by MoZarD
»Dobro jutro, sine!« pozdravi ga otac. »Danas će, izgleda, biti lep dan.«
Fehmi Gara je s mukom otvorio oči i jedva rekao:
»Jebi ga.«
Onda su mu se oči prevrnule i telo opustilo, a kroz mahnitu glavu poletela bujica snova koji izazivaju znojenje.
Stari Ljulj je pogladio rukom bicikl oslonjen na orah, bez velikog čuđenja, a onda uzbunio žene.
Žena Azra, dovedena iz susednog rudarskog grada, bele kože i ubrađena maramom,
i majka Nurija, koja je poslednjih godina išla po kući i dvorištu i radila a da je niko nije primećivao, istrčale su kao da su samo taj poziv očekivale. Prišle su hroptavom Fehmi Gari i za tren ga ponele, ne znajući koja bi trebalo da prihvati glavu. Ta čast je pripala Azri.
Fehmi Ljulj je u međuvremenu iskopao pre mnogo godina zakopanu flašu rakije, dao ženama da izmasiraju nesrećnika i povukao se u zgradicu od brvana da ispuši dobar duvan.
»Ako preživi«, rekao je, »možda ću ga ubiti.«
Azra i Nurija su prenele Garu u majčinu sobu. Na ormaru se nadimalo od izuzetnosti
nekoliko žutih dunja, odgajenih u jednom od retkih dvorišta u kojima se voće još gajilo, baš pod ovim prozorom. Zavrnule su staru serdžadu i položile ga.
Ležao je tako pet dana, ni tamo ni ovamo, trljan rakijom šljivovicom sa lincurom unutra, hranjen čorbicom tajanstvenog sastava i čudesnog dejstva, a onda je Nurija najavila da će se podići iz kome tačno u sedam uveče. Azra je postavila sto, umila i počešljala decu i stala kraj šporeta. Ljulj je zauzeo svoje mesto u vrhu, savio cigaru od teško nabavljenog duvana »bajinovca« i zagledao se u malog Ramu.
»Dobro je«, pomislio je, »ni najmanje ne liči na oca.«
Fehmi Gara, rudar sa ljubičastim oreolom vidljivim samo istima, ustao je iz postelje tačno kada je majka prorekla, čvrstim korakom prešao do stola i seo desno od oca.
»Dobro veće, sine« rekao je Ljulj. »Jesi li gladan?«
72
Rudar je oćutao. Znao je da ga posle večere očekuje razgovor sa ocem, a pred celom porodicom, i da postoji šansa da stari Ljulj ne uvaži njegove motive za ćerdanje dragocene plate. Žene su prinele jelo, nasule svima, pa tek onda i same sele.
Kada je gazda domaćinstva spustio kašiku na drveni sto, sedam pari očiju zagledalo
se u onoga što donosi novac svakog prvog u mesecu.
»Kupio sam bicikl« rekao je Fehmi Gara. »Jedini na svetu, za mog sina Ramu, koji je takođe jedinstven.«
»I za tebe su mi tako govorili« pogledao je Ljulj malog Ramu ispod oka. »A šta je to bicikl?«
»Rekli su mi da se pedale okreću nogama, da bicikl ide napred, a srce leti kao soko.«
Fehmi Ljulj je pripalio cigaru. Gledao je pušku postavljenu na zidu, zaostalu iz prethodnih vekova nesigurnosti i tmine, gledao je sina koji se vratio s one strane crte.
»Sećam se«, rekao je, »da je moj pradeda pred sam kraj života uzeo sve pare što su
bile u ovoj kući, otišao u grad i kupio na crno ovu pušku. Moj otac i moj ded su ga grdili, čak su i žene gunđale, a on je rekao: 'Jednog dana će se pucati na imanju Fehmijevih'.«
Azra i Nurija su oborile glave, deca se odlučivala da zapište, a starinski sat smešten u kutiju od šperploče sa zamazanim staklom doživeo je svojih pet minuta: kucao je jako kao što pravednik kuca na vrata raja.
»Danas neće pucati« prekinuo je stravu Ljulj. »Ženo, idi u sobu i izmišljaj jela od projinog brašna i sira. Ovaj mesec će dugo trajati.«
Ustao je i otišao u svoju odaju u kojoj je bio smešten i bicikl, njegovom rukom očišćen i podmazan, spremljen da odstoji deceniju dok mali Fehmi Rama ne bude kadar da nogama dohvati pedale.
