by MoZarD
Zamislio se. »Misliš li da je Gotig živ?«
»Koliko znam, jeste.«
»Kakav je Gotig?«
Prisetio sam se priče o Džerijevom roditelju.
»Gotig je podučavao muziku i bio je veoma jak. Džeri... Šigan mi je pričao da njegov
roditelj može rukama da savija metalne šipke. Gotig je, takode, veoma ponosan.
Pretpostavljam da je sada veoma tužan. Mora da misli kako se porodica Džeriba ugasila.«
Zamis je skupio obrve i nabrao čelo. »Moramo da se domognemo planete Drak.
34
Moramo da kažemo Gotigu da se porodica nastavlja.«
»I hoćemo.«
Led je počeo da se topi. Ćizme, šator i zavežljaji su nas čekali spremni. Završili smo i izradu zaštitnih odela. Talman koji mi je Džeri poklonio dao sam Zamisu. Zamis bi provodio sate uz majušnu knjigu iz zlatne kockice.
»Čiko, kako to da Drači pišu i govore jednim, a Zemljani drugim jezikom?«
»Zamis, ljudi pišu i govore mnogim jezicima. Engleski je samo jedan od njih.«
»Pa kako onda govore među sobom?«
»I ne razgovaraju. Ako baš i čine to, onda su im potrebni prevodioci — ljudi koji govore oba jezika.«
»Ti i ja govorimo oba jezika. Da li to znači da smo prevodioci?«
»Možda bismo i mogli biti ako nadeš Draka i Zemljana raspoložene da razgovaraju.
Rat još traje.«
»Kako će rat prestati ako ne razgovaraju?«
»Pa, pretpostavljam da će na kraju ipak morati da porazgovaraju.«
Zamis se nasmejao. »Mislim da bih voleo da budem prevodilac i pomognem da se
završi rat.«
Drak je sklonio šiće u stranu i ispružio se na svom novom krevetu. Zamis je već odavno prerastao svoj stari ležaj, sada mu je služio kao jastuk. »Šta misliš, da li ćemo pronaći nekog iza šume?«
»Nadam se da hoćemo, Zamis.«
»Ako pronađemo, hoćeš li sa mnom na Drak?«
»Obećao sam tvom roditelju da hoću.«
»Da. Ja mislim i na posle, posle priče sa arhivarima. Šta ćeš ti posle toga?«
Zagledao sam se u vatru. »Ne znam. Možda zbog rata nećemo dugo moći na Drak.
Svejedno, posle ću se vratiti svom starom poslu.«
Zamis se podiže na laktove.
»Da budeš pilot‐lovac?«
»To je jedina stvar koju znam da radim.«
»I da ubijaš Drake?«
I ja sam spustio šiće i zagledao se u njega. Stvari su se dosta izmenile otkako smo se Džeri i ja prvi put sreli boreći se na život i na smrt. Izmenile su se više nego što sam to shvatao.
»Ma, ne. Možda ću voziti putničke ili teretne avione, a možda mi u službi neće dati
pravo da biram.«
Zamis je ustao, došao do mene i kleknuo na pesak. »Ja ne želim da te napustim.«
»Ne budu luckast. Bićeš okružen svojima. Tvoj prijatelj, Gotig, njegova deca i deca
njegove dece — zaboravićeš me već.«
»A ti mene da li ćeš da zaboraviš?«
Pogledao sam u te njegove žute oči, ispružio ruku i pomilovao ga po obrazu. »Neću
te zaboraviti. Ali, Zamis, zapamti, ti si Drak a ja Zemljanin. I tako se ovaj deo svemira deli.«
Zamis uze moju ruku, raširi mi prste i zagleda se u njih. »Sta god da se desi, čiko, ja te neću zaboraviti.«
Led se istopio, ali je padala susnežica. Drak i ja smo stajali ispred pećine sa ruksacima na leđima. Zamis je bio visok koliko i ja, nešto viši od Džerija. Čizme su mu, na moju veliku radost, dobro pristajale.
35
Zamis nabaci ruksak preko ramena, okrenu se od kamene humke i zagleda se u more. Posmatrao sari i njega i njegovo zamišljeno lice, a onda so sam zagledao u nemirno more i velike talase koji su se obrušavali na slene.
