by MoZarD
— blatna korita, skočifrediji, meduzplesači i morski ratnici. Dakle. Kuda nas to vodi?«
»Ne znam«, reče Kefira Kej.
»Ne znam ni ja«, reče Taf. »Razmislite dalje. Ta morska čudovišta se množe u ogromnom broju. More vrvi od njih; ispunjavaju vazduh; osvajaju ostrva sa 22
mnogobrojnim stanovništvom; ubijaju. A ipak, ne ubijaju se međusobno, niti se primećuje da imaju ma kakve prirodne neprijatelje. Surova ograničenja normalnog ekosistema ne deluju. Proučavao sam sa velikim interesovanjem izveštaje vaših naučnika. Mnoge činjenice u vezi sa tim morskim čudovištima su fascinantne, ali je možda najzagonetnije to što su vam poznati samo njihovi odrasli oblici. Ogromni drednoti krstare morima i potapaju brodove: gigantski vatreni baloni se kovitlaju po vašim nebesima, Gde su, mogao bih pitati, mali drednoti, gde su bebe‐baloni? Gde, zaista.«
»Duboko pod morem.«
»Možda, gardijko, možda. To ne možete pouzdano reći, a ne mogu ni ja. To su zaista strahoviti monstrumi, ali ja sam na drugim svetovima vidao podjednako strašne grabljivice. Tamo ih nema na stotine hiljada. Zašto? Ah, pa zato što su njihovi mladunci, ili jaja, ili larve, manje strašni nego roditelji, tako da većina izgubi život znatno pre nego što stigne do svoje strašne zrelosti. Ovo kao da se ne dešava na Namoru. Kao da se ne dešava uopšte. Šta može sve to da znači? Šta, zaista. »Taf slegnu ramenima.« Ne mogu reći, ali radim na tome, razmišljam, naprežem se da razrešim zagonetku vašeg suviše plodnog mora.«
Kefira Kej načini grimasu. »A mi u međuvremenu izgibosmo. Mi umiremo, a vas baš
briga.«
»Protestujem!« poče Taf.
»Tišina!« reče ona uzmahujući laserom. »Sad ja pričam; vaš govor je završen. Danas
smo izgubili kontakt sa Slomljenom Šakom. Slomljena Šaka. Četrdeset tri ostrva, Tafe.
Bojim se i da pomislim na broj ljudi koji su tamo živeli. Svi su uništeni, u jednom danu.
Nekoliko nesređenih radio‐poruka, histerija, zatim tišina. A vi sedite i pričate o zagonetkama. Neće više biti tako. Preduzećete akciju sad. Insistiram. Ili pretim, ako to više volite. Kasnije ćemo razrešavati uzroke i načine kako je sve išlo. Zasad ćemo ih samo ubijati, i nećemo zastajati da postavljamo pitanja.«
»Negde je«, reče Taf, »postojao svet idiličan u svemu sem jednog nedostatka —
postojao je tamo insekt veliki kao zrnce prašine. Bezazleno stvorenje, ali sveprisutno.
Hranilo se mikroskopskim sporama neke leteće gljivice. Narod na tom svetu je mrzeo tog majušnog insekta, koji je ponekad letuckao unaokolo u rojevima toliko gustim da se sunce nije moglo videti. Kad su građani izlazili van zgrada, ti insekti su se spuštali na njih u hiljadama, pokrivajući tela ljudi kao živi ogrtači. Zato je jedan nesudeni ekoinženjer predložio način da se njihov problem reši. Doveo je sa druge, daleke planete drugog insekta, većeg, da se hrani tim živim trunčicama prašine. Plan je divno funkcionisao.
Novi insekti su se množili i umnožili, pošto u tom ekosistemu nisu imali neprijatelje, i najzad su potpuno uništili domaću vrstu. Bio je to veliki trijumf. Na žalost, bilo je nepredviđenih uzgrednih efekata. Napadač je, uništivši jednu formu života, prešao na druge, ljudima korisnije vrste. Izumrli su mnogi insekti te planete. Lokalni analog ptica je, zatim, ostavši bez svog uobičajenog plena a nesposoban da vari tuđinsku bubu, grozno nastradao. Biljke nisu bile oprašivane kao ranije. Čitave šume i džungle su se izmenile pa sasušile. A spore gljivica, one koje su bile hrana prvobitnoj napasti, ostale su bez ograničenja. Gljivice su izrasle svuda: na zgradama, usevima, čak i na živim životinjama. Ukratko, ekosistem je skroz ispao iz šina. Ako biste danas otišli u posetu, tamo biste našli planetu na kojoj ne postoji život sem jedne užasne gljivice. Takvi su plodovi brzoplete akcije uz nedovoljno proučavanje. Rizik je ogroman ako čovek dejstvuje bez razumevanja.«
23
»A propast je sigurna ako ne dejstvuje uopšte«, reče Kefira Kej tvrdoglavo. »Ne, Tafe. Pričate zastrašujuće priče, ali mi smo narod koji očajava. Garda prihvata sve rizike.
