by MoZarD
gotovu na način kako ga štampate.
šim stavom da dvostubačna štampa
Nemam ništa protiv ideje da pokušate s
obezvređuje tekst, što vam, naravno, ne‐
romanom u nastavcima, ali pobogu ...
ćemo dokazivati. Ali, sigurni smo da je
Heinlein!? Kako vam je samo palo na
dvostubačni tekst čitljiviji od širokog,
pamet štampanje tako bijednog dijelca, i
jednostubačnog. Eto: uporedite Svonvi‐
to još u dvoredu (što je samo po sebi
kovu i Keselovu priču? Koja se lakše čita?
postalo nekakvom oznakom za šund). Ne
vidim, kako se čitaocu kome se dopada
izbor priča i novela u Alefu, može dopasti
i nešto tako minorne vrijednosti. Takvim
romanima je mjesto u onoj vašoj X‐100
biblioteci, (koju ne bih preporučio ni naj‐
gorem neprijatelju). Keselovu priču u
drugom broju također ste objavili u
dvoredu. Iskreno se nadam da je to bila
5
Žudeo sam da odem
tamo gde proleća ne prestaju,
na polja gde insekti žaoka nemaju
gde sa svih strana pozdravljaju
i gde ljiljani cvetaju.
Bejah pozvan
tamo gde oluje ne dolaze
gde zeleno buja u nebeskoj tišini
i gde more ne talasa.
GERARD MANLEY HOPKINS
Zrno peska se zanjihalo na rubu jame i upalo u nju. Mrav sa dna ga ljutito vrati nazad.
Za trenutak je bilo tiho, a onda se cela jama i kvadratni metar peska oko nje pomeriše.
Ispod dve nagnute palme pesak se podiže nabirajući se na jednom kraju i pojavi se preplašeno lice dečaka čekinjave smeđe kose, koja je pretila da pokrije šavove na glavi, raširenih očiju, hipnotički tamnih. Zaustavio je vrat upravo tamo gde se mrav nalazio a onda, kao da ga goni nešto odozdo, iskočio na plažu, osvrnuo se i šutnuo pesak u tamno grotlo iz koga je izašao. Treskom se zatvorilo. Dečak je imao oko četrnaest godina.
Čučao je neko vreme i gurao pesak na stranu trudeći se da pronađe vrata. Nekoliko
santimetara ispod, rakama je napipao čvrst zrnast materijal koji je — premda nije bio ni beton ni kamen — posedovao osobine oba — peskovita organska plastika. Ogulio je prste grebući po njoj ali nije mogao dopreti do ivica tih poluvrata.
Onda je stao obazirući se oko sebe. Glava mu se neprestano kretala kao što se kreće glava nekih reptila — tamo‐amo bez pauza na kraju pokreta. Radio je to konstantno, neprestano, stalno — i zbog toga to neće biti tako često nanovo opisivano,
upravo kao što neće biti pomenuto da on diše. Podsećao je na uzdignutu zmiju koja se
njiše. Dečak je bio mršav i go kao žaba.
Ispred njega se pesak blago izlivao prema tamnoplavoj vodi. Na plaži su bili kokosi,
školjke i rak koji se igrao ivicom svakog obojenog talasa. Iza njega su bile samo palme i pesak unedogled, palme koje su rasle jedna blizu druge sklanjajući se od vode, dok je
šuma njihovih stubastih stabala delovala arhitektonski kao neka lavirint‐palata koja buja sve više i više, nabrana puzavicama i lijanama sa zelenim, crvenim i žutim lišćem.
Palme su se uplele sa bambusima i listopadnim drvećem koje je bilo posuto orhidejama
žarkih boja, gotovo sve dok se granica čitavog njegovog vidokruga nije završila u ne‐
čemu što je ličilo na zid posut šljokicama čija je preovlađujuća boja bila crno‐zelena.