»Već sam star«, rekao je Fehmi Ljulj čudnoj spravi, »ali doživeću da vidim kako te
moj unuk kroti.«
Nije ni čekao da vidi hoće li mu bicikl odgovoriti. Već vekovima ljudi se nisu obraćali stvarima i nisu ih gajili i negovali, tako da su i one prestale da uzvraćaju.
Raspremio se, legao, i nije zaspao.
Vetar je fijukao oko ušiju malog Fehmi Rame, povijajući unazad crnu kosu i isterujući suze iz plavih očiju, smeštenih pored malo povijenog nosa. Još više je stegao već očvrsle vilice i zavitlao pedale nogama.
»I‐haj!« vrisnuo je.
Ispred njega se nalazio samo prav put, a iza njega naselje sa imanjem Fehmijevih,
pijanim ocem spakovanim u prevremenu ljubičastu penziju, majkom izmoždenom od napornog rmbanja, babom koju su neki već smatrali mrtvom jer je retko izlazila iz sobice sa dunjama na ormaru, dedom koji će sedeti ispred brvnare i gledati kroz otvorenu kapiju na asfaltni put.
Stvarno, otac ga nije slagao — njegovo četrnaestogodišnje srce je letelo kao soko, a njegove oči su upijale prizore sa obe strane tamne trake.
I tek je tad shvatio koliko je mali i koliko su životi ljudi koje poznaje mali, jer oni su iz svojih udobnih i spravama za uživanje nabijenih domova izlazili da bi radili, eventualno da bi posetili nekog svog, i tada su sedali u brza vozila, grupna ili pojedinačna i stizali bez putovanja.
Između naselja carovale su razne vrste pustoši: od pogane, oko neke fabrike ili rudnika, do plemenite — neke beskrajne livade sa voćkama u sredini. Nigde ljudi. I drum je bio pust.
73
Biciklista je vozio i vozio, kliktao i divio se svemu oko sebe, tako da nije ni primetio plavi auto sa rotacionim svetlima koji mu se približavao sleda.
»Vidiš li ti ovo čudo?« zgranuto je upitao policajac Ćefo Muharem svog više nego
druga Lenda Jasmina.
»Misterija!« zinuo je Lendo.
Uključili su jaučuću sirenu, pretekli mladog pustolova, i dali mu znak da stane.
Izašli su iz patrolnog automobila jednovremeno, popravili opasače s revolverima za
onesvešćivanje, stavili šapke, pa tek onda prišli čudnoj spravi.
»Je li, mali, šta ti je to?« pitao je Lendo Jasmin, policajac iz ubedenja, ne zbog egzistencije.
»Dobar dan!« veselo je pozdravio prestupnik. Znate, on je bio starinski vaspitan.
»Bicikl.«
»Dobar dan!« otelo se i Lendu. Kasnije će se često prisećati toga, i nikad mu neće
biti jasno da li se to probudila kultura, ili je natrčao na »minu«.
»A zašta to služi?« uoštrio je Ćefo.
»Da se vozim i da mi srce leti kao soko.«
Onaj deo o letenju Ćefo je odmah odbacio, a što se tiče vožnje, tu je znao kako treba.
»Balavče, drum nije tvoja babovina da se voza na njemu ko stigne. Imaš li vozačku
dozvolu?«
»Po zakonima iz prve polovine devetnaestog veka, sa četrnaest godina imam pravo
da vozim bicikl.« samouvereno je rekao biciklista. Bio je ponosan na svoju upornost iz proteklih godina koje je proveo roveći po školskoj biblioteci i nalazeći tek poneki red o poklonu koji ga je čekao u odaji starog Ljulja.
»Do klinca...« počešao se Ćefo Muharem iza uveta. »Još to valja proveriti. ..«
»A ime«? gotovo je viknuo Lendo.
»Fehmi Rama, sin Fehmi Gare, a unuk Fehmi Ljulja.«
Policajcima nije bila prijatna spoznaja da su imali službeni kontakt sa nekim od Fehmijevih, iako je ta loza već generacijama polako propadala, gubila imanja, ugled i uticaj.