Naređenja sam dobila. Ako ne uradite kako tražim, upotrebiću ovo.« Klimanjem glave
nagovestila je svoj laser.
Hevilend Taf prekrsti ruke. »Ako to upotrebite«, reče on, »bićete vrlo budalasti.
Nema sumnje da biste ovladali načinom kako Arku treba koristiti. Vremenom biste uspeli. Taj zadatak bi zahtevao godine, a vi ih po sopstvenom priznanju nemate. Radiću u vašu korist i oprostiću vam ovaj grubi blef i ove pretnje, ali stupiću u akciju tek kad budem zaključio da sam spreman. Ja sam ekološki inženjer. Imam svoj personalni i profesionalni integritet. I moram, uz to, istaći da ste, bez mojih usluga, sasvim bez nade. Sasvim. Zato, pošto to znamo oboje, dajte da izostavimo dalju dramu. Nećete upotrebiti taj laser.«
U jednom trenutku na licu Kefire Kej videlo se očajanje. »Vi...« reče ona zbunjeno, laser u ruci se pokoleba, samo malo. Onda njen pogled opet otvrdnu. »Grešite, Tafe«, reče ona. »Upotrebiću ga.«
Hevilend Taf ne reče ništa.
»Ne na vama«, reče ona. »Na vašim mačkama. Ubijaću po jednu svaki dan, dok ne
predete u akciju.« Njen ručni zglob se pomače malo, tako da je laser bio uperen ne na Tafa nego na sićušno telo Nezahvalnosti, mače koja je lutala po sobi i ćuškala šapicama senke. »Počinjem sa ovom«, reče Gardijka. »Kad izbrojim do tri.«
Taf ovo lice bilo je sasvim lišeno emocija. Zurio je.
»Jedan«, reče Kefira Kej.
Taf se nije nimalo micao.
»Dva«, reče ona.
Taf se namršti: na njegovom čelu belom kao kreda pojavile su se bore.
»Tri!« uzviknu ona. .
»Ne«, reče Taf brzo. »Ne pucajte. Uradiću to što zahtevate. Mogu da počnem kloniranje za jedan sat.«
Čuvarka vrati svoj laser u futrolu.
I tako Hevilend Taf pođe nevoljno u rat.
Prvog dana je sedeo u svojoj ratnoj dvorani, ispred velike konzole, stisnutih usana, tih, i neku dugmad okretao; drugu, svetleću dugmad pritiskao; uključivao fantomske holograme. Na drugim mestima na Arki mutne tečnosti mnogih boja i nijansi curile su i klokotale slivajući se u prazne rezervoare rasporedene duž senovitog glavnog okna, a uzorci iz velike biblioteke ćelija bili su pomerani, raspršivani, manipulisani pomoću majušnih mehaničkih ruku osetljivih poput ruku majstora hirurgije. Taf ništa od toga nije gledao. Ostajao je na svom mestu i začinjao klonove, jednog za drugim.
Drugog dana radio je isto.
Trećeg dana ustao je i odšetao polako niz okno dugo kilometrima, do onih mesta
gde su njegova bića počela da rastu. Bile su to slabo vidljivi oblici koji su se pomerali samo malo, ili nimalo, u rezervoarima poluprovidnih tečnosti. Neki rezervoari bili su veliki koliko i Arkino pristanište za svemirske taksije, a drugi samo koliko nokat na ljudskoj ruci. Hevilend Taf je zastajao kraj svakog, proučavao kazaljke i indikatore i svetlucave ekrane za tajno motrenje, sve jedva primetno; ponekad je nešto podešavao.
Do kraja tog dana prevalio je tek pola puta duž dugog, odjekujućeg reda.
24
Četvrtog dana dovršio je ovaj obilazak.
