by MoZarD
čula. On krenu prema njoj penjući se preko zmijolikih korenova silnog drveća. »Dijana,
zašto Ignjacio hoće da me ubije«?
»Ponekad, takode, želi i mene da ubije«, reče devojka.
»Ali zašto«?
»Mislim da ga mi malo plašimo. Jesi li ikad pričao sa njim, Nikolas«?
»Danas, samo malo. Ispričao mi je priču o ribi ljubimici koju je imao«.
»Ignjacio je odrastao sasvim sam; da li ti je pričao o tome? Na Zemlji. Na plantaži u
Brazilu pored Amazona — dr Ostrvo mi je to rekao«.
»Mislio sam da je bilo puno ljudi na Zemlji«.
»Gradovi i najbliža okolina gradova su bili prepuni. A bilo je mesta gde je bilo praznije nego što je trebalo da bude. Tamo gde je bio Ignjacio izgleda da su pre dvesta—trista godina živeli Indijanci lovci; kad je on bio tamo nije više bilo nikoga osim mašina. Sada on ne želi da ga iko posmatra ili da iko bude pored njega«.
Nikolas polako reče: »Dr Ostrvo reče da dosta ljudi ne bi bilo bolesno da nije bilo
nekih ljudi oko njih sve vreme. Sećaš se toga«?
»Samo što su drugi ljudi sve vreme okolo; takav je svet«.
»Možda nije tako u Brazilu«, reče Nikolas. Pokušavao je da se seti nečega o Brazilu
ali jedino čega se prisećao bio je papagaj sa slamnatim šeširom iz crtaća; a onda, kornjača i jež koji su se za ljubav boga Montresora pretvorili u armadilja. On reče:
»Zašto nije ostao tamo«?
»Zar ti nisam pričala o ptici, Nikolas«? opet ga nije slušala.
»Kojoj ptici«?
»Imam pticu. Unutra«. Pljesnula se po ravnom stomaku ispod malih grudi, i u trenutku Nikolas pomisli kako je možda našla hranu. »Sedi ovde. Svila je gnezdo u mojoj utrobi gde sedi i dere moj dah svojim kljunom. Izgledam ti zdravo, zar ne? A unutra sam u stvari šuplja i trula sa prljavim starim perima i polako curim. Njen kljun će uskoro izbiti napolje«.
»U redu«. Nikolas se okrenu da ode.
»Ovde sam pila vode pokušavajući da je udavim. Mislim da sam toliko popila da ne
bih mogla da ustanem i kad bi pokušala, a ona čak nije ni mokra. I znaš li nešto Nikolas?
Saznala sam da ja u stvari nisam ja već ona«.
35
Vrativši se Nikolas upita: »Kad si poslednji put nešto pojela«?
»Ne znam. Pre dva ili tri dana. Ignjacio mi je dao nešto«.
»Pokušaću da otvorim kokos. A ako budem mogao, doneću ti nešto«.
Kad je stigao na plažu, Nikolas krenu polako u pravcu umiruće vatre ovaj put duž
oboda vlažnog peska između mora i palmi. Razmišljao je o mašinama.
Bilo ih je na stotine, hiljade ili milioni mašina izvan pojasa, ali samo nekoliko ili čak nijedan od zemaljskih usavršenih slugu robota — oni su bili luksuz. Da li je Ignjacio u Brazilu ma kako tamo bilo imao takav luksuz? Ne, mislio je Nikolas, ti roboti su bili gotovo kao ljudi i život sa njima bi bio kao život sa ljudima. Nikolas je poželeo da zna brazilski jezik.
Na Sv. Džonu su bili roboti i terapeuti; Nikolas ih nije voleo, a smatrao je da ih ni
Ignjacio takode ne bi voleo. Da je voleo svog robota terapeuta, verovatno ne bi bio poslat ovde. Razmišljao je o izlomljenim i zarđalim starim mašinama koje su čistile hodnike — Maja ih je zvala »koradorama« ali ih niko drugi nije zvao drugačije osim
»hej«. One nisu mogle da govore, a Nikolas se pitao da li imaju emocija izuzev što imaju neku vrstu ljubavi prema čišćenju. »Razmišljajući«, neko je govorio u njegovoj glavi: »da sve vrste motiva mogu biti podeljene na dve grupe«. Doktor? Možda robot terapeut?
