by MoZarD
Devojka klimnu glavom, a onda kao da nije bila sigurna da dr Ostrvo može da je vidi
reče: »Često, pretpostavljam; da napustim školu i da dobijem svoj sopstveni razred 18
negde da odemo na Ahil. Ponekad sam to tako mnogo želela.«
»Zašto nisi?«
»Oni bi se brinuli. I bilo kako, oni bi me pronašli i naterali da se vratim kući.«
»Da li bi pomoglo ako bih ja — ili neki čovek, doktor — rekao da to ne rade?«
Kad devojka ne reče ništa Nikolas pucnu prstima: »Mogao bi da ih zatvoriš.«
»Oni funkcionišu, Nikolas. Oni kupuju i prodaju; rade i plaćaju takse ... «
Dijana tiho reče: »To ionako ne bi pomoglo, Nikolas; oni su u meni.«
»Dijana više ne funkcioniše; imala je neuspeha u svakom predmetu na univerzitetu
koji je pohađala i njeno prisustvo u učionici uznemiravalo je instruktore i ostale stu-dente. Ni ti nisi funkcionisao i tvoji vršnjaci su te se plašili.«
»To je ono čime ti optužuješ. Funkcionisanje.«
»Da se ja razlikujem od sveta, da li bi ti to pomoglo da se vratiš u svet?«
»Ti jesi različit.« Nikolas šutnu pesak. »Niko nije ni video mesto kao što je ovo.«
»Hoćeš da kažeš da su realnost za tebe metalni hodnici, sobe bez prozora,
galama.«
»Da.«
»To je nestvarno, Nikolas. Mnogi ljudi ne bi mogli da izdrže takve stvari. Čak i sada,
ova moja plaža, more, drveće — više je u harmoniji sa većinom ljudskih života nego tvoji metalni hodnici, a ovde sam ja tvoja socijalna okolina — ono što pojedinci zovu
‘oni’. Vidiš, ako ponekad stavimo ljude koji su u nevolji u idealizovanu prirodnu sredinu sličnu mojoj, to im pomogne.«
»Hajdemo«, reče Nikolas devojci. Uhvatio ju je za ruku osetljivo svestan da je toliko
niži od nje.
»Pitanje je«, šumeli su talasi, i »da su Dijanini roditelji dovedeni ovde umesto nje,
misliš da bi im to pomoglo?«
Nikolas ne odgovori.
»Mi imamo terapije za uznemirene osobe, Nikolas. Ali bar za sada, nemamo
terapije za one koji uznemiravaju.«
Dijana i dečak se okrenuše, a talasi sikćući i pljuskajući prestadoše da govore.
Galebovi su kružili iznad njihovih glava, a jedan crveno‐žuti papagaj je odlepršao sa jedne palme na drugu. Približavao im se majmun koji je trčao na sve četiri noge tako da je podsećao na malog psa. Nikolas krenu da ga lovi, ali mu ovaj pobeže.
»Jednog dana ću povezati sve konce i ukapirati sve ovo«, reče on.
»Hoćemo li se stalno šetati u krug?« Upita Dijana. Moguće je bilo da je govorila sama sebi.
»Može li se to?«
»Oh, ti možeš da hodaš svuda po dr Ostrvu;, to bi trajalo suviše dugo a ne bi stigao
nigde. Možemo da hodamo sve dok se ne vratimo tamo odakle smo krenuli —
verovatno smo na više od pola puta ka tamo.«
»Jesu li tamo druga ostrva koja se odavde ne mogu videti?«
Devojka odmahnu glavom. »Mislim da ih nema; ovde je samo ovo veliko ostrvo u
ovom satelitu, a sve ostalo je voda.«
»Ako je ovde samo ovo ostrvo, onda ćemo morati da hodamo uokolo da bismo
stigli odakle smo krenuli. Ćemu se smeješ?«
»Pogledaj dole niz plažu što dalje možeš. Nema veze što je nakrenuta — zamisli da
je prava.«
»Ne vidim ništa.«
»Ne vidiš? Gledaj.« Dijana skoči uvis, ovog puta šest ili više metara uvis, mlatarajući 19
rukama.