»O čemu razmišljaš Zamis?«
Oborio je pogled pa mi se okrenuo. »Nisam o ovome nikada ranije razmišljao, ali...
mislim da će mi nedostajati ovo mesto.«
Nasmejao sam se. »Gluposti, Zamis. Zar ovo mesto?« Potapšao sam ga po ramenu.
»Zašto bi ti ovo mesto nedostajalo?«
On se opet zagleda u more.
»Ovde sam naučio mnoge stvari. Ti si me naučio mnogim stvarima ovde. A slučajno
sam se baš ovde i rodio...«
»To je samo početak, Zamis. Ceo život je pred tobom.« Pokazao sam glavom na grob. »Oprosti se.«
Zamis se okrenu grobu, postajao malo, pa kleknuo pored njega i počeo da skida kamenje sa jednog kraja humke. Pod hrpom kamenja se ukazala kost troprste šake.
Zamis lagano klimnu glavom, pa tiho zaplaka. »Žao mi je, morao sam ovo da uradim.
Ovo je do sada za mene bila samo gomila kamenja. Sada mi znači, mnogo više.
Oprosti.« Zamis vrati kamenje i ustade.
»Idi ti napred, Zamis, prema šumi. Ja ću te brzo stići.«
»Da, čiko.«
Zamis je pošao prema ogoleloj šumi, a ja sam spustio pogled na grob.
»Šta misliš o Zamisu, Džeri? Viši je od tebe.«
Šćućurio sam se pored humke, dohvatio jedan kamen i vratio ga na njegovo mesto.
»Mislim da će ovako biti: ili ćemo uspeti da se domognemo planete Drako, ili ćemo umreti pokušavajući to.« Ustao sam i pogledao u more. »Da. Naučio sam ovde štošta. U
neku ruku će mi sve ovo nedostajati.« Okrenuo sam se grobu i uprtio torbu preko ramena.
»Ehdeva šahu, Džeriba Šigan.«
»Zbogom, Džeri.»
Krenuo sam za Zamisom.
Sve što smo videli sledećih dana, Zamisu je bilo novo i zanimljivo. Što se mene tiče,
nebo je bilo tmurno i sivo kao i pre, a malo novog bilja i životinja na koje smo povremeno nailazili i nije bilo bog zna šta. Odmah iza šume se nalazila blaga strmina kojom smo se peli čitav dan, te se pred nama na kraju ukaza široka i gotovo beskrajna
zaravan. Polje ružičaste trave koja nam je dopirala do članaka i kroz koje smo gazili ostavljalo je ružičaste mrlje na čizmama.
Noći su još uvek bile hladne za hodanje i provodili smo ih šćućureni pod šatorom.
Šator i odela su se dobro pokazali, kiša je gotovo neprestano padala.
Dve Fairinske duge nedelje su prošle otkako smo napustili pećinu kada smo ga ugledali. Zapištao nam je iznad glava i nestao iza horizonta i pre nego što je iko od nas mogao išta da izusti. Više nije bilo sumnje da je to brod i da se spremao da sleti.
»Čiko! Da li nas je video?«
»Sumnjam. Ali je sleteo negde ispred nas. Čuješ?«
»Da li je to drački ili zemaljski brod?«
Stao sam. O tome, u stvari, i nisam razmišljao. »Hajde, nema veze. Kako god da bude, ti ideš na Drako. Nisi vojnik, i snage Sjedinjenih Zemaljskih Država ti ništa ne mogu, a ako su Drači, kući ideš odmah.«
Nastavili smo da hodamo. »Ako je brod drački, šta će biti sa tobom?«
36
Slegao sam ramenima. »Ratni zarobljenik. Drači tvrde da se drže interplanetarnog
ratnog sporazuma, što znači da će i sa mnom biti u redu.« Hm! Baš je dobro što je tako, pomislio sam. Bilo je, doduše, veliko pitanje je li bolje biti drački zarobljenik, il zauvek ostati na Fairin 4.
