by MoZarD
su bili krovovi, antene, aerodromi, kosmodromi, poljoprivredne bašte, fabrike hrane, rezervati biljaka i životinja, sve i svašta, samo ne drumovi. Ako ste hteli da pređete iz jednog dela svetske građevine u neki drugi njen deo, makar i hiljadu ili petnaest hiljada kilometara daleko, morali ste ići kroz hodnike.
Robert jezikom čisti zube od slanih čestica. »Daj mi mamu«, kaže. Meke bele gume
blago šište po čistom, ravnom, sivom podu hodnika; unutrašnjost vozila miriše na plastiku; rad elektromotora više se oseća kao blaga vibracija ispod poda, nego što se čuje; okolo vazduh šumi, tiho huji, dok se vozilo probija kroz njega. Malo promaje prolazi ispod slabo zabravljenog poklopca, i Robert to oseća na svojoj desnoj strani.
Robertov otac i majka su penzioneri, što znači samo da u školovanju nisu pokazali
dovoljno uspeha da se kvalifikuju za ijedno zanimanje. Odavno su ukinuta sva fizički naporna zanimanja, kao nepotrebna; zar biste vi terali čoveka, i plaćali ga, da kopa ili nosi terete, ili da se bori sa rekom rastopljenog čelika u železari, ili da silazi u okno rudnika, kad milioni neumornih mašina već rade sve takve poslove danonoćno, jeftino,
57
bezbedno, izvrsno, bolje? Jedina preostala zanimanja su ona okrenuta intelektualnim i
ličnim uslugama i vrhuncima nauke. Psiholog, psihijatar, ne bilo kakav, nego bolji od kompjutera‐psihijatra: kombinacija doktora nauka i super‐‐talentovanog praktičara.
Strateg za planiranje hemisferne hemijske industrije, i to samo za oblast sinteze belan‐
čevina. Ništa od toga ne mogu da rade tridesetpetogodišnji Ernest Balot i tride-setdvogodišnja Linda Balot, rođena Zukert, i zato će, kao penzioneri, živeti doveka ne radeći ništa.
Skriveni zvučnik, smešten u tapaciranoj unutrašnjoj strani desnih prednjih vrata, tiho zuji i prenosi zvuk nalik na pozivnu zvonjavu telefona. Najzad se majka odaziva
»Da?«
Njen glas je dalek, nezainteresovan: svi su izgledi da je opet pijana ili blago drogirana, kao što je već njen običaj. Tamnokosi Robert sedi sa rukama u krilu, drži kesu sa kokicama u levoj, punu šaku kokica u desnoj, udobno se zavalio, noge je malo raširio, gleda pravo u daljinu gde se hodnik sužava do tačke ka kojoj vozilo stalno hrli; govori.
»Idem da gledam filmove u velikoj sali.«
»Ma dobro«, kaže Linda Balot svom sinu jedincu i prekida vezu. Mladom Robertu je
jasno da nju savršeno ne zanima da li se on nalazi u nekom stanu ili nekoj sali, ili se nekud vozi; ne zanima je ništa u vezi s njim, ne zanima je čak ni da li će se on uspešno kvalifikovati za neko zanimanje. Završni praktični ispit ne može se polagati pre tridesete godine, sem ako neko dokaže da je genije. Pred njim je još osamnaest godina napornog
učenja, opredeljivanja za smer, praktičnog usavršavanja, novog učenja, novog oprede‐
ljivanja za uži smer, a sve to skupa nikog sem njega ne interesuje. To mu je odavno jasno; javio se majci samo zato što iskra ambicije koja gori u njemu zahteva da on bude ne samo izvanredan učenik i snažan momak, nego i dobar sin. On je mnogo bolji sin nego što su oni roditelji; on to zna, mada još nikad nije sebi tako nešto rekao. Ne može da uvredi svoje roditelje čak ni u mislima.
Sto kilometara na čas; nijedno vozilo na svetu ne može da vozi brže, pa ni ovo Robertovo lično vozilo. Točkovi nisu predviđeni za brže okretanje; krivine u hodnicima, iako blage, ne omogućavaju bezbedno zaokretanje pri većim brzinama. Usporavanja u
krivinama nema.
