by MoZarD
vredno pomena. Novela »Enemi mine«
postala je deo romana »Manifest
sudbine« (1980, Manifest Destiny), koji
nije postigao neki veći uspeh. Svi kasniji
Longjearovi pokušaji da ponovi svoj
uspeh iz 1979. godine nisu urodili
plodom. Beležimo nekoliko vrlo, vrlo
skromnih romana (City of Baraboo, 1981 i
Circus World, 1983), i to je praktično sve
što se o njemu može reći. Po noveli »Ene‐
mi mine« snimljen je i film, kod nas
prikazivan pod naslovom »Svemirski bro‐
dolomnici.« Karakteristika Longjearove
proze je slaba literarna vrednost, a
izuzetan uspeh koji je »Neprijatelj« posti‐
gao kod Amerikanaca treba verovatno
tražiti u dvema stvarima koje se tu pro‐
vlače: asocijacija na određene situacije iz
Vjetnamskog rata, koji je pre osam
Postoje pisci koji se pojave najednom,
godina Amerikancima bio vrlo svež i para‐
postanu poznati nekim superhitom i
bola o njihovom svojevremenom odnosu
zatim isto tako brzo nestanu. Najizrazitiji
prema crncima.
primer u svetu naučne fantastike je Bari
Longjear, nosilac tri najveće američke SF
46
Džon Luison je pomislio da će mu glava eksplodirati ako još jedna vrata tresnu, zvono zazvoni ili još neki glas upita da li je bio u pravu. Napustivši svoje laboratorije, išao je kroz hodnik, prekriven tepihom, do lifta koji je bešumno klizio, širom otvoren da ga primi; spustio se mirno dva sprata, gde je bilo nekoliko hodnika prekrivenih tepisima.
Vrata koja je odgurnuo nosila su kratak natpis: Studio za audiciju. Unutra, u sobi za primanje, mahnule su mu tri devojke, koje su dobro znale da ne treba da mu se obrate
ako on ne progovori prvi. Bile su iznenađene što ga vide; bila je to njegova prva poseta u sedam‐osam meseci. Unutrašnja prostorija u kojoj se zaustavio bila je zamračena, izgledajući na prvi pogled prazna, otkrivajući drugu osobu tek pošto su njegove oči imale vremena da se priviknu na slabo svetio.
Džon je seo u stolicu do Herba Dževitsa, još ne progovarajući. Herb je na glavi imao
kacigu i zurio je u veliki ekran koji je zapravo bio jednostrani stakleni pano, koji mu je omogućavao da gleda odvijanje audicije u susednoj prostoriji. Džon je sebi na glavu spustio drugu kacigu. Ona je dobro prilegla i odmah uspostavila kontakt sa osam pripremljenih tačaka na njegovoj lobanji. Čim ju je uključio, zaboravio je na nju.
U drugu prostoriju je ušla devojka. Njena lepota je zaustavljala dah, bila je dugo‐
noga, sa kosom boje meda, kosim sivim očima i tenom poput kajsije. Prostorija je bila
nameštena kao dnevna soba, sa dva ležaja, nekoliko stolica, pomoćnim stolovima i stočićem za kafu; sve je bilo ukusno i beživotno kao u reklamnim prospektima. Devojka
se zaustavila na vratima i Džon je osetio njenu neodlučnost, bremenitu nervozom i strahom. Spolja je izgledala uravnoteženo u iščekivanju, njeno smireno lice nije odavalo nikakve emocije. Koraknula je prema ležaju oklevajući, a žica se vukla za njom. Bila joj je pričvršćena na glavu. U tom času otvorila su se druga vrata. Utrčao je mladić, zalupivši vrata za sobom; izgledao je divlje i pomahnitao. Devojka je doživela iznenađenje, koje je preraslo u nervozu; napipala je kvaku na vratima, uhvatila je, i pokušala da vrata ponovo otvori. Bilo je zaključano. Džon nije mogao da čuje ništa što je u sobi izgovoreno; jedino je osećao devojčinu reakciju na neočekivano uznemirenje. Čovek divljih
očiju joj se približavao, mašući rukama kroz vazduh i streljajući sve vreme očima svuda okolo. Iznenada se bacio na nju i privukavši je sebi grubo ljubio njeno lice i vrat. Ona je izgledala paralisana strahom nekoliko sekundi, a onda se javilo osećanje blagog očajanja koje neki put prati dosadu, ili preterano samopouzdanje. Kad su mladićeve ruke
uhvatile njenu bluzu na leđima i pocepale je, ona je sklopila ruke oko njega, a njeno lice je izražavalo žudnju koju nikada nije osetila ni u svojoj duši, ni u svom telu.