Nije bilo važno. »Spoljašnje i unutrašnje. Jedan spoljašnji motiv uvek ima neki dalji cilj kao svrhu, a taj cilj mi zovemo unutrašnjim motivom. Onda kad smo redukovali motivaciju na unutrašnju motivaciju mi smo je redukovali na njene najjednostavnije delove. Uzmi, na primer, onu mašinu tamo«.
»Koju mašinu«?
»Frojd bi rekao da je to fiksirano u kasnoj analnoj fazi, možda u smeru brige prema
stvaraocima koji su dali zadatak da se prašina pokupi i da je više nema. Zbog te fiksacije one su, kao što vidiš, opsednute čišćenjem i redom; prisilno čišćenje i ribanje umanjuje njihove strahove. To je snaga Frojdove teorije a ne njena slabost i ona služi da bi se objasnile mnoge aktivnosti mašina isto tako dobro kao i radnje ljudi«.
Hej tamo, koradora.
I zdravo Ignjacio.
Moja glava što se pomera sa jedne strane na drugu mora da te podseća na radar.
Moji su koraci odmereni i tačni, ja odajem jedva čujan šum dok hodam, dok njišem glavu moje oči su fiksirane, ne na tebe Ignjacio već na talase na samom horizontu gde se izvijaju prema samom nebu. Zaustavio sam se na deset metara od tebe i stao.
Idi a ja ću te slediti deset metara iza. Šta ja želim ? Ništa.
Da, ja ću pokupiti grane a onda ću te slediti — pet metara iza.
»Prelomi ih i stavi na vatru. Ne sve, samo nekoliko«.
Da.
»Ignjacio održava ovde vatru sve vreme. Ponekad on uzme žeravicu iz vatre da bi je
napravio drugde, a ovde, ispod debla velike palme, on uvek ima vatru. Kiša nikad ne bije ovde. Uvek vatra. Znaš li kako ju je napravio prvi put? Odgovori mu«!
»Ne«.
»Ne, Patráo«!
»Ne, Patráo«.
»Ignjacio ju je ukrao od bogova, od Posejdona. Sada je Posejdon mrtav i leži na dnu
vode. A to je u stvari vrh. Da li bi voleo da ga vidiš«?
»Ako to želiš, Patráo«.
»Uskoro će biti mrak i tada je vreme za pecanje; imaš li koplje?«
»Ne, Patráo.«
36
»Onda će ti Ignjacio doneti jedno.«
Ignjacio uze punu ruku grančica i gurnu krajeve u vatru duvajući u njih. I Nikolas se
nagnu preko i takođe dunu sve dok sve grančice nisu planule.
»Sada moramo da ti nađemo neki bambus, a njih ima ovde pozadi. Sledi me.«
Svetlost, još uvek gotovo bez senki, sada je tamnila tako da se Nikolasu činilo da se
kreće po nestvarnom zemljištu, tako je to osećao ispod svojih stopala. Ignjacio se šunjao napred i držao upaljene štapiće sve dok se vatra nije gotovo ugasila, a onda je
okrenuo krajeve nadole dopuštajući da vatra lizne gore prema njegovoj šaci i oživi ponovo. Prijatan vetar duvao je prema moru donoseći zvuk talasa i donoseći vlažnu hladnoću; i dok su tako hodali nekoliko minuta Nikolas ču u vetru slabo, suvo gotovo ritmičko zveckanje.
Ignjacio pogleda pozadi prema njemu i reče: »Muzika. Veliko deblo govori; čuješ li
ga?«
Našli su trsku malo tanju od Nikolasovog zgloba i staviše ugarke oko njenog podnožja. Kada je pala, Ignjacio je progoreo i gornji kraj i tako napravio motku Nikolasove visine, a sa ivicom školjke zašiljio širi kraj. »Sada si ribar,« reče on. Nikolas reče: »Da, Patráo«, još uvek se plašeći da ne sretne njegove oči.