Petog dana uključio je stazisno polje. »Vreme je rob ovog polja«, reče on Kefiri Kej kad mu je postavila pitanje o tome. »Polje može naterati vreme da se uspori ili ubrza. Ja ću ga naterati da juri, da bi ratnici koje gajim stigli do zrelosti brže nego u prirodi.«
Šestog dana radio je na palubi za šatlove, modifikujući dva svoja šatla da bi nosili stvorove koje je on oblikovao, ugrađujući velike i male tankove i puneći ih vodom.
U jutro sedmog dana pridružio se Kefiri Kej za doručkom i rekao: »Čuvarko, spremni smo da počnemo.«
Bila je iznenadena. »Tako brzo?«
»Nisu sve moje zveri potpuno sazrele, ali tako i treba da bude. Neke su čudovišno
velike, i moraju biti prenete pre nego što dostignu veličinu potpuno odraslih individua.
Kloniranje će se nastaviti, naravno. Moramo stvoriti dovoljan broj naših stvorova, da bi se mogli sami odr
žavati. Ipak, u fazi smo kad možemo početi da zasejavamo mora Namora.«
»Koja vam je strategija?« upita Kefira Kej.
Hevilend Taf odgurnu tanjir i skupi usne. »Strategiju imam, ali primitivnu i preuranjenu, gardijko, i zasnovanu na nedovoljnom znanju. Ne prihvatam nikakvu odgovornost za njen uspeh ili neuspeh. Vaše surove pretnje prinudile su me na nepriličnu žurbu.«
»Ipak«, odreza ona, »šta radite?«
Taf sklopi šake navrh svog trbuha. »Biološko oružje, kao i druge vrste oružja, može imati razne oblike i veličine. Najbolji način da ubijete čoveka koji vam je neprijatelj jeste pomoću laserskog zraka ispaljenog tačno usred čela. U biologiji. analog ovome bi mogao biti neki odgovarajući prirodni neprijatelj ili grabljivica. ili bolest specifična za samo tu vrstu. Pošto nisam imao vremena, nisam mogao da nađem takvo ekonomično
rešenje.
»Drugi pristupi su manje povoljni. Mogao bih, na primer, uvesti neku zarazu koja bi očistila vaš svet od drednota, vatrenih balona i hodača. Postoji nekoliko uverljivih kandidata. A ipak, vaša morska čudovišta su u bliskom srodstvu sa mnogim drugim oblicima života u moru, pa bi ti ujaci i stričevi takode stradali. Moje projekcije ukazuju da bi čak tri četvrtine namorskog okeanskog života bilo osetljivo na takav napad. Kao alternativu, imam brzomnožeće gljivice i mikroskopske životinje koje bi bukvalno ispunile vaša mora i istisnule sva druga živa bića. Ni taj izbor ne odgovara. Konačni ishod bio bi da na Namoru ne bi mogli da opstanu ni ljudi. Da produžim sa analogijom od pre nekoliko trenutaka: ti metodi su biološki ekvivalent ubijanja čoveka koji nam je protivnik tako što bismo ispalili omanju termonuklearnu napravu u gradu gde on stanuje. Zato sam te pristupe isključio.«
»Umesto njih, opredelio sam se za strategiju koju bismo mogli nazvati strategijom
sačme, a to je, uvođenje mnogih novih vrsta u vašu, namorsku, ekologiju, u nadi da će se neke od tih vrsta pokazati kao uspešni prirodni neprijatelji sposobni da prorede vaša morska čudovišta. Neki od mojih ratnika su velike, ubitačne zveri, dovoljno moćne da napadnu čak i vaše strašne drednote. Drugi su male, brze, poludruštvene čoporske zveri koje se brzo množe. Neki drugi su maleni. Nadam se da će pronaći i proždirati vaše grozomorne zveri u mladim, manje moćnim stupnjevima razvoja, i na taj način ih prorediti. Dakle, vidite, koristim mnogo strategija: bacam na sto ceo špil, a ne igram samo jednom kartom. Ako se ima u vidu vaš ogorčeni ultimatum, nema drugog puta za
dejstvo.« Taf klimnu glavom ka njoj. »Pouzdajem se da ćete biti zadovoljni, čuvarko 25
Kej.«
Namrštila se i nije rekla ništa.
»Ako ste gotovi sa to božanstvenom kašom od slatkih pečuraka«, reče Taf, »mogli
bismo početi. Ne bih želeo da pomislite da odugovlačim. Vi ste odškolovani za pilota, naravno?«
»Da«, reče ona odsečno.