»Izgleda kao da je neko ispred nas, tamo dole na plaži.«
»Uh, sad pogledaj pozadi.«
»Okej, izgleda da je i tamo neko. Sećam se da sam kad sam prvi put došao ovde,
video nekog na plaži. Izgledalo mi je smešno da mogu da vidim tako daleko, pretpostavljao sam da su to drugi pacijenti. Sada vidim dva čoveka.«
»To smo mi. Onaj prvi put si verovatno sebe video. Ima nas mnogo u svakoj zoni
plaže, s tim što dr. Ostrvo želi samo neke određene da spaja. Zato se prostor savija oko nas. Kada dospemo do kraja naše zone i pokušamo da ga prekoračimo opet dođemo na
početak.«
»Kako si to otkrila?«
»Dr. Ostrvo mi je pričao o tome kad sam došla ovamo.« Devojka je ućutala za trenutak, osmeh joj je iščeznuo sa lica. »Slušaj, Nikolas, želiš li da vidiš nešto zaista smešno?«
»Šta?« upita Nikolas. Kako je progovorio, kapljica kiše ga udari po licu.
»Videćeš«. Dođi. Umesto po plaži, idemo u središte, tako ćemo doći do drveća i skloniti se od kiše.«
Napustili su pesak i zvuk talasa koračajući po čvrstoj zemlji ispod zelenog lisnatog
drveća kad Nikolas reče: »Možda ćemo pronaći neko voće.« Sada su bili toliko laki da je morao da pazi na korake da ne bi poleteo uvis. Kiša je polako padala oko njih u obliku
kristalnih loptica.
»Možda«, reče devojka sumnjičavo. »Čekaj, hajde da se zaustavimo ovde.« Ona
sede ispod divovskog drveta koje je pravilo dvadeset metarski drveni svod nad tamnom
mahovinastom zemljom. »Hoćeš li se popeti gore da vidiš da li može nešto da se nađe
za nas.«
»U redu.« Složi se Nikolas. Skoči i lako dođe do skloništa od granja iznad devojčine
glave. U trenutku je bio u zelenom svetu i penjao se dok je kiša sipila svuda oko njega; sledio je uzano granje koje je vodilo u lisnatu divljinu gde je voda tekla sa svake grane koju je dodirnuo; dvaput je naišao na prazna ptičija gnezda, jedanput na tanku zmiju zelenu kao list sa glavom velikom kao njegov palac; ali voća nije bilo. »Ništa«, reče, pošto se spustio pored devojke.
»U redu je, pronaći ćemo nešto.«
»Nadam se«, reče i zapazi kako ga ona čudno gleda a onda shvati da se njegova desna ruka sama podigla i dodirnula njenu desnu dojku. Odmah je spusti i oseti kako mu lice postaje vrelo. Reče: »Izvini.«
»U redu je.«
»Ti nam se sviđaš. On — ovaj od prekoputa — vidiš, on ne može da priča. Takođe,
pretpostavljam da ni ja ne mogu.«
»Mislim da si to ipak ti — u dva dela. To mi nije važno.«
»Hvala«. Uze list, mrtav i vlažan i poče da ga mrvi u trunčice; prvo desnom rukom
dok je leva držala list a onda obrnuto. »Odakle dolazi kiša?« Prljave trunčice zalepiše se za njegove prste.
»Hm?«
»Odakle dolazi kiša? Pretpostavljam da to nije zbog toga što je ovde hladnije, kao
što je bilo na Kalistu; to je izgleda zbog toga što se gravitacija nekako preokrenula, zar ne?«
»Sa mora. Zar ne znaš kako je izgrađeno ovo mesto?«
Nikolas zatrese glavom.
20
»Zar ti to nisu pokazali sa broda kad si dolazio ovamo? To je prekrasno. Meni su pokazali — sedela sam i gledala i nisam pričala sa njima, tako da je bolničarka mislila da ne obraćam nikakvu pažnju a ja sam čula sve. Samo nisam želela da pričam sa njom.
