by MoZarD
bilo pompezno nazvano Kapela očuvanja života, a kamena kocka je sa sve četiri strane bila obojena crvenom bojom. Ali to je možda bila neka šala.
Živela je neko vreme od namirnica iz zalihe, bilo je tu raznih konzervi, spanaća, paradajza, smokava, jagoda, pa čak i špargli. Zaliha je bila netaknuta, niko je nije dirao od vremena kada je bila uređena. Ona je bila prva. Pjer je nije dirao. Možda je nije video, ili mu ništa nije bilo potrebno. Ali bilo je malo verovatno da se uputio prema Aru.
Stoga je trinaestog dana ona krenula prema Avinjonu.
U Avinjonu je ostala samo tri dana, jer je tamo uspela da porazgovara sa jednom starom ženom, napola ludom ili čak i više od toga, koja je stanovala u Papskoj palati.
Bila je jedini stanovnik grada, istovremeno Kralj i Papa.
Stara luda nije već odavno videla nikog, nije videla mladića koji je prošao kroz grad
dolazeći sa zapada. Ona nije videla Pjera.
Pjer nije prošao kroz Avinjon.
Krenula je istim putem nazad, vratila se do Nima i odande se uputila ka Arlu. U
Arlu nije bilo nikakve poruke. U Arlu nije bilo nikoga. Još jednom je prošla kroz Nim krenuvši ovaj put za Ales.
Hodajući tako, išla je prema letu, skinula je svoju vunenu odeću i ponovo postala
ona tamna i vitka prilika u prugastoj majici i crnim pantalonama. Prošao je dan početka njenog mesečevog krvavljenja na početku juna. Ništa se nije dogodilo. Prošao je dan početka njenog mesečnog krvavljenja krajem juna. I opet nije bilo ničeg.
Na kraju se vratila u Monpelje. U tom gradu je našla Pjerovu poruku, njegovu poslednju poruku.
Kuda je otišao? Šta se dogodilo s Pjerom? Prošao je ovuda... Proći će onuda... To je bila jedna od onih pesmica koje je nekad pevala. U pesmi se govorilo o liscu iz Gospođine šume. Pesma je imala skriveni smisao, lisac nije bio onaj na kog se mislilo, a ni Gospođina šuma.
Gde je Pjer? Lisac je bežao od uporne gospođe, nigde ga nije bilo, njegov trag se
zameo ovde, ovde u Monpelju, izbrisao se, kao da ga je proleće prekrilo, kao da se rasplinuo, kao da nikad nije ni postojao, nikad.
Sada je išla na istok, prema Eks‐an‐Provansu. Petnaestog avgusta se zaustavila na obalama jezera Ber. Dugo je pratila očima kreštave galebove koji su neprekidno kružili.
Sunce je bilo veoma jako, zavrtelo joj se u glavi. Pala je licem na kamen, na obali
jezera Ber, onesvešćena ili usnula. Kada je izronila iz mraka osećala je snažnu glavobolju.
Tu je mogla da peca i jela je prženu ribu, kao kod starog Žan—Kristofa. Medu zalihama je pronašla sumporovite šibice koje su se mogle zapaliti trljanjem o bilo koji 82
predmet.
Posle susreta sa ludom iz Avinjona, više nikog nije srela. Sve zalihe iz kojih je u poslednje vreme uzimala namirnice izgledale su kao da ih odavno niko nije ni taknuo.
Šta se dogodilo s Pjerom? Šta se dogodilo sa svim ostalima?
Sećala se da su se nekad, posle kataklizme, dok je još bila mala, ljudi mogli sresti,
skoro po jedan čovek dnevno, ili cela jedna porodica, ili grupa ljudi, ili neka zajednica.
Gde su sada bili svi ti ljudi?
Nije ih videla kako odlaze. Jednostavno su nestajali, jednog lepog dana samo više
nisu bili tu. Jednog lepog dana, ali to nije bio zaista »lep« dan, više niko nije ostao.
Čovek se odjednom našao sam na svetu. Sam na svetu. Dugo je premetala po mislima
te tri tako proste reći. Jedna još prostija istina snažno joj se nametnula sa svom svojom jasnoćom: Čovek se mora pomiriti sa činjenicom da će umreti sam.
Noću su zvezde padalice brazdale nebo. Svaki put je izrekla neku želju.