Dečak je išao prema plaži a onda niz nju sve dok nije stao u vodu koja je bila topla
kao krv. Uronio je prste u nju i okusio — bila je sveža bez primesa dezinfekcionih sredstava na ko]a je navikao. Izašao je iz plićaka i seo na pesak oko pet metara dalje od znaka najviše plime i posle desetak minuta za koje vreme se nije čuo nikakav zvuk osim
vetra i talasa, zabacio je glavu unazad i počeo da vrišti. Vrisak je bio prodoran i svaki njegov udisaj završavao se u brzom, nerazumljivom govoru sa urlajućim prizvukom posle koga je sledilo muklo, teško disanje sledećeg udisaja. Jednom prilikom je ovako vrištao četranest sati i dvadeset dva minuta bez prestanka posle čega mu je časna sestra bez dozvole doktora dala injekciju.
Posle nekog vremena dečak je zastao — ne zbog toga što se umorio — već da bi
8
bolje oslušnuo. I dalje je postojao zvuk u palminom lišću i zapljuskivanje talasa o obalu, ali je ipak imao osećaj da je čuo glas. Dečak je mogao biti tih isto kao što je bio i bučan, a sada je bio tih. Levom rukom je prosejavao pesak, koji je bio čist kao so, a desnom bacao oblutke nalik na staklene perle.
»Čuj me«, govorio je talas. »Čuj me. Čuj me.«
»Slušam te«, reče dečak.
»Dobro«, reče talas nejasno ponavljajući: »Dobro, dobro, dobro.«
Dečak sleže ramenima.
»Kako ću te zvati?« upita talas.
»Ime mi je Nikolas Kenet de Vor.«
»Nik, Nik?«
Dečak je stajao okrenut leđima moru a onda krenuo od obale. Kad mu je voda bila
izvan vidokruga naišao je na kokosovu palmu koja je rasla pod uglom, nakrivo, naginjući se nad drugim tako da se preplitala sa svojim drugaricama nalik na perjanicu nekog uspinjućeg mlaza nošenog vetrom.
Pošto je opipao obema rukama njenu grubu spoljašnjost, dečak poče da se pentra.
Bio je nespretan i zbog toga se penjao polako i pomalo nesigurno, ali je njegovo telo bilo lako a on snažan. Stigao je na vrh i uznemirio male, smeđe plišane majmune koji
čavrljajući pobegoše na druge palme ostavljajući ga da se smesti među listovima i zelenim kokosima.
»I ja sam ovde«, reče glas iz palme.
»Ah«, reče dečak posmatrajući nemirno, safirno nebo daleko iznad svoje glave.
»Zvaću te Nikolas.«
Dečak reče: »Mogu da vidim more.«
»Znaš li moje ime?«
Dečak ne odgovori? Ispod njega se lagano njihalo dugo vijugavo deblo palme.
»Svi moji prijatelji me zovu dr Ostrvo.«
»Ja te neću tako zvati«, reče dečak.
»Hoćeš da kažeš da mi nisi prijatelj?«
Galeb kliknu.
»A vidiš, ja ću te smatrati svojim prijateljem. Ti možeš reći da ja nisam tvoj prijatelj, ali ja ću reći za tebe da si moj prijatelj. Ti mi se sviđaš. Nikolas, i ja ću se prema tebi ponašati kao prema prijatelju«
»Jesi li ti mašina, osoba ili odbor?« upita dečak
»Ja sam sve to i još više. Ja sam duša ovoga ostrva, njegov zaštitnički genije.«
»Sranje.«
»Sad kad smo se upoznali, da li bi više voleo da te ostavim samog?«
Dečak opet ne odgovori.
»Možda više voliš da ostaneš sam sa svojim mislima. Želeo bih da ti kažem da smo
danas napredovali mnogo više nego što sam očekivao. Osećam da ćemo zajedno veoma
mnogo napredovati.«
Posle petnaest, ili više minuta, dečak zapita: »Odakle dolazi svetlost?« Nije bilo odgovora. Dečak je sačekao neko vreme a onda se spustio niz stablo. Poslednjih pet metara se spuštao bez zadržavanja tako da je, skotrljavši se, tresnuo u pesak.
