by MoZarD
»Lukav plan«, reče nadzornik. »Kako ste pogodili da to nisu pravi žalilac niti pravi
sveštenik?«
Ono što supervizor najviše voli kod inspektora jeste skromnost. Rekao sam
skromnim tonom: »Kao prvo, žalilac se nije mnogo bunio kad sam insistirao da se kutija otvori, a sveštenik se bunio bezvoljno. A po pretpostavci, arheiportiksi mnogo štite svoje duhove i silno se trude da ih održavaju u neprekidno blagoslovenom stanju.
Zatim, žalilac se nije potrudio da pođe u poteru: samo sveštenik je to učinio. Najzad, sveštenik nije poneo kutiju sa sobom, verovatno zato što nije želeo da ja pomislim da u njoj ipak ima nečeg skrivenog pa da pojurim za njim. Ali u šta bi on to stavio duha kad i ako bi ga uhvatio? Zato je bilo jasno da taj duh ne može biti žaliocev otac — duha su
verovatno ukrali na Arheiportiksu, kao i dragulje — i da taj sveštenik ne može biti sveštenik«.
»Ali kako ste znali da su šverceri?«
»Po utešitelju«, rekoh. »Leksikon nam kaže da ta bića vole da recituju: dešavalo se
da danima bez prestanka citiraju svete knjige arheiportiksa. Međutim ovaj utešitelj nije progovarao ni reč, samo je krkljao«.
»Krkljao?« reče supervizor. »A, razumem. Nije mogao da recituje, mogao je samo
da krklja, zato što su mu usta bila puna dragulja.«
Skromno sam klimnuo glavom.
»Još nešto, pre nego što se vratite na posao«, reče on.
»Šta se dogodilo sa duhom? Da li ga je iko, hm, uhapsio?«
»Nije. Smatramo da je napustio kupolu kroz neki od izlaza za šatlove. Ne verujem
da ćemo ga ikad naći.«
Nadzornik se iscerio i pogledao ka plafonu. »Kuda, kuda, dušo, kuda?« reče
Ali pokazalo se da nisam bio u pravu: duh ipak nije bio napustio kupolu; štaviše, našli smo ga — šest nedelja kasnije, blizu malo korišćenog magacina broj četiri.
Reinkarnirao se u kmečeću, blistavo žutu arheiportiksansku bebu trećeg pola.
Lično sam odneo bebu u nadzornikovu kancelariju i stavio je na njegov radni sto.
»Evo, evo duše, evo«, rekao sam.
94
95
7. 2. 2084.
Poštovani druže uredniče »Alefa«,
Prvi put sam nedavno podigao platu. Uznemirila me je činjenica da ona ne može
zadovoljiti osnovne ljudske potrebe i da je, izvesno, namenjena i prilagođena drugačijoj formi života. Zatim sam, sve češće uzalud odlazeći u prodavnicu, zapazio kako nestaju
neki osnovni artikli neophodni za preživljavanje. Istina, posumnjao sam ja i ranije, no sve ovo me je potpuno i definitivno otreznilo.
Tražeći uzrok i razlog neke pojave, lutaćete i Vi poprilično i možda ćete ostati kratkih rukava ako dobro ne obratite pažnju na posledicu. Ja sam, odmah da raščistimo, poprilično nekonvencionalan tip i nisam podlegao iskušenju da se koristim klasičnim i već istrošenim naučnim metodama i modelima. Naprotiv. Izmišljao sam nove.
Mogao sam godinama prolaziti kraj ljudi i na njihovim licima ne zapažati ništa posebno, ali kada sam počeo da razmišljam o nekoj neljudskoj formi života koja ugrožava naš opstanak, stvari su se ukazale u pravoj svetlosti. Nije trebalo mnogo vremena, pa da ugledam prve Neljude.
Još uvek mi je čudno kako su se to oni godinama drsko kretali među nama, a da ih
nisam do sada primećivao. Olakšavajuća okolnost je, tešim se, što se ove kreature na prvi pogled zaista uopšte ne razlikuju od normalne čeljadi.
