplašili. Sveštenici pođoše jedan za drugim, kao procesija, niz prolaz u podu, okrećući se usput i praveći preteče gestove. Poslednji ode biskup.
Sad prvodošavši priđe jednom ormaru na unutrašnjoj strani sobe i izvuče namotaj
konopca. Penjući se na stolicu, pričvrstio je jedan kraj konopca za kuku u velikoj, istaknutoj centralnoj gredi od crne hrastovine, a od drugog kraja počeo da pravi omču.
Uviđajući da će se obesiti, stupio sam napred da ga odvratim ili spasem. Video me je i prekinuo svoje pripreme, te se zagledao u mene sa nekakvim izrazom trijumfa koji me
je zbunio i uznemirio. Polako je sišao sa stolice i počeo da klizi ka meni sa pravim vučjim keženjem na svom tamnom, tankoustom licu.
Imao sam osećaj da sam, unekoliko u smrtnoj opasnosti, pa sam izvukao onaj projektor zraka kao oružje odbrane. Ne znam zašto sam mislio da mi to može pomoći.
Uključio sam ga i uperio pravo u njegovo lice — koje je počelo da sjaji prvo violetnom a zatim ružičastom svetlošću. Njegov izraz vučjeg oduševljenja poče da uzmiče pred izrazom dubokog straha — ustuknuo je, ali ne iščezavajući sasvim. On stade, a onda, mlatarajući rukama divlje kroz vazduh, poče da se tetura unatrag. Video sam da se primiče otvoru za silazak kroz pod, i pokušao sam da uzviknem upozorenje, ali nije me
čuo. Sledećeg časa omakao se unatrag kroz otvor i nestao sa vidika.
Nije mi bilo lako da se približim tom otvoru, a kad sam se približio, nisam video nikakvo slomljeno telo dole. Umesto toga video sam vrevu ljudi koji su se penjali, držeći fenjere, uz stepenice; magija fantazmične tišine bila je razbijena, i ja sam opet čuo zvuke i video figure, kao normalno, trodimenzionalne. Bilo je jasno da je gomila bila ovamo nečim privučena. Jesu li to bili zvuci koje ja nisam bio čuo?
Uskoro me primetiše dvojica ljudi, oni koji su se najviše približili. Ta dvojica (prosti seljaci, videlo se) zastadoše, paralizovani. Prolomi se glasni, odzvanjajući krik jednoga od njih:
»Aaaarrhhh!.. Zar, on to postade? Opet«
Tad su se svi okrenuli i dali se u panično bekstvo. Svi, zapravo, sem jednog. Kad je
gomila nestala, video sam onog sivobradog koji me je tu i doveo — stajao je sam sa svetiljkom u ruci. Gledao je u mene fascinirano, otvorenih usta, ali nije izgledao uplašen. Onda je počeo da se penje stepenicama, te mi se pridružio na tavanu.
Progovorio je:
»Znači niste ostavili ono na miru. Žao mi je. Znam šta se dogodilo. To se već jednom desilo, ali se taj čovek uplašio i ubio iz vatrenog oružja. Nije trebalo da 70
navedete njega da se vrati. Znate šta on želi. Ali ne smete se uplašiti kao što se onaj uplašio. Desilo vam se nešto veoma čudno i strašno, ali nije odmaklo do te mere da bi
oštetilo vaš um i vašu ličnost. Ako budete ostali hladnokrvni, i ako prihvatite potrebu da načinite izvesne radikalne promene u s
vom životu, možete odmah da nastavite da uživate u zadovoljstvima sveta i u plodovima vaših studija. Ali ne možete ovde stanovati
— a mislim da nećete želeti ni da se vratite u London. Ja bih vam preporučio Ameriku.«
»Ne smete više ništa pokušavati sa tom — stvari. Ništa se sad ne može vratiti u početno stanje. Stvari bi samo postale još gore ako biste išta pokušali — ili ikoga prizvah. Niste nastradali onoliko koliko se to moglo desiti — ali morate smesta otići odavde, i više se nikad ne vratiti, I bilo bi dobro da zahvalite nebu što proces nije otišao dalje...«
»Pripremiću vas najotvorenijim rečima koje imam. Dogodila se izvesna promena
— u vašem ličnom izgledu. On to uvek izazove. Ali u novoj zemlji moći ćete se navići na to. Na drugom kraju ove sobe postoji ogledalo, pa ću vas sad tamo povesti. Biće to šok za vas — iako nećete videti ništa odvratno.«
Sad sam se tresao od smrtnog straha, i bradonja je maltene morao da me
pridržava dok me je vodio preko sobe do ogledala; u slobodnoj ruci držao je ne onu slabiju lampu sa kojom je došao, nego, onu jaču, sa stola. I evo šta u staklu videh:
Vitkog, tamnog čoveka osrednje visine, obučenog u odeću sveštenika anglikanske
crkve, sa izgledom kao da mu je oko trideset godina, i sa naočarima bez okvira, a sa čeličnim držačem, koje su svetlucale ispod čela tamnog i maslinastog, nenormalno visokog.
To je bio taj ćutljivi prvodošavši koji je spalio svoje knjige.
A meni je preostalo da do kraja života budem, po spoljašnjem izgledu, taj čovek.
71
72
Krv je potekla između nogu kad se tome više nije nadala. Bila je na putu, kretala se brzim korakom preko polja, na nizbrdici koja je malo niže vodila do puta za Kastelno‐de-Monmiraj: mala tamna prilika usred opustošenog sveta.
Osetila je kako joj krv teče niz butinu, ispod farmerica, kao mlaki potočić.
