by MoZarD
Gospa Ana koja ga je pratila u stopu reče: »Zaista ih je samo tridesetak! Možda nije sve izgubljeno — Zoir je dobar zapovednik i njegovi vojnici su među najboljima u Khaimu... Šta to tamo Aten viče?«
Starac, koji je malopre sedeo za stolom, sada je stajao kraj ugla glavne zgrade i dozivao ih. Alfred je na brzinu pravio mentalne zabeleške. Zoir — zapovednik; Aten —
njegovu funkciju tek treba da ustanovim... ako bude bilo vremena.
Vojnici ispred gostionice gledali su u istom pravcu — ka brdu. Alfred stiže na vreme da vidi kako se jedna silueta izdvaja od ostalih i lagano spušta niz put. Negde na polovini rastojanja koje je delilo konjanike i Zoirove vojnike on stade, podiže visoko nešto okruglo u ruci i zavitla ga ka gostionici. Predmet u širokom luku pade na put, odskoči nekoliko puta praveći tupi zvuk i dokotrlja se do podnožja. Vojnik koji je bio najbliži pritrča mu i podiže ga. Alfred oseti kako ga preplavljuje neodoljiva mučnina.
Vojnik je prilazio držeći za kosu odrubljenu ljudsku glavu umrljanu usirenom krvlju.
»Legen«, procedi Zoir. »Poslao sam ga sinoć u izvidnicu!«
Alfred uspe da se sabere samo uz krajnji napor volje: dođavola, toliko je puta na
holo‐vestima video mnogo gore stvari. Obuze ga osećaj da je zarobljen u nekakvoj ratnoj igri iz koje mora da nađe pravi izlaz; igri u kojoj je ulog — život. Ispitivački je procenio reakciju Zoirovih vojnika, svi do jednog stisli su usne u mračnom besu i odlučno dograbili svoja oružja. Iza brda se pojavi sunce i zablista na kopljima, vrhovima strela, ratnim dvorukim sekirama i isukanim mačevima.
Istog trenutka, sa tri različite strane odjeknu divlji poklič i zemlja se zatrese od topota konjskih kopita.
Ispred gostionice, sve se stavi u pokret: Zoir režeći izdade kratke naredbe i uzjaha
svog konja. Sedmorica vojnika otrčaše da zapreče prilaz sa puta, a trojica zauzeše busiju okrenuti ka polju, pozabadavši duge strele u zemlju pored sebe i pripremivši lukove.
Ana raskrili svoj ogrtač i pruži Alfredu vitak, draguljma ukrašen bodež.
»Leone«, reče gotovo šapatom, »ne smeš im dozvoliti da... razumeš šta mislim?«
Alfred uze hladnu dršku oružja u ruku, odmeri mu težinu i klimnu glavom. Ana tada priđe kolima, otvori jednu od drvenih kutija i izvuče kratak samostrel sa svežnjem 12
tankih zašiljenih projektila.
Zazujaše strune i iz dugih lukova na tri strane poleteše duge strele tražeći svoje mete. Nekoliko konjanika sruči se u prašinu uz tresak — Alfred ugleda jednog kome je
noga ostala u uzengiji; konj ga odvuče pod kopita životinja koje su galopirale ka braniocima i on nestade u oblaku prašine.
Strelci izbaciše svoje strele po drugi put. Alfred se osvrnu i na polju ugleda opružena četiri nepomična jahača čiji su konji sada sami jurili ka gostionici, prateći ostale. Napadači su bili već dosta blizu. Strelci odapeše lukove još jednom, pa ih pobacaše i zgrabiše štitove i ručno oružje; ovaj put, zbog manje udaljenosti, lakše su pronašli svoj cilj — još sedam konja ostade bez jahača.
Ali prvi konjanici su već uz tutnjavu i njisak životinja ponesenih bitkom uletali na
zaravan i među pomoćne zgrade gostionice. Alfred se pripi leđima uz zid omamljeno posmatrajući metež oko sebe.
Zoir je na svom sivom ždrepcu predvodio vojnike koji su takode uzjahali i poleteli u
susret crnoj plimi. Prvom napadaču on silovitim zamahom mača probi kacigu i raskoli mu lobanju koja prsnu poput jajeta. Svuda unaokolo razleže se zveket. Branioci su bacili i koplja i sada su jurili da se dohvate sa napadačima prsa u prsa. Alfred ugleda Anu kako puni samostrel, podiže ga, cilja i odapinje: za trenutak, jedan krik nadjača opštu buku, i ratni steg Hortora pade pod kopita podivljalih konja.