Kao svaki dobar građanin, čim sam primetio da su se uvukli u naše redove, počeo
sam da ih uklanjam. Lako je bilo uzeti sebi tu slobodu pošto je, isto tako, lako shvatiti da me niko bez očitih dokaza ne bi shvatao ozbiljno.
Ubijam ih, koliko god je to moguće, polako i oprezno. Trudim se, ako mi to vreme
dozvoli, da im prvo razbijem glavu i ogolim mozak, Sačuvaj bože da je to posledica mog sadizma, potisnute agresije ili paranoidne šizofrenije. Ne. Uostalom, videćete kasnije iz pisma zašto te činim.
Kod jednog od njih sam našao nekakav džepni prijemnik neverovatne snage. Kada
sam nakon više pokušaja uspeo da ga uključim, iz njega se, posle zvuka »piru‐li‐piruli-piruli« i poziva »Soko zove Moravu« i »Lijo, javi se!«, te sličnih besmislica koje im služe za kamuflažu, čuo neki meni nepoznat ili bar nerazumljiv jezik. Istina, ja nijedan zemaljski pored svog ne poznajem, ali ovaj je zvučao tako neljudski da sam, uplašen, ispustio aparat i do danas ga više nisam pokušavao aktivirati. Ne znam, možda je i oštećen. Artefakt (jer prijemnik je baš to, složićete se) čuvam i rado ću Vam ga staviti na uvid ukoliko sumnjate u moju ispovest.
Neke od Posmatrača sam otvorio i, začudo, anatomija im je zaprepašćujuće slična
našoj. Ono što ih razlikuje od normalnih ljudi jeste mozak bez vijuga. Naravno da sam se odmah zapitao koliko im to smeta da razmišljaju razložno, i mogu li uopšte to da čine.
Da li, ako su eventualno u mogućnosti da se koriste mozgom, to čine samostalno ili su
dirigovani iz neke centrale (ne nužno električne)? Do dana današnjeg nema
zadovoljavajućeg odgovora.
Ostale razlike nisam primetio, premda smatram da ih ima.
Samo, pojavljuje se jedan problem: šta da radim sa pedesetak leševa njihovih agenata? U podrumu mi samo zauzimaju mesto, a i počeli su da zaudaraju.
Ko bi rekao, smrde kao i obični ljudi?!
Kakve su im namere? Ni ja to pouzdano ne znam, druže uredniče. Nagađam da im
je glavno da se uvuku u naše redove i ometaju normalan tok života dugoročno nas trujući opasnim materijama ili izgladnjujući nas dok polako ne izumremo i ne ustupimo
im mesto. Zaista ne znam.
Viđam ih često kako prate druge ljude. Odmah ih prepoznajem, sledim (po
mogućstvu automobilom, zbog lakšeg transporta do kuće) i, ako se ukaže prilika, likvidiram. Uklanjam ih da ne gubim posle vreme u objašnjavanju sudiji, ako me neko
uhvati, o čemu se radi. Pomalo se plašim da moje akcije neće odmah naići na puno razumevanje i podršku. Žurno ih povlačim iz opticaja i da mi Posmatrači ne uđu u trag.
Da li sam nekada pogrešio, pa običnog čoveka, ispravnog građanina, kao što smo
96
Vi i ja...?
Ne verujem, ali je i to moguće. Ljudi smo, grešimo. Moram verovati da ipak nisam
tako daleko otišao, no Vi sigurno uviđate kako je i to mala cena u odnosu na ukupan pozitivan efekat. Priznaćete, u brzini su moguće pogreške, a ja nisam uvek
najraspoloženiji za »otvaranje«. Iskreno rečeno, ne verujem ni da bih tako lako od svakog ispitanika dobio dozvolu za otvaranje lobanje i pregled mozga.
Još jedno zanimljivo zapažanje, tek toliko da vidite koliko su nam slični. Zamislite, i oni hoće da žive. Priznajem, pružaju priličan otpor mojim uspešnim akcijama, ali dičim se time što sam do sada bio nezaustavljiv na svom putu ka istini.
Dok ovo pišem, čini mi se kako ipak nazirem postepeno njihov podmukli zadatak.
