by MoZarD
Bebe koja guuu guuu guuu i kao mleko joj curi iz usta i beba kao diže pogled i smehuje se na svakog, beba sasvim gola, a meso sve kao u podvaljcima jer je vrelo debela beba.
Onda je nestalo malo kao haaa haa haa grabeža k' će da mi uzme ovo parče 'artije, pa
sam morao opet da režim na njih i da zgrabir fotišku koju sam onda iskido na male maleeecke parčiće ipustio da padaju kao konfete. Tad stigao viski, i stare babuške kažu:
»U dobro zdravlje, momci, bog vas blagoslovio, mladići, najbolji momci na svetu, eto šta ste vi.« I slično sranje. A jedna od njih koja je bila sva od linija i bora i bez zubala u svojim zbrčkanim ustima, kaže: »Ne cepaj pare, sine. Ako ti ne trebaju daj ih nekome
kome trebaju«, što je bilo vrlo hrabro i smelo od nje. Ali Rik reče:
»Pare to nisu bile, o babuška. Bila slika slatke male cici‐mici gugutave bebice.« ja:
»Malo me samo zamara ovo, samo malo. Vi ste bebe, vi ruljo. Zezate se i cerite i
77
jedino umete da se smehujete i mučite ljude mnogo kukavički kad ne mogu da se brane.« Buli reče:
»E pa sad, uvek smo mislili ti da si kralj toga i nastavnik takođe. Nije ti dobro, eto šta je s tobom, stari druzja.«
Smotrio sam tu drljavu čašu piva pred sobom i osetio se sav nekako bljuvkasto iznutra, pa sam rekao »aaaaaa« i prosuo svo to penušavo sranje po podu. Jedna od starih dama reče: »Ko ne rasipa taj ne oskudeva.« Ja:
»Vidite, druzi. Čujte. Noćas jedostvno nekako nisam u fazonu. Ne znam zašto ni otkud je tako, ali tako jeste. Sad vas trojica svojim putem ove noći, kao bez mene. Sutra se srećemo isto mesto isto vreme, nadam se da mi bude mnogo bolje.«
»O«, reče Buli, »mnogo je žao meni.« Ali mogao si da smotriš neki kao sjajić u njegovom glasu, jer će sad on da preuzme komandu za ovu noć. Vlast vlast, svako voli
vlast. »Možemo da odložimo za sutra«, reče Buli, »ono što na umu mi imali jesmo.
Naime, malo obići prodavnice u ulici Gagarinovoj. Super hororšou roba tamo, druzja, samo uzimaš.«
»Ne«, rekoh ja. »Ne odlažite ništa. Samo nastavite u svom kao stilu.« A sad rekoh
ja, »ja idjem.« I ustanem.
»E pa kuda?« upita Rik.
»To ne znajem«, rekoh. »Samo da budem kao zasebno i sredim misli.« Mogao si
smotriti da su stare babuške stvarno zbunjene što ja tako odlazim i da su sve kao sumorne i ne one nesmehovane maljčikinje koje pamtite. A ja samo: »A, do đavola, do
đavola« i napustio ih.
Mračno bilo, a vetar oštar kao nož se pojačavao, pa je uokolo bilo vrlo vrlo malo
čjeloveka. Patrolna kola su kao krstarila, sa brutalnim facama unutra, a s vremena na vreme na uglu vidiš par vrlo mladih ala kako trupkaju nogama zbog pasje hladnoće i ispuštaju dah pun pare u zimski vazduh, o braćo moja. Pretpostavljam da je stvarno mnogo onog starog ultranasilja sad izumiralo, jer su murije tako brutalne sa uhvaćenima, mada se razvijala kao borba između nevaljalih maljčika i napaljene murije ko mo‐
že biti hitriji nožem, britvom ili pendrekom, pa čak i utokom. Ali ono što nije bilo u redu sa mnom tih dana bilo je to da nisam kao mnogo mario. Kao da je nešto meko ulazilo u
mene, a nisam mogao da ponjimajem zašto. Niti da shvatim šta hoću uopšte. Čak i muzika koju sam voleo da slušam u mojoj malenkoj jazbini bila je ona na koju sam se
ranije smehovao, braćo. Sad sam više slušao kao pomalo romantične pesme, ono što zovu Lieder, samo jedan glas i klavir, vrlo tiho i kao nešto čežnjivo, a ne kao kad su bili ogromni orkestri pa ja legnem na krevet između violina i trombona i bubnjeva. Nešto se u meni dešavalo, pa sam se pitao da li je to neka kao bolest ili nešto zbog onog što su mi uradili kad su poremetili moju golovu pa da ću sad možda da postanem pravi neumni.