Nije imalo nikakve svrhe.«
»Znam kako si se osećala.«
»Zar tebi nisu pokazali?«
»Ne, držali su me zaključanog na brodu zato što sam zapalio neke stvari. Mislili su
da ne mogu da upalim vatru bez upaljača, međutim, to je lako ako ima struje u utikačima u zidu. Stavili su neku stvar na mene — znaš?« Sklopio je ruke na telu da bi
pokazao kako je bio sputan. »Ugrizao sam jednog od njih, takođe — pretpostavljam da
ti to ranije nisam rekao: ja ujedam ljude. Zaključali su me i dugo vremena nisam mogao
ništa da uradim, a onda sam osetio da smo ograđeni nečim, tada su došli i uzeli me i
dosta smo dugo silazili stepenicama, sve je to ličilo na neko obično mesto. A onda su
zaboli u mene puno sedativa — C — pretpostavljam da nisu znali da to slabo deluje na
mene �
� vazdušnim pištoljem, tada se otvorilo nešto što liči na vrata i izbaciše me napolje.«
»Zar te nisu svukli?«
»Već sam bio svučen. Kad su me vezali, uradio sam neke stvari u odelu i morali su
da ga skinu sa mene. To ih je razbesnelo. »Iscerio se nejednoliko. »Da li bi sedativ—C
uticao na tebe? Ili išta slično?«
»Pretpostavljam da bi, ali se ja ne bih ponašala kao ti.«
»Možda bi trebalo.«
»Neki put su imali običaj da mi daju lekove za koje su pretpostavljali da me razveseljavaju; tada nisam mogla da spavam i onda sam hodala i hodala, znaš, i radila
stvari koje su pravile probleme svima; a uostalom, kakva dobra od toga?«
Nikolas slegnu ramenima. »Ne činjenje takode ne čini ništa dobro — mislim, mi smo oboje ovde. Moj način — znam da sam ih naterao da skoče; ubrizgali su tu stvar u
mene i ja nisam više ljut, a ja znam šta je to i upravo razmišljam šta bih uradio da sam bio besan i zato sam tako uradio i to je nestalo, drago mi je što sam to uradio.«
»Mislim da si još uvek ljut... tamo negde duboko.«
Nikolas je već razmišljao o nečem drugom. »Ignjacio reče da ovo ostrvo ubija ljude.« Zastade.
»Kako izgleda?«
»Ignjacio?«
»Ne, njega sam video. Dr Ostrvo.«
»A, misliš na ono kad sam bila u brodu. Naravno, satelit je okrugao i svuda pro-ziran, osim tamo gde se nalazi dr Ostrvo, to je tamna mrlja. Sve ostalo je čvrsto staklo spolja možeš čak i vodu videti.«
»Tamo gore je more, zar ne?« upita Nikolas trudeći se da ga ugleda gore kroz lišće i
kišu. »Mislim da je bilo kad sam prvi put došao.«
»Sigurno. To je kao staklena kugla, a mi smo unutra i voda je takode unutra, ona je
svuda okolo.«
»Zato sam na plaži mogao videti tako u daljinu, zar ne? Umesto da ide dole, kao na
Kalistu, ona se savija nagore tako da je možeš videti.«
Devojka potvrdno klimnu glavom. »Voda propušta svetlost i filtrira ultraljubičaste
zrake. Osim toga, daje toplotnu masu tako da se ne pregrevamo suviše kad smo između
Sunca i Svetle Tačke.«
»Je li to ono što održava toplotu? Svetla Tačka?«
21
Dijana opet klimnu glavom. »Vidiš, mi je obidemo za deset sati.«
»Zato je onda ne vidimo. To liči na Sunce iz Zone, samo je veće; samo svetluca na
nebu, čak i kad ne pada kiša.«
»Talasi prelamaju svetlost i lome lik. Mogao bi isto tako videti Fokus i da vazduh nije tako čist. Znaš li šta je Fokus?«
Nikolas odmahnu glavom.
»Stići ćemo do njega vrlo brzo, kad prestane kiša. Onda ću ti objasniti.«
»Još uvek ne razumem to za kišu.«
Neočekivano, Dijana se nasmeja. »Upravo sam razmišljala — znaš li šta je trebalo
da postanem? Dok sam išla u školu?«
»Mirna.«
»Ne, smešno je. Mislim za šta sam se obučavala da budem kad diplomiram.
