by MoZarD
Lepo izvan jebenog sistema. Koliko misliš da to košta?«
»Oko dvadeset soma«, rekoh.
»Hej, pretpostavka ti je malo preterana.«
»Nije pretpostavka.«
»A?« Još jedan pažljiv pogled. »Ne deluješ kao meštanin.«
»I nisam. U prolazu sam.«
»Cena je još uvek ista? Dvadeset soma?«
»I da nemam veze sa nabavkom jedrilice. Jednom kad si napolju, sam se snalaziš.«
»Dvadeset soma samo da izađem kroz zid?«
»I oslobođenje od sedam godina rada.«
»Dobio sam deset.«
»Ne mogu deset. Ne uklapa se u sistem, kapiraš? Ali sedam je u redu. Za tih sedam
možeš stići dovoljno daleko da te izgube. Do đavola, ti si sposoban da otplivaš do Australije. Idi nisko, ispod Sidneja, tamo nema mreža.«
»Znaš vraški mnogo.«
»Posao mi da znam«, rekoh. »Hoćeš da ti proverim stanje na računu?«
»Imam 17,5 soma. 1500 obično, ostalo u akcijama. Šta mogu da dobijem za 17,5
soma?«
»Ono što sam rekao. Kroz zid i sedam godina poštede.«.
»Imam popust, a?«
»Uzimam šta mogu da dobijem.« Rekoh. »Daj mi zglob. I ne brini. Sada samo čitam.«
Pronašao sam njegovu usađenu pločicu sa podacima i ubacio svoje. Imao je 1500 u
banci i akcije u vrednosti od šesnaest tua, baš kako je tvrdio, osmotrili smo jedan drugog dobro, kao što rekoh, nikada ne znaš ko je borgman.
»Možeš to da izvedeš ovde u parku?« pitao je.
»Hoćeš da se kladimo? Zabaci glavu unazad, zatvori oči, neka izgleda kao da upijaš
sunce. Dogovor je ovakav: uzimam hiljadu sada a ti ćeš promeniti još pet tua u stabilne 40
akcije, prave radničke obveznice. Kada budeš prošao kroz zid, dobijam još pet tua kao naknadu za izuzetan trud. Ostatak ćeš plaćati u ratama od tri tua godišnje, plus interes, bez obzira gde se budeš nalazio, na određenu šifru. Ja ću ti sve isprogramirati, čak i zvučni podsetnik na dane isplate. Kako ćeš putovati zavisi samo od tebe, zapamti. Mogu ti dati oslobodenje i prolaz kroz zid, ali nisam ušljiva putnička agencija. U redu?«
Zabacio je glavu i zatvorio oči.
»Samo napred« reče.
Bio je to jednostavan proces, obična zaobilazna imitacija, moj standardni upad.
Pokupio sam njegove identifikacione kodove, preneo ih u centralni, pronašao njegove zapise. Bio je prosečan, ni manje ni više od onog što je govorio. Naravno, dobio je džokera od radničke uprave, deset godina na zidu. Ispisao sam mu oslobođenje za prvih sedam. Poslednje tri sam morao da ostavim upisane, iz čisto tehničkih razloga, ali kompjuteri će do tada postati nesposobni da ga pronađu. Dao sam mu i propusnicu za
zid, što je zhačilo da sam mu u podatke upisao mnogo višu intelektualnu klasu —
programer trećeg stepena. On nije mislio kao programer, a nije ni kao programer, ali računar neće biti sposoban da to provali. Sad sam od njega napravio člana ljudske elite, uske šačice nas koji smo se slobodno šetali unutar i izvan ozidanih gradova kako smo želeli. U zamenu za ove sitne usluge, prepisao sam njegovu životnu uštedevinu na moje brojne račune, naplative po dogovoru, pola sad, pola kasnije. Nije više imao ni centa, ali bio je Slobodan. To i nije tako loša pogodba.
A i oslobođenje je bilo pravo. Odlučio sam da ne uvaljujem ćorke dok sam u L. A.
Verovatno sentimentalna budalaština, zbog davne greške sa onom ženom.
Svakako morate napisati ćorak ponekad, razumete. Da ne biste bili suviše dobri, čime Vlasnicima upadnete u oči. Takođe morate da odredite neki racionalan broj oslobođenja godišnje. Ja nisam morao da pišem oslobodenja, naravno. Mogao sam da
programiram sistem da mi izdaje godišnju ratu, pedeset ili sto tua, i da doživotno uživam. Ali gde je tu izazov?