»Hajdemo malo brže. Ne znamo koliko nam treba donde, a ni koliko će se letilica
zadržati ovde.«
Leva‐desna, leva‐desna. Preko noći se nismo zaustavljali. Zastajali smo samo
nekoliko puta, na kratko. Od neprestanog hodanja nam je bilo toplije. Nikako da stignemo. Što smo više odmicali, misli su mi bile crnje. Bio sam iscrpljen. Čula su mi skoro otupela, noge utrnule. Mora da su prošli dani i dani. Mehanički hodajući kroz ružičasto rastinje, najednom sam upao u neku rupu. Sve mi se smračilo, osetio sam bol
u desnoj nozi. Tonuo sam i gubio svest, i radovao se toplini nesvestice i odmoru koji ona donosi.
»Čiko, čiko! Probudi se! Molim te, probudi se!«
Osetio sam kako me neko šamara,
ali mi je glava bila kao odvojena od tela. U njoj je
sve tutnjalo. Osvestio sam se. Uh! Mora da sam slomio nogu. Pogledao sam uvis i video
otvor rupe oivičene rastinjem. Zadnjica mi je sedela u nekoj bari. Zamis se zgurio pored mene. »Šta se desilo?« Upitao sam.
»Rupa je bila pokrivena prašinom i travom, pa se nije videla. Mora da je voda izbacila zemlju. Jesi li u redu?«
»Mislim da sam slomio nogu.«
Leđima sam se oslonio o blatnjav zid. »Zamis, moraćeš da nastviš sam«
»Ne mogu te ovde ostaviti!«
»Slušaj me dobro sada. Ako nađeš nekoga tamo, možeš ga dovesti da mi
pomogne.«
»Šta ako voda opet nadođe?«
Zamis mi opipa nogu i ja ustuknuh od bola. »Moram da te izvučem odavde. Šta treba da radim sa nogom?«
Dete je bilo u pravu. Nije mi baš bilo u planu da se ovde udavim. »Nešto čvrsto treba. Veži nogu da se ne pomera.«
Zamis spusti ranac pa poče da pretražuje po njemu i po opremi za šator. Izvadi jednu dasku, pričvrsti je uz moju nogu i obavi zmijskom kožom sa šatora. Potom napravi dva velika kaiša, jednim krajem me veza oko noge, a drugi izbaci napolje. Čim me je izvukao tako iz rupe, smračilo mi se u glavi. Bio sam na zemlji, pokriven ostacima šatora. Zamis me drmusao za ruku: »Čiko! Čiko!«
»Daaa?«, prošaputao sam.
»Ja sam spreman. Hrana ti je ovde«, on pokaza prstom, »a ako počne da pada kiša,
samo navuci šator preko sebe. Ja ću označiti put kojim idem, da te lakše pronađem posle.«
Klimnuo sam glavom. »Čuvaj se!«
»Čiko. Ja mogu da te nosim. Ne treba da se razdvajamo.«
Jedva sam odmahnuo glavom.
»Pusti me da se odmaram. Onako ne bih izdržao. Nađi nekoga i dovedi ih ovamo.«
Osetio sam kako me hladan znoj probija i natapa kože, i kako mi se u stomaku sve
okreće.
»Hajde sada, idi!«
Zamis dohvati svoju vreću, prebaci je preko ramena, i trčeći krenu u pravcu letilice.
Posmatrao sam ga sve dok nije nestao, pa spustih glavu na zemlju i zagledah se u oblake. Zamalo da me uhvatiš, kizlodsko kopile, ali nisi računao na Draka. Zaboravio si...
37
ima nas dvojica...
Padao sam u nesvest i vraćao se iz nje lebdeći u polusvesti. Sećam se da je padala
kiša i da sam šator navukao preko glave.