Ponovo je išao prema plaži, a onda zastade buljeći u vodu. U daljini je video kako se
ona krivi sve više i više kao i udaljene valove što se lome u beloj peni sve dok more nije postalo išarano belo nebo. Sa njegove leve i desne strane plaža se zakrivljavala i savijala i beskonačno smanjivala dok nije nestala. Počeo je da hoda a onda opazi, gotovo na 9
tački gde se opažaj gubi, ljudsku fiiguru. Poče da trči, a tren kasnije da okleva. Okrenuo se. Daleko ispred još jedan šetač, gotovo nevidljiv, dugim koracima koračao je plažom.
Nikolas ga je ignorisao. Našao je kokos i pokušao da ga otvori, a zatim ga je bacio u stranu i nastavio da hoda. S vremena na vreme ribe su iskakale iz vode a povremeno bi
viđao
i morsku pticu kako roni. Svetlost se mutila. Bio je svestan da dugo nije jeo, s tim što nije bio u pravom smislu reči gladan — pre bi se moglo reći da je sada uživao u svojoj gladi isto kao kad je jednom prilikom posekao ruku i gledao kako krvari. Dok je
prolazio pored kokosovih palmi, odjednom glasno reče: »Dr Ostrvo«, a kasnije poče da
peva u hodu »Dr Ostrvo, dr Ostrvo, dr Ostrvo«, sve dok reći ne izgubiše značenje.
Zaplivao je kao što je bio naučen da pliva u velikom bazenu za obučavanje na Kalistu da bi usavršio svoju koordinaciju pokreta. Nerazgovetno je pričao i negodovao sve dok nije naučio da izađe nakraj sa talasima. Kad postade toliko mračno da je mogao videti samo
belinu peska i belu penu talasa koji su se razbijali, napio se vode iz mora i zaspao na plaži. Desna strana napetog ružnog lica se odmarala tako da je izgledalo kao da je mirno zaspao, iako je levo oko bilo otvoreno i buljilo; levi ugao usta čuvao je kao posmrtna maska njegov karakterističan izraz — ljutinu i nepristupačnost prožetu neljudskom crtom.
Kad se probudio, još nije bilo svetla, ali je noć bledela u nežno sivu boju. Bezglave
palme stajale su kao visoki duhovi ovde‐onde po plaži dok su im se vrhovi gubili u magli i zaostalom mraku. Bilo mu je hladno. Rukama je trljao bokove; igrao se na pesku i trčao duž ivice talasa u želji da se zagreje. Ispred njega, kao vršak igle crveno svetlo postalo je vatra i on je usporio.
Čovek koji je izgledao kao da ima dvadeset pet godina čučao je pokraj vatre.
Kovrdžava crna kosa padala mu je preko ramena, brada mu je bila retka; inače, i on je
bio nag kao i Nikolas. Oči su mu bile krupne, tamne i prazne kao krajevi slomljenih cevi; razgrnuo je vatru i miris pržene ribe došao je sa dimom. Nikolas je neko vreme stajao
daleko i posmatrao.
Pljuvačka jurnu iz ugla čovekovih usana i on je obrisa jednom rukom ostavljajući mrlju pepela na svom licu. Nikolas priđe bliže sve dok nije stao sa druge strane vatre.
Riba je bila umotana u široko lišće i blato i ležalo je u središtu uglja.
»Ja sam Nikolas«, reče Nikolas. »Ko si ti?«
Mladi čovek ga ne pogleda, nije uopšte gledao u njega.
»Hej, ja bih želeo parče tvoje ribe. Ne mnogo. U redu?«
Mladić podiže glavu ne gledajući u Nikolasa već u neku tačku iza njega; spusti pogled ponovo. Nikolas se smešio. Osmeh je još više naglašavao nepovezanost
njegovog izraza: njegove usne su se nejednako krivile.
»Samo malo parče? Zar nije već gotovo?« Nikolas čučnu imitirajući mladića i to kao
da beše znak jer mladić preko vatre skoči na njega. Nikolas suviše kasno odskoči —
mladićevo telo udarilo je o njegovo i on se nađe na pesku. Prsti se zabiše u njegov vrat Vrišteći, Nikolas se oslobodi i otkotrlja u vodu; mladić skoči za njim. Nikolas zaroni.
