by MoZarD
količinama. Tako su ova četvorica usko‐
otprilike, glave palidrvceta.
čila u čamac, da bi putovali lako, nizvod‐
»Ovo sam otkrio na površini prozence‐
no, sa vetrom koji im je neprekidno
fala. Bilo je povezano sa nervima tako
duvao u jedro. Putovali su danju i iznosili
tankim žicama da sam ih mogao videti
čamac na obalu u vreme obeda, gde god
jedino pod određenim uglom, kada ih
je bilo blagonaklonih ljudi kojima nije
obasja svetlost. Moje je mišljenje da se
smetalo da tuđinci koriste njihove kame‐
Sprus ubio pomoću ove naprave i da je to
ne zdele. Noću su spavali među druže‐
učinio uživljavajući se u svoju smrt. Ova
ljubivima, ili, ako su se našli u neprija‐
loptica je, nekako, želju za smrću pret‐
teljskim vodama, plovili dalje po mraku.
vorila u smrt. Možda je reagovala na mi‐
Poslednji deo puta osvajali su po
sao puštanjem otrova, za čiju analizu
zalasku sunca. Pre no što će stići kući,
nema sredstava«. On završi izveštaj i do‐
morali su da prođu kroz oblast na čijoj su
dade im lopticu, koja krenu iz ruke u
jednoj strani živeli robova gladni Mohi‐
ruku.
kanci iz osamnaestog veka, a na drugoj
jednako grabljivi Kartaginjani iz trećeg
18
veka pre Hrista. Kliznuvši između njih,
ispod maglenog pokrivača, bili su gotovo
Trideset dana kasnije, Barton, Frigit,
kod kuće.
Ruač i Kaz vraćali su se s puta po gornjem
Iznenada, Barton viknu; »Evo obale. Pit,
toku Reke. Samo što nije svanulo. Hladna,
spuštaj jarbol, Kaz, Lev, ostavite vesla.
gusta magla, koja se spustila šest ili
Navalite na jarbol«
sedam stopa iznad Reke u drugom delu
Za nekoliko minuta su se iskrcali i izgu‐
noći, vila se oko njih. Ni u jednom pravcu
rali lagani brod sasvim iz vode, na blagu
nisu mogli da vide ni prst pred okom, ali
strminu obale. Sada, kada su bili izvan
je Barton, koji je stajao na pramcu bam‐
magle, mogli su videti kako se nebo beli
busovog čamca sa jednim jarbolom, znao
iznad istočnih planina.
da su blizu zapadne obale. U relativno
»Položaj tačno proračunat!« reče Bar‐
malim dubinama, struja je bila slabija, a
ton. »Mi smo deset koraka iza kamene
oni su se, sa sredine reke, baš bili uputili
zdele kod ruševina!«
u pravcu luke.
Osmotrio je bambusove kolibe duž po‐
Ako su im proračuni bili dobri, trebalo je
ljane i zgrade vidljive u visokoj travi i
da budu u blizini ruševina Geringovog
ispod džinovskog drveća po brdima.
dvora. Svakog trena je očekivao da vidi
Nikog živog ne beše napolju. Dolina je
traku gušćeg mraka, kako se pomalja iz
spavala.
tamne vode, obale kopna koje je sada
On upita: »Ne mislite li da je čudno što
123
niko još nije ustao? Ili, što stražari nisu
»Nije valjda, takva stvar van domašaja
uzviknuli?«
njihove nauke«.
Frigit pokaza prema stražarskom tornju
»Ali ti si tu priču mnogima ispričao«,
na njihovoj desnoj strani.
kaza Frigit. »Neizvodljivo je da pronađu i
Barton opsova i reče: »Spavaju, bogami,
uhvate sve te ljude i izbrišu sećanje na
ili su napustili dužnost!«
tvoju priču iz njihove svesti«.
Ali znao je dok je govorio, da nije u
»Da li bi to uopšte bilo neophodno?
pitanju zanemarivanje dužnosti. Premda
Koliko njih veruje u moju priču? Katkad i
ostalima nije rekao ništa o tome, u
sam sumnjam«.
momentu kada je stupio na obalu, beše
Ruač reče; »Besplodno je takvo raz‐
siguran da se neko veliko zlo dogodilo.
mišljanje. Šta nam sad valja činiti?«
Potrča preko poljane ka kolibi u kojoj je
»Ričarde!« vrisnu Alisa, i oni se
živeo sa Alisom.
okrenuše i videše je kako sedi i zuri u njih.