»Gladan si?«
»Da, Patráo.«
»Onda dopusti da ti objasnim nešto. Što god uhvatio, to je Ignjacijevo, razumeš? A
ono što on uhvati, to je takođe njegovo. A onda kad on pojede ono što želi, ono što ostaje je tvoje. Hajde sada, a Ignjacio će te naučiti da loviš ili će te udaviti.«
Ignjacijevo koplje bilo je sakriveno u pesku nedaleko od vatre; bilo je mnogo veće
nego Nikolasovo. Držeći ga preko grudi krenuo je dole prema vodi. Gacao je kroz nju sve dok mu nije došla do struka, a onda je zaplivao ne obraćajući pažnju na to da li ga Nikolas prati. Nikolas shvati da može da pliva sa kopljem jedino ako svu snagu usmeri
na rad nogu i to tako što bi držao koplje u levoj ruci, a povremeno zamahivao desnom.
»Udahni«, reče on blago, »i posmatraj koplje.« a posle toga je samo s vremena na vreme dopuštao da mu se glava izdiže.
Mislio je da će Ignjacio početi da traži ribu kada budu bili dovoljno daleko od obale,
ali Brazilac nastavi da pliva polako i sigurno
sve dok Nikolasu nije izgledalo da su kilometar ili više od plaže. Iznenada, kao kad sijalica u sobi odgovori prekidaču, tamno more oko njih postade opalno plavo. Ignjacio stade upotrebljavajući koplje da bi se održao na površini.
»Ovde«, reče on. »Postavi ribe između sebe i svetla.«
Otvorenih je očiju nagnuo lice prema vodi: ponovo se uzdignuo da bi duboko
udahnuo a onda zaroni. Nikolas je sledio njegov primer plutajući na stomaku otvorenih
očiju.
Ceo svet plešućeg, iskričavog i tamnog ostrva je nestao kao da je bio zaronio licem
u san. Daleko, daleko ispod njega Jupiter otkri svoj široki, prugasti prsten spojen sa prostranom Svetlom Tačkomu kojoj su enzimi, stvoreni od ljudi, izvukli vodonik iz metana za zapaljivu fuziju; rak rana i bukteće mlado sunce. Između sunca i njegovih očiju ležalo je stotine hiljada kilometara nevidljivog prostora i staklena školjka satelita; stotine metara svetleće vode i Ignjacijevo telo kao tama protiv svetla. Još uvek je bacao koplje, crnu liniju iz njegovih ruku. Nikolasova glava nevoljno izroni, vrativši se u svet svetlucajućih talasa. Bio je svestan toga da je ono što je smatrao da je noć bila senka koju baca dr Ostrvo kada Jupiter i Svetla Tačka kliznu ispod njega. Ta linija‐senka, što se ne može otkriti na površini, sada leži oštro preko vode ispod njega. Udahnu i zaroni.
37
Odjednom se riba praćaknu negde ispod i njegovo levo rame baci koplje napred, ali
daleko od cilja. Zapliva za njim a onda vide još jednu, veću ribu dublje i zaroni prema njoj prošavši pored Ignjacija koji je izranjao da bi udahnuo vazduh. Riba je bila suviše duboko, a on je bio istrošio sav kiseonik: pluća su mu vapila za vazduhom. Glava mu izroni iz vode. Teško je disao a srce mu je divljački tuklo; opet postade svestan pulsa talasa koji su ga zapljuskivali po licu.
Ignjacio ga je čekao. Vikao je »Ovoga puta ćeš krenuti sa Ignjacijem i on će ti pokazati mrtvog boga mora. A onda ćemo loviti ribu.«
Nesposoban da progovori, Nikolas klimnu glavom. Bilo mu je dopušteno da još tri
puta udahne vazduh; Ignjacio zaroni a Nikolas je morao da ga sledi sve dok pritisak nije počeo da mu peva u ušima. Tada kroz plavetnilo vode vide kako se pomalja ivica svetlosti, ogromna masa metala usidrena u samom trupu satelita. Iznad je visio beživotno, kao peteljka velikog čokota iščupanog iz korena, kabl dva puta deblji od čovečijeg tela; a na dnu pored moćnog sidra beše protegnut nogati bog, koji je ličio na mrtvog insekta, najmanje šest metara dug. Ignjacio se okrenu i pogleda iza prema Nikolasu da bi video da li ovaj to shvata. Iako mu ništa nije bilo jasno, Nikolas klimnu glavom kao da sve razume. Poslednjim atomima snage izroni nanovo.