Ovi Neljudi nas slede, proučavaju ljudsku kulturu i beleže naše ponašanje pokušavajući da nas oponašaju. Možda negde imaju i otvorene dosjee sa podacima o
najinteresantnijim osobama. Ipak sam izvalio glupost. Pošto im je tehnika sigurno razvijenija od naše, verovatno imaju trake na kojima je zabeležen svaki karakterističan pokret.
Možda su i oni nekada bili ljudi. Možda je specifična forma njihove organizacije, uzrokovana funkcijom koju su imali u društvu, uslovila evoluciju, sve promene u mozgu
koje sam Vam opisao i njihovo definitivno otuđenje.
Primećujem da ih je sve više. Da li će pokušati da nas zamene dvojnicima?
Odjedanput ili postepeno? Uskoro ili u daljoj budućnosti? Hoće li zameniti sve ljude ili samo one važnije i uticajnije? Prisluškuju li nam telefone? Ravnaju li nam postepeno mozgove nepoznatim metodima i pritiscima? Sve su to pitanja na koja, moram priznati,
još uvek nemam odgovore.
Iznenada
mi je pala na pamet čudna, ali i sasvim verovatna teorija. Možda nas špijuniraju samo zato što im je to posao, a posmatraju jer nešto moraju da rade. Molim Vas, zbog čega i kod njih ne bi moglo doći do masovne nezaposlenosti?
Dozvoljavam, može se postaviti i drugačije pitanje: da smo mi na njihovom mestu
(zanemarljivo je da li su sa druge planete ili iz neke paralelne dimenzije) da li bismo i mi ovako vodili politiku pune zaposlenosti? Možda možemo nešto i da naučimo od njih, ako već i sami nismo došli do sličnih rešenja?
U poslednje vreme mi se čini da sam otkriven. Primetio sam nekoliko puta kako me prate osobe, na izgled ljudskog lika, samo suviše praznog pogleda koji neprestano
vrluda unaokolo i prikuplja podatke. Njihove oči su karakteristično sitne, kao svinjske, a ispod pazuha obično nose novine koje refleksno šire kada se praćeni naglo okrenu. U
takvim situacijama najčešće »čitaju« novine, a samo ponekad šniraju cipele. Oblače ili kišne mantile ili dugačke kožne jakne. Šešir nije obavezan, ali je poželjan.
Možda nisam prvi koji Vam javlja o ovoj pojavi. Toliko su se namnožili da je ove individue, kako mi se sada čini, teško ne primetiti. Računam da ćete Vi, kao urednik naučno‐fantastičnog časopisa znati o čemu je ovde reč i preduzeti potrebne mere, a zadržati diskreciju. Ako treba, okupićemo tajno sve zdravomisleće i organizovati hajku na Ravnomozgaše ili Bezvijugaše kako sam nazvao ovu tajanstvenu vrstu. Ja sam spreman na najveće žrtve. Sve artefakte koje posedujem, a odnose se na posete neljudskih bića Zemlji, stavljam slobodno na raspolaganje zainteresovanima.
Molim Vas da moju adresu zadržite za sebe, zbog konspiracije.
Drugarski pozdrav!
Vaš odani i pouzdani
Vinko Abrichter
(adresa poznata redakciji)
P.S. Evidentnoj konfuznosti moga pisma (dostavke, izveštaja, kako hoćete) doprinelo je uzbuđenje što me obuzima kada promišljam o događajima koje sam opisao.
97
98
PEŠKE DO STANIŠTA I DALJE
Nemam pojma koliko sam dugo putovala. Koliko dana? Sedamdeset? Stotinu? Izgubila sam računicu. Nije bilo načina da brojim milje. Pri tako paklenom hodanju, milja se činila nemoguće ambicioznom brojčanom jedinicom. Mogla sam da izbrojim šest
stotina ili samo jednu stotinu. Bila sam gladna, prljava i već prilično izludela.
Moj inventar za pakleno hodanje: Izdržljive mornarske čizme (dobre za duža
putovanja), pantalone i bluza, sada u dronjcima. Pored toga: džepni nož, češalj i komad konopca. Plus, naravno, moja inteligencija.