I razmišljajući tako oborene golove i sa rukama zabijenim u džepove svojih panta‐
lona, pešačio gradom ja sam, braćo, i najzad osetio veliki umor takođe mi je mnogo zatrebala fina velika čaša čaja sa mlekom. Razmišljajući o ovom piću, odjednom kao da
sam video sliku kako ja sedim pred velikom vatrom, u fotelji, pitujem taj čaj, a ono smešno i vrlo vrlo čudno bilo je da sam se, činilo se, pretvorio u vrlo starog čelovjeka, oko sedamdeset godina starog, jer mogao sam da vidim svoje vlasi koje su bile sasvim
sede, imao sam i sede zulufe, vrlo sede. Gledao sam sebe kao starca, kako sedim pokraj vatre, a onda je slika kao nestala. Ali bilo je kao vrlo čudno.
Dođem ja do jednog od onih mesta za čaj i kafu, braćo, i smotrim kroz dug, dug
prozor da je unutra puno vrlo dosadnih čjeloveka, kao običnih, onih sa tim vrlo strpljivim i bezizražajnim licima koji nikom ne bi zlo naneli; svi tamo sede i govorituju kao tiho i pituju svoje fine bezalene čajeve i kafe. Ja vstupim unutra i pridem šanku i kupim jedan fini vruć čaj s mnogo mleka, pa otidem do jednog od tih stolova i sednem
da ga pitujem. Bio neki kao mladi par za tim stolom, pitovali su i pušili svoje tumore sa 78
filterom, i govoritovali i smehovali se vrlo tiho između sebe, al' ja na njih nisam obratio pažnju i samo sam pitovao i kao sanjario odgonetao šta se to u meni kao menja i šta će sa mnom biti. Ali sam smotrio da je ta djevuška, za tim stolom sa tim čjelovekom, stvarno hororšou dobra, ne od one vrste da poželiš da je baciš dole i da navališ na nju sa starim guraj‐vadi guraj‐vadi, nego hororšou dobro otelotvorenje i lice i nasmešena usta i vrlo vrlo fina kosa i sve to sranje. A onda taj što je sa njom, koji je imao šešir na golovi i kome je lice dotad bilo okrenuto od mene, okrene se da osmotri onaj mnogo
veliki časovnik koji su imali na zidu, i tad sam ja smotrio ko je on a onda je on smotrio ko sam ja. Bio je to Pit, jedan od moja tri druzja iz onih dana kad smo bili Džordži i Dim i on i ja. Pit je to bio ali je izgledao kao stariji iako mu sad ne bi moglo biti više od devetnaest i koji dan, imao je i nekakve brčiće i obično dnevno odelo i eto taj šešir. Ja:
»Gle gle gle, druzja, šta je to? Vrlo vrlo dugo te nisam smotrio.« A on:
»To je mali Aleks, zar ne?«
»Niko drugi«, kažem ja. »Dugo dugo dugo vreme od onih mrtvih i otišlih dobrih dana. A sad je jadni Džordži, kažu mi, ispod zemlje, a stari Dim je brutalna ala, a evo tebe i mene evo, i kakve vesti imaš ti, stari druzja?«
»On smešno priča, zar ne?« reče ta djevuška, kao kikoćući se.