Hodnik je jedva nešto širi od vozila i jednosmeran je; svi hodnici Zemlje su jed-nosmerni, bez izuzetka, tako da se vozila ne mogu nikad čeono sudarati, čak ni kad bi
kompjuter, koji upravlja svim vozilima odjednom, pogrešio. Ali zidovi nisu uniformni ni monotoni, nikako. Postoje bočni prolazi, namenjeni skretanju u druge tunele, ponekad
sa kosim rampama koje vode gore ili dole. Postoje bezbrojni poprečni tuneli, horizon‐
talni, vertikalni i kosi, za servisne mašine, koje većinom imaju zupčasti točak za pogon, koji se oslanja na zupčastu gornju površinu šine, i po četiri točka‐hvatača koji se drže za unutrašnje površine velikih šina T‐profila. Proleću mnogobrojna zatvorena vrata, poneka oklopljena. Evo gde se hodnik proširio, naglo, u čitavu halu; tu su nanizani mnogi raznobojni rezervoari i cevovodi. Robert zna ovo mesto, i pripremljen je za oštri, neprijatni smrad amonijaka koji se sa promajom probija u vozilo. To brzo prolazi. Zidovi i tavanica na bezbroj mesta su obeleženi slovima, ciframa i znacima raznih boja i veličina, koji iskrsavaju i onda naglo zamiču u rubove Robertovog vidnog polja. Slova i cifre su razumljivi za ljude, a znaci samo za kompjutere. Evo nove zjapeće hale; i u njoj je samo jedan rezervoar, miliontonski, na njemu su ogromna oranž slova AATP, pa cifra sedam
napisana crveno i pedesetak uspravnih crnih crta različitih širina; kompjuteri će možda čitati samo to poslednje. Već je i ta hala iza vozila. Sad se tavanica uzdiže i širi da propusti spletove sa možda pola miliona različitih električnih kablova; nijedan nije tanji od ljudskog prsta, svi su dobro izolovani, neki blago zuje. Proleću boje, dubine, okviri.
Sad se desno i levo granaju izlazi za nove stambene blokove: milioni stanova, velikom
većinom praznih. Tu je negde možda i tata Ernest... sam kompjuter bi znao u kom stanu, i u kakvom stanju; a možda je otišao na drugi kraj sveta, možda ima novu mladu
58
poznanicu. Još pre tri nedelje je otac otišao od kuće, ne javljajući se; to mu nije prvo takvo odsustvovanje, niti je to majku uzbudilo.
Kokica mu je već dosta; postaju nekako papirnate i bljutave u ustima. Robert ih ostavlja, češka prstom jednu od svojih crnih obrva koje su, za dečaka, veoma guste. Zar nova bubuljica? Drema; put traje već četvrt sata, a pre toga je nekoliko časova, zapravo čitavo prepodne, vrlo naporno učio. Seća se kako je jednom pitao oca, prilikom jedne
od njihovih retkih zajedničkih vožnji, šta se nalazi u nekom ogromnom cevovodu. »Ma
boli te uvo šta teče tamo«, odgovorio je otac tada, hrapavim glasom. »Šta te briga? Ja ako sam učio hemiju, ne znači da to znam. Verovatno je nešto što smrdi i što je otrovno. Ima oko deset miliona važnijih hemijskih jedinjenja u industriji sveta. 'O'š naučiš svih deset miliona napamet?«
»Mis'io sam da je možda nešto važno«, uzvratio je tada tanki glas. »Oče, zašto ti meni nikad ne odgovaraš? Niko neće da priča sa mnom.«
»Šta je važno?«, rekao je otac. Pokazao je palcem nazad preko ramena. »Onaj cevovod ne može da bude važan. Važno je dobro jesti i piti i lepo živeti. A ako pitamo kompjuter i on odgovori, bi‐nitro‐nešto‐tri‐sulfo‐nešto‐di‐n‐metil‐nešto, šta od toga imaš?«
Bliži se kraj vožnje; to Robert Balot zna po tome što sa leve strane sada promiče kilometrima dugi digitalni displej od mrkog stakla, na kome se milijarde oštrih belih kvadratića svetlosti munjevito pale i gase, neznano zašto. Taj displej je dečaku takoreći nadohvat ruke, fizički, ali ono što se na njemu iskazuje je u jednom drugom smislu ne-dohvatno daleko. Promiču kilometri displeja visokog od poda do tavanice hodnika, kilo‐
metri, a svaki kvadratni centimetar neprestano, munjevito, tajanstveno radi, šalje neke kompleksne poruke. Možda će Robert jednog dana shvatiti namenu svega toga, ali sasvim sigurno nikad neće moći, sa svoja dva ljudska oka, dve šake, sa sporim ljudskim mozgom, da se uključi u rad displeja. Evo poslednjih stotina metara displeja: jajoliko vozilo već usporava. Staje. Otklapa se i raskriljuje. Robert izlazi malčice ukočeno. Žedan je. Velika dvokrilna kapija pred njim tiho se otvara, uvlačenjem u levi i desni zid; iza njega se vozilo zatvorilo i već klizi ka nekom svom parkingu, ko zna kuda. Visoki, lepo, građeni dečak u sivoj košulji sa podvrnutim rukavima i u pantalonama nalik na farme-rice prolazi sada kroz salu prostranu, visoku, lepu, očito namenjenu da se u njoj gosti mnoštvo sveta, ali praznu. Levo je bife, ali za dugim šankom niko ne sedi. Desno je podijum za igranje, čist i neizgreban. Iza toga, kroz tamno‐staklena vrata, nazire se prostranstvo restorana, pustinja savršeno pripremljenih stolova. Robert prilazi
šanku.