»Rez!«, mirno reče Herb Dževits.
Čovek se odmakao od devojke i ostavio je bez reči. Ona se izgubljeno osvrtala, bluza joj je bila pocepana i visila oko njenih bokova, a jedne naramenice nije bilo. Vodi-telj audicije je ušao, praćen kostimografom sa haljinom koju je bacio na njena ramena.
Ona je izgledala zapanjeno; talasi ljutine su prerasli u bes dok su je izvlačili iz sobe, koja je ostala prazna. Dvojica ljudi koja su to gledala skidoše svoje kacige.
»Četvrta do sada«, progunda Herb. »Šesnaest juče; dvadeset prekjuče... sve u svemu ništa!« Pogledao je radoznalo Džona. »Šta te je isteralo iz tvoje laboratorije?«
»Ovoga puta En«, reče Džon. »Telefonirala je celu noć i celo jutro.«
»Šta je sad posredi?«
»One proklete ajkule! Rekao sam ti da je previše nakon avionske nesreće prošle nedelje. Ona to više ne može da izdrži.«
»Ostani još minut, Džoni«, reče Herb. »Hajde da završimo sa sledeće tri devojke i
onda razgovaramo.« Pritisnuo je dugme na naslonu za ruku stolice i soba s druge strane ekrana ponovo privuče njihovu pažnju.
Ovoga puta devojka je bila nešto manje lepa, niža, smeđokosa, sa jamicama,
nasmejanim plavim očima i prćastim nosem. Džonu se dopala. Podesio je svoju kacigu i
proživljavao sa njom.
Ona je bila uzbuđena; audicija ih je uvek uzbuđivala. Osećao se strah i nervoza, 48
mada ne previše. Verovatno je bila znatiželjna kako će se audicija odvijati. Neobuzdani mladić utrča u sobu, i njeno lice poblede. Više se ništa nije promenilo. Njena nervoza je porasla, ali nije bilo neprijatno. Kada ju je on zgrabio, jedina njena emocija bila je nervoza.
»Rez«, reče Herb.
Sledeća devojka je bila smeđokosa, sa divnim dugim nogama. Bila je veoma hlad‐
na, pravi profesionalac. Njeno pokretljivo lice je odražavalo skalu emocija koje su se očekivale dok se scena ponavljala do kraja, ali ništa u njoj nije bilo dirnuto. Ona je bila milion milja daleko odatle.
Sledeća je Džona pogodila u žicu. Lagano je ušla u sobu, gledajući oko sebe rado‐
znalo, nervozno, kao što su sve one bile. Bila je mlađa od ostalih devojaka i manje sta-ložena. Kosa joj je bila bledo zlatna, pokupljena u savršenu talasastu punđu na vrhu glave. Oči su joj bile smeđe, a ten lepo preplanuo. Kada je čovek ušao, njena nervoza je brzo prerasla u strah, a zatim u užas. Džon nije osetio kada je zatvorio oči. On je bio devojka ispunjena neopisivim užasom; srce mu je tuklo, adrenalin je navirao u njegov
krvotok; želeo je da vrišti, ali nije mogao. Iz tamnih, nedokučivih dubina njegove psihe izviralo je u talasima drugo osećanje, tako izmešano sa užasom, da se sve stopilo u jednu emociju koja je pulsirala i udarala i vapila. Iznenada, on je otvorio oči i upiljio u prozor. Devojka je bila oborena na ležaj a čovek je klečao na podu pred nje; njegove ruke su klizile po njenom nagom telu, njegovo lice je bilo priljubljeno uz njenu kožu.
»Rez!« reče Herb. Njegov glas je podrhtavao. »Angažujte je«, rekao je. Čovek je ustao, preleteo očima preko devojke koja je sada jecala, a onda se brzo nagao nad njom i poljubio u obraz. Njeni jecaji su se pojačali. Njena zlatna kosa je bila popala, uokvirujući joj lice; izgledala je kao dete. Džon je strgnuo kacigu. Znojio se.