Kada je sledećeg jutra skinula gaćice da bi se pomokrila, ugledala je na njima malu tamnocrvenu mrlju. Evo ga opet, evo ga opet, evo ga opet! rekla je sama sebi, pevajući, vičući.
Bila je to sasvim mala mrlja, skoro crne boje, kao mrlja od mastila. Ukočenim i grozničavim prstima pretražila je svoju vaginu, ali prsti su ostali suvi. Gde je krv?
Čekala je dva dana pored jezera, nije htela da se zamara, neprestano je pila čajeve,
od žalfije, od komorača, od žalfije, od komorača. Neprekidno je mokrila. Ali druge kapi krvi se nisu pojavile.
Masirala je svoj trbuh na tačkama plodnosti, svojim suvim i pocrnelim prstima masirala je svoj suvi i pocrneli stomak. Ali krv se nije pojavila, njen trbuh je bio suv iznutra kao što je bio suv spolja.
Krenula je ponovo na put koji ne vodi nikuda.
Polazeći rekla je glasno: Mislim da mi je ovoga puta došao kraj.
Nešto pre Eksa, naišla je na grob devojčice. Grob se nalazio usred polja. Izdaleka je
pomislila da je to neko strašilo: pocepana odeća izbledela od sunca i kiše, haljina koja leprša i koja je izgleda nekad bila ružičasta, slamni šešir koji su iskljuvali gavranovi, ukrašen trakama, ljubičaste čarape, sandale.
Ali to nije bilo strašilo, to je bio grob, ispod odeće prikačene gvozdenom žicom za
jedan drveni kočić, nalazila se ploča od cementa, a na njoj su bile ispisane nespretnim slovima latinice sledeće reci:
OVDE JE UMRLA I OVDE JE SAHRANJENA
KAMIJ
MOJA DRAGA KĆERKA KOJA JE IMALA
JEDANAEST GODINA
Ona je bezbroj puta videla jame na brzinu prekrivene zemljom koju su gurali buldožeri i gde su bila bačena mrtva tela onih koji su stradali u početku kataklizme.
Nikad nije plakala.
Ali ovde, pred tim usamljenim grobom, plakala je dugo, a jecaji su izazivali snažan
bol na onoj tački ispod dijafragme gde se rađaju svi bolovi.
Kasnije, u Eksu; pretražujući jednu knjižaru sa još uvek punim policama, ali gde su pacovi izdubili ogromne rupe u redovima knjiga, našla je kalendar sa slikom tigra.
Iznela je kalendar napolje i gledala tigra, divnog žutozlatnog prugastog krzna, ogromnih očnjaka koji su izvirivali iz otvorene čeljusti. Tekst je glasio: MALEZIJSKI TIGAR.
Tada se setila šta joj je pričao njen ujak Rober Lefor, dok je još bila sasvim mala. U
83
Maleziji skoro uopšte više nema tigrova, rekao joj je ujak. Lovokradice su ih toliko dugo istrebljivale da ih je ostalo još samo nekoliko desetina. A teritorija na kojoj žive i kreću se toliko je velika, da malezijski tigar danas nema skoro nikakvu mogućnost da u toku
života sretne drugu životinju svoje rase. Vidiš, tigrovi će izumreti, ne toliko zato što će i poslednji od njih biti ubijeni, već zato što mužjak i ženka nemaju skoro nikakvu mogućnost da se sretnu u toku svog života i što tako nikad više neće moći da se rode
mali tigrovi.
Sećala se toga. Imala je tada sedam ili možda osam godina. Ali sećala se da je dugo, dugo plakala u svom malom krevetu, pre nego što je zaspala, misleći na tigrove i tigrice koji nikad neće moći da se sretnu i koji nikad neće imati male tigrove.
Ima li danas još tigrova, tamo, u Maleziji, na drugom kraju sveta? Možda ima. A možda i nema.
Veče se spuštalo iza krovova na Papskom trgu. Držala je još uvek kalendar u ruci,
još uvek je gledala sliku malezijskog tigra. Možda to nije bio tigar, možda je to bila tigrica, tigrica koja je umrla sama u džungli, sama i bez potomstva, zato što nikako nije mogla da sretne nekog mužjaka svoje vrste.
Kako je urliknula stara tigrica kada je shvatila da će umreti sama, da nikad neće imati male tigrove? Kakav je bio njen urlik očajanja?
