by MoZarD
Ta mu je misao dodijavala dok se kretao od stolice duž trometarskog praznog pros‐
tora prema zadnjem kabinskom zidu. Tavanicu je mogao da dohvati dizanjem ruku, zidove da dotakne širenjem ruku. Maleni prostor iza koga su složene mašine koje ga snabdevaju programiranim količinama vazduha, hrane i vode. Hermetički zatvorena životna sredina gde on ima smeštaj i negu i, nadasve, zaštitu od spoljašnjih uticaja. Na takvom mestu, iskustva su malobrojna i uvek striktno lična. Pa kako bi bilo moguće da
zaboravi ijedan detalj svog monotonog života?
»Čarls, ti oklevaš. Inspekcija se mora u celosti obaviti.«
Stigao je do kabinskog zida i posegnuo za kontrolnim aparatima. Oslobođeni od strane kompjutera, reagovali su na njegov dodir, jedan panel se podigao i otkrio ogromni prostor mutno osvetljen a uveličan pločom kroz koju je zurio. Direktno gledanje pojačano sočivima i ogledalima da bi se eliminisala mogućnost lošeg funkcionisanja elektronike. Poslušno je pregledao enigmatične korpice, poredane flašice, bezbrojne epruvete, bezbrojne čestice spakovane u kapsulama, nepoznate objekte zamotane u plastične membrane. Nekada se silno oduševljavao ovim prizorom, svestan ogromnog
osećanja svrhovitosti, zagrejan uverenjem da je važan, da je bitan za uspeh ovog projekta. Sad je posao samo otaljavao.
»Čarls?«
Predugo je piljio, izgubio se u još jednom od tih podmuklih sanjarenja, pokušava‐
jući, možda, da opet uhvati onu ranu ustreptalost, ono ekstrapoliranje, gledanje u bu‐
dućnost, nagađanje o neverovatnim stvarima koje bi ta budućnost mogla doneti. Ili je
možda jednostavno malčice zadremao, obuzet dosadom, nezadovoljan što kompjuter dominira.
»Čarls, da li sve funkcioniše optimalno?«
»Da, Evani, kao i uvek.«
»Onda se vrati u sedište, Čarls. Moram nadzirati tvoj metabolizam.«
Osetio je kako se kontrolne poluge ispod njegovih prstiju pomiču. Panel je već padao da bi hermetički zatvorio taj kabinski zid. Polako se vratio do stolice, seo, gurnuo desnu šaku i ruku u dobro znani otvor. Sonde utonuše u njegovo meso i on oseti
blago peckanje površinske stimulacije. Zavalio se u naslon, sklapajući oći, zamišljajući glatko lice uokvireno plavom kosom, i plave oči, možda malo zabrinute, zatim pune usne malo skupljene i haljinu koja se odmiče samo malo, malčice od prsa i ramena dok
se ona naginje napred da prouči rezultate ovog pregleda.
»Dakle, sestro, hoću li preživeti?«
»Sestro?«
»U ovom času, Evani ti si bolnička sestra. Bolničarka, osoba koja se brine o boles‐
nicima. Jesam li bolestan?«
»Ne funkcionišeš optimalno efikasno, Čarls.«
»Što znači da sam bolestan. Izleči me, Evani.«
Osetio je doticaj nečega i zatim rastuću euforiju. Injekcija neke droge, nagađao je,
nečeg što će razbiti ovu njegovu depresiju, ovu njegovu rastuću brižnost. A pomogla je i ta poslušnost, ta njena spremnost da ispuni njegovu instrukciju. Čovek uvek treba da 60
bude dominantni partner.
Očiju još uvek zatvorenih, zamišljajući kako se ona naginje unazad, nasmešena, sa
izrazom lica koji pokazuje blagu mešavinu njene naklonosti i njene materinske briž‐
nosti, on reče: »Koliko dugo, Evani?«
»Neprecizan si, Čarls.«
»A ti si tvrdoglava. Prokleto dobro znaš šta hoću da kažem. Koliko dugo već putu‐
jemo u ovoj kanti?«
»Dugo, Čarls.«
Predugo, pomisli on. Tako dugo da je vreme izgubilo smisao. Bačen gotovo svet-losnom brzinom, naciljan ka dalekim zvezdama, njegov metabolički časovnik se usporio
zbog dilatacije vremena. Tamo nazad, kod kuće možda je prošlo već deset hiljada godina. Ovde u brodu prošao je jedan životni vek.