Herb je ustao, upalio svetio u prostoriji, i okno je izbledelo stopivši se sa zidom, što ga je učinilo neprimetnim. Nije gledao Džona. Dok je brisao lice, ruka mu je podrhtavala. On je ugura u džep.
»Kada ste započeli sa ovakvim audicijama?« upitao je Džon posle nekoliko trenu‐
taka tišine. »Pre nekoliko meseci. Pričao sam ti o tome. Vraga, morali smo, Džoni. Ovo je šest stotina devetnaesta devojka koju smo isprobali. Šest stotina devetnaest! Sve falš osim jedne. Mrtvi smo od istezanja vratova. Možeš li da zamisliš koliko smo vremena utrošili
da to rešimo? Sati za svaku. Sada su u pitanju minuti.« Džon Luison je uzdahnuo.
Znao je. On je to u stvari predložio kada je rekao: »Za test smisli bazičnu stresnu situaciju«. Nije želeo da zna kroz šta je Herb prošao.
On reče: »U redu, ali ona je još dete. Šta da se radi s njenim roditeljima, zakonom,
sa svim tim?«
»Sredićemo to. Ne brini. A šta je sa En?«
»Od juče me je zvala pet puta. Ajkule su prepunile čašu. Želi da nas obojicu vidi ovog poslepodneva.«
»Varaš se. Ne dolazi u obzir da prestanem u ovom trenutku!«
»Ne. Ne varam se. Ona kaže da neće da radi ako se ne pojavimo. Uzeće pilule i spavaće dok ne dođemo tamo.«
»Blagi Bože. Nije smela da se usudi!«
»Rezervisao sam mesta. Odlazimo u dvanaest i trideset pet.« Još jedan trenutak su
zurili jedan u drugog, a tada je Herb slegao ramenima. Bio je nizak, ne mnogo težak, ali ipak zdepast. Džon je bio visok preko šest stopa, mišićav, i bio je svestan da mora da kontroliše svoj temperament. Drugi su verovali da ako ga ispusti i za tren, okolo će ležati tela, ipak, on ga je kontrolisao. Ranije je to bio fizički čin, napor tela i volje da ukrote taj temperament, a sada se to obavljalo automatski, i on čak nije mogao ni da se seti prilika kada je gnev pretio da ponovo bukne.
»Čuj, Džoni, kada vidimo En, pusti me da to sredim. U redu?« reče Herb. »Brzo ću
to zavr...
49
»Šta ćeš uraditi?«
»Pljusnuću joj šljagu. Ako samo počne da iskaljuje svoj bes na meni, tresnuću je dole tako jako da će odskakati nedelju dana.« On se zadovoljno iskezio. »Ona je to do
sada stalno radila. Znala je da nema zamene, i ako nas magarči. Neka sada pokuša.
Samo neka pokuša.« Herb je koračao tamo‐amo brzim, nestrpljivim koracima
Džon je shvatio sa zgražanjem da mrzi zdepastog čoveka crvenog lica. Osećanje je
bilo novo, bilo je gotovo kao da je mogao da proba ukus mržnje koju je osećao, a ukus
je bio nepoznat i prijatan.
Herb je prestao da korača i buljio je u njega jedan trenutak. »Zašto te je zvala?
Zašto i tebe traži? Ona zna da ti nisi umešan u ovakav kraj.«
»Ona zna da sam ja ravnopravan partner, u svakom slučaju«, reče Džon.
»Ama nije u tome stvar.« Herbovo lice se izobličilo od cerenja. »Ona misli da si ti
još uvek zagrejan za nju, zar ne? Ona zna da si se ti jednom, na početku, kada si radio na njoj upleo, da bi štos upalio.« Iskeženi se više nije šalio. »Da li je ona u pravu, Džoni, dragi? Da li je tako?«
»Mi smo se nagodili«, reče hladno Džon. »Ti si svoje završio, ja sam svoje završio.
Ona me traži jer nema poverenja u tebe i ne veruje više ni u šta što joj kažeš. Njoj je potreban svedok.«
»Aha, Džoni. Ali sigurno se sećaš našeg dogovora.« Iznenda, Herb se nasmeja.