Spremala sam se da budem nastavnik sa svim onim kamerama i klincima što bulje odasvud i neočekivano postavljaju pitanja na dva kanala. Vesela vremena. Sada to radim ovde, samo što nema nikoga osim tebe.«
»Smeta ti?«
»Ne, mislim da uživam u tome.« Imala je crno‐plavi mladež na grudnom košu,
trljala ga je zamišljeno dok je govorila. »U svakom slučaju, postoje tri načina da se napravi gravitacija. Znaš li koji su? Odgovori.«
»Svakako; akceleracija, masa i sinteza.«
»To je tačno; kretanje i masa se potčinjavaju prostoru, svakako, to je ono zbog čega
Zenov paradoks nije primenljiv u tom slučaju i zašto se mase kreću jedna prema drugoj
— ono što mi zovemo padanje — ili bar pokušavaju; a ako se drže odvojeno, to proizvodi napetost koju mi opažamo kao silu a zovemo je težina i to je sve besmislica.
Isto tako, prirodno je ako direktno saviješ prostor jer sintetišeš gravitacioni efekat i to je ono što drži svu vodu gore nasuprot providnoj školjci — jedino dovoljno mase može
to da učini.«
»Misliš«, Nikolas ispruži ruku da bi uhvatio kapljicu kiše koja se polako kretala »da
je ovo voda iz mora?«
»Upravo ta odozgo sa vrha. Znaš li da temperaturne razlike u vazduhu stvaraju vetar, a vetar stvara talase koje si video dok smo se šetali obalom. Kad se talasi prelamaju, izbacuju ove male kapi. Ako budeš posmatrao, videćeš to čak i kad je vedro.
Neki put idu dosta u visinu. Da je gravitacija slabija, mogle bi sve da pobegnu i da smo napolju odletele bi u prostor; ali nismo, mi smo unutra, tako da jedino što mogu da učine je da više ili manje idu preko centra sve dok ponovo ne udare o vodu ili dr Ostrvo«.
»Dr Ostrvo reče da neki put, kad su ljudi ljuti, ima oluje.«
»Da. Mnogo vetra i mnogo kiše. Kiša je zbog toga što vetar otkida vrhove talasa i
tada nije svetlo kao kad pada obična kiša.«
»Šta pravi tako mnogo vetra?«
»Ne znam. To se nekako događa.«
Sedeli su u tišini, Nikolas je slušao kapanje po lišću. Sećao se kako su na kraju naglo zavrteli bolnički modul da bi se u vazduhu napravile loptice zgrušane krvi; Majina krv se zadržala na rešetki dovodne cevi za čišćenje, isprljavši je; neko se bio uplašio da će krv istruliti tamo i da će se osetiti zadah. Nije bio tamo kad su to uradili ali je mogao zamisliti talog od kapljica u sporom kretanju kao što su ove ovde. Stara grupa za psihodramu je već bila rasturena i kad bi video Morin ili bilo kog drugog u rekreacionoj sali govorili su o »dobrim starim vremenima«. To nije ličilo na »dobra stara vremena«,
22
možda bi ličilo da je Maja bila tamo.
Dijana reče: »Prolazi.«
»Meni još izgleda ružno.«
»Ne, prestaće — vidi, padaju malo brže i osećam da su teže.«
Nikolas ustade. »Sada si se dovoljno odmorila? Hoćeš da krenemo?«
»Pokisnućemo.«
Slegnuo je ramenima.
»Ne želim da pokvasim kosu, Nikolas. Prestaće za minut.«
On sede ponovo. »Koliko dugo si ovde?«
»Nisam sigurna.«
»Zar ne brojiš dane««
»Odavno sam izgubila orijentaciju.«
»Duže od nedelju dana?«
»Nikolas, nemoj me ispitivati, u redu?«
»Zar nema još nekog na ovom delu dr Ostrva osim tebe, mene i Ignjacija?«
»Mislim da nije bilo nikoga osim Ignjacija pre nego što si ti došao.«
»Ko je on?«
Gledala ga je.