»Ovo je«, reče joj Pit, »jedan stari prijatelj. Zove se Aleks. Mogu li te upoznati«, reče on meni, »sa svojom suprugom?«
Moja usna tada pade u široko otvoren položaj. »Supruga?« počeh ja kao da
blenem. »Žena žena žena? A ne, to biti ne može. Premlad ti si da oženjen budeš, stari
druzja. Nemoguće nemoguće.«
Ta djevuška koja je bila kao Pitova žena (nemoguće nemoguće) opet se zakikota i
reče Pitu: »Da l’ si i ti govorio tako?«
»Pa«, reče Pit, i kao nasmeši se. »Imam maltene punih dvadeset. Dovoljno mator
da se upregnem, a već je i prošlo dva meseca od tada. Ti si bio vrlo mlad, a vrlo napredan, seti se.«
»Dobro«, ja još uvek, kao, bleeenem. To meni nepojmljivo je, stari druzja. Pit oženjen. Gle gle gle.«
»Imamo stančić«, reče Pit. »Zarađujem vrlo malo para u Državnom pomorskom
osiguravajućem, ali biće bolje, to znam. A Georgina, koju vidiš.. »Kako bre, reče da se zove?« kažem ja, a usta mi i dalje otvorena kao u neumnog. Pitova supruga (supruga,
braćo) poče opet da se kao kikoće.
»Georgina«, reče Pit. »Georgina takođe radi. Daktilografkinja, znaš. Uspevamo
nekako, uspevamo.« Nisam mogao, braćo, skloniti svoj organ vida s njega, stvarno. Bio
je sad kao odrastao, sa odraslim glasom i tako to. »Moraš«, reče Pit, »jednom da navratiš do nas da vidiš. Ti i sad«, nastavio je, »izgledaš vrlo mlad, uprkos tolikih tvojih strašnih iskustava. Da da da, čitali smo sve o tome. Ali naravno, ti i jesi još uvek veoma mlad.«
»Osamnaest, a?« reče Pit. »Toliko star. Gle gle gle. E, sad«, reče on, »mi moramo
da krećemo.« I on kao dobaci toj svojoj Georgini jedan kao zaljubljen pogled, i stisnu jednu njenu ručicu između svoje dve a ona mu uzvrati takvim pogledom, ooo braćo moja. »Jest«, reče Pit, okrećući se opet meni, »odosmo mi na jednu malu zabavu kod
Grega.«
»Greg?«
»A, da, naravno«, reče Pit, »ti ne možeš znati za Grega, je l’ tako? Greg je posle tvog vremena. Ušao je u šemu dok si ti bio otsutan. On priređuje male zabave, znaš.
Uglavnom vino i igre reči. Ali vrlo fino, vrlo prijatno, znaš. Bezazleno, ako kontaš šta hoću da ti kažem.«
»Da«, kažem. »Bezazleno. Da, da, zapažam da je to nešto hororšou dobro.« A ta
Georgina supruga, čujući moje reči, opet se zakikota. I onda ti njih dvoje othodiše na svoje smrdljive igre reči kod tog Grega, ko god pa to bio. Ostadoh sam sa sobom i 79
svojim mlekastim čajem, već hladnim, da kao razmišljam i pitam se.
Možda je baš u tome bila stvar, u tom neprestanom razmišljanju. Možda sam već
postajao previše star za takv žiznji kakav sam do tad živeo, braćo. Upravi napunio osamnaest. Nije to više mladost. U osamnaest je stari Volfgang Amadeus već imao iza
sebe napisane koncerte i simfonije i opere i oratorijume i sve to sranje, ne, ne sranje, nego rajsku muziku. A onda stari Feliks M. koji je već ima uvertiru za San letnje noći. I drugih je bilo. Pa bio je i onaj kao francuski pesnik koga poniinje Bendži Brit, koji je svu svoju najbolju poeziju napisao do petnaeste godine, oooo braćo moja. Artur, tako mu
beše pravo ime. Osamnaest znači i nije neka prava mladost. Ali šta ja zbog toga da uradim?
Pešačeći kroz mračne ledene zimske ulice posle othoda iz tog čaj‐kafea, neprestano sam smotrio kao vizije, kao na onim karikaturama u gazetama. Na primer, Vaš Smerni Narator Aleks vraća se s posla kući i čeka ga dobra vruća tanjirčina klope, i ta kao ženska sva puna dobrodišlice i pozdrava i kao ljubavi. Ali nju nisam mogao da sagledm baš tako hororšou jasno, braćo, nisam mogao da smislim koja bi to mogla biti.
Ali, imao sam tu iznenadnu vrlo jaku ideju da ako uđem u susednu sobu, pored te u kojoj gori vatra a moja vruća tanjirčina leži na stolu, mogu da nađem ono što stvarno
želim, i eto tad se sve uklopilo, ona sličica iskrojena iz gazete i onakav susret sa Pitom.