»Davidž? Poručnik Davidž?«
Otvorio sam oči i ugledao nešto što nisam video četiri zemaljske godine. Ljudsko lice. »Ko ste vi?«
Čovek je bio mlad, uzanog lica i kratke plave kose. Nasmešio se: »Kapetan Struman,
lekar. Kako se osećate?«
»Kao da su me drogirali.«
»I jesu. Izgledali ste dosta loše kada vas je spasilačka ekipa dovela.«
»Spasilačka ekipa?«
»Da, vi i ne znate. Sjedinjene Zemaljske Države i Dračka Komora su napravile zajed‐
ničku komisiju koja nadgleda kolonizaciju novih planeta. Rat je završen.«
»Završen?«
»Da.«
Kao da mi je kamen pao sa srca. »Gde je Zamis?«
»Ko?«
»Džeriba Zamis. Drak sa kojim sam bio.«
Doktor slegnu ramenima. »O tome ne znam ništa. Pretpostavljam da je sada u rukama Dragera.«
Drageri! Jednom sam i sam upotrebio taj izraz. Slušajući Strumana dok ga izgovara,
učini mi se da je to čudno, strano... odvratno. »Zamis je Drak, a ne Drager.«
Doktor se namršti pa slegne ramenima, opet. »Naravno, kako god vi kažete. Sada
se odmorite malo, obići ću vas kroz nekoliko sati.«
»Mogu li da vidim Zamisa?«
Doktor se nasmeja. »Zaboga, ne! Vi ste na putu za Delti, Sjedinjene Zemaljske Države, a Drak je na putu za Drako.« Onda se okrenuo i otišao.
Kako sam samo bio izgubljen! Nalazio sam se u brodu, na odeljenju za bolesne. Svi
kreveti oko mene su bili puni. Čovek sa moje desne strane je zavrteo glavom i nastavio da čita neki časopis. Čovek sa moje leve strane je izgledao ljut. »Prokleti Dragerljubac!«
Namerno mi je okrenuo leđa.
Strana Zemlja. Te su mi reči prve pale na pamet čim sam kročio sa broda na tlo u
Orleansu. Masa osoblja iz snaga UZD‐a je užurbano trčkarala unaokolo. Ličili su mi na
mrave.
Sve je smrdelo na težak industrijski smog. Pljunuo sam na zemlju.
»Ako već pljuješ, mogao bi malo i da odspavaš u vojnom pritvoru,« obratio mi se
redov sa belom kragnom, iz Vojne policije. »Ma, nosi se!« odvratio sam osorno i nastavio da silazim niz plato.
»Quoi?«1 VP‐ovac je potrčao za mnom.
»Nosi se!« Izvadio sam otpusnu listu iz unutrašnjeg džepa i zavitlao njom. »Gejvi da
nisam više u službi, kizlod!«
VP‐ovac uze papire, namršti se i pokaza na dugu, nisku zgradu na kraju poljane.
»Continuez tout dorit!«2
________________
1 (franc.) – Šta?
2 (franc.) – Nastavite desno!
38
Nasmejao sam se, a onda okrenuo i uputio preko polja. Setio sam se kako me je Zamis jednom pitao nešto o tome kako se Zemljani sporazumevaju.
Ali gde je Zamis sada? Zavrteo sam glavom i ušao u zgradu. Ljudi u zgradi su se grupisali, jedni oko in‐procesora, a drugi oko transportnog terminala. Iza dva duga stola su se, očigledno, dosađivali službenici. Višejezični natpisi iznad njihovih glava su potvrđivali da su to lokalni carinici.
Zaustavio sam se ispred jednog. Ona me pogleda, pa ispruži ruku: »Votre
passeport?«1
Pružio sam joj plavu i belu knjižicu i prekrstio ruke. Iza nje sam ugledao jedan stari, anti‐drački propagandni poster i naježio se. Na njemu je bio Drak sa velikim žutim očima kako pred razjapljenim čeljustima drži malu Zemlju — spreman da je slisti, i poruka ispisana na sedam jezika »Oni ovo smatraju pobedom!«
»Avez — vons quelque chose a declare?«2
Neko me potapša po ramenu.
»Govorite li engleski?«
Okrenuo sam se i ugledao drugog carinika. Automatski rekoh:
»Surda, ne surda. Adže Drakon?«
Okrete se prvom službeniku, uze od nje pasoš, pa me pogleda. Lupkao je pasošem
o dlan nervozno, otvorio ga, pročitao prvu stranu sa mojim ličnim podacima, pa me opet pogledao.