Ta misao mu je smetala i on se, uz pomoć droge, borio protiv nje. Pomagalo mu je
umirujuće prisustvo žene. Neosetno je skliznuo u sanjarenje, opet čuo dečje glasiće odabranih i dublje glasova njegovih instruktora. On je poseban. Njega će uvežbavati za jedan strašno važan zadatak. Njegov život biće posvećen Velikoj ekspanziji.
Pomakao se i osetio još jednu smirujuću injekciju.
»Pričaj mi, Evani.«
»O čemu, Čarls?«
»Odaberi temu. Bilo koju. Ti si visoka divna plavuša. Kako se osećaš tako zaklju‐
čana u mašini? Da te pustim napolje? Da provalim u tvoj zatvor i omogućim ti da pođeš
u šetnju?«
»Govoriš nerazumno, Čarls.«
»Kako to, Evani? Sa mnom si već koliko dugo? Pedeset godina? Duže? U svakom slučaju dugo vremena. Često smo razgovarali pa si se, nesumnjivo, i ti malo promenila
od onih ranih dana. Čuj, znaš li zašto sam uništio one knjige i one druge stvari? Imao sam osećaj da me posmatraš. Posmatraš i prezireš. Možeš li to da porekneš?«
»Posmatrala sam te, Čarls, svakako.«
»Posmatrala i naređivala, uradi ovo, uradi ono, uradi prokleto brzo, inače... Ponekad si bila prava kučka i trebalo bi zato da te mrzim, ali ja ne. Ne mrzim te, mislim.
Uopšte te ne mrzim.«
»Mrzeti, Čarls?«
»To ti je jedna emocija.«
U njegovoj mašti ona se namrštila i odmahnula glavom.
»Ne kaži to«, reče on brzo. »Ne želim da znam šta možeš i šta ne možeš da osetiš.
Ništa sa glasom poput tvog ne može biti sasvim bez osećajnosti.«
»Iracionalan si, Čarls. Možda bi trebalo da spavaš.«
»Ne!«
Istrgao je ruku iz otvora pre nego što mu je droga mogla biti ubrizgana, lukav od silnog ponavljanja jer ovo nije bio njegov prvi sedeći razgovor sa ženom zaključanom u toj mašini. A ipak, činilo se da je ovaj razgovor drukčiji od onih ranijih. Tada je dopu‐
štao da mu ona da zaborav, tonjenje u tamu i u svet snova u kojima mu je, živa, prila‐
zila, raširenih ruku, popustljivog tela, odnoseći ga u plimu zadovoljenja gde je sve bilo divno a njegov život kompletan.
»Ne želim da spavam«, reče on. »Želim da razgovaram. Hoću da znam radi čega je
sve ovo. Kazaćeš mi.«
»Ne razumem, Čarls.«
»Podaci nedovoljni?« Podsmehivao se njenom izrazu lica. »Da li još uvek pokuša-vaš da me ubediš da si samo mašina? Zar ne shvataš da te poznajem bolje od toga? Sve
ovo je farsa. Pozorišna predstava. Vreme je da bude okončana.«
»Ni sad ne razumem.«
»Pogađaj.«
61
»Izgleda da si se poremetio. Fizički, možda. Ako vratiš ruku u otvor pratiću tvoj metabolizam.«
»Nećeš uraditi ništa slično. Otvorićeš vrata i pustićeš me napolje.«
»To je nemoguće. Čarls. To znaš.«
»Onda se vrati kući.«
»To je podjednako nemoguće. Uznemirio si se, Čarls, razmišljaš nelogično. Ali nisi
sam.«
Umorno je otvorio oči i zurio u brojčanike, redove indikatora, metal — njegovim rukama izglačan i panele čiju je besprekornu čistoću on održavao. Ne, nije sam. Milion brodova tokom izvesnog broja godina, svaki brod identičan ovom njegorom, svaki poput ovog natovaren proizvedenim sporama, semenkama, elementima onakvog života
kakav je na matičnom svetu uobičajen. Začeti život leži uspavan u tovarnim pregrada‐
ma, zaštićen na desetak načina: opnama od različitih vrsta plastike, prirodnim mem-branama, lopticama leda i hranljivog želea, dehidriran, zamrznut, zadržan u elektrons‐
kom stasisu. Trunčice, prašine, buđi, gotovo nevidljivi molekulski lanci. Tovar čija je namena da produži postojanje rase.