Sama u večernjem sumraku, sama naspram praznog neba, sama u tihom gradu,
sama u napuštenom svetu, Marija je znala kakav je bio urlik tigrice: onakav kakav je upravo izlazio iz njenog grla.
84
85
Džulija nije videla prostranstva polja i šuma nad kojima ju je nosio orao. Oči su joj bile pune suza. Suza zbog straha, vrtoglavice, šoka šibanja vetra i nesagledivosti prostora.
Leteti uopšte nije bilo lepo. Džulija je, naravno, to zamišljala kao nešto divno kada
su se njeni lete�
�i prijatelji hvalisali pred njom. Letenje joj se tad učinilo primamljivim.
Džulija je sanjala da lebdi, klizi po vazduhu, kada si car a ne osećaš sopstvenu težinu.
Ali ovo sad. Ovo je bilo stvarno, a kao i sve što je stvarno, nije bilo ni upola tako
lepo kao u snovima ili igri. Uostalom, kao uvek u stvarnosti, ovo je vodilo nekuda.
Džulija je kao putnik na leđima automatski vođenog orla prolazila iznad vulkanskih
predela kojima su vladali Divovi. Džulija nije mogla da vidi doline, toliko su joj oči bile pune suza otrežnjenja. Od straha nije mogla ni da omiriše zemlju, sve dok nije bila ubačena pravo u sumporni dimnjak jedne džinovske pukotine. Orao je bio pogođen strelom Divova.
Orao je bio metalni i nije imao srce. I mada običan strelac ne bi mogao da opazi
znak koji je obeležavao mesto sagorevanja unutar mašine, Div sa velikim
namagnetisanim strelama lako je pronašao osetljivo mesto na telu orla‐mašine.
Orao je klepetao svojim beskrvnim krilima. Nepotrebno. Propadao je sve niže i niže u sumporni smrad.
Div je bio stvarno veliki. Kao i njegova braća, uostalom. Imao je kljove, nekako ravne i žućkaste sa tamnijim žlebovima po dužini. Druge kljove su mu bile duže, i virile su ispod gornje usne. Bez većih problema je dohvatio orla. Otkinuo mu je lupajuća krila, ogolivši mašineriju. Orao je kreštao.
Div je imao dve desne i dve leve ruke. Levom je (jer bio je levak) držao kočopernog
kreštavog orla, dok je preostalim trima rukama nastavio da rasklapa mašinu. Orlove kandže su samrtnički stegle Džuliju čim je bio pogođen. Ali, kada su mu glavni delovi povadeni, stisak je popustio. Bila je potpuno prisebna, spremna da prvom prilikom šmugne u ćošak koji joj se učinio dovoljno blizu i dovoljno taman. Možda je zračila zbog svoje mirnoće ili je jednostavno zračila, pa ju je Div opazio.
»Šta mi to ovde imamo?« pitao je, kao pravi Div.
Njegov glas je bubnjao u Džulijinim ušima, vibrirao je oko njenog tela pretresajući
je od glave, preko grudi, do peta.
Vrlo pažljivo ju je podigao, prstom i palcem, i postavio je na svoj dlan. Sagnuo se
da je osmotri, unoseći joj se u lice da je bolje vidi. Džulija nije ni pokušala da beži.
Osetila je da to ne bi bilo poželjno, jer ako krene da je stigne (a to je za njega bilo tako jednostavno) mogao ju je zgrabiti i zdrobiti joj grudni koš ili karlicu, čak i nenamerno, ili, čak i da stigne do žuđene senke, trebalo bi da samo korakne za njom i više je ne bi bilo.
Ali, istinu govoreći, Džuliji je najvišće bilo stalo do toga da sačuva svoj ponos pred ovim čudovištem. Jer ako pred porobljivačem izgubiš svoj ponos, mislila je, gubiš svaku utehu ili šansu da odgodiš svoju smrt.
Ovaj prvi susret i divovo ispitivanje još nije uplašilo Džuliju.
Još uvek nije mogla da složi sve kockice u mozaik. Prvo je morala da gleda u jedno
a onda u drugo oko, videvši svoj odraz kako se pomera iz jednog u drugo. Onda su je
zainteresovala njegova usta. Njegov usne u odnosu na oči. Kljove su blistale, ali ne agresivno, bar ne u tom trenutku.
