by MoZarD
nastavljao da vibrira. »I uhvatiće!«
Trebalo je da konsultuje Everarda, ali se plašio — možda nepotrebno, samo zbog ophrvanosti bolom i zbog neiskustva — da će mu
a
dozvol biti uskraćena i da će smesta
biti poslat »uz stepenice«.
Trebalo je da se prvo odmori nekoliko dana, ali se plašio da će se svojim ponašanjem odati. Umesto prirode, moraće da mu pomogne stimulaciona pilula.
Trebalo je da proveri rad vučnog aparata, a ne da taj aparat prošvercuje u teretnoj
kutiji svog vozila.
Kad je krenuo svojim hoperom, video ga je jedan patrolist i pitao ga kuda će. »Da
se provozam«, odgovorio je Nomura. Ovaj saosećajno klimnu glavom. Možda nije
naslućivao da je propala jedna ljubav, ali gubitak drugarice je i te kako težak. Nomura se potrudio da dobro zamakne za severni horizont, a onda je okrenuo ka morepadu.
Na levu i desnu stranu se prostiralo dalje nego što je on mogao pogledom da dohvati.
Ovde, na više od pola puta niz liticu zelenog stakla, sama zakrivljenost planete je skrivala krajeve ovih slapova od njega.
A kad je ušao i u oblake pene, obavila ga je
belina, uskomešana, peckava.
Vizir njegovog šlema ostajao je čist, ali ono što se moglo videti zurenjem uvis duž
ogromnosti bilo je istrzano. Šlem mu je štitio uši ali nije mogao odbiti oluju koja je cvokotala njegovim zubima i klepetala njegovim srcem i skeletom. Vetrovi su kovitlavo
tukli, hoper je posrtao, Nomura se morao boriti za svaki centimetar kontrole.
I naći tačno onu sekundu u kojoj ...
Skakao je napred‐nazad preko vremena, podešavao indikatore iznova, okretao
glavni prekidač, naslućivao samog sebe mutno u izmaglicama, i kroz te iste izmaglice škiljio ka nebesima: pa opet i opet, a onda je odjednom bio onda.
Dve svetlucave tačkice u daljini ... Video je udar jedne, njeno potonuće i pad, i letucanje druge tačkice koja je ubrzo pobegla. Vozač te druge tačkice nije video njega, vrebača iz ledenih slanih magli. Njegovo prisustvo nije ušlo ni u kakvu prokletu evidenciju.
Pohitao je napred, ali prožet temeljitim strpljenjem. Ako bi bilo potrebno, mogao
bi ovako da krstari tokom znatnog dela svog životnog trajanja, u potrazi za trenom koji će biti njegov. Strah od smrti, i čak svest da bi mogao naći Feliz već mrtvu, ostadoše samo kao polu‐zapamćeni snovi. Elementarne sile su preuzele vlast nad njim. Postao je
volja koja leti.
Lebdeo je metar daleko od vode. Naleti oluje su pokušavali da ga bace u zahvat vode, kao što su bacili Feliz. Bio je za njih spreman, oslobađao se plešuću unazad, vraćao se da zuri — vraćao se ne samo kroz prostor, nego i kroz vreme, tako da je desetak njega tragalo po vodopadu u onom rasponu sekundi kad bi Feliz mogla biti još
živa. Nije obraćao pažnju na druge sebe. Oni su bili samo etape kroz koje je već prošao ili kroz koje još mora da prođe.
ENO!
Mutni tamni oblik, zaklonjen vodama bujice, stumbao se mimo njega, na svom
putu ka uništenju. Okrenuo je jedno kontrolno dugme. Vučni zrak zahvati njeno vozilo.
Ali i njegov hoper se okrete i pojuri za njenim, nemoćan da istrgne toliku masu takvoj
sili. Još je samo malo bilo potrebno pa da vode odvuku i njega, kad pomoć stiže. Dva
52
njegova hopera, tri, četiri, svi potegoše zajedno i izvukoše Feliz. Visila je u svojim bezbednosnim kaiševima, stravično opuštena. Nije joj odmah pohitao. Prvo je otišao na
nekoliko kratkih izleta u vreme, gde je svaki put učestvovao kao još jedan od pomagača
u izvlačenju nje i sebe.