Alisa je spavala u postelji od bambusa i
Nekoliko
minuta
nisu
mogli
da
trave u desnom delu zgrade. Samo joj se
razumeju šta se dogodilo. Najzad, ona
glava videla, jer se bese sklupčala ispod
reče; »Eto zbog toga je i magla prekrila
pokrivača od peškira spojenih magnetnim
zemlju. Činilo mi se to čudnim, ali,
kopčama. Barton skide pokrivač, kleknu
naravno, nije bilo načina da saznam šta se
uz niski krevet, i podiže je u sedeći polo‐
uistinu događa.«
žaj. Njena glava klonu napred, dok su joj
»Uzmite svoje zdele«, reče Barton.
ruke mlitavo visile. Ali imala je zdravu
»Stavite u vreće sve što želite da
boju i disala normalno.
ponesete sa sobom. Smesta krećemo.
Barton je tri put pozva. Nije se budila.
Želim da umaknem pre nego što se ostali
On je snažno ošamari s obe strane: obrazi
probude.«
joj pocrveneše. Očni kapci joj se pokre‐
Alisine, ionako krupne oči, proširiše se.
nuše i potom opet utonu u san.
»Kuda idemo?«
Dotad se pojaviše Frigit i Ruač. »Zavirili
»Bilo kuda odavde. Ne volim da bežim,
smo i u neke od drugih koliba«, kaza
ali ne mogu, jednostavno, da ostanem i
Frigit. »Svi spavaju. Pokušao sam nekoliko
borim se protiv takvih ljudi. Ne, kad znaju
njih da probudim, ali su posve isključeni.
gde sam. Reći ću ti, međutim, šta pla‐
Šta to ne valja?«
niram. Hoću da nađem kraj Reke. Mora
Barton upita: »Za koga misliš da ima
da ona ima početak i kraj, i mora
moć ili potrebu da učini tako nešto?
postojati način da se čovek probije do
Sprus. Sprus i njegova vrsta, ko god da
izvora. Ako uopšte postoji način, naći ću
su«
ga — budi sigurna!«
»Zašto?« upita Frigit uplašeno.
»U međuvremenu, oni će me tražiti
»Mene su tražili. Mora da su došli ispod
drugde — nadam se. Činjenica da me
magle, ta neko je celu oblast uspavao.«
ovde nisu pronašli, podstiče me da mislim
»Gasom za uspavljivanje to je dovoljno
da oni nemaju sredstava za trenutno
lako izvodljivo«, reče Ruač. »Premda,
otkrivanje izvesne osobe. Možda su nas
ljudi od takve moći kakva je njihova mogu
žigosali kao stoku« — pokaza nevidljive
imati uređaje o kojima mi nismo nikad ni
simbole na svom čelu — »ali čak i među
sanjali.
stokom ima otpadnika. Uz to, mi smo
»Mene su tražili« vikao je Barton.
stoka s mozgom.«
»Što
znači, ukoliko je tačno, da se mogu
Okrenu se prema ostalima. »Više ste
vratiti večeras«, nadoveza se Frigit. »Ali
nego dobrodošli, ako želite sa mnom. U
zašto bi oni za tobom tragali?«
stvari, bio bih počastvovan.«
Ruač odgovori umesto Bartona. »Jer je
»Povešću Monata«, reče Kaz. »On ne bi
on, da se zna, jedini čovek koji se
želeo da ga ostavimo.«
probudio u fazi što je prethodila uskrsnu‐
Barton napravi grimasu i reče; »Stari,
ću. Zašto, to je misterija. Ali, očito, nešto
dobri Monat. Ne volim što mu to činim,
nije u redu. Možda je to i za njih mis‐
ali nemam izbora. Ne može s nama.
terija. Sklon sam da pomislim kako su
Suviše je prepoznatljiv. Njihovi agenti će
raspravljali o ovom, i najzad odlučili da
bez problema otkriti svakog poput njega.
dođu. Možda da kidnapuju Bartona zbog
Žao mi je, ali ne može.«
posmatranja — ili nečeg kobnijeg«.
Kazove oči se napuniše suzama, koje se
»Moguće da su želeli da izbrišu iz mog
potom skotrljaše niz njegove izbočene
pamćenja sve što sam video u onoj
jagodice. Prigušenim glasom, reče; »Bar‐
dvorani sa plovećim telima«, reče Barton,
ton—nag; ni ja ne mogu poći. Takođe
124
izgledam sasvim drugačije od ostalih.«
međuvremenu, ja ću, poput Volterovog
Barton je sada osećao kako suze vlaže
junaka — kako mu ono beše ime?
njegove oči. Reče. »Rizikovaćemo toliko.