Otpozadi dotrčaše dva vojnika: prvi zastade da štitom dočeka udarac sekire i snažnim zamahom podseče noge konja čiji se jahač naglavce sruči na zemlju i ostade nepomično da leži; tada ga stiže sečivo novog napadača i on pade bez glasa. Drugi, koji je već šepao od gadne rane na nozi, primi snažan ubod kopljem u leđa, koji ni njegov
pancir nije mogao da zaustavi.
Hrabrost i veština branilaca izgleda da nisu bili dovoljni da nadvladaju brojčanu premoć napadača: posle nekoliko minuta bliske borbe samo su Zoir, koji je krvario iz brojnih rana i delio udarce uz besne poklike, i još trojica njegovih vojnika bili u životu.
Dok su se oni očajnički borili na zaravni, sa zadnje strane ujahala su četvorica napadača i zaustavila se u polukrugu ispred Alfreda i Ane. Ana hladnokrvno ponovo odape iz samostrela i probi vrat jednom od njih; jahač koji im je bio najbliži pritera konja koji je odgurnu i obori u stranu. Tada se zaustavi i hitro sjaha, zagleda se u Alfreda i pobednićki se nasmeja.
»Ona je!« viknuo je ostaloj dvojici koji smesta takode sjahaše i počeše da prilaze.
»Zar ne mislite, drugovi, da je šteta da ovako lepu glavu razdvojimo od ovako lepog tela... bar dok nas malo ne zabavi?« Odgovori mu divlje cerekanje.
Alfred je sve to registrovao automatski; sve misli bile su mu upravljene ka ženi koja
je ležala nedaleko na tlu. Oseti kako ga ispunjava erupcija vrelog besa.
»Leone! Bodež...«
Anin glas ga istrgnu iz obamrlosti. Da, gospo, upotrebiću ga, pomisli sa mračnim zadovoljstvom, ali ne onako kako ti misliš.
Prvi napadač bio mu je već dovoljno blizu da ga dohvati. U desnoj je ruci držao mač orošen blistavim crvenim kapima, a levom je posegnuo za njegovom kosom.
Alfredov izvežbani um pokrenu njegovo novo telo: on se munjevito sagnu
istovremeno levom rukom hvatajući napadača za desni zglob i povlačeći ga nadole, pravo na sečivo koje prođe ispod donje ivice pancir košulje i zari mu se u mošnice.
Napadačev smeh pretvori se u zaprepašćeni jauk. Alfred istrgnu bodež iz rane, hitro se okrenu oko ose i rukom načini širok luk prerezavši protivnikov vrat. Ovaj zagrokta i sruči se na zemlju.
U tom trenu, sve se utišalo. Zoir i preživeli branioci odstupali su stopu po stopu ka
mestu gde se Alfred nalazio, boreći se sa sedam konjanika: i jedni i drugi, kao opčinjeni, prekidoše borbu. Od nesnosne buke za trenutak ostade samo uznemireni topot i 13
frktanje konja. I da je Alfred imao vremena, mogao je da vidi kako su sva lica okrenuta ka njemu i kako sve usne bezglasno šapuću, što u neverici i nadi, što u zaprepašćenju i strahu, jednu istu reč.
Ali Alfred je u tim trenucima imao doslovce pune ruke posla. Od dvojice napadača
koji su mu prilazili, poput njega ne primećujuči čudno zatišje, odabra krupnijeg jer je delovao opasnije. Sa sigurnošću je hitnuo bodež pomislivši istovremeno koliko je puta
ponavljao taj isti pokret na treninzima sa raznolikim vrstama istočnjačkog oružja. Ciljao je u ruku koja je držala teški topuz, jer su torzo i veći deo glave napadača bili dobro zaštićeni; sečivo se zari grmalju u šaku i ovaj dreknu i ispusti oružje. Alfred se nije zadržavao da vidi rezultat svoga hica, već je smesta u skoku izbio krivu sablju iz ruke onom drugom i uz divlji uzvik uputio mu udarac pesnicom pravo u koren nosa. Težak ispupčeni prsten nadoknadio je nedostatak snage — pogodio je splet nerava sa smrtonosnim rezultatom. Napadač je bio mrtav pre nego što je dotakao zemlju.