Jer je u toj drugoj sobi na krevecu ležao i gugutao guu guu guu moj sin. Jest jest jest, braćo, sin moj. I tad sam osetio tu boljše veliku prazninu u svom telu, ujedno uviđajući da sam samoga sebe vrlo jako iznenadio. Razumeo sam šta se dešava, o braćo moja. I
sam kao, odrastao.
Da da da, eto to je bilo to. Mladost otići mora, aahhh daaa. Ali biti mlad znači samo biti, kao, kao životinja možda. Ne, ne toliko kao životinja, nego više kao jedna od onih malenkih igračaka koje zapažate kako se prodaju na ulici, kao maleni čelovjeci načinjeni od lima sa oprugom unutra i ručicom za navijanje napolju pa kad ga naviješ
grrr grrr grrr on kao da hoda, o braćo moja. Ali on ide u pravoj liniji i naleće na stvari i tres tres i ne može drugačije. Biti mlad, to znači biti kao jedna od tih malenkih mašina.
Moj sin, moj sin. Kad budem imao sina objasnću mu sve to, čim bude imao
dovoljno godina da shvati. Međutim, znam da neće razumeti ili neće hteti da razume ni
delić, i učiniće sve stvari koje sam i ja radio, da, možda će čak ubiti staru frajlu okruženu razmjaukanim mačkama i mačorima, a ja neću biti u stanju da ga stvarno zaustavim. A
ni on svog sina, braćo. I tako će to da ide do, kao, kraja sveta, u krug i u krug i u krug, kao neki boljše golem kao čjelovek, kao stari Bog lično (Ijubaznošću mlečnog bara
»Korova«) koji okreće i okreće i okreće smrdljivu groznu pomorandžu u svojim gigantskim rukama.
Al’ pre svega, braćo, postojala je ta stvar da sam morao da nađem negde nekakvu
djevušku koja bi bila majka tog sina. Razmišljao sam ovako: moram od sutra da počem
da radim na tome. A to je nešto kao novo. Nešto sa čime treba tek da počnem, kao neko novo, kao poglavlje.
Znači eto to je ono što će se dešavati, braćo, sad kad stižem do kraja ove priče.
Svud ste išli sa svojim malim druzjom Aleksom, patili ste s njim, i smotrili ste neke od najgroznijih mučenja koje je stari Bog ikad dopustio, sve to na vašeg starog Aleksa. A radilo se samo o tome da sam bio mlad. Ali sad kad ovu priču završavam, braćo, nisam
mlad, ne više, o ne. Aleks je kao odrastao, o da.
A sad idem, o braćo moja, sam sa sobom, tamo gde vi ne možete ići. Sutrašnjica je
sva kao slatko cveće i rotirajuća smrdljiva Zemlja i zvezde i stara Luna tamo gore a vaš stari druzja Aleks sa sobom traži, kao, partnerku. I sve to sranje. Strašan grozan smrdljivi svet, zaista, o braćo moja. I eto tako, zbogom od vašeg malog druzja. A svima ostalima u ovoj priči, samo glas iz usta, brrrrr. I mogu svi da me poljube u dupe. Ali vi, o braćo moja, setite se ponekad malog Aleksa koji vaš beše bio. Amin. I sve to sranje.
80
ESEJ GVINET DŽONS
FUTURISTIČKI BLUZON OD FINE KOŽE:
NAUČNA FANTASTIKA I NOVI ČOVEK
ud se dede junak dični? Pre sedam‐
promenio?