»Sad vozi« rekao je Lendo. »Doći ćemo jedan dan do starog Ljulja da popričamo o
tom... biciklu.«
Lendo Jasmin i Ćefo Muharem, više nego drugovi, seli su u patrolni auto i za petnaestak minuta svi policajci, taksisti i radio‐amateri su znali da najmlađi Fehmi vozi putevima dvotočkaš bez motora, polako i brzo, sa zaustavljanjem i okretanjem oko sebe, i ta vest je pukla svud naokolo navodeći emotivnije da pozovu telefonom nekog davno zaboravljenog i nategnuto popričaju.
Već je padalo veče kada je Fehmi Ljulj posle celodnevnog iščekivanja,
upotpunjenog samo cigarama i ponekom čašom hladnog mleka, onemoćalim očima ugledao unuka kako se približava. Po načinu okretanja pedala i boji prednoćnog neba zaklju�
�io je da je Fehmi Rama srećan i da je bio u pravu što je svom sinu poklonio još jedan, kakav‐takav život.
»Zdravo, deda!« veselo je kliknuo biciklista.
»Živ bio, sinko« pridigao se stari Ljulj. »Pričaj mi.«
Lavina reći je krenula opisujući starcu obe strane druma koji vodi ka zapadu, lica policajaca, poglede radnika na kombajnima, koji su obustavili rad iznenađeni što se neko zaustavio i pitao kako im ide, pa makar to bio momčić, pa makar na biciklu, i koji su ga zamolili da opet svrati ako bude na tu stranu išao. Pričao je o pustoj dolini kroz koju je prošao maksimalnom brzinom, u kojoj valjda već ni bakterija nema, samo otrov.
74
Poslasticu je ostavio za kraj:
»Deda«, rekao je, »na dvadesetom kilometru skrenuo sam s puta.«
Na licu Fehmi Ljulja ništa se nije pomerilo. Unutra jeste.
»Gurao sam bicikl pored sebe i išao kroz šumu. Kao da je nekad tuda vodio put... Ali nemoguće... Nema ni traga od asfalta.. .«
»Bilo je i zemljanih. Nastavi.«
»Posle nekoliko stotina metara došao sam do stene ispod koje izvire rečica. O, dede, kako tu vri, kako tu buja. Pastrmke se igraju sa zbunjenim majskim cvetovima i vilinskim konjicima, lokvanji dopuštaju žabama da osmatraju hoće li sa obale u vodu kliznuti belouška... Sav moj dosadašnji život nije vredan ovog dana!«
»Ne govori tako«, opomenuo ga je Ljulj. »Imaš pravo da to kažeš tek kad nanižeš
preko petnaest hiljada dana. Idemo na večeru.«
Ostavili su bicikl u odaju, pažljivo, i pošli ka kući. Večeras su slagali, obojica po prvi put, i nekako su osećali da onaj drugi to zna.
Fehmi Ljulj je kao dečak, dok se još izlazilo, obrađivalo i posećivalo, sa svojim dedom Fehmi Enverom išao do tog izvora koji po predanju izvlači tugu iz kostiju i opušta vratove ukrućene od velikih želja, i često je mislio da je taj događaj sanjao, a taj događaj ili san je proglasio za vrhunac svog sećanja, i molio Boga da se to jednog dana, ili bar senovite noći, ponovi.
Fehmi Rama se dobro sećao da mu je otac pričao da je njemu njegov otac pričao o
tom izvoru, i svesno ga je tražio i našao. Njegova laž je bila što je prećutao da se posle nekoliko krivina u rečicu survaju bele vode iz flotacije jednog od obližnjih rudnika, uništavajući sve nizvodno i izazivajući grč u srcu posmatrača.
Takvim lažovima i ja bih oprostio.
Sledeći dani su brzo prolazili, kao da se vreme odlučilo da zahukće svoje zupčanike.
Biciklista je ustajao rano, stavljao hleb i sir u torbicu, vozio se ceo dan i čudio brojnosti ljudi u krajevima kroz koje je prolazio.