»Izvrsno!« uzviknu Taf. »Onda ću vas upoznati sa nekim neobičnim idiosinkrazijama
mojih šatlova. Oni su sad već potpuno snabdeveni svim što je potrebno za našu prvu misiju. Preletaćemo dugo i nisko vaša mora i izbacivaćemo naše tovare u nemirne vode.
Ja ću leteti Baziliskom iznad severne hemisfere. Vi uzimate Mantikor i južnu. Ako je ovaj plan prihvatljiv, da pogledamo putanje koje sam isplanirao za vas.« On veoma dostojanstveno ustade.
Tokom sledećih dvadeset dana, Hevilend Taf i Kefira Kej su krstarili kroz opasna neba Namora, mukotrpno ostvarujući planiranu mrežu putanja, i zasejavali mora. Pripadnica čuvara je letela sa elanom. Prijalo je opet biti u akciji, a sem toga, nju je sad ispunjavala i nada. Sad će i drednoti i vatreni baloni i hodači imati svoje noćne more sa kojima će morati da se uhvate ukoštac, noćne more sakupljene sa pedesetak svetova daleko razasutih.
Sa Starog Posejdona, vampir‐jegulje, nesi i plutajući umršaji mrežo‐korova, koji je providan, oštar kao žilet, i smrtonosan.
Sa Akvarijusa Taf je klonirao crne razdirače, i još brže skerletne razdirače, i otrovne pseće pufne i mirisne, mesožderne damine otrovnice.
Rezervoari su dozvali, sa Džejmisonovog sveta, peščane zmajeve, drirhante i desetak vrsta blistavo obojenih vodenih zmija, krupnih i sitnih.
Sa same Stare Zemlje, ćelijska biblioteka je dala velike bele ajkule, barakudu, gigantsku sipu, i pametne, polurazumne orke.
Sejali su po Namoru i monstruozne sive krakene sa Lisadora, i manje plave krakene
sa Ansa, i kolonije meduza sa Noborna, i daronijanske vrti‐korbače, i krvne čipke sa Kathadeja, i plivače ogromnih razmera kao što su riba‐tvrdava sa Dam Tulijana i kit rugalac sa Gulivera i ghrinda sa Hruuna‐2, ali i tako sitne kao što su plikavci sa Avalona, parazitski cesniji sa Anande, i smrtonosne deirdranske vodene ose koje prave gnezda i polažu jaja. Radi lova na leteće vatrene balone uveli su nebrojene letače: mante koje šibaju repom, blistavo crvene zakoljice, jata skornova, polu‐vodene urlače, i jedno užasno bledoplavo stvorenje koje je pola biljka, pola životinja, skoro bez težine, koje plovi sa vetrom i vreba unutar oblaka kao gladna ži‐va paučina. Taf je to poslednje biće nazvao imenom »šapat‐jecajni korov« i preporučio Kefiri Kej da ne leti kroz oblake.
Biljke, životinje, i bića koja nisu bila ni jedno ni drugo; grabljivci i paraziti; stvorovi tamni poput noći ili blistavi i raskošni, ili sasvim bez boje; kreature previše lepe i čudne a da bi se rečima mogle opisati, ili previse ogavne a da bi o njima čovek i razmišljao; sa svetova čiji nazivi blistaju urezani vatrenim slovima u ljudskoj istoriji, i sa drugih svetova, za koje jedva da je iko čuo. Pa zatim još, i još. Iz dana u dan Bazilisk i Mantikor su sevali iznad namorskih mora, prebrzi i suviše opasni za vatrene balone koji su plovili gore da bi ih napali; iz tih razloga šatlovi su izbacivali svoja živa oružja nekažnjeno.
Svakog dana, posle misije, vraćali su se na Arku, gde bi Hevilend Taf i jedna ili više njegovih mačaka potražili samoću, a Kefira Kej odlazila sa Glupošću (kako je već navikla) 26
do komunikacijske dvorane da tamo sluša vesti.