»Pođite sa mnom, gospodine Davidž. Malo ćemo porazgovarati.«
Sledio sam ga do jedne manje kancelarije. Pokaza mi rukom gde da sednem.
Seo sam u jednu fotelju iza kancelarijskog stola. »Zašto se pretvarate da ne znate
engleski?«
»Zašto vi držite onaj poster na zidu? Rat je gotov, ako sam dobro razumeo.«
Carinik sastavi ruke, pa ih položi na sto. »Borba je gotova, gospodine Davidž, ali rat za mnoge nije. Drageri su ubili mnogo ljudi.«
Nakrivio sam glavu pa ustao. »Ubijeno je i nekoliko Draka. Mogu li da idem sada?«
Carinik se zavali u fotelji.
»Problem koji nosite biće vam veoma težak na ovoj planeti.«
»Ništa vi ne brinite, ja sam taj koji ga nosi.«
Carinik slegne ramenima pa mi glavom pokaza vrata.
»Možete ići. Želim vam sreću, gospodine Davidž, a biće vam i te kako potrebna.«
Dragerlizac! Ovako pogrdan izraz je isto što i iz istorije poznati nazivi za kvislinge, jeretike, robove... Bivši vojni piloti se nisu dobro kotirali, za njih nije bilo posla u civilstvu, a naročito ne za nekoga ko nije leteo već četiri godine, kome noga nije u redu i koji je, usput, Dragerlizac. Prebacio sam se u Severnu Ameriku pa nakon usamljeničkog
lutanja stigao i u Dalas. Progonile su me Mistanove reći iz Talmana, stare osam stotina godina: »Minsuraam va sideth«, ili, »Usamljenost su tvoje misli, jer biće je to koje je samo sebi stvara.« Sećam se da je Džeri jednom rekao: »Za mene je usamljenost nešto
&nbs
p; nelagodno, neprijatno, i nešto što se izbegava, ali zato nikako ne nešto čega se treba plašiti. Čini mi se da bi ti između smrti i usamljenosti radije izabrao ono prvo.«
Mistan je govorio: »Ako si sam sa sobom, uvek ćeš biti sam, i sa drugima.«
Kontradikcija? Realnost kaže da je to istina.
_________________
1 (franc.) — Pasoš, molim!
2 (franc.) — Imate li šta da prijavite za carinu?
39
Kao da nisam pripadao ovoj planeti na kojoj je podeliti ljubav bilo nešto nemoguće,
nešto izopačeno. Osećao sam, duboko u sebi, da od osobe zvane »Davidž« nema nikakve koristi. Bila to moja greška ili ne, tek, mrzeo sam u tom trenutku ružno žuto stvorenje po imenu Zamis, kao i njegovog roditelja.
»Izvedi Zamisa pred arhivare... Zakuni se!«
»Oooh, Džeri!«
»Zakuni mi se!«
»Kunem se!«
Za isplatu sam imao četrdeset i osam hiljada kredita, tako da sa novcem nije bilo problema. Problem je bio šta sa sobom. Konačno sam počeo da radim u nekoj izdavačkoj kući u Dalasu, na prevodima dračkih rukopisa. O Dracima su voleli »vestern-priče«.
»Ubodi ga naagusaat!«
»Nu geph, pravnice!« Beng, beng!
Puške pukoše i pogibe još jedan kizlode shaadsaat.
Tu sam stao.
Pozvao sam roditelje.
»Zašto se nisi javio do sada, Vili? Mnogo smo brinuli... «
»Morao sam da sredim neke stvari, tata... Ne, ne baš...«
»Razumemo, sine... Mora da je bilo strašno.«
»Tata? Došao bih malo do vas...
I pre nego što sam stavio novac u Diarmanov električni telefon, znao sam da činim
grešku. Osetio sam potrebu za domom, ali to više nije bio onaj dom koji sam napustio
sa osamnaest godina. Morao da odem, drugog mesta nije bilo.
Vozio sam noću, koristeći stare puteve sa tihim šumom Diarmanovog motora kao
jedinim društvom. Bio je decembar. Noć tiha, nebo jasno sa mnogo zvezda. Setio bih se