»Deda«, rekao je jednom, »dok nisam vozio, činilo mi se da na svetu ima strašno
malo ljudi... Zašto gotovo niko ne dolazi i zašto mi nikom ne idemo?«
»Na to pitanje pamet ne ume da odgovori!« ispustio je Ljulj dim. »Biće da su se svi učaurili.«
»Ponekad mi izgleda da je sve mrtvo, da samo treba preko sveta prebaciti zemlju i
proglasiti ga sahranjenim!«
I onda se desilo.
Vest se proširila po celoj oblasti, uvukla se u reči i snove stanovnika, izazivala razgovore između članova porodice, suseda, kolega sa posla. Pukla je sve do visova i udaljenih jezera, i niko nije ostao ravnodušan. Većina je zbunjeno ponavljala da to neće na dobro izaći, neki sumorni tipovi su čak napravili ekipu da sačeka mladog biciklistu, izudara ga i uništi bicikl, ali plan je pao u vodu čim su ugledali Fehmi Ramu kako zviždi pored njih i srdačno ih pozdravlja.
»Ajoj!« rekao je vođa. »Sve bih dao za jedan krug!«
Vršnjakinje podobne za ašik i udaju iznenada su počele da se druže i razmenjuju izmišljotine o lepoti i hrabrosti bicikliste, i napokon je zemljom protutnjao neki novi mit.
I bez konja, i bez mača, a mnogi su samo njega čekali.
Moglo bi se reći da je sve počelo time što nijedne novine, nijedna TV‐stanica, nijedan radio, nisu obelodanili da se nešto dešava. Ljudi su kupovali revolveraško-bulevarske listove, gledali trač emisije tipa »Biba kome struja ništa ne može i neće«, ali 75
o nečem neobičnom ni traga, ni glasa. U noćima punog meseca maštovitijima se činilo da su i zvezde promenile raspored i da tvore sazvežde 'Velikog Bicikla'.
I jedne zore petao je zakukurikao kao što nikad nije, ispustivši neki zvuk između straha i čuđenja, tako da je Fehmi Ljulj gotovo iskočio iz tople postelje i stao na prag.
Ispred kapije su stajali neki ljudi, obučeni u starinska, trajna odela.
»Dobro jutro, ljudi!« pozdravio ih je domaćin. »Kojim dobrom?«
Crni, brkati muškarci su se razmakli i Ljulj je spazio starca čija je bela kosa blještala i oči bile ugasle.
»Dobro jutro, Fehmi Ljulje!« rekao je svečano. »Ja sam Rađen Kosjerović, unuk Svetislava Kosjerovića, poslednjeg srpskog vampira, prijatelj tvog dede i poglavar preostalih ovčara. Došli smo da vidimo tvog unuka Fehmi Ramu, malog čoveka koji mrda kroz ovu čamotinju.«
Ljulj je otvorio kapiju i dve sede glave su krenule jedna drugoj u susret — staračko grljenje.
»Dobro došli, ljudi!« rekao je Fehmi Ljulj.
»Bolje vas našli!« ozario se Rađen.
Ušli su u dvorište i domaćin je podviknuo, kao nekad, sinu i snahi da postave sofru za goste, a mali biciklista je otrčao na česmu, umio se i provozao krug dvorištem, praćen uzdasima i nejasnim prisećanjima na slobodne jahače.
Posadili su ga u gornji kraj, sa biciklom iza leda, i Rađen ga je dugo ispitivao o pravcima i pojavama.
»Sine, ti si igla!« lupio ga je po plećima, zadovoljan. »Ako bog da, povezaćeš svojim tragom sve što se u ovim vremenima rešilo!«
Tek što je to rekao, na otvorenoj kapiji se ukazala dostojanstvena figura Ded Krasnićija, poglavara porodice koja je imala peh da su se u njoj rađali samo sinovi skloni razdeobi, na isti se način pozdravio sa Fehmi Ljuljom i Rađenom Kosjerovićem.
»Rađene, tvoj deda je uvredio moju prababu!« promrsio je. »Da smo se sreli u nekom drugom, ranijem dobu, pridružio bi se Svetislavu!«
»Ostavimo prošlo vreme prošlom vremenu.« stavio je Ljulj obojici ruku na rame.
»Da bismo se ponovo svađali, moramo se ponovo upoznati i približiti.«
Time je bila zapečaćena vekovna kavga između albanske i srpske porodice, koja je
imala uticaja na mnoge uticajima sklone, a to nikako nije išlo u glavu Lendu Jasminu i Ćefu Muharemu, više nego drugovima, koji su kao ukopani zastali, primetivši šta se zbilo.