»Pa ko je on? Znaš mene — nas — Nikolas Kenet de Vor; a ti si Dijana?«
»Filips.«
»Ti si sa Trojanskih Planeta a ja iz Spoljnjeg pojasa, recimo, da počnemo od toga.
Šta je sa Ignjacijem? Pričala si sa njim neki put zar ne? Ko je on?«
»Ne znam. On je značajan.«
Nikolas se ukoči u trenutku.
»Šta to znači značajan?« Dijana je dodirivala kolena prelazeći rukom napred‐nazad
preko njih.
»Možda je svako značajan.«
»Znam samo da si ti klinac Nikolas, ali ne budi tako glup. Hajde, želeo si da pođemo, krenimo sada. Odavno je prestala.« Stajala je protežući svoje mršavo telo sa
rukama iznad glave. »Kolena su mi gruba — naterao si me da razmišljam o tome. Kad
sam ovde stigla, bila su još tako glatka, bar mislim da su bila. Upotrebljavala sam neki losion za njih. To zbog toga što ih je moj otac mazio i moje ruke i laktove takođe, govorio je da me niko neće hteti ako nisu glatki; mama nije govorila ništa, samo se krstila; imali su običaj da me posećuju tako da sam čuvala bočicu u sobi i tada ga upotrebljavala. Jednom sam malo popila iz nje.«
Nikolas je ćutao.
»Zar me nećeš tražiti ako umrem?« Stala je ispred njega sklanjajući na stranu mokre grane. »Znaš, izvini što
sam ti rekla da si glup.«
»Upravo razmišljam«, reče Nikolas. »Nismo ljuti na tebe. Znaš li išta o njemu?«
»Ne, ali pogledaj ovo.« Gestikulirala je. »Pogledaj oko sebe. Neko je sve ovo izgradio.«
»Misliš — to košta mnogo.«
»Naravno, sve je automatizovano ali još uvek... pa, druga mesta gde si bio pre —
koliko je bilo prostora za svakog pacijenta? Uzmi ukupnu zapreminu i podeli je sa brojem ljudi odande.«
»U redu, ovo je mnogo veće ali možda oni smatraju da smo mi vredni ovoga.«
»Nikolas...« Zastala je. »Nikolas, Ignjacio je ubica. Zar ti to dr Ostrvo nije rekao?«
»Da.«
23
»Ti imaš četrnaest godina i ne vrediš mnogo za njih, a ja sam devojka. Za koga oni
brinu?«
Pogledala je Nikolasovo lice i prestrašila se.
Posle pola sata ili više hoda, došli su do toga. To je bio pojas uvele i polomljene vegetacije crne i braon boje ali ipak pravilan kao da beše iscrtan lenjirom. »Uplašila sam se, jer to ne bi trebalo da bude ovde«, reče Dijana. »To se pomera okolo uvek kada je
oluja. Možda ga više uopšte neće biti u našem sektoru.«
Nikolas upita: »Šta je to?«
»Fokus. Bio je svuda ovde ali biljke uglavnom brzo rastu posle njegovog odlaska.«
»Miriše čudno — kao jedna kuhinja ga je trebalo da radim.«
»Trulež biljaka, to je to. Šta si tamo radio?«
»Ništa, stavio sam deterdžent u jelo koje su kuvali. A šta je napravilo ovo?«
»Svetla Tačka. Vidiš, kad je ona upravo negde iznad naših glava, deo nebeske sfere i
ta voda gore prave sočivo. To nije neko kvalitetno sočivo — mnogo svetla se rasipa. Ali je dovoljno da bi se u Fokusu napravilo ovo. Ne bi nas spržilo ako bi sada prešlo preko nas, ako je to ono zbog čega brineš, zato što nije tako toplo. Stajala sam ispod toga ali ubrzo poželiš da se pomeriš.«
»Mislio sam da će to biti slično onom kad smo se videli dole na plaži.«
Dijana sede na deblo oborenog drveta. »To stvarno postoji. Poslednji put kad sam
bila ovde on je bio dalje od vode, pretpostavljam da je dugo vremena bio tamo zato što
je bilo puno uništeno. Strane sektora su bliže ovde, pogledaj: ceo sektor se sužava prema dole kao parče pite. Tako da možeš pogledati dole prema Fokusu i videti sebe