»Gardista Smit javlja da su u tesnacu Orandž primećena čudna stvorenja. Nema znakova drednota.«
»U blizini Batferna viđen jedan drednot u strašnoj borbi sa nekim ogromnim, dva
puta većim bićem sa pipcima. Sivi kraken, kažete vi? Vrlo dobro. Moraćemo da naučimo ta imena, čuvarko Kej.«
»Malidorska plaža javlja da se jedna porodica manta‐šibača naselila na stenama blizu obale. Gardista Horn kaže da prosecaju kroz vatrene balone kao živi noževi, i da baloni mlataraju, izduvavaju se i bespomoćno padaju. Divno!«
»Danas nam se javila plaža Indigo, gardijko Kej. Čudna priča. Tri hodača su izjurila iz vode, ali to nije bio napad. Bili su izbezumljeni, teturali su se kao da su u velikom bolu, a iz svakog njihovog zgloba I svake pukotine visili su konopci neke blede ljigave materije.
Šta je to?«
»Mrtav drednot izbačen talasima na Novi Atlantis danas. Još jedan takav leš primećen od strane Sunčane britve tokom njene zapadne patrole. Leš je trunuo na površini vode. Raznovrsne čudne ribe su otkidale komade sa njega.«
»Juče je Zvezdani mač okrenuo do Plamenih Visova i video manje od šest vatrenih balona. Gardijski savet pomišlja na obnavljanje kraćih letova dirižablima, do Blatnokofnog biserja, na eksperimentalnoj bazi. Šta mislite o tome, čuvarko Kej? Da li je vaš savet da to rizikujemo, ili bi bilo preuranjeno?«
Iz dana u dan stizala je poplava izveštaja, i svakog dana Kefira Kej se osmehivala sve vedrije, polazeći na misije Mantikorom. Ali Hevilend Taf je ostajao ćutljiv i ravnodušan.
Posle trideset i četiri dana rata, lord Garde Lisan, rekao joj je: »Dakle, danas je nađen još jedan mrtav drednot. Nesumnjivo je pružio žestok otpor. Naši naučnici su analizirali sadržinu njegovog želuca, i čini se da se hranio isključivo orkama i plavim krakenima.« Kefira Kej se malo namrštila, a onda sleganjem ramena otpisala to pitanje.
»Jedan sivi kraken izbačen talasima na obalu Borina danas«, reče joj lord Garde Moen nekoliko dana kasnije. »Stanovnici se žale na smrad. Kažu da ima gigantske okrugle ugrizne rane. Očigledno dre
dnot, ali čak i veći od onih uobičajenih.« Gardijka Kej se uzvrpoljila.
»Izgleda da su ajkule nestale iz Ćilibarnog mora. Biolozi to ne mogu objasniti. Šta vi mislite? Da li biste pitali Tafa o tome?« Slušajući ovo, osetila je majušni mlaz straha.
»Evo nečeg neobičnog za vas dvoje. Primećeno je nešto kako se kreće tamo‐amo
preko Koherinskog ponora. Dobili smo o tome izveštaje i od Sunčane britve, i od Nebeskog noža, i od nekoliko preletačkih patrola. Ogroman stvor, kažu, pravo živo ostrvo, proždire sve ispred sebe. Je li to nešto vaše? Ako jeste, možda ste pogrešili u računu. Kažu da jede na hiljade barakuda, plikavaca i lander‐iglaša.« Kefira Kej se mrštila.
»Ponovo primećeni vatreni baloni blizu Malidorske plaže. Stotine njih. Teško mi je
da poverujem u ovo, ali, kažu da se sada mante‐šibačice jednostavno odbijaju od njih.
Da li ste..,«
»Opet ploveći ratnici, možete li vi u to poverovati? Mi smo mislili da su gotovo svi nestali. Sada ih ima veoma mnogo. Proždiru Tafove sitnije ribe k'o nezdrave. Moraćete da...«
»Drednoti mlazevima vode obaraju urlače sa neba...«
»Nešto novo, Kefira, letač, tačnije, jedrilica, čitava jata jedrilica otiskuju se sa vrhova ovih vatrenih balona, već su oborile tri preletača, a mante ne uspevaju protiv 27
njih.
»... na sve strane, kažem vam, baloni tu stvar koja se krije u oblacima prosto cepaju, kiselina im više ne smeta, prosto kidaju to...«
»... nove količine mrtvih vodenih osa, stotine njih, hiljade, gde ih sve...«
»... ponovo hodači, Dvorac Zore je zaćutao, mora biti da je pregažen. Ne shvatamo
to, jer oko tog ostrva je bio obruč krvne čipke i vodenog želea raspoređenog u kolonije, znači trebalo je da bude bezbedno, sem ako...«
»... ni reči sa plaže Indigo već sedam dana...«