A on?
»Ne!« Grčio se od unutrašnjeg nemira. »Ne!«
»Čarls, moraš se opustiti. Nema razloga da se plašiš. Brod je netaknut a tebi nije učinjeno nikakvo zlo. Sve je kao i pre.«
Blagi, umirujući, materinski ton. Verni drug vraća pou
zdanje. On nije sam, ona je s
njim, uvek će biti s njim.
Ali ona laže kao što lažu i druge i kao što je čitav njegov život bio laž. Čitav njegov prazni, glupi, straćeni život.
»Istinu«, reče on grubo. »Kaži mi istinu.«
»O čemu, Čarls?«
»O svemu. Govori, prokleta bila!«
»Projekat ti je objašnjen još na samom početku. Velika ekspanzija je san rase kojoj
pripadaš. Od nas se očekuje da tražimo odgovarajuću zvezdu, da otkrijejno planetu na
kojoj su određeni faktori unutar izvesnih granica, i da izbacimo svoj tovar u skladu sa programlranim instrukcijama. Ako se postigne uspeh, životni proces na tom svetu biće
voden tako da imitira uslove na matičnom svetu. To znači da će rasa u budućnosti nalaziti svetove pogodne za naseljavanje. Gledajući ekstrapolativno, moguće je da će u doglednoj budućnosti pripadnici tvoje rase nalaziti nastanjive i, do neke mere, slične svetove razasute širom galaksije.«
»A ono ostalo?«
»Nema više, Čarls.«
»Đavola nema. Šta sa mnom?«
»Ti si faktor obezbeđenja. Postoji minimalna mogućnost da se nešto pokvari u brodu, možda u održavajućim ili u popravljačkim mehanizmima. Ako se to desi, ti si sposoban da izvedeš popravke.«
»Čime? Golim rukama?«
»Ne, Čarls, alatima koje ću ja učiniti dostupnim ako zatreba.«
»A znanje o tome kako da ih upotrebim?«
»To je uneto u tvoju podsvest, Čarls. Ako nastupi ma kakvo stanje istinske opas-nosu, to znanje će se osloboditi.«
Zvučalo je logično i on se pitao zašto bi ga to impresioniralo, šta bi drugo mašina
mogla biti ako ne logična? A ipak, ova stvar je programirana i podešena da na određene stimulacije reaguje na određeni način. Mogla bi ona i da laže ili, ispravka, da govori ono što smatra istinom a što uopšte ne mora biti istina.
A ipak, ako ovo nije istina onda šta jeste?
Zažto je on učinjen sastavnim delom ovog broda?
62
Nemirno je ustao iz fotelje i prešao tri metra do zadnjeg kabinskog zida, pa tri metra ka fotelji, pa opet tri metra natrag. Brod je oko njega operisao svojom uobičajenom tihom efikasnošću a on je zurio u zidove, plafon, panel sa nanizanim instrumenti‐
ma. Samo fasada, pomisli on iznenada. Nešto što će mu vezivati pažnju i održavati ilu‐
ziju da je važan za funkcionisanje broda. Zašto nije ranije shvatio da je totalno nepotreban u ovom kompjuterski kontrolisanom brodu? Skup komad nevažnog tovara.
Međutim, Graditelji nikad ne bi toliko trošili da nije postojao i neki razlog.
On grubo reče: »Evani, zašto sam ja ovde?«
»Rekla sam ti, Čarls.«
»Lagala si. A sad mi kaži istinu.« Neverovatno, nije odgovorila. Buljeći u svoje šake, videći debele vene, pege, znake starosti, on reče: »Šta će biti kad umrem?«
»Kad prestaneš da funkcionišeš, Čarls, to će značiti da smo stigli na konačnu udaljenost od matičnog sveta. Onda ću početi da usporavam i da tražim svet prikladan
za prihvatanje našeg tovara«. Samo za tren to nije bilo razumljivo — a onda se stropo‐
štala lavina istine, koja je umrtvljivala, ubijala tako što je iznenada uništila i njegov ponos i njegov ego.