Nisam se hranila dobro, ali sam jela dovoljno da mogu da hodam i probijam se napred. Jela sam kopnene krabe, zmije i insekte — sve presno. Jela sam gomolje, gljive i voće. Jednom sam dobila grčeve u stomaku i ceo dan provela sklupčana osećajući se bedno. Međutim, setila sam se Laline pouke o džungli. Ova džungla nije bila ista kao ona u Džangaliju — bar ne u početku. Ipak sam uspela da izbegnem smrtonosno trovanje. Podsetila sam se kako druga stvorenja srećno napreduju hraneći se insektima, bubama i živim žabama — biloški, i ja sam bila životinja.
Najgori je bio prvi prolaz kroz pire od spanaća, ali tada sam imala još telesnih rezervi.
Pomenula sam svoju inteligenciju kao preimućstvo.
U izvesnom smislu, razum mi je bio potpuno poremećen. Jer, razum znači znanje, a
šta sam ja znala? Znala sam istočnu obalu od Tambimatua do Umdale. Na zapadnoj obali — ništa.
Međutim, reč »ništa« je teško mogla da opiše kvalitet mog neznanja. Ja, zapravo,
nisam poznavala Džangali ni Port Barbru pre nego što sam otplovila do njih. A ipak sam znala gde se nalaze. Znam šta je KNJIGA REKE govorila o njima.
Ovde, na zapadnoj obali, KNJIGA REKE nije značila ništa. Izgledalo je da se svet prometnuo u neki sasvim drugi. A njegova mapa za mene bila je potpuno prazna.
Ta potpuna praznina bila je prvi šok s kojim je trebalo da se ponesem. Prvi put u
mom životu nisu postojala obaveštenja. Jedina orijentacija koju sam imala bila je reka, kada sam mogla da je vidim, što nije bilo tako često — samo jednom ili dva puta, kada
sam bila u mogućnosti da »kampujem« pored vode. Primetila sam slabu svetlost lampe
sa jarbola — to je bilo sve što sam uspela da ugledam od udaljenih noćnih svetala. Moj jedini pravi trag u lutanju dolazio je od promene sastava džungle: smanjenje pirea, povećanje broja rubinskih mramoraka i gildola i, najzad, dvorane pancirnog drveća i mahagonija.
Uprkos tome, džungla je izgledala beskrajna i haotična. Kada bih pomislila da sam
prošla jedan tip rastinja ono bi se pojavljivalo ponovo. Tada sam bivala primorana da tražim reku da bih bila sigurna da nisam krenula natrag, pravcem iz koga sam došla.
Takođe, i u drugom smislu: nisam imala LJUDSKIH orijentira. Osećala sam se
strahovito usamljenom: više nego neki zatvorenik zaključan u prostoriji bez prozora, jer to, konačno, pretpostavlja postojanje ljudi napolju. Ja sam, nasuprot tome, mogla da idem kuda sam želela, a izgledalo je da nikada više neće biti nikoga kome mogu da se
obratim niti ikoga ko bi mogao da čuje moj glas.
Kada se ceo bogovetni dan probijate kroz džunglu, nemate vremena za meditaciju
i istraživanje duše na neki naročito lucidan i logičan način. Međutim, moj mozak je, ipak, satima, uporno nešto mućkao. A ono o čemu sam razmišljala (ako se tako može
nazvati proces u kome se mleko bućkanjem pretvara u tvrdi, lepljivi maslac što vam ispunjava lobanju) bila je činjenica da od trenutka kada sam se ukrcala na HITRU GUSKU
u Pekavaru, ja, u stvari, nisam komunicirala s ljudima.
Oh, razgovarala sam: sa Džambi, Kler, Lalo — bilo s kim. Međutim, nisam
99
uspostavljala odnos. Bila sam se odvojila. Posmatrala sam sebe kao nekog na slici.
Evo je Jalin u Spenglastrimu, uživa u fosforescentnoj vodi. Evo je u Krekčevom Rukavcu: posmatra močvare i štakasto drveće. A evo je kako se sjajno penje na drvo u
Džangaliju...
Čak i onda kada sam spasla Marsijalu sa trapeza, bila sam nešto poput glumca, simbol neke osobe, kao slika na karti za vračanje.
Tako je to izgledalo mom mozgu koji je bućkao.