Kad su ostali, najzad, sami među maglama i furijama, i kad je ona bila slobodna i u
njegovim rukama, bio je spreman da probuši i rupu u nebu ako bi to bilo potrebno, samo da bi našao obalu na kojoj bi se mogao brinuti o njoj. A ona se pomakla, žmirnula
i otvorila oči, i malo kasnije mu se nasmešila. Tad je zaplakao.
Pokraj njih, okean je tutnjao dalje.
Onaj zalazak sunca, do koga je Nomura tada preskočio krećući se napred, takođe nije bio ni u čijoj evidenciji. Obojio je zemlju zlatom. Slapovi su nesumnjivo morali planuti njime. Njegova je pesma odjekivala pod zvezdom večernjačom.
Feliz je uzdigla jastuke uz ploču uzglavlja, sela uspravnije u postelju gde se odma‐
rala, i rekla Everardu: »Ako ga prijavite da je prekršio pravila ili neku drugu mušku glupost koja vam može pasti na pamet, onda ću ja takođe da napustim vašu prokletu.
Patrolu.«
»O, ne.« Krupni čovek je uzdigao dlan kao da zaustavlja neki napad. »Molim te.
Nisi dobro razumela. Samo sam hteo da kažem da smo u malčice nezgodnoj poziciji.«
»Na koji način?« pitao je Nomura koji je sedeo na stolici i držao Feliz za ruku. »Ni‐
je mi bilo naređeno da to ne pokušam, je l’ tako? E, u redu, od agenata se očekuje da
čuvaju svoje živote ako mogu, jer su korisni organizaciji. Zar iz toga ne sledi da je spašavanje života drugog agenta takode koristan poduhvat?«
»Ma jeste. Sigurno.« Everard se šetkao tamo‐amo. Pod njegovim čizmama pod je
podrhtavao, jače nego od bubnjanja potopnih voda. »Niko se ne svađa sa uspehom, čak
ni u mnogo čvršćim organizacijama nego što je naša. Zapravo, Tom, inicijativa koju si danas pokazao ukazuje da imaš dobre perspektive u budućnosti, veruj mi.« Kad se iscerio oko drške lule, osmeh ispade nekako nakrivljen. »A kad je reč o starom borcu kao što sam ja, oprostiće mi se ako sam bio odveć spreman da odustanem.« Uz treptaj
tuge: »Video sam toliko beznadno izgubljenih.«
Stao je, okrenuo se prema njima, i saopštio: »Ali ne možemo imati nepovezane krajeve. Činjenica je da na spisku njene jedinice na piše da se Feliz a‐Rah ikada vratila.«
Njihove se šake jače stisnuše jedna oko druge.
Everard im se nasmeši — setnim, ali ipak osmehom — a onda nastavi: »Ali nemoj‐
te se plašiti. Tom. Ranije si se pitao zašto mi, bar mi obični ljudi, ne vodimo čvršću evidenciju o kretanju naših. Da li sad uviđaš razlog?«
»Feliz a‐Rah«, nastavi on, »se nikad nije vratila u svoju polaznu bazu. Mogla je po‐
setiti svoj raniji zavičaj, naravno, ali mi službeno ne pitamo šta agenti rade kad su na dopustu.« Udahnuo je duboko. »A što se tiče ostatka njene karijere, ako bi ona htela da pređe u neki drugi štab i da sebi uzme neko drugo ime, što da ne: svaki oficir dovoljno visokog čina može to da odobri. Eto, recimo, ja ... Mi u Patroli operišemo razlabavljeno.
Ne usuđujemo se drugačije.«
Nomura je shvatio i zadrhtao.
Feliz ga je svojim glasom vratila u običan svet. »Ali ko bih mogla postati?« zapitala
se. Nomura je te iskoristio kao priliku za uskakanje. »Pa dobro«, reče napola smejući
se a napola grmeći, »kako bi zvučilo — gospoda Nomura?«.