»Bokalče vode«, kaže, i robot—poslužitelj uzima, toči i dodaje, Robert pije vodu i vraća poluprazno bokalče koje nestaje sa vidika. Polazi ka sali. Garderobe nema, jer u svetskoj zgradi nikad ne prete, ni kiše ni snegovi, nijedan dan u milionima dana nije ni topliji ni hladniji, kišobrani su zaboravljeni baš kao i konjski tramvaji, kaljače i rimski kameni mlin sa magarećom ili robovskom zapregom. Ljudi mogu da dođu svuda u sobnoj odeći, ali
danas ovde niko nije došao, niko sem Roberta. On prilazi sledećim velikim dvokrilnim vratima, ona se uvlače levo i desno, on ulazi u slabo osvetljenu bioskopsku salu, gde će se njegov život kroz deset minuta srušiti.
Ništa se ne prikazuje, nema kome. Veliki stakleni ekran sada je crn. Robert u hodu
progovara: »Molim listu vesterna iz treće četvrtine drugog milenijuma, sem onih koje sam već gledao.«
Sve celuloidne filmske trake iz te davne epohe, pre oko 13000 godina, odavno su se
raspale i pretvorile u prah i u krte ljuspice čuvanja nevredne: ali su ljudi već krajem dvadesetprvog veka presnimili desetine hiljada filmova na digitalne kompjuterske trake. Foto—emulzija i zvučni zapis analizirani su tada pod mini‐laserskim mikroskopom, bukvalno molekul po molekul, i sve je pretvoreno u nizove elektronskih svetlo‐tamno signala; ekran pred njim je superiorni potomak nekadašnjih »televizora«; i slika i ton biće odlični, a njihov rok trajanja je večnost.
59
Pojavljuju se krupna bela slova. Robert prolazi između redova udobnih fotelja —
ima ih ukupno preko dvesta — i seda na svoje uobičajeno mesto, u najomiljeniju fote‐
lju. Ne čita prve dve rečenice, koje neizbežno glase: »Vožnja vas je koštala pedeset kredita. Projekcija će vas koštati dvanaest kredita na sat.« Mamina penzija iznosi milion kredita mesečno, a od toga, ona Robertu daje sto hiljada kredita kao džeparac. Na svom tekućem računu on već ima preko dva miliona kredita ušteđenog džeparca, jer Robert
Balot malo troši, uvek oblači isto, malo putuje, ne lomi i ne razbija, samo uči i gleda filmove.
Ekranom marširaju gusti redovi belog teksta, polako, nagore. Godina, pa naziv fil‐
ma, pa imena režisera i glavnih glumaca, eventualno primedba o dobijenim nagradama
i postignutom uspehu. »Džon Vejn!« uzvikuje Robert, koji tek što se smestio u fotelji.