Pokušala sam sebi da nabrojim sve one razgovore prethodnih nekoliko meseci čijih
sam se, bilo kakvih, detalja mogla da se setim i uporedim ih sa brbljivim danima starih vremena. To bi moglo da bude korisnije od pokušaja da se broje milje.
A nije ih bilo. Razgovora nije bilo toliko.
Da se izrazim na ovaj način, pozajmljujući ga od književnih kritičara u novinama Adželoba: sve to vreme sam živela narativno umesto da vodim dijaloge. Pretvorila sam
se u nekog trećeg i ono što se događalo NJEMU nije se, u potpunosti, ticalo MENE. Ja to nisam shvatala, kao što nisam, do Adželoba, primetila da mesecima živim bez seksa.
Ljudi! Kako sam žudela za njima, sada kada nije bilo nikog.
»Oh, Haso, gde si? Ti, koji si bio tako nežan i duhovit!« vikala sam stišavajući idiotske zvuke džungle. Zatim sam ugušila svoj glas u panici da bi mogao da me čuje neki divlji Adamov Sin.
Mnogo puta sam buncala i trabunjala samoj sebi. Počinjala sam imaginarne
nezrele dijaloge — što su retko išli dalje od početka, dok sam presecala pire i džunglu koja se sa njim smenjivala. Preživeti. Preživeti.
Mislim da u takvim situacijama čovek ili poludi ili odraste. Konačno postane svoj,
onaj pravi. Jer, ne može se računati ni na koga — i stoga to »svoj« treba da bude dovoljno veliko da ga izvuče iz nevolje.
Odrastala sam — mislim. A ponekad u to nisam bila sigurna, i, posmatrajući ceo ovaj period, zaista ne bih mogla da jemčim za valjanost svojih osećanja ili svojih otkrića o sebi.
Ponekad, kada bih se zaustavljala da prenoćim — u nekoj račvi drveta ili žbunu — i
kada bih imala dovoljno sreće da napunim stomak krabama, mesom crva i gomoljima,
otk
opčavala sam kaiš na pantalonama. Masturbirala sam. I grozničavo mislila: ne na bezbrižnog Hasu, niti na srećno milovanje sa slatkim Tomom u Aladiliji, u danima koji su, izgleda, bili moja mladost. Ne, nego na crne haljine. Na život poniženih žena. Na velikog, svirepog Adamovog Sina koji me je posedovao i koji bio divan ali brutalan. Bile su to crne, jezive fantazije.
Da li se tako ponaša odrasla osoba? Možda je to, nekako perverzno, ojačavalo moj
duh. Svojim nemirnim i veštim prstima dohvatila sam mrsku budućnost. Slažem se: možete to i tako zvati. Mislim da sam se bila razbolela od usamljenosti, to je bio jedini način da ispraznim nagomilani otrov. Da bi se savladalo jedno takvo iskušenje — koje
nemilosrdno ide sve dalje i dalje — mislim da treba da posedujete nešto što će vas izoštriti, prekaliti, što će vas pretvoriti u oružje, ludaka. Ne mogu se svetiti drveću. Ne mogu sebi obećati ni da ću se osvetiti bilo kojoj poznatoj osobi. Zbog toga sam zamišljala one koji ponižavaju i porobljavaju i iz dana u dan sam napredovala njima u susret. Uhvatila sam se ukoštac sa onim čega sam se najviše plašila, da izgubim hrabrost da nastavim.
Sada sam već ponešto napustila sjajnu ideju da stanem prekoputa Šiljka kod
Verina i mašem svojom iscepanom bluzom dok neka čudesna spasilačka ekipa ne doplovi do mene...
Sa svojom prvom menstruacijom na putu izišla sam nakraj koristeći se smotuljcima
mahovine. Druga je bila mnogo manja jer su me glad i iscrpljenost oslabile.
Herojsko napredovanje kroz divlju džunglu, nedeljama... Očekujete li borbe s reptilima 100
kristalnih očiju (ja naoružana džepnim nožem) — umesto priče šta sam uradila sa pantalonama?
Pa, BILO je incidenata. Ne mnogo, ali ih je bilo.