53
Mislim da u prirodi postoji princip na koji do sada niko nije skrenuo pažnju. Svakoga sata, nebrojene milijarde malih živih stvorova — bakterija, mikroba, »animalkula« —
rađaju se i umiru, a da to nije mnogo bitno osim u sveukupnosti njihovog postojanja i
nakupljanju njihovih sićušnih dejstava. Njihovi opažaji nisu duboki. Oni ne pate mnogo.
Smrt stotine milijardi nema ni izbliza istu važnost kao jedna jedina ljudska smrt.
Srazmerno veličini, u svim stvorovima, malim poput mikroba i velikim poput ljudi,
postoji sveukupna jednakost »elana«*, baš kao što je presek grana visokog drveta u zbiru jednak preseku debljih grana iz kojih ove izrastaju, dok on odgovara masi debla.
Takav je bar princip. Verujem da je Virdžil Ulam prvi čovek koji ga je prekršio.
Prošle su dve godine otkako sam poslednji put video Virdžila. Moje uspomene na
njega jedva da su odgovarale preplanulom, nasmejanom, ukusno
odevenom gospodinu
koji je stajao preda mnom. Dan ranije telefonom smo se dogovorili da ručamo zajedno i
sada smo stajali jedan pred drugim pokraj širokih, dvostrukih vrata kafeterije za zapos-lene medicinskog centra Maunt Fridom.
»Virdžile?« obratio sam se. »Moj bože, Virdžile!«
»Baš mi je drago što te vidim, Edvarde«. Čvrsto mi je stegao ruku. Izgubio je deset
ili dvanaest kilograma, a ono što je ostalo delovalo je čvršće, proporcionalnije. Na fakultetu, Virdžil je bio debeljuškasti, kuštravi, krezubi štreber koji je priključivao kvake od vrata na struju, poslužio nam jednom punč od kojeg nam se mokraća obojila u plavo
i nikada nije izašao ni sa jednom devojkom osim Ajline Termagent, koja je delila mnoge
od njegovih fizičkih karakteristika.
»Izgledaš fantastično«, rekao sam. »Jesi li proveo leto u Kabu San Lukasu?«
Stajali smo u redu pred tezgom i birali hranu. »Preplanulost«, rekao je i uzeo pakovanje čokoladnog mleka, »potiče od tri meseca sedenja ispod kvarcne lampe. Zube
sam popravio nedugo nakon što sam te video poslednji put. Objasniću ti ostalo, ali treba nam mesto na kojem ćemo moći da razgovaramo a da niko ne prisluškuje«.
Usmerio sam ga prema uglu za pušače, u kojem su se između šest stolova raz-mestila tri zagrižena pućkaroša.
»Čuj, ozbiljno«, rekao sam kada smo istovarili tacne »Izmenio si se. Dobro
izgledaš«.
»Izmenio sam se više nego što možeš da zamisliš«. Glas mu je bio zloslutan na onaj
način iz bioskopskih filmova, a rečenicu je izgovorio uz teatralno podizanje obrva.
»Kako je Gejl?«
Gejl je dobro, kazao sam mu, a radi kao vaspitačica u obdaništu. Venčali smo se prošle godine. Pogled mu se spustio na hranu — kriška ananasa, parče mekog sira i kolač sa kremom od banana — a onda je rekao, gotovo prelomljenim glasom. »Jesi li
primetio još nešto?«
Zažmirkao sam u koncentraciji. »Uh.«
»Pogledaj pažljivije«.
»Nisam siguran. Pa, da, više ne nosiš naočare. Kontaktna sočiva?«
»Ne. Više mi to nije potrebno«.
»I moderno se oblačiš. Ko te sada odeva? Nadam se da je isto toliko seksi koliko ima ukusa«.
»Kendis nije — ne više — odgovorna za poboljšanje mojeg odevanja«, kazao je
»Naprosto, dobio sam bolji posao i imam više novca za razbacivanje. Ispostavilo se da
mi je za odevanje bolji nego za ishranu«. Nasmešio se starim Virdžilovim samopod‐
‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐
(*) pun naziv: elan vital — po Anre Lui Bergsonu, životna sila koja postoji u svim živim organizmima i odgovorna je za evoluciju (prev.)
smešljivim osmehom, ali se to završilo neobičnim namigivanjem. »Kako god bilo, napustila me je, otpušten sam sa posla i živim od ušteđevine«.