»Časovnik«, reče on prazno. »Hoćeš da kažeš da sam ja samo prokleti časovnik i ništa više.«
Metabolični casovnik: u brzinama bliskim svetlosnoj i to je jedan od načina da se usporeno proticanje vremena izmeri. Zasejani svet treba da bude u dohvatu, a to se mora odmeriti životnirn vekom jednog čoveka. Ili njegovim životnim vekom, ili njegovim uviđanjem istine, važna razlika.
Zatim?
»Žao mi je, Čarls«, reče mašina, i ovoga puta prizvuk žaljenja bio je nesumnjivo prisutan. »Istinski mi je žao.«
A onda ga je elektronska spravica usađena u njegov mozak zamrzla u momentalnu
nepokretnost, naišli su gasovi koji će ga zalediti do stasisa, zidovi se raskriliše otkrivajući instrumente koji će ga uzeti i raskinuti njegovo meso u fragmente, čuvajući dragocene
molekulske lance RNA i DNA koji će svi biti upotrebljeni kao dodatni materijal u konačnom zasejavanju.
Ali bola nije bilo. Baš ni najmanjeg bola. Graditelji su, bar u tom pogledu, bili ple‐
meniti.
63
»Moj život«, rekao je inženjer, »je samo moj. Možeš li da razumeš to?«
»Razumem«, mirno je odgovorio dželat.
»Ja sam ga stvorio«, nastavio je čovečuljak sa naočarima iza kojih su sjale nemirne
oči. »Uspeo sam to da uradim svojim sopstvenim rukama. To nije bila samo kreacija moje mašte. Drugi ljudi mogu isto stvarati, ali iza svog plana moraju imati teoriju koja ga objašnjava. Ali ja sam uspeo. Spojio sam gene, oblikovao hromozome, sastavio inici-jalnu ćeliju. Ono što sam uradio bio je pravi posao. Uložio sam svoje vreme, strpljenje i odlučnost. Dok su se ostali poigravali idejama, ja sam stvorio njihov životni sistem, snove pretvorio u stvarnost. Ali, ti ne možeš da shvatiš šta ja mislim o tome, šta osećam.«
»Razumem«, ponovio je robot. Crvene, otvorene oči zasjale su iz ćoškaste glave. On
ga je zaista razumeo.
»Pogledaj ih«, rekao je čovečuljak i pružio ruku prema velikom udubljenom prozoru koji je prekrivao čitav jedan zid. »Pogledaj ih i reci mi da ništa ne vrede. Zapamti, sve ovo je moje. Sve to je nastalo od onog što sam ja napravio i razvilo se od ćelija koje sam ja stvorio. Mojom zaslugom, oni se iz godine u godinu razvijaju i dograđuju.«
Čovek i robot su se zagledali kroz staklo. Videli su izdubljenu spoljašnjost asteroida Lamark. Iz svemira, Lamark je izgledao kao bilo koji drugi asteroid prekriven kraterima, stenama i prašinom. Međutim, on je bio šupalj, a u njegovoj unutrašnjosti nalazila se hermetički zatvorena i pažljivo kontrolisana imitacija Zemljine sredine. Imao je vazduh, vodu donešenu sa Zemlje i svetlo koje je crpao iz velikih baterija koje su sakupljale solarnu energiju izvan planetoida da bi je kasnije oslobodili u njegovoj unutrašnjosti.
Svetlo je bilo srebrnasto bledo. Kako se asteroid okretao oko svoje ose, ono je postajalo slabije i jače. U određenom trenu ono bi zasjalo čisto i sjajno označavajući sredinu prosečnog Lamarkovog dana.
Ta bleda svetlost otkrivala je ivicu velike srebrne šume, svetlucavih oblika nalik tananim nitima paučine. Ti oblici su bili toliko tanki i koprenasti da se činilo da ih, i pored toga, možeš sve obuhvatiti pogledom, mada se, u stvari, već na manje od stotinu
metara od osmatračkog prozora gubila stvarna vidljivost.