Pošto je Ignjacio uhvatio, prvu ribu, krenuše ka površini da bi sačuvali lovinu. I dok
je Svetla Tačka milela po rubu dr Ostrva, uhvatiše još dve rube od kojih jedna beše prilično velika. A onda, kad je Nikolas već bio toliko iscrpljen da je jedva pomerao ruke, vratiše se na obalu. Ignjacio mu pokaza kako se čisti utroba ribe trnom i ivicom školjke; zatim je ponovo zaklopi i upakova u blato i lišće da bi je ispekao na vatri. Pošto je Ignjacio počeo da jede najveću ribu, Nikolas bojažnjivp izvadi iz vatre najmanju i po prvi put otkad je došao na dr Ostrvo poče da jede. Dijane se setio kad je završio sa jelom.
Nije se usudio da uzme poslednju ribu za nju već krišom pogleda u Ignjacija i poče
da se odmiče od vatre. Izgledalo je kao da ga Brazilac ne primećuje. Kada je već bio duboko u senci, vrati se nekoliko koraka a onda polako, kako ga je instinkt upozoravao, poče da se udaljava ne žureći, sve dok razdaljina imeđu njih nije bila blizu sto metara.
Našao je Dijanu kako sedi mirno i ravnodušno na ivici hladnog bazena. Imao je poteškoća dok ju je ubedio da ustane. Na kraju ju je podigao tako što je proturio svoje ruke ispod njenih pazuha pritišćući njima mršava rebra. Onda kad je stala dovoljno čvrsto na svoje noge uhvatio ju je za ruku i ona poče da ga prati. Pričao joj je, znajući da ga ona čuje iako ne daje nikakvog znaka, i da će je možda prave reči podstaći da mu odgovori,
»Išli smo da pecamo — Ignjacio mi je pokazao kako. A onda je napravio vatru koju
je dobio on neke vrste robota za koga pretpostavljam da je bio pričvršćen za jedan od
kablova koji, ne znam kako, drži dr Ostrvo. Čuj, uhvatili smo tri velike ribe, ja sam pojeo jednu, Ignjacio je pojeo najveću i mislim da neće imati ništa protiv da ti pojedeš onu koja je ostala. Samo mu govori »da, Patráo« i »ne, Patráo« — on to voli jer je jedino naviknut na mašine. Ne treba da mu se smeješ ili tako nešto — samo gledaj u vatru, to
je ono što ja radim, samo gledaj u nju ...«
Ne objašnjavajući ništa Ignjaciju, doveo je Dijanu do mesta gde je on do malopre
sedeo. Nekoliko komadića svoje ribe stavi joj u krilo. Pošto ništa nije pojela, on pronađe delić mekanog, pečenog mesa i gurnu joj to u usta. Ignjacio reče: »Ignjacio je verovao
da je mrtva.« Nikolas odgovori: »ne, Patráo.«
»Evo još jedne ribe. Daj joj je.«
Nikolas poče da pretura po sprženom blatu i ugljevlju i da ga lomi. Očistio je polomljene i vrele filete od kože i kostiju. Dao joj je da ih jede kad su bili dovoljno 38
ohlađeni. Nekoliko minuta joj je riba ležala u ustima a onda poče da je žvaće i guta.
Posle trećeg zalogaja poče sama da se hrani ne gledajući ni u jednog u njih.
»Ignjacio je verovao da je mrtva«, reče ponovo Ignjacio.
»Ne, Patráo«, reče Nikolas, a onda dodade: »Kao što možeš videti, ona je živa.«
»Ona je lepo stvorenje sa tom svetlošću od vatre na licu — zar ne?«
»Da, Patráo. Vrlo lepo.«
»Ali suviše mršavo.« Ignjacio obiđe oko vatre i sede pored nje. Krenu rukom da dohvati ribu koju joj je Nikolas dao, ali se njene ruke sklopiše nad njom još uvek ne gledajući u njih.
»Vidiš, ona ipak zna za nas«, reče Ignjacio. »Mi nismo duhovi.«
Nikolas prekorno šapnu: »Pusti ga da je uzme«.
Dijanini prsti se polako otvoriše, ali Ignjacio ne uze ribu. »Samo sam se šalio mala«,
reče on. »Nisam odavno smislio tako dobru šalu.» A onda, pošto ona nije odgovorila,
okrenuo se od nje zureći preko tamne vode u nešto što Nikolos nije moga videti.