55
»Stani«, rekao sam. »Malo si previše navalio. Zašto ne kreneš jedno po jedno. Bio si
zaposlen. Gde?«
»Korporacija Genetron«, rekao je. »Pre šesnaest meseci«.
»Nikad nisam čuo za njih«.
»Čućeš. Idućeg meseca izbacuju deonice u promet. Rasturiće berzu. Postigli su ogroman uspeh sa BPM‐ovima. To su...«
»Znam šta su to BPM«, prkinuo sam ga. »Bar teorijski. Biočipovi primenljivi u medicini«.
»Imaju neke koji funkcionišu«.
»Šta?« Bio je red na mene da podignem obrve.
»Mikroskopska logička kola. Ubrizgaš ih u ljudsko telo, oni podignu dućan tamo gde
treba i popravljaju. Sa odobrenjem doktora Majkla Bernarda«.
Bilo je to stvarno upečatljivo. Bernardova reputacija bila je bez i jedne mrlje. Ne samo što je bio povezan sa bombama na polju genetskog inženjeringa, već je tokom svoje neurohirurške prakse pravio novosti bar jednom godišnje pre nego što se povukao. Prve strane u Tajmu, Megi, Roling Stounu.
»To bi trebalo da bude tajna — deonice, uspeh, Bernard, sve«. Obazro se i spustio
glas. »Ali uradi šta god hoćeš, do sto đavola. Raskinuo sam se kopilanima«.
Zazviždao sam. »Da se obogatim, ha?«
»Ako to želiš. Ili možeš da provedeš neko vreme sa mnom pre nego što odjuriš na
berzu«.
»Naravno«. Nije ni dirnuo meki sir i kolače. Međutim, pojeo je krišku ananasa i popio čokoladno mleko. »Reci mi nešto o tome«.
»Pa, na medicini obučio sam se za laboratorijski rad. Biohemijska istraživanja. Osim
toga, uvek sam bio udaren za kompjutere. I zato sam se tokom poslednje dve godine
pozabavio...«
»Prodajom softverskih paketa Vestinghauzu«, rekao sam.
»Dobro je što mi se prijatelji sećaju. Tako sam se povezao sa Genetronom, baš u vreme kada su otpočinjali. Imaju velike finansijere, poseduju svu laboratorijsku opremu koju sam uopšte mogao da zamislim. Uposlili su me i brzo sam napredovao«.
»Prošlo je četiri meseca i ja sam počeo da se bavim sopstvenim radom. Uspeo sam
da dođem do nekih otkrića«, nemarno je odmahnuo šakom, »a zatim sam pošao
pravcima koje su smatrali preuranjenim. Ustrajao sam, pa su mi oduzeli laboratoriju i dali je jednoj osvedočenoj trakavici. Ali uspeo sam da sačuvam deo eksperimenta pre
nego što su me otpustili. Samo, nisam baš bio pažljiv... Ili bar nisam dobro procenio posledice. Tako da se sada stvar nastavlja izvan laboratorije«.
Uvek sam Virdžila smatrao ambicioznim, pomalo uvrnutim i ne baš preterano
osetljivim. Njegovi odnosi sa odgovornima nikada nisu bili glatki. Za njega, nauka je bila poput žene koju smatraš nedostižnom
e
sv dok iznenada ne raširi ruke prema tebi,
daleko ranije nego što si spreman za zrelu ljubav — i ostavi te punog straha da ćeš upropastiti priliku, sve izgubiti, kraljevski zajebati stvar. Očigledno, to
je i učinio. »Izvan
laboratorije? Ne razumem«.
»Edvarde, hoću da me pregledaš. Daj mi detaljno ispitivanje. Možda dijagno‐
sticiranje tumora. Posle toga objasniću ti više«.
»Hoćeš pregled od pet hiljada dolara?«
»Sve što možeš da uradiš. Ultrazvuk, NMR, termogram, sve«.
»Ne znam mogu li dobiti pravo pristupa svoj toj opremi. Oprema za puno NMR
skaniranje ovde je tek mesec ili dva. Do đavola, nisi mogao da nađeš skuplji način.. «
»Onda ultrazvuk. Samo će ti to trebati«.