»Znaš li Džoni, na šta ste ličili ti i ona? Na plamen koji pokušava da liže ledenu sveću.«
U tri i trideset bili su u Eninim sobama u hotelu »Skajlajn« U Grand Bahamima.
Herb se vraćao u Njujork, pa je rezervisao mesto za let u šest posle podne. En neće završiti do četiri, pa su se udobno smestili u njenim sobama i čekali. Herb je uključio ekran, ponudio kacigu Džonu, koji je klimnuo glavom, i obojica sedoše. Džon je nekoliko minuta posmatrao ekran; zatim i on stavi kacigu.
En je gledala napolje, u daljinu, u morske talase, dugačke, zelene i lelujave; onda je upravila pogled bliže, u plavo‐zeleno i živahno more, I naizad u peščane sprudove o koje su se talasi razbijali, raspršujući se u penu koja je izgledala dovoljno čvrsta da se po njoj može ići. Bila je smirena, Ijuljuškajući se u čamcu, sunce joj je pržilo u leđa, štap za pecanje težak u njenim rukama. Podsećala je na ravnodušnu životinju, pomirenu sa svetom, odomaćenu u svetu, s kojim je činila jedno. Nakon nekoliko sekundi, ona spusti štap, okrete se, i pogleda visokog čoveka u kupaćim gaćicama koji se smešio. On pruži
ruku i ona je prihvati. Onda uđoše u kabinu čamca, gde je čekalo piće. Njeno vedro i srećno raspoloženje se naglo pokvari, da bi ga zamenila užasna sumnja i početak straha.
»Šta do đavola?...« progunda Džon, podešavajući audio. Kada je En bila na ekranu,
audio je retko bio potreban.
»... Kapetan Brader je morao da ih otera. Uostalom, oni još ništa nisu uradili...«
govorio je čovek hladnokrvno.
»Ali zašto misliš da će oni pokušati da me opljačkaju?«
»Ko još ovde ima nakit vredan milion dolara?«
Džon isključi ekran i reče Herbu: »Ti si lud! Nećeš se iz ovoga izvući tako lako!«
Herb je ustao i prešao sobu, da bi stao ispred zida s prozorom, kroz koji se pored
sjajnih belih plaža valjao i ljeskao plavi okean. »Znaš šta svaka žena želi? Da ima nešto vredno krađe.« On se zadovoljno smejuljio, nizak, promukao glas je bio bez radosti.
»Između ostalog, i ovo. One žele da se s njima jednom ili dvaput grubo postupi, i da budu primorane da kleče... Naš novi psiholog je prilično dobar, znaš li? Još nas nije pogrešno uputio. En će se možda malo koprcati, ali sve će dobro proći«
»Ona neće dopustiti pravu pljačku.« Glasnije, naglašavajući, on dodade, »Ja to ne
bih dopustio.«
»Možemo to da nasinhronizujemo«, reče Herb. »To je sve što nam je potrebno, Džoni, iniciramo ideju i posle samo nasinhronizujemo ostatak.«
Džon je buljio u njegova leđa. Želeo je da poveruje u to. Bilo mu je potrebno da
50
poveruje u to. Njegov glas nije odavao ni trag od emocija kada je izgovorio, »Nismo tako počeli, Herb. Šta se dogodilo?«
Herb se tada okrenuo. Lice mu je bilo tamno spram bleštavog svetla iza njega. »U
redu, Džoni, nismo tako počeli. Stvari se kreću brže, to je sve. Ti si imao na umu štos, i način na koji smo mislili da ga izvedemo izgledao je sjajno, ali nije trajao. Priuštili smo im doživljaj kockanja, učenja skijanja, automobilskih trka, svega o čemu smo mogli da
sanjamo, i to nije bilo dovoljno. Koliko puta možeš izvesti prvi skijaški skok u životu?
Nakon kratkog vremena želiš nova uzbuđenja, znaš li? Za tebe je to bilo sjajno, zar ne?
Kupio si sebi novu bleštavu laboratoriju i zatarabio se u njoj. Kupio si sebi vreme i opremu, i kada stvari nisu išle kako treba, mogao si sve da oteraš do đavola i počneš
iznova i niko te nije proklinjao. Razmisli kako je bilo meni, dečko! Morao sam da izlazim na kraj sa nečim novim, nečim što će razdrmati En, i zbog nje, sa celom tom krasnom,
beznačajnom svetinom, koja nije čak ni živa dok je ne pričepiš. Misliš da je to bilo lako?