I tako, ljudi su počeli da dolaze, upoznaju se i odlaze, obećavajući da će se vratiti i da će uzvratiti. Izronio je iz sećanja i Sabahudin Bećirević, antikvar, ponevši sa sobom gomilu delova za bicikl, koje je nabavio od gatare Husnije, takođe vrlo raspoložene da se pojavi, i noćnu kapu onog nesrećnog učitelja, vampirske žrtve, da je pokloni Rađenu Kosjeroviću i učini je porodičnom relikvijom. Pridržavajući se za kameni zid, prišuljali su se i rudari, kolege Fehmi Gare u radu, piću i ljubičastoj auri, nevidljivoj oku nevernika u postojanje aura, donoseći, jedva daske i grede iz rudnika da naprave još veću sofru.
Stigli su i žeteoci koji su se oduševljavali brazdanjima bicikliste i toplim pričama, zadesili su se i rođaci i prijatelji. Sve je uzdrhtalo kad se pojavio Đoko Đokić, potegavši izdaleka sa vrećom punom pršute i kačicom kajmaka, i ruljom je prostrujala vest da ga ne treba pitati koliko ostaje, jer ponosni gazda na to pitanje ustaje i ćutke odlazi.
Dvorište je bilo prepuno, okolne ulice isto. Policajci Lendo i Ćefo su se uplašili mogućih tokova takvog okupljanja, a desilo se nešto nesanjano sa istoka je stigao legendarni rašljar Ivan, za koga se smatralo da je mrtav, gotovo zamrznut u pećini, i da ustaje samo kad su u pitanju preobratni procesi. Prošao je kroz utihlu gomilu sa 76
rašljama u ruci i pokazao dva mesta na kojima valja kopati.
U rukama nepoznatih ljudi stvorili su se, tajanstveno, budaci i lopate, i posle sat vremena su uspeli da otkopaju davno zakopano bure s rakijom na jednom, i ćup sa zlatom na drugom mestu.
&
nbsp; »Obrene«, naredio je Ljulj auto‐prevozniku, »uzmi zlato i kupi hrane za goste! I dosta čaša.«
Kao sa neba pali su Cigani, napustivši kuće, u kojima se nikad nisu preterano odomaćili, sa violinama i kontrabasom, sa prelepim ženama, i svetkovina je mogla da počne.
Usred najvećeg otkravljenja i haosa, neposredno posle penjanja muzike na orah, sečenja stabla i pada, čestitanja Caci Ciganinu što je sleteo držeći ćemane iznad sebe, da se ne polomi, a pre zaljubljivanja mlade Ciganke u krotitelja dvotočkaša, pojavio se snažan miris dunja, i svi su stali kao da nikad nisu mrdali. Iz kuće je, laka i vazdušasta, izašla Nurija, verovatno slepa, gotovo zaboravljena, prošla pored daski pretovarenih đakonijama, zagrljenih Srba i Albanaca, pored sina Gare koji je sijao ljubičasto i pokušavao da poleti odražavajući se sa sofre, pored uskukanog Cace, i stala pred kameni zid koji je vekovima štitio dom Fehmijevih.
»A taj narod napolju?« pitala je tiho. »Da prisluškuje i viri?«
»Ruši!« riknuo je Ljulj. »Do zadnjeg kamena!«
Tako je srušen prvi zid.
Kažu da je Fehmi Ljulj primetio i pravio se mutav kad je mali Rama napunio zeleni
ranac hranom, poslao poljubac majci Azri, zagledanoj u vešni lonac sa kafom, i izvukao se iz opšteg veselja da se nikad ne vrati.
Lendo i Ćefo su tvrdili da je on osnivač i ideolog novog biciklističkog pokreta koji je duboko zabrinuo državnike i policijski aparat, i da će ga oni lično jednog dana uhvatiti i pitati ga kako se to tek tako putuje.
Devojke su naveliko pričale da se poveo za šarenom ciganskom suknjom i zapucao
sa izabranicom, ne tako lepom, u potragu za slobodnim čoporom belih konja i četrdeset hajduka koji čekaju vođu, pa da preokrenu svet.