»Virdžile, ja sam opstetričar, a ne bogati pomodni laboratorijski stručnjak.
Opstetričar‐ginekolog i tu nema nikakvog zezanja. Ako se pretvaraš u ženu, možda ti mogu pomoći«.
56
Nagao se napred i zamalo spustio lakat u kolač, ali ga je u poslednjem trenutku izmakao za dlaku. Stari Virdžil zabo bi ga posred srede. »Pažljivo me pregledaj i onda ćeš...« Zažmurio je i zavrteo glavom. »Jednostavno me pregled j
a «.
»Znači da te prijavim za ultrazvuk. A ko će da plati?«
»Imam neograničen kredit«. Nasmešio se i izvadio medicinsku kreditnu karticu.
»Prčkao sam po spiskovima ličnih podataka u Genetronu. Sve u medicini do vrednosti
od sto hiljada dolara nikada neće proveriti, neće ni posumnjati«.
Želeo je tajnost i zbog toga sam sredio neke stvari. Sam sam ispunio njegove formu-lare. Dokle god sve bude propisno naplaćivano, većina njegovih pregleda moći će da se
odvija bez službenog obraćanja pažnje. Nisam mu naplatio svoje usluge. Na kraju kra‐
jeva, Virdžil mi je ofarbao mokraću u plavo. Bili smo drugari.
Došao je kasno uveče. U to vreme obično nisam bio na poslu, ali sam ostao duže i
čekao ga na trećem spratu onoga što su sestre nazivale Frankenštajnovim krilom. Sedeo
sam u narandžastoj plastičnoj stolici. Došao je, njegova koža imala je boju maslin
e pod fluorescentnim svetlom.
Svukao se i ja sam ga smestio na sto. Pre svega primetio sam da njegovi zglobovi
deluju naduveno. Međutim, nisu bili
.
otekli Opipao sam ih nekoliko puta. Delovalo je
kao da su zdravi, ali izgledali su čudno. »Hm«, uzdahnuh.
Prelazio sam sondama preko njega, birao delove koje je veliki uređaj teško mogao
da pogodi i programirao podatke o njima u sistem za dobijanje slike. Potom sam zaok‐
renuo sto i ubacio ga u emajlirani otvor ultrazvučnog dijagnostičkog uređaja, koju su sestre zvale rupa zunzare.
Objedinio sam podatke iz rupe zunzare sa rezultatima ispitivanja sondama, izvukao
Virdžila, a onda uključio sliku. Bila je potrebna sekunda pre nego što se slika objedinila, a onda se razlila po ekranu i prikazala Virdžilov skelet.
To je trajalo tri sekunde — usta su mi se razjapiia — a onda sam prebacio na sliku
organa toraksa, pa na muskulaturu i, konačno, na vaskularni sistem i kožu.
»Koliko je o već prošlo od nesreće?« pitao sam, trudeći se da prigušim drhtavicu u
svojem glasu.
»Nisam doživeo nesreću«, rekao je. »Bilo je to namerno«.
»Isuse, tukli su te da bi sačuvali tajnu?«
»Ne razumeš, Edvarde. Pogledaj ponovo slike. Nije bilo povrede«.
»Vidi, ovde je došlo do okoštavanja«, pokazao sam zglobove, »pa onda tvoja rebra
— taj šašavi cik‐cak oblik naprslina. Očigledno su nekada bila polomljena. Zatim. ..«
»Pogledaj mi kičmu«, rekao je. Zarotirao sam sliku na ekranu.
Bakminster Fuler*. pomislio sam. Bilo je to fantastično. Mreža trouglasiih tvore-vina, isprepletanih na način koji nisam umeo ni da započnem da sledim, a još manje da
razumem. Okrenuo sam se i pokušao da mu opipam kičmu prstima. Podigao je ruke i
gledao u tavanicu.
»Ne mogu da ih nađem«, rekao sam. »Tamo pozadi sve je glatko«. Pustio sam ga i
pogedao mu grudi, zatim sam mu opipao rebra. Obavijalo ih je nešto snažno i savitljivo.
Što sam jače pritiskao, postajalo je sve čvršće. A onda sam primetio još jednu promenu.