»Ti joj se sviđaš, Patráo«, reče Nikolas. Kao da je gutao prljavštinu dok je to izgovorio ali je sve vreme mislio na pticu spremnu da probode Dijaninu kože i na Majinu krv koja je isticala u malim okruglim kapljicama. »Ona je stidljiva. Bolje je tako.«
»Ti. Šta ti znaš?«
Ignjacio više nije gledao prema moru. Nikolas reče: »Zar to nije istina, Patráo?«
»Jeste, istina je.«
Dijana je opet kupila deliće ribe slabašnim prstima, stavljajući parćiće u usta; razgovetno ali rastreseno reče:
»Idi Nikolas.«
Pogledao je u Ignjacija ali ovaj niti je gledao u devojku niti je išta rekao.
»Nikolas, odlazi. Molim te.«
Tiho, nadajući se da ga Ignjacio ne čuje, Nikolas reče:
»Videću te ujutro. U redu?«
Glava joj se pomeri za delić centimetra.
Sad kad je bio izvan kruga vatre mogao je da spava na bilo kom delu plaže; požele
da je uzeo parče drveta iz vatre da bi napravio svoju; pokušavao je da pokrije noge peskom da bi ih sačuvao od hladnog vetra ali je pesak padao svaki put kad bi se pomerio.
Talas koji je zapljuskivao namreškani pesak obale reče:
»To je bilo dobro urađeno, Nikolas.«
»Osećam kako se pomeraš«, reče Nikolas.
»Sumnjam da možeš da osetiš; moje talasanje je manje od stotog dela stepena.«
»Mogu. Želeo si da to uradim, zar ne? Ono za Ignjacija.«
»Znaš li Nikolas, šta je to Harlou efekat?«
Nikolas odmahnu glavom.
»Negde pre sto godina dr Harlou je eksperimentisao sa majmunima koji su bili odgajani u kompletnoj izolaciji — bez majki, bez majmuna uopšte.«
»Srećni m
ajmuni.«
»Kad su majmuni odrasli, stavio ih je u kaveze sa normalnim majmunima; tukli su
se sa svakim koji bi im se približio, nekog bi i ubili.«
»Psiholog uvek nešto stavlja u kavez, da li je barem pomislio o njihovom vraćanju u
džunglu.«
»Ne, Nikolas, ovde imamo... Zar nećeš nešto da kažeš?«
»Pretpostavljam, ne.«
39
»Vidiš, dr Harlou je pokušao da oplodi izolovane majmune — seks je primarna društvena funkcija — s tim što oni to nisu hteli. Uvek kad bi se neki drugi majmun suprotnog pola približio pokazivali su agresivnost na koju bi drugi majmuni odvratili. Na kraju bi ih lečio upoznajući ih sa nezrelim majmunima — mladunčadi — umeslo odraslih
socijalizovanih. Njima su toliko trebale te izolovane odrasle jedinke da su im se približavali bez obzira kako su često ili grubo bili odbacivani. Interesantno je primetiti da je i osnivač hrišćanstva izgleda intuitivno shvatio taj princip — a to je bilo dve hiljade godina pre nego što je naučno dokazano.«
»Ne verujem da bi to funkcionisalo ovde«, reče Nikolas »To je mnogo
komplikovanije.«
»Ljudi su komplikovani majmuni, Nikolas.«
»Ovo je prvi put da te čujem kako se šališ. Ti izgleda ne voliš da imaš išta ljudsko u
sebi, zar ne?«
»Svakako. Zar bi ti voieo?«
»Uvek sam mislio da bih, ali sada nisam siguran. Zar mi nisi rekao da mi to pomaže?
Ja to ne volim.«
Talas koji je bio viši od ostalih hladnom penom poprska Nikolasove noge i ovaj se
zapita da nije to možda odgovor dr Ostrva. Pola minuta kasnije sledeći talas ga pokvasi, pa zatim još jedan i on se pomeri sa obale da bi ih izbegao. Vetar je bio dosta jak ali je on uprkos tome zaspao. Trenutak kasnije ga je probudio blesak iz pravca odakle je došao: pokušao je da pretpostavi šta ga je prouzrokovalo, pa pomisli da Dijana i Ignjacjo bacaju goruće ugarke u vazduh da bi videli vatrene lukove. Nasmešio se suviše pospan
da bi bio ljut i ponovo utonuo u san.
Jutro je došlo hladno i sumorno. Nikolas potrča niz plažu trljajući se rukama. Slaba