Grmalj se uz urlik baci ka njemu, ali Alfred se izvi i uputi mu oštar udarac petom
medu noge; ovaj zastenja i presavi se od bola. Kaciga mu spade i Alfred ga, koristeći priliku, obema pesnicama udari, ulažući u udarac svu raspoloživu snagu, po desnoj slepoočnici. Napadač je jedan sekund stajao nepokretno, a onda se lagano svali na tle.
Tada se bezglasno pomicanje usana na licima posmatraća pretvori u šapat, a zatim
u sve glasnije izgovaranu reč: Korot... korot... KOROT!
Alfred oseti da ga prožima drhtavica kao nepogrešivi simptom stresa. Stajao je zadihan i posmatrao, ništa ne shvatajući. Tada Aten, koji se sklonio u toku bitke pod kola, izjuri i baci mu se pod noge.
»KOROT!« kriknuo je. Proročanstvo Korota! Ona‐Koja‐Pobeđuje je tu. Ostvarilo
se.
Hiljadugodišnje proročanstvo se obistinilo. O, tresite se u svome strahu vi, protivnici Nje‐Koja‐Vodi‐Smrt‐Na‐Lancu, Gospodarice Mora Kandži i Očnjaka. Drhtite, jer kraj vam
je blizu!«
Histerično kričanje starca imalo je čudan efekat: sedmorica konjanika ustuknuše lica pobelelih u sujevernom strahu. Za razliku od njih, branioci ispustiše poklič u kome se mogla razaznati mešavina nade, strahopoštovanja i zanosa. Njihovo oružje polete da
dovrši započetu pesmu smrti. Nespremni da dočekaju i pariraju udarcima koje su branioci uputili sa udvostručenom snagom, četvorica se sručiše na tle kao vreće, bojeći prašinu u crveno.
Ostala trojica se pogledaše i ćutke sporazumeše. Okovane pete zariše se u
stomake konja koji se propeše i otisnuše u beg. Jedan vojnik pritrča odbačenom luku,
podiže ga, namesti strelu i odape. Gore, na usponu, jedan od jahača u bekstvu u samrtnom hropcu obori konja pod sobom. Ostali su bili sve bliže vrhu mahnito podbadajući usplahirene životinje.
»Neka ih«, prozbori Zoir i ispljunu krv. »Neka prošire glas.«
Ana je zurila u Alfreda širom otvorenih očiju. Ustala je u međuvremenu,
nepovređena, i klekla pred njima šapćući: »Korot! Proročanstvo! Gospodarice...«
Alfred oseti nalet slabosti. Smetalo mu je što ta lepa i otmena žena kleči u prašini
pred njim i posmatra ga sa nekom vrstom obožavanja. Moram prvom prilikom da je odučim od te glupe etikecije, pomisli, i izgubi svest.
Blago truckanje i nepoznat, oštar miris bili su prvi oseti koje je registrovala njegova svest dok je isplivavala iz tame. Svet se oko njega konačno ustali, i on zaključi da leži na nečem mekom, pokriven i ušuškan, i da se sve što ga okružuje zajedno sa njim kreće uz
povremeno poskakivanje i trzaje.
Iznenada, on se seti svega i naglo sede. Brižno lice Gospe Ane uveri ga da sve nije
bilo samo san. Njeno namršteno čelo se razvedri čim je primetila da se Alfred probudio.
Na sedištu do nje, prekoputa Alfreda zgurio se Aten lica utonulog u meki jastuk; mrmljajući i povremeno nešto u snu. Bili su u unutrašnjosti kola.
14
Alfred razmače zlatom opervažene zavesice sa svoje leve strane i kroz prozor bez
stakla ugleda predeo kroz koji su prolazili. Strma kamenita padina obrasla četinarima, od kojih je poticao, pretpostavljao je, taj neobičan miris, ponirala je vrtoglavo u dubinu.
Veoma blizu videli su se vrhovi planina pokriveni snegom. Vazduh je bio svež i oštar.
»Šta se desilo?« upita Anu žmirkajući.