Kokice je zaboravio u vozilu; to su roboti odavno počistili. Ješće posle filma. »Taj film hoću, broj šesnaest.«
I film počinje. Jedini gledalac ne zna šta u sebi ima, i ne zna da će to kroz nekoliko minuta izgubiti. Od deset miliona odraslih ljudi, koliko još živi na svetu, preko 9900000
su davno napustili svaki napor i rad, ne trude se više da se obrazuju, i nemaju nameru da svojoj deci takav trud preporuče: ima samo stotinjak hiljada osoba, većinom mladih, koje se još trude da nešto nauče, još idu u školu, pokušavaju da shvate mehaničku civilizaciju u kojoj su. Ogromna većina njih će uskoro pretrpeti neuspeh jer će se zahtevano znanje upravo u ovoj generaciji bitno povećati. Samo desetak mladih ljudi, među njima i Robert Balot, imaju takav silan prirodni talenat, tako ludu želju za us-pehom, i tako miran porodični život, da mogu da uspeju, da se kvalifikuju. A od tih desetak, jedino Robert krije u sebi i klicu sposobnosti da povede ljude, da ih organizuje i usmeri, da im da cilj i strogu disciplinu; on drugima ne bi bio neprihvatljiv kao vođa, ni zbog razloga jezičke prirode, ni zbog nekih starih ali ne i zaboravljenih podela kao što su nacionalne, religijske i ideološke. A kompjuter, onaj svetski, glavni, još uvek istinski sluša naređenja ljudi, mada ima svoj dugoročni plan da ih spreči da mu izdaju suviše štetna naređenja. Presudni je istorijski trenutak: već kroz deset godina sve će biti bespovratno, zauvek rešeno. Robert Balot bi mogao povesti ljude jednim putem koji vodi do zvezda, mogao bi u poslednjem trenutku sprečiti da se oko ih sklope divovske
čelične kapije
70521: DOKUMENTARAC
Violeta Vučinić je najviša rastom od svih petnaestogodišnjih devojaka na svetu. Ona
to tačno zna, jer petnaestogodišnjih devojaka sada, u godini 70521, ima na svetu samo
četrdeset i dve, i Violeta sve njih poznaje. Nijedna nije više od 170, a Violeta ima 175. I po nekim drugim karakteristikama Violeta Vučinić se znatno razlikuje od svih svojih vršnjakinja: voli kretanje, čitanje, ima ambicije. Od četrdesetak preostalih devojaka tog uzrasta, desetak su teške narkomanke, još od boravka u majčinoj utrobi, potpuno i zauvek izgubljene za svet budnih; ostale imaju samo ambiciju da u svakih dvadesetčetiri časa upakuju što više seksa, fine hrane, spavanja, i raznih hirova i besova, a sve to po mogućnosti bez ikakvog zamora. Prvu od tih stavki, seks, Violeta je izbegla: izjavila je da sa nepismenim mladićima nema nameru da se druži, a još manje sa klincima ili mator-cima. Pošto se između te dve kategorične generacijske zagrade nije našao baš nijedan
pismen momak, ostala je sama.
Danas je gledala, jedan za drugim tri dokumentarna filma o životinjama. Na svetu
se, i posle Treće velike rekonstrukcije, našlo mesta za zoološke rezervate; tamo se još uvek čuvaju hiljade životinjskih i biljnih vrsta. Okeani sveta, i Antarktik, još pre dvesta vekova pokriveni su prvo mrežom mostova, a zatim kontinuiranom čeličnom površinom, da bi se odsekla snaga vazduha od snage mora, da bi se atmosferi oduzela vlaga
koja joj daje zube i kandže, podlu silu korozije, tešku pesnicu leda, naglu vatru groma.
60
Biljni svet mora ostao je tada da se talasa u mraku, beznadno, i brzo je odumro, a za njim, lišen hrane, i životinjski svet mora. Uzorci su, međutim, sačuvani u nekoliko velikih akvarijuma. Violeta je videla jedan takav akvarijum, ogromni kristalni stub dubok pet kilometara. Kasnije su mora i okeani pregrađeni do samog dna, zarobljeni u čelične ćelije, kako bi se onemogućilo da plima i zemljotresi pokreću ogromne vodene mase i
ugrožavaju svetsku zgradu. Ta je zgrada sad obavijala celu planetu pokrivajući savršenih sto procenata površine; dubina zgrade varirala je od jednog do deset kilometara, od sto do hiljadu mašinskih spratova. Samo je još nekoliko ljudi, među kojima Violeta, znalo da je na Zemlji nekad postojala nekakva velika otvorena voda zvana okean, i da se i sad, na nekim mestima, u samim titanskim temeljima svetske zgrade nalazi mnogo milijardi tona zatvorene mrtve vode. Što se tiče Violetinih vršnjakinja, mnoge od njih nisu baš bile sigurne ni šta znači reč »Zemlja«.