Zemaljske stvari počinju da mi izmiču —
Najzad, mora da je mnogo takvih uokolo.
da obrađujem sopstvenu malu baštu.«
U toku naših putovanja videli smo ih bar
Zastade i pogleda nekako čežnjivo za
trideset, ako ne više.«
Bartonom.
»Nijednu ženu, dosad, Barton—nag«,
»Ko zna? Možda će on jednog dana na‐
reče Kaz tužno. Potom se osmehnu.
leteti na Voltera.«
»Možda nađemo neku, kada idemo Re‐
Uzdahnu i nasmeši se.
kom.«
»S druge strane, možda Volter mene
Osmeh mu odmah iščeznu. »Ne, do
jednog dana iznenada poseti!«
vraga s tim, ne idem. Ne mogu toliko da
povredim Monata. Za njega i mene, drugi
19
misle mi ružni kao strašila. Tako postali
dobri prijatelji. On nije moj nag, ali je prvi
»Mrzim te, Hermane Gering!«
do njega. Ostajem.«
Glas se razleže, a zatim uminu, kao da je
On priđe Bartonu i zagrli ga tako čvrsto,
zubac zupčanika, uklopljen sa zupcem sna
da mu je isterao vazduh uz čujno šištanje,
drugog čoveka, i okreće se unutar i izvan
pusti ga, rukova se sa ostalima i,
njegovog sna.
prodrmavši ih, okrenu se i ode, vukući
Ploveći na talasima raskošnohipnotič‐
noge.
kog stanja, Ričard Frensis Barton znao je
Ruač, držeći svoju paralizovanu ruku,
da sanja. Ali bio je bespomoćan da išta
reče; »Ne budi lud, Bartone. Shvataš li da
učini.
ovom Rekom možeš jedriti hiljadu godina
Prvi se san vratio.
i još uvek biti udaljen milion ili više milja
Događaji su bili nejasni i kratki. Svetleća
od njenog kraja? Ja ostajem. Mojim sam
traka njega samog u bezmernoj dvorani
ljudima potreban. Uostalom, Sprus nam
plovećih tela; još jedan blesak bezimenih
je pojasnio da mi treba da stremimo du‐
čuvara, koji su ga našli i vratili na
hovnom savršenstvu, a ne da se borimo
spavanje; potom istrzan sažetak onog što
protiv onih koji su nam za to dali priliku.«
je sanjao pred istinsko Uskrsnuće na
Sinu belina Bartonovih zuba na njego‐
obalama Reke.
vom tamnom licu. Zamahnu zdelom, kao
Bog — lep starac u odelu srednjoviktori‐
da je oružje.
janskog gospodina sa imetkom i porek‐
»Nisam tražio da budem ovde, više
lom — gurkao ga je u rebra jednom
nego što sam tražio da budem rođen na
gvozdenom palicom i govorio mu da je
Zemlji. Ne nameravam da se ulagujem
dužan za tela.
nekom ko mi diktira život. Hoću da
»Kakva? Kakva tela?« reče Barton, po‐
nađem kraj Reke. A ako ne uspem, u
lusvestan da mrmlja u snu. U snu nije
najmanju ruku ću se zabaviti i naučiti
mogao čuti svoje reči.
mnogo na putu.«
» Plaćaj! ' reče Bog. Lice mu se rastopi, a
Dotad su ljudi već počeli da teturaju iz
potom se uobliči u Bartonovo rođeno.
koliba, zevaju i trljaju podbule oči. Ruač
Bog u prvom snu, pre pet godina, nije
se nije na njih osvrtao; gledao je kako je
odgovorio. Sada je rekao, 'Učini da tvoje
jedro podešeno prema vetru i brod zase‐
Uskrsnuće bude vredno mog truda, buda‐
če Reku poprečno, pa uzvodno. Barton je
lo. Bacio sam se u trošak i namučio, kako
upravljao kormilom; okrenuo se jednom i
bih tebi, i svim tim kukavnim, bezvrednim
mahnuo zdelom, tako da se sunce odbilo
nesrećnicima, dao drugu šansu.'
od nje u mnogo sjajnih kopalja.
»Drugu šansu za šta?« upita Barton.