»Morali smo hitno da pođemo, jer su nam i druge jedinice proklete Hortove vojske
na tragu. Nismo se usudili da budimo Plešuću Smrt iz njenog dubokog sna...«
U njenim očima Alfred za trenutak uoči iskru straha i shvati da se to odnosilo na
njega. Plešuća Smrt?
»Koliko sam dugo spavala? upita on i tek sa zakašnjenjem primeti da je upotrebio
ženski rod.
»Puna tri dana i noći; ovo je četvrti dan — do večeri ima još nekoliko azeta.«
Jedinica za vreme? Ne... ne vredi više ovako. Kako da steknem potpunu sliku o situaciji u kojoj sam na osnovu stvari koje otkrivam slučajno! Moraću hitno da što više saznam o ovome svetu... i da to izvedem pažljivo i oprezno.
Tada Alfred oseti nepodnošljivu glad koja ga je gnjavila već nekoliko minuta, ali je
naprosto nije primećivao. »Gladna sam«, reče jednostavno.
Gospa Ana izvuče ispod sedišta zatvorenu četvrtastu torbu, otvori je i nakon nekoliko hitrih pokreta pruži mu poslužavnik od sjajnog, teškog metala. Pošto nije bilo nikakvog pribora, Alfred zaključi da nije ni potreban, pa poče prstima da otkida komade ukusnog mesa koje je ličilo na piletinu i trpa ga u usta.
Ana nastavi da priča: »Zoir i ja smo se složili da je najbolje da izbegnemo glavni put i pokušamo da do Hilsena stignemo sa severa — put preko Mrgodnih Planina i Velikih
Jezera takođe je opasan, ali uz malo sreće nećemo naleteti na Sardonove plaćenike ili
bande varvara.«
Poćuta za trenutak, pa oklevajući dodade: »Naravno, sada kad znamo da je naša
Gospodarica Plešuća Smrt, biće sve mnogo lakše. Ipak, oprez nije naodmet.«
Otkrila me je, iznenada se uspaniči Alfred u sebi. Nekako je shvatila da ja nisam Leone! Ako je tako, a način na koji je ovo poslednje rekla prokleto jasno upućuje na to, pitanje je da li će, i kako, pokušati to da iskoristi... No, dobro, nisam ni mogao da očekujem da maskarada potraje večito. Videćemo kako ćemo dalje.
On prikri svoju trenutnu uznemirenost otpijajući iz malog pehara gutljaj nekog osvežavajućeg voćnog pića i reče:
»Gospo... Vi i ja moraćemo da obavimo jedan iscrpan« — tu pogleda starca koji se
meškoljio — »i poverljiv razgovor. Moguće je da vam se neće dopasti ono što ću vam
reći, ali to isto važi i za ono što ću ja saznati od vas«.
Ana ga iznenađeno pogleda, a onda joj oči blesnuše razumevanjem. »Maločas je
Zoir dojahao do kočije i porazgovarao sa mnom. Ulogorićemo se pre sumraka. Oh, to
nisam rekla — još uvek se nije sasvim oporavio od rana zadobijenih u bici, ali se dobro drži. Prošli smo kroz nekoliko sela u kojima je naš valjani zapovednik uzeo desetak snažnih momaka. Njegovi preživeli veterani koristili su svaki raspoloživi trenutak da ih obuče jahanju, gađanju i ostalim ratnim veštinama. Za sada smo još na dosta sigurnoj
teritoriji... Večeras, kada podignemo šator, biće najpogodnije da mi moja Gospodarica
saopšti ono što želi.«
Alfred klimnu glavom, privuče krzneni pokrivač i uvi se u njega. Ostatak puta prođe
u nelagodnoj tišini koju su remetili samo povremeno pucanje biča i prigušeni nesuvisli uzvici nemirnog spavača.
Logor je postavljen u zavetrini ispod velike šiljate stene koja je poput kažiprsta bila upravljena u nebo. Šatori su dobro kamuflirani granjem okolnog drveća i prva smena straže rasporedila se nadgledajući prilaze pogodne za odbranu.
Ana je negde nestala i ubrzo se vratila sa ibrikom ledene izvorske vode. Iako je 15
bivalo sve hladnije, Zoir je, sigurnosti radi, naredio da se noću vatra ne pali, grubi krzneni pokrivači, koje je Ana nabavila u selima kroz koja su prošli, nadoknađivali su odsustvo topline ognjišta. Zajedno sa mrakom, na logor se spustila i tišina prekidana samo po kojim usamljenim zovom kakve divlje zveri, daleko u planini.