Prstima druge ruke je krenuo ka njoj. Miris im je bio tako oštar, iz te blizine, da se od njega pre nego od udarca (ionako blagog) zamalo sručila.
I tada je Div prvi put progovorio iz te blizine.
Snaga njegovog daha nije bila naročito velika. Kada je otvorio usta a ona zabacila
glavu unazad prateći njegove kljove (imala je osećaj da treba da pazi najpre na sekutiće) skoro ju je onesvestio oštri smrad njegovog daha. Bio je to zadah krvi, mesa, i pojedenog i njegovog. Bakterije u njegovim ustima nisu bile veće od običnih, ali ih je bilo više. Ipak, bile su to bakterije zdravih. Div je bio zdrava, zadovoljna životinja. Džulija 86
je, naravno, o njemu razmišljala kao o zveri, jer je bila odgojena u civilizaciji.
»Jesi li dobra za jelo?« pitao je Div.
»Ne«, reče Džulija.
Time je tema bila dovršena.
Ipak ne, radilo se o ljudožderu.
»Zašto si putovala s orlom?« pitao ju je jednostavno. »Ove mašine rade na
najbolja goriva, znam. Ako si za njega bila dobra, mora da si vrlo sočna.«
»Onda završi sa mnom«, reče Džulija.
Zaprepašćenje je preplavilo Divovo tamno lice. Ali pre nego je stigao da shvati njene reči i možda je posluša, upala su njegova braća.
Muvali su se po pećini, praveći gužvu. Sumpor se osećao svuda oko njih. Nosili su
šubare od krzna čupavih životinja — jedan čak i od morža, jer je Ledeno more bilo blizu ako idete duž špilja džinovskim koracima kao oni.
»Šta to imaš?« pitali su vešajući svoje streloluke i dižući noge.
»Finu mašinu« reče prvi džin — ljudožder (sa iznenadnom zluradošću. Džulija ga je
tako nazvala zato što je imao kljove i dva para ruku.)
»A i gorivo kojim, se puni«, reče drugi džin, »sada shvatam«. I podigao je Džuliju sa
njenog ravnog ležišta na dlanu.
Odjednom je visila naopako, što je bilo užasno. »SPUSTITE me dole!«
Džin ju je poslušno spustio. Prvi džin nestrpljivo reče »Vrati mi je!« Opet je preuzeo Džuliju, ovog puta držeći je u pesnici, tako da je bila zaštićena njegovim prstima.
»Baš bi bila dobra kao začin« reče jedan od braće, »a i nestalo nam je soli.«
»Zagrizeš dvaput i opet si na istom«, reče džin u čijoj je šaci bila.
»Trebalo bi da imamo kutiju za začine« reče džin. »Stalno to ponavljam. Nabavimo
nekoliko ovih malih kaloričnih skupocenih stvarčica. Čuvaćemo ih u kutijicama, a možemo ih odgajati i za prodaju.«
Džin sa neopisivo groznim obrvama ju je uštinuo. Džulija je znala iz kog razloga.
Kada vas divovi, džinovi ili veštice štipaju, oni probaju koliko ste ukusni. Skoro istog trenutka »zalogaj« je uguran Džuliji u usta, ili bolje rečeno u njeno lice. Šta je to? Šta bi moglo biti? Bilo je otužno i mesnato, verovatno ostatak ovčijeg mesa. Šta god da je to bilo, progutala ga je pre nego je razmislila — a pritisak prstiju Strašnog Džina bio je takav da zalogaj ionako nije mogla ispljunuti.
Nailazio je sledeći ogroman zalogaj. Džulija se brzo presavila i krenula da povraća.
Džin u čijoj je ruci bila, čuknuo ju je — možda čak pažljivo ali ipak je ostala bez daha —
da bi je naterao da se ispravi: drugom rukom je uklonio šaku kojom je Div Grozna Obrva želeo da je nakljuka. Džuliji se učinilo da u očima svog vlasnika vidi nekakvu opreznost, pouzdanost.