Ronio je pod vodom trbuhom lagano dodirujući pesak izmreškan talasima sve dok
nije naišao na dublju vodu; onda je izronio dahćući za vazduhom i ugledao mladića kako
ga posmatra. Zaronio je ponovo ovoga puta izronivši dalje u dubokoj vodi. Dok se održavao na površini, mogao je videti vatru na obali i mladića koji izlazi iz mora i prilazi joj. Nikolas zapliva i plivao je sve dok ne beše petsto i više metara nizvodno.
Gacao je po plićaku i vraćao se nazad.
Mladić ga je ugledao ali je nastavio da sedi. Jeo je ružičasto obojene poslastice iz
ribe i gledao u Nikolasa.
10
»Šta se dešava?« reče Nikolas sa bezbedne udaljenosti. »Jesi li ljut na mene?«
Ptice iz šume su upozoravale: »Budi oprezan Nikolase.«
»Neću te povrediti«, reče mladić. Ustao je brišući svoje masne ruke o bedra, gestikulirajući prema ribi kraj svojih nogu. »Hoćeš malo ribe?«
Nikolas klimnu glavom smejući se svojim osakaćenim osmehom.
»Dođi onda.«
Nikolas sačeka, nadajući se da će se mladić pomeriti ali ovaj to ne učini; nije se ni
osmehnuo.
»Nikolas, ovo je Ignjacio«, šaptali su talasići kraj njegovih nogu.
»Slušaj, je li stvarno u redu da uzmem malo?«
Ignjacio klimnu glavom bez osmeha.
Nikolas oprezno krenu napred; dok se saginjao da dohvati ribu Ignjacijeve jake ruke
ga ščepaše; pokušao je da se otrgne ali ga je Ignjacio savladao našavši se na njemu.
»Molim te!« vrištao je. »Molim te, nemoj.« Suze su se pojavili u njegovim očima.
Pokušao je ponovo da zavrišti ali nije imao daha; jezik deblji od zgloba njegove ruke ispade mu iz usta..
Ignjacio ga pusti i udari pesnicom u lice. Nikolas je i ranije bivao šamaran i tučen,
tukao se divljački sa ostalim dečacima, ali nikada nije ovako bio izudaran. Ignjacio ga opet udari i iz ustana mu šiknu krv.
Ležao je dugo vremena na pesku pored tinjajuće vatre. Svest mu se polako vraćala;
zatreptao je i odmah opet zaronio nazad u mrak. Ponovo trepnu. Usta su mu bila puna
krvi koja je ispljunuta na pesku ličila na meko meso, tamno i polimerizovano u čudnim
oblicima. Obraz mu je bio jako otečen i jedva da je mogao gledati na levo oko. Posle nekog vremena otpuzao je do vode; kasnije se nesigurno vratio do pepela vatre.
Ignjacio bese otišao, a od ribe nije ništa ostalo osim kostiju.
»Ignjacio je otišao,« reče dr Ostrvo usnama talasa.
Nikolas sede na pesak prekrstivši noge.
»Postupio si sa njim vrlo dobro.«
»Video si našu tuču?«
»Video sam; ja vidim sve, Nikolas.«
»Ovo je najgore mesto«, reče Nikolas; govorio je to u svoje krilo.
»Kako to misliš«
»Bio sam i ranije na lošim mestima — mestima gde te tresnu ili na tebe šiknu hladnu vodu iz velikih creva za polivanje koja te zakucaju na pod. Ali nigde ne bi dopustili nekom drugom ...«
»Drugom pacijentu?« pitao je galeb.
» ... da to uradi.«
»Imao si sreće, Nikolas. Ignjacio je ubica.«
»Mogao si da ga sprečiš.«
»Ne, nisam mogao. Sav ovaj svet je, Nikolas, moje oko, moje uvo i moj jezik; ali nemam ruke.«
»Mislio sam da si sve ovo ti uradio.«
»Čovek je sve to uradio.«
»Mislim, mislio sam da ti ovo održavaš.«
»Ono samo sebe održava, a ti i svi ljudi ovde upravljate njime.«
Nikolas je gledao u vodu.