En je bila neiskusno dete. Za nju je sve bilo novo i uzbudljivo, ali sada nije tako, dečko.
Veruj da sada nije tako. Znaš li šta mi je rekla prošlog meseca? Sita je i umorna od muškaraca. Naša živa vatra, Enil! Umorna od muškaraca!«
Džon mu priđe i odgurnu ga. »Zašto mi nisi rekao?«
»Zašto, Džoni? Šta bi ti učinio što ja već nisam? Uporno sam tražio pravog momka
za nju. Koje bi ti novo uzbuđenje smislio za nju? Ja sam radio na njima, dečko. Na samom početku, rekao si mi da te ostavim na miru. U redu. Ostavio sam te na miru. Ti si čak čitao svaku belešku koju sam ti slao. Ti si ih parafirao, dečko. Sve što je urađeno, potpisali smo obojica. Ne govori mi više 'Zašto mi to nisi rekao'. Ne bi vredelo!« Lice mu je bilo neprijatno crveno, vena u njegovom vratu je iskočila. Džon se pitao da li Herb ima visok pritisak, i da li će umreti od kapi u toku jednog od izliva srdžbe.
Džon ga je ostavio kod prozora. On je čitao beleške. Herb je znao da je on to radio.
Herb je bio u pravu; sve što je on želeo, bilo je da bude ostavljen na miru. To je bila njegova ideja, posle dvanaest godina rada u laboratoriji na prototipovima, prikazao je svoj... trik... Herbu Dževitsu. Herb je u to vreme bio jedan od najvećh televizijskih pro
ducenata; sada je bio najveći producent na svetu.
Trik je bio prilično jednostavan. Osoba sa elektrodama postavljenim u mozak, mogla je da emituje svoje emocije, koje su, mogle biti prenošene i hvatane pomoću kaciga, da bi ih publika primila. Ni reči, ni misli nisu izlazile, jedino osnovne emocije...
strah, ljubav, ljutina, mržnja... Tako, povezani sa kamerom koja je pokazivala ono što osoba vidi, sa nasinhronizovanim glasom, vi ste bili osoba koja doživljava, uz jednu bitnu razliku, mogli ste da isključite prenos, ako bi prevršilo meru. »Glumac« nije mogao. Jednostavan trik. Vama zapravo nisu bile potrebne ni kamera ni zvučna traka;
mnogi korisnici ih nikad nisu ni uključivali, već su puštali na volju svojoj mašti da se uklopi u prenos emocija.
Kacige se nisu prodavale, već su se iznajmljivale na odgovarajuće kratko vreme.
Najamnina od jednog dolara mesečno je skupljana prvog u mesecu, i bilo je preko trideset sedam miliona pretplatnika. Posle dva meseca, kada ga je zahtev za produžavanjem programa odvojio od redovne televizije, Herb je kupio svoju sopstvenu televizijsku mrežu. Jednočasovni program nedeljno, prerastao je u jedan sat programa
svake noći, da bi se sada emitovao osam sati dnevno uživo, uz još osam sati emitovanja snimaka.
Ono što je počelo kao »Jedan dan u životu En Boument«, bilo je sada život u životu
En Boument, a publika je bila nezasita.
Utom je ušla En, okružena gomilom pratilaca koji su je svakog dana opsedali —
frizerima, maserima, nabavljačima, zapisničarima... Igledala je umorno. Dala je grupi znak da izađe, kada je videla da su tu Džon i Herb. »Halo, Džone«, reče, »Herbe«.
»En, draga, sjajno izgledaš!« reče Herb. On je obgrli i odlučno poljubi. Ona je i dalje stajala, sa rukama opuštenim niz telo.
51
Bila je visoka, veoma vitka, sa kosom boje žita i sivim očima. Imala je široke, podignute jagodice, a usta široka i odlučna. Prema od sunca tamnom, crveno‐zlatas-tom tenu, zubi su joj izgledali belji nego što ih je Džon zapamtio. Mada previše sigurna i energična da bi delovala ljupko, bila je veoma lepa žena. Pošto ju je Herb pustio, okrenula se prema Džonu, oklevala samo trenutak, a zatim pružila tanku, od sunca potamnelu ruku. Njegova je bila hladna i gruba.