Naravno, njen vlasnik joj je davao da jede. Za vreme obroka bi je stavljao na sto
pored svog tanjira. Morala je da mu dodaje čašu (što je zahtevao dobujući palcem po
stolu, a kada bi podigla oči ka njegovom licu, da bi utvrdila šta želi, imao bi čeličan pogled sa, kako joj je izgledalo, opasnim zadovoljstvom u sebi). Uskoro je tražio da podigne čašu sve do njegovih usana, ogromnih ali dobro skrivenih u žbunovitim brkovima. Mogla je da drži čašu samo ako nije bila puna do vrha. Jednom je prosula i
obrela se na drugoj strani stola, usred grubog pribora za jelo drugog diva. Grozni Div (uspela je samo da vidi umršene ivice njegovih belih obrva) podigao je ruku da je spljeska (senka se opasno nadvila nad njom) ali mu je drugi brat zaustavio ruku, podigao Džuliju pažljivo kao tuđe vlasništvo i vratio je gospodaru.
Pećine su bile osvetljene konstantnim sumpornim dimom. Divovi su bili zanatlije i
pravili su mašine. Stvarali su groznu buku lupajući čekićima i alatima u procepima tamne zemlje. Upotrebljavali su tu duboku tamnu zemlju. Verovatno su bili Bikovi.
87
Koristili su se sumporom i zagušljivim parama podzemlja. Vatra ih je opčinjavala. Zato su je koristili.
Div je iskorišćavao Džuliju. Ne seksualno. Hteo je da se malo poigra s njom, pre nego je pojede. Hranio ju je. Džulija je videla kako koriste proteine (u pećini su gajili ovce i jagnjad na poljima pečurki). Ali ni ovce n
i jagnjad ih nisu zabavljali. Divovi su ih čerečili. Te komade su delili, zajedno sa ogromnim gomilama povrća koje je takode raslo po špiljama. Nisu imali dovoljno proteina, ili dovoljne zalihe proteina, da bi im oni bili glavno jelo. Zato su se koristili njima kao začinima, solju ili biberom. Imali su nacifrane slanike koje su iskovali od teškog stakla sa okruglim cirkonskim poklopcima.
Ali Div ju je obično nosio u kesi prikačenoj na svom kožnom kaišu sa mnogo dugmadi. Džulija bi stajala na pokretnom podu od sitniša u kesi vireći preko njene ivice i gledajući okolinu. Posmatrala je kako Div pravi delove za mašine kojima će jednom možda on i njegova braća osvojiti svet. Posmatrala je kako se zelene i narandžaste iskre odbijaju od ivice zemljine pukotine. Div bi je ponekad gurnuo dublje u kesu da je sačuva kada bi stojeći na vrhovima prstiju na njegovim florinima i funtama zaboravila svoju vrtoglavicu. Kada je odlazio u zahod da piša, izvlačio bi svog miška tačno pred njenim nosem. I mada je na prvi pogled bila užasnuta, vremenom se navikla na njega, njegova
rebra i prevoje kao od slonovače, zadivljujuće vene koje bi ponekad narasle i postale tako plave da bi po njima mogla šetati kao po stazi, nisko žbunje riđe sjajne dlake iz koje bi se protegao u svet, sijajuće kapljice znoja u udolini, njihov miris, i luk srebra i zlata koji bi stvarao prosipajući svoju vodu.
Navikavala se na njegovo prisustvo, i div je toga bio svestan.
Usled toga, dozvolio joj je da vidi za šta je sve bio sposoban. Ponekad bi promenio
oblik. Njegova struktura bi se izmenila. Porastao bi. Čak bi se izdužio. Uspravio se i ukočio. Bila je to predivna mašina.
Ponekad, kad bi se pomaljao i drhtao, uspravljao se a potom oklevajući padao, da
bi se zadivljujućom snagom sam uspravio i ostao prav, Div ga ne bi sklonio. Obuhvatio
bi ga prstima jedne ili dveju svojih levih ruku. Nežno bi ga povlačio. Prsti bi mu se kretali u ritmu na koji se Džulija brzo prilagodila (jer čak i ako bi pobegla i odbijala da to gleda uvlačeći se potpuno u dubinu novčanika, morala je da se trese u tom ritmu). Onda bi se ritam promenio. Postao bi sporiji ali manje nežan, snažniji. Onda opet drugačiji, nekako brzo i kratko besan. U to vreme, osećala bi Divovo telo pod svojim, zategnuto i privlačno (kao da ju je neka sila neodoljivo vukla baš na tu stranu novčanika). Svi uobičajeni tokovi divovog tela bi se ubrzali i narasli. Našla bi se u centru vrlo bučne gungule, kao u nekom mravljem gradu u kojem se sve odvija po savršenom redu, bez