»Šta pravi talase?«
11
»Plima i oseka i vetar.«
»Da li smo na Zemlji?«
»Da li bi ti bilo prijatnije na Zemlji?«
»Nikad nisam bio tamo; voleo bih da znam.«
»Ja više ličim na nju nego što Zemlja liči na sebe, Nikolas. Ako bi trebalo da odabereš najbolju od najboljih plaža na Zemlji i očistiš je od svih otrova i sve prljavštine poslednja tri veka, imao bi mene.«
»Ali ovo nije Zemlja.«
Nije bilo odgovora. Nikolas je išao oko pepela vatre sve dok nije našao otiske Ignjacijevih stopala. Nije bio tragač, ali za udubljenja na mekom pesku plaže to nije ni bilo potrebno; sledo ih je, a njegova glava se njihala sa jedne strane na drugu kao senzor detektora mina. Ignjacijeov trag se držao plaže nekoliko, kilometara; onda, nenadano, otisci stopala su zakrivudali, lutali između kokosovih palmi, da bi se na kraju izgubili na čvrstom tlu u unutrašnjosti. Nikolas podiže glavu i poviče: »Ignjacio? Ignjacio?« Trenutak kasnije začu pucketanje šiblja i kako neko gura u stranu lisnate grane.
Čekao je.
»Mama?«
Iz gustog rastinja je izašla devojka; prilazila mu je. Bila je lepa, mada suviše mršava i izgledalo je kao da ima devetnaest godina; kosa joj je bila plava na mestima gde je bila izložena suncu a tamnija na ostalim.
»Izgrebala si se«, reče Nikolas, »krvariš.«
»Mislila sam od tebe da je moja majka«, reče devojka. Bila je za glavu više od Nikolasa. »Tukao si se, zar ne?
Da li si došao po mene?
Nikolas je ranije bio u sličnim situacijama i normalno je da bi više voleo da može da
ignoriše to stanje ali se osećao usamljenim. Reče: »Želiš da ideš kući?«
»Pa znaš, mislim da bih.«
»Ali da li stvarno želiš?«
»Moja mama je uvek govorila da ako imaš nešto na šporetu, onda ne želiš da to izgori — ona je dosta dobra kuvarica. Ona je stvarno takva. Voliš li kupus sa slaninom?«
»Imaš li išta za jelo?«
»Sad ne. Pre kratkog vremena imala sam nešto.«
»Šta je to bilo?«
»Ptica.«
Devojka napravi nejasan mali pokret ne gledajući u Nikolasa.
»Sećam se da je nešto progutalo pticu.«
»Da li bi želela da se šetaš pored vode?«.
Već su išli u pravcu plaže.
»Upravo sam krenula da pijem vode. Ti si sladak mališa.«
Nikolas nije voleo da ga zovu »mališa«. Reče joj: »Zapalio sam neka mesta.«
»Ti ne bi zapalio ovo mesto; bilo je lepo poslednjih nekoliko dana, ali kad su svi tužni, pada kiša.«
Neko vreme Nikolas je bio tih. Kad su stigli do mora, devojka se spustila na kolena i
nagnula da pije. Duga kosa pade joj preko lica dok su se krajevi vukli po vodi. Bradavice i polovinae svake dojke bili su joj u vodi.
»Tu je peskovito zato što valovi udaraju o plažu jako blizu. Hajdemo tamo.« Gacao
je po vodi sve dok mu talasi koji su mrmorili nisu došli do pazuha; onda je savio glavu i počeo da pije.
»Nikad se ne bih setila tako nečeg«, reče devojka. »Mama kaže da sam glupa. Isto i
12
otac. Da li misliš da sam glupa?«
Nikolas odmahnu glavom.
»Kako se zoveš?«
»Nikolas Kenet de Vor. A ti?
»Dijana. Zvaću te Niki. Nemaš ništa protiv?«
»Povrediću te dok budeš spavala«, reče Nikolas.
»Nećeš.«
»Hoću. Kod Svetog Džonsa gde sam obično bio, bilo je glupo sve vreme i jedna tamošnja devojka me nazivala onako kako nisam voleo. Jedne noći sam se iskrao i ušao
u njenu kabinu dok je spavala. Isključio sam aparat za nadzor i onda ona poče da leti