Treći film koji je danas gledala odnosio se na čudne životinje, zvane »konji«. Gledajući ga, divila se slobodi i hrabrosti ljudi koji su nekad sedali takvim bićima na leđa i polazili na romantična putovanja po primitivnom i divljem svetu, neobzidanom. A kad je videla kako dostojanstveno i elegantno jaše jedna važna i ugledna žena iz davne proš‐
losti, kraljica nekog naroda, odlučila se da otputuje do površine i pronađe konje, ako još postoje u nekom rezervatu, i da ih pogleda izbliza. Nije sebi otvoreno rekla onu tajnu želju koja se vrzmala negde blizu površine njene svesti, želju da možda i pojaše nekog konja.
»Prekini projekciju, molim«, reče Violeta. Film nestade sa ekrana; u sali sa dvadeset
mesta upalilo se slabo svetio. Stakleni ekran opet je bio taman, gotovo crn.
Pošla je ka izlazu iz sale, dugim elastičnim koracima. Imala je bujnu, kovrdžavu smeđu kosu, otvoreno lice sa prilično istaknutom vilicom, vitko telo, a na sebi lake pantalone, kao mladić, i čvrstu maslinasto zelenu košulju sa džepovima na više mesta i trakama na ramenima, za koju je jedino ona na čitavom svetu znala da je »vojnička«, to jest da su pre 6800 godina posebni ljudi, zvni »vojnici«, nosili takve košulje, čvrste, de-bele i trajne. Njene drugarice većinom su se opredeljivale za velove i providne bluze koje su više privlačile muškarce nego potpuna golotinja.
»Postoje li sada u nekom rezervatu konji, molim?«
Glas kompjutera dopro je iz najbližeg zvučnika, smiren i ozbiljan, i neljudski samo
po tome što nije bio ni muški ni ženski.
»Postoji rezervat za konje, na površini, Violeta, nedaleko odavde.«
»E onda me vod
i tamo, molim, samo da prvo nešto klopnem«, reče Violeta. Izašla
je iz sale kroz dvokrilna vrata koja se za njom hitro zatvoriše, i našla se u bifeu, suočena sa desetak stolica i šankom. Nikog nije bilo.
»Molim jedan opasan kolač a la Vučinić!«
»Znamo, znamo šta to znači, Violeta«, reče kompjuter blago. Glas je sad zvučao malo drukčije, zato što je dopirao iz jednog manjeg i udaljenijeg zvučnika, smeštenog iza šanka. Za nekoliko trenutaka robot‐barmen, sličan stakleno‐čeličnoj kutiji Violetine visine, doneo je tanjir od belog porculana, sa velikim okruglim kolačem komplikovano
izvajanim od testa, fila i šlaga, sa desetak sočnih velikih jagoda pozabadanih odozgo, i sa kašičicom zabodenom u sredini, ukoso.
»E, srce si«, reče Violeta grabeći tanjir. Pošla je napolje i u hodu smazala prvu jagodu, slatku, svežu, divnu.
Jajoliko vozilo sa četiri meka bela točka, nepromenjeno već toliko stotina vekova da
su i novorođena deca ispoljavala prema njemu instinktivno poverenje, čekalo ju je u hodniku, otklopljeno i raskriljeno. Ušla je, sela na prednje sedište, nastavila da rastura izvrsni kolač. Skupiše se sva četvoro vrata i gornja, prozirna polovina jajolikog vozila, i ono pođe napred, glatko i pouzdano.
Išli su hodnikom petsto sedmog sprata. U svetskoj zgradi jedan deo jednog sprata, i
to petsto sedmog sprata, bio je rezervisan za ljude: čak oko stotinu kvadratnih 61
kilometara, ogroman prostor za stanovništvo koje je brojalo samo šesnaest hiljada osoba, od čega su veliku većinu činili starci između osamdeset i dvesta godina starosti.
U tom prostoru za ljude, lažna tavanica je smanjivala visinu mašinskog sprata na ljudsku meru, tri metra, sem u velikim salama. Temperatura je bila večno održavana na 23
stepena C, tu je vazduh imao onoliko kiseonika i vlage koliko ljudima treba, i odgovarajući pritisak. U tim, uslovima, svako je išao lako obučen, mnogi su čitavog života išli bosi; Violeta Vučinić je bila jedna od retkih osoba obučenih od glave do pete. Nije imala nikakav osobit razlog za to, sem sopstvene sklonosti.