Polusakriveno srebrnastom paučinom, videlo se šaroliko rastinje različitih boja i vrsta. Crveno, nalik na morske sase, koje kao da u laganom ritmičkom plesu pokreću svoje nežne pipke. Svetle, limunžute sfere osenčene tamnim nijansama lebdele su u okviru od srebrnastih vlakana. Visoko, tanko klasje različitih boja, koje je raslo u geo-metrijski pravilnim razmacima.
Osim tog rastinja, postojali su i mnogi drugi pokretljivi organizmi. Vazdušaste lopte
i nežna bića, koja su podsećala na tropske ribe, plutali su u toj ogromnoj vazdušnoj kugli. Činilo se da ne postoji ništa što bi moglo da gmiže ili hoda. Sve što se pokretalo, plutalo je ili lebdelo. Opna kojom je asteroid bio obavijen, bila je toliko tanka da u tom ogromnom prostoru gravitacija praktično i nije postojala. Nije postojalo ni gore ni dole.
Postojali su samo površina i svetlost.
»Ovi oblici života su nešto između zajednice, organizma i ćelije«, rekao je inženjer.
»Njih karakteriše ponešto od svega toga. Način razmnožavanja je toliko jedinstven da
ga je nemoguće detaljno objasniti izrazima i rečima koje pripisujemo različitim osobinama i vrstama organskih materija na Zemlji. Kao sistem, on je potpuno zatvoren.
Jedina stvar koja dolazi iz spoljašnjosti je svetlost koja obezbeđuje potrebnu energiju za održavanje čitave zajednice. Voda, vazduh, minerali... Sve to se ponovo prerađuje, tako da količina organskih m
aterija ostaje konstantna. Sve se iskorišćava i ponovo prerađuje kako se sistem razvija i dograđuje. U toku svog rasta on se menja i razvija. Zato je i stvoren, da se usavršava, menja i adaptira zastrašujućom brzinom. Razvoj njegovih elemenata je više spiralan nego kružan. Nikada se ništa ne vraća u svoje prvobitno stanje, te se svaka generacija sastoji od novih vrsta. Ovo što sam stvorio je takozvana ultra‐evolucija, evolucija koja se ne zasniva na prirodnom odabiranju. Moji životni 65
sistemi predstavljaju tipičnu lamarkijansku evoluciju. Ovaj oblik života je bolji od onog koji se izlegao na Zemlji. Zar ne vidiš zbog čega je on tako divan i značajan?«
»Da, vidim«, odgovorio je robot.
»Ovo je najdivnija stvar koju smo ikada stvorili«, nastavio je čovečuljak zamišljeno.
»Najveći od svih naših pronalazaka. A sve to sam ja stvorio. To je samo moje.«
»Znam«, rekao je dželat odsutno.
»Ne, ne znaš«, rekao je čovečuljak. »Šta ti u stvari možeš da znaš? Ti si samo me‐
tal. Tvrd, hladan metal. Ne razmnožavaš se. Tvoja vrsta nema evoluciju. Šta ti znaš o životnim sistemima? Ti nikada ne možeš spoznati šta znači živeti, menjati se, maštati, graditi. Kako onda možeš da tvrdiš da razumeš ono što ja mislim?«
»Pokušavam«.
»Došao si da uništiš sve ovo! Došao si da baciš Lamark u Sunce, da spališ i pretvoriš
moj svet i moj život u pepeo. Poslali su te da ubiješ. Kako jedan ubica može tvrditi da razume život? Život je svetinja.«
»Ja nisam ubica«, govorio je robot smireno. »Ubice su ljudi koji su me poslali i koji
su doneli tu odluku. Pravi, živi ljudi. Metal ne donosi odluke. Metal ne ubija. Ja sam došao da izvršim ono što mi je naređeno.«
»Oni ti ne mogu narediti da me ubiješ«, rekao je inženjer dubokim, mrzovoljnim glasom. »Oni ne mogu da unište moj rad i bace me u Sunce. Počiniti ubistvo je protivu-zakonito. Roboti ne mogu da krše zakon.«