deset godina, kada bi golobradi voj‐
Vitez‐lutalica iz drugih žanrova roman‐
K nik pošao u rat, bar je imao tu ute‐ tične proze uskoro se pojavio i u ovom
hu, u svom strahu od koga se koči i u
žanru, čak je postao bitni sastojak fe‐
bujanju svoga samoljublja, da mu se nudi
nomena koji je sada poznat pod imenom
obilje uzora svetlih od kojih se kičma
»spejs opere«. Ali »spejs opera« nije
sama ispravlja. Avanturistička proza svih
ništa drugo nego neka nova vrsta avan‐
vrsta nije ostavljala kod mladog Evroplja‐
ture u šarenim kostimima. Pravi junak iz
nina ili Amerikanca ni tračak sumnje u to
klasične naučne fantastike, ili klasični
ko on treba da bude, čak mu je davala
junak iz prave naučne fantastike pojavio
izvesnu nadu da će uspeti da sačuva veru
se kao lik koji se od ovoga znatno
u taj ideal. Ali u našem sadašnjem tre‐
razlikuje. H. Dž. Vels je pisao, kao i uvek,
nutku heroizam nije u modi. Za mladića
o malom čoveku koji petlja i uspeva da se
nema garancije da ga neće poslati u rat,
ispetlja, čak i kao vremeplovac ili istra‐
ali on se ne nada uspesima na bojnom
živač na Mesecu. Nešto je od te nesi‐
polju niti veruje u njihovu vrednost.
gurnosti u sebi ostalo i kod Asimovljevog
Možda je i bilo junačkih podviga u Gus
naučnika. Nije to nikakav Bak Rodžers.
Grinu, ali mi se sećamo samo lakonskog
Njemu su strane naporne dokoličarke ak‐
komentara vojnog lekara: »Znam koje je
tivnosti nipija ili jipija; on je umerenjak
sada boje adrenalin. Mrke boje.« Time ne
čiji se uzleti odigravaju za pisaćim stolom;
želim da kažem da gnusobe rovovskog
to vam je muva‐trezvenjak koju u kafani
rata i besmisleno uništavanje života nisu
svi teraju. Pa ipak, u njemu niče neka
naišli ni na kakvu osudu 1916. godine.
vrsta junaštva. On je čovek duha. Njegov
Međutim, u popularnoj kulturi je
dosadni i stereotipni domaći život još više
milosrdni veo laži ostao netaknut. Sada
ističe plemenitost njegove borbe protiv
toga više nema. Indijana Džons je kuka‐
zlih sila. Ako je malo pažljivije ponovo
vica koja puni gaće od straha i nimalo se
pročitamo, svaka Asimovljeva priča go
vo‐
toga ne stidi. U borbi za goli život, ili u
ri neobično otvoreno o prirodi te borbe.
bilo kojoj situaciji analognoj onoj na boj‐
Element fantazije zauzima vrlo malo pros‐
nom polju, mladi čovek zna da se od nje‐
tora: priča govori o naporima da se obez‐
ga ne očekuje ništa drugo sem amoralne
bedi stipendija, a zatim stalno mesto pro‐
taktike sračunate na to da ostane živ i (po
fesora, o strahu i zarivanju noža u leda u
mogućnosti) vrhunske vatrene moći.
univerzitetskoj dužngli; o jezivoj moći
Naučna fantastika je ozloglašena kao
koju daje podrška vladinih institucija. Ali
kafana »samo za muškarce«: gde su se
bojno polje je ipak pravo, i najčešće se na
žene (dosta dugo) retko kad pojavljivale,
njemu odlučuje o sudbini celog sveta.
čak i kao predmet požude. Ima razloga da
Muškom čitaocu se ovde pruža ideal koji
se upravo ovde traži i istražuje razvitak, ili
mu nije preterano tuđ iz iskustva: labo‐
propast heroja dvadesetog veka. Kako
ratorija, kancelarija, kafana. To je heroj za
ljudi vide sami sebe u ogledalu buduć‐
jedan svet u kome nema rata; ili bar za
nosti? I u kom pogledu se njihov lik
svet u kome se »vruća« borba može izbe‐
81
ći — pa ipak u njemu mlad čovek može
na pravom bojnom polju postao je veoma
da se bori za pravednu stvar.
nalik ženi (što će reći, bespomoćna žrtva).
Zle sile su često oličene u grabežljivoj,
U isto vreme, možda i povezano sa ovim,
amoralnoj, pohotljivoj ženi naučnika. Ali
dolazi do uspona feminizma i homosek‐
ovo ne treba shvatiti kao promišljenu po‐
sualnog ponosa: jedna bučna manjina
litičku izjavu. Muški pisci naučne fantas‐
tvrdi da se tradicionalne razlike među
tike u ovom periodu bili su mahom