Ruač mišljaše kako je Barton zaista
Plašio se mogućeg odgovora Boga. Bilo
srećan što je bio prinuđen na takvu
mu je mnogo lakše kada Bog Sveotac —
odluku. Sada je mogao da izbegne velike
samo sada Barton vide kako je jedno oko
odgovornosti koje bi mu se nametnule u
Jehove—Odina nestalo i iz prazne duplje
toku upravljanja ovom malom državom, i
bleštali su plamenovi pakla — nije odgo‐
čini što mu drago. Mogao je da krene u
vorio. Beše otišao — ne, ne otišao, nego
najveću od svih svojih avantura.
se preobrazio u visoku, sivu, valjkastu
»Neka je sa srećom«, mrmljao je Ruač
kulu što je izbijala iz sive magle, sa
sebi u bradu. »Ćovek može naći spas na
bučanjem mora koje se penjalo kroz
putu, ako želi, baš kao što ga može naći
izmaglicu.
kod kuće. To od njega zavisi. U
»Zdela!« Opet je video čoveka koji mu
125
je rekao za Veliku zdelu. Ovaj je to čuo od
Barton je uvek bio lak na snu, a sada je
drugog čoveka, taj od neke žene, a ona
još i sanjao nelagodno. Ostali su disali
od... i tako dalje. Velika zdela bila je jedna
duboko, ili zahrkali, mnogo pre nego što
od legendi koju su prepričavale milijarde
je on podlegao umoru. Nakon jednog
ljudi naseljenih duž Reke — ove Reke, što
beskrajnog sna, probudio ga je glas koji
je, poput zmije, obmotavala ovu planetu
se mešao sa njegovim snovima.
o
d pola do pola, izvirući iz nedohvatnog i
Herman Gering, mišljaše Barton. On je
uvirući u nepristupačno.
ubio Geringa, ali Gering mora da je živ
Jedan čovek, ili podljudski stvor, uspeo
negde kraj Reke. Je li čovek koji je sada
je da se probije kroz planine do Severnog
stenjao i vikao u susednoj kolibi, takode
pola. I on je video veliku zdelu, tajan‐
jedan od onih koji su patili zbog Geringa,
stvenu kulu, magloviti zamak, malo pre
na Zemlji ili u dolini Reke?
nego što se spotakao. Ili ga je neko
Barton skide sa sebe crni peškir i ustade
gurnuo. Pao je strmoglavce, urličući, u
hitro, ali bešumno. Pričvrsti kilt magnet‐
hladno more ispod izmaglice, i umro. I
skim umecima, zakopča pojas od ljudske
potom se čovek, ili podljudski, opet
kože oko struka i proveri je li u koricama
probudio negde kraj Reke. Smrt ovde nije
za nož od istog materijala kremeni
bila zauvek, premda nije izgubila ništa od
poignard. Noseći assegai, kratko, tvrdo
svoje boli.
drvo sa kremenim šiljkom, napusti kolibu.
Taj je ispričao o svojoj viziji. Priča se,
Nebo bez meseca beše svetio poput
brže nego što jedrenjak plovi, pronela
onog na Zemlji kad je pun mesec. Bilo je
dolinom Reke.
zapaljeno ogromnim, raznobojnim zvez‐
Tako je i Ričard Frensis Barton, večiti
dama i bledim, poput krpa, kosmičkim
hodočasnik i lutalica, čeznuo da jurne na
gasom.
bedeme Velike zdele. Skinuo bi veo tajne
Gostinske sobe bile su postavljene milju
sa uskrsnuća i ove planete, kad bi se
i po od Reke, na jednom od bregova u
uverio da su bića koja su preoblikovala
drugom nizu, kojima se završavala rav‐
ovaj svet, izgradila kulu.
nica. Bilo je tu sedam jednosobnih, lišćem
»Umri, Hermane Gering. Umri, i ostavi
pokrivenih bambusovih kuća. U daljini,
me na miru!« viknu neki čovek na
ispod ogromnih grana gvozdenog drveća i
nemačkom.
pod gigantskim borovima i hrastovima,
Barton otvori oči. Nije video ništa,
videle su se ostale kolibe. Na odstojanju
izuzev bledog sjaja mnogobrojnih zvezda
od pola milje, na vrhu visokog brega,
kroz otvoren prozor sobe u kolibi.
nalazilo se kružno utvrđenje, prozvano
Pogled mu skrenu na obličja crnih stvari
Okruglom kućom. Tamo su spavali