Pa, pomisli Alfred pomalo rezignirano, vreme je za otvaranje karata.
Ana je pospremila šator i upalila nekoliko mirisnih štapića i dve sveće, prethodno
dobro zastrvši sve otvore šatora teškom, tamnom tkaninom. Atena je poslala na počinak zajedno sa vojnicima, i sada je sedela ruku skrštenih u krilu mirnog, bezizražajnog lica, očekujući.
»Pretpostavljam, Gospo, da znate«, poče Alfred nesigurno, »da vaša Gospodarica
više nije ona ista osoba koja je bila pre bitke kod gostionice«.
Žena klimnu glavom i tiho progovori:
»Proročanstvo...«
»O proročanstvu ćemo kasnije«, prekide je Alfred nervozno. »Nesumnjivo mi je stalo do toga da saznam sve i o 'Korotu', ali to može da sačeka; sada je mnogo važnije da pokušate da shvatite pravu prirodu ove... promene«.
Ana je ćutala i posmatrala svoje ruke.
Kako da joj objasni? Lupao je time glavu čitavo popodne, i nije uspeo da nađe pravo rešenje. Bilo je isključeno da joj ispriča istinu o svom poreklu, proteklom životu i načinu na koji je ovde dospeo, jer izvesno ništa od svega ne bi shvatila. Na kraju, je odlučio da pokuša da joj se predstavi kao duh, demon ili tako nešto, koji je zaposeo telo njene Gospodarice, iako je isto tako bilo moguće da ovaj svet ne poznaje ni te pojmove.
Ana uzdahnu i odluči se da progovori, rešavajući njegovu dilemu:
»Neka mi Njeno Veličanstvo oprosti ukoliko nisam u pravu, ali ja mislim... čini mi
se... d
a sada kroz njena usta govori jedan od Onih‐Koji‐Dolaze‐Iznutra!«
Eto! Uspela je nekako to da izgovori, i sada ga je posmatrala odlučno stisnutih usana, spremna na svaku presudu koja bi joj zbog onog što misli mogla biti izrečena.
Oni‐Koji‐Dolaze‐Iznutra! Alfredu se naziv, ma koliko besmisleno živopisan, učini prikladnim. Rešio je da pokuša da ga iskoristi.
»Kako ste došli do tog saznanja, Gospo?«
Pošto je umesto očekivanog besa i osude čula tu blago izgovorenu rečenicu, njeno
napregnuto telo se opusti i ona odgovori:
»Probdela sam noći uz Plešuću Smrt. Povremeno, ona se bližila povratku ovome svetu sa svog puta po dolini u kojoj ne prolazi vreme: tada su neobične i nerazumljive reći napuštale njene usne. Pominjale su čudne i nepostojeće stvari i mesta, kao i imena...«
»Imena?«
Ana se zbuni i pocrvene: »Najčešće sam, tako mi Stinge, sa usana Plešuće Smrti čula svoje ime — ali na način na koji se... muškarac obraća svojoj dragoj.«
Alfredu je saznanje da je govorio u snu bilo izuzetno nelagodno — pogotovo što je
dozivao Anu. Naravno, Gospa Ana nije mogla znati da se to ne odnosi na nju već... Tada je pogleda iznenađeno, prekinuvši misao, i oseti da mu se obrazi žare.
»To me je navelo da pomislim da je telo Gospodarice Leone zaposeo Onaj‐Ko‐ji-Dolazi‐Iznutra«, završi Ana svoje priznanje i zagleda se u njega s očekivanjem.
»Reci mi«, kaza Alfred pošto je onaj trenutak nelagodnosti prošao, »koliko znaš o
Onima‐Koji‐Dolaze‐Iznutra.« Sada joj se obraćao poverljivim, zavereničkim tonom, i učtivo persiranje činilo mu se izlišnim.
»Znam koliko i svi ljudi Arkama: to su bestelesna bića koja nam nastanjuju tela, igraju se neprimetno našim mislima i tako u nama stvaraju svoj svet. Najčešće ljudi umiru a da ne upoznaju svog žitelja, ali ponekad oni odluče da izađu na površinu i preuzmu komandu nad telom svog domaćina. To čine jako retko, i iz samo njima 16