I tako, pišem oslobodenja, ali ne više nego što je potrebno da pokrijem svoje troškove, s vremena na vreme nekog namerno zeznem, praveći se da sam nesposoban
kao što su i ostali, tako da Vlasnici ne moraju da se trude oko identifikacionih tragova na mojim poslovima. Moja svest više nije bila lakoma. U pitanju je opstanak, pre svega.
Mnogi drugi stobodari su, pre svega, varalice. Sa mnom, bar imate više nego prosečne šanse da dobijete ono za šta ste platili.
Sledeća je bila vitka Japanka, klasičnog izgleda, doterana, krhka, lutkasta. Jecala je tako da je izgledalo da će se raspući, dok je stariji čovek u pohabanom odelu stajao kraj nje pokušavajući da je uteši — njen deda, verovatno. Javno plakanje je dobar indikator za nevolje sa Vlasnicima. »Možda mogu da pomognem«, rekao sam, i oboje su bili tako zatečeni da nisu uspeli ni da budu sumnjičavi.
On joj je bio svekar, ne deda. Muž je bio mrtav od prošle godine, zahvaljujući nekim provalnicima. Imali su dvoje male dece. Sada je dobila novi karton od radničke uprave. Plašila se da će je poslati na zid, što je, naravno, bilo malo verovatno: naredbe su rađene nasumice, ali obično nisu bile van pameti, a to bi bilo to ako bi poslali ženu od četrdeset pet kg da nosi kamene blokove. Svekar je znao neke ljude koji su bili upućeni, i kojima je pošlo za rukom da odgonetnu šifru na njenom kartonu. Kompjuteri je nisu poslali na zid, ma kakvi. Poslali su je u Zonu pet. I dali joj T. D. D. specifikaciju.
»Bolje bi bilo da je Zid« reče starac. »Odmah bi videli da je ona nesposobna za težak posao pa bi joj dali nešto drugo da radi. Ali Zona pet? Ko se ikada vratio odatle?«
41
»Vi znate šta je Zona pet?« rekao sam.
»Mesto za medicinske eksperimente. A znam i za šta služi ova oznaka, T. D.D.«
Počela je da kuka ponovo. Potpuno sam je razumeo. T. D. D. znači TEST DO
DESTRUKCIJE. Vlasnici su želeli da otkriju koliko smo stvarno sposobni da radimo, i zaključili su da je pravi način da to saznaju ako nas propuste kroz testove koji pokazuju gde su nam granice izdržljivosti.
»Umreću!« vrištala je. »Moja dečica! Moja dečica!«
»Znate li vi šta je slobodar?«
Brz, oduševljen odgovor: dubok uzdah, svetao pogled, žestoko klimanje glavom.
Skoro istovremeno, oduševljenja je nestalo, zamenjeno turobnošću, bespomoćnosću, beznađem.
»Svi te oni prevare«, rekao je.
»Ne svi.«
»Ko zna? Uzmu ti novae, ne daju ti ništa.«
»Znate da nije tako. Svi znaju price o uspešnim oslobodenjima.«
»Možda. Možda«, reče starac. Zena je progovorila gušeći se u jecajima: »Znate nekog takvog?«
»Za tri hiljade dolara«, rekoh, »mogu da obrišem T. D. D. oznaku sa njenog kartona. Još pet hiljada, i upisaću joj poštedu sve dok joj klinci ne podu na fakultet.«
Stvarno sam patetičan. Pedeset posto popusta, a da nisam proverio ni stanje na računu. Po svemu sudeći, svekar je bio milioner. Ali ne: onda bi se trudio da otku‐pi neko oslobodenje za nju umesto što sedi ovako na Peršinog Skveru.
Pogledao me je netremice, duboko, procenjivački — seljačka lukavost je ispli‐vala
na površinu.
»Kako možemo biti sigurni u to?« pitao je.
Mogao sam da mu kažem da sam ja kralj svoje profesije, najbolji od svih slobodara, genijalni haker sa neprevaziđenom moći da provalim u bilo koji kompjuter i naterem ga da peva kako ja sviram. I sve bi to bila istina. Ali rekao sam samo da se odluči brzo, da ja ne delim pismena uverenja ili garancije, da sam mu na usluzi ako sam mu potreban ali da mi je svejedno ako je njoj draži T. D. D. karton. Udaljili su se i savetovali koji minut. Kada su se vratili, on je ćuteći zavrnuo svoj rukav i pokazao mi svoju usađenu pločicu. Ona mi je otkrila njegovo imovinsko stanje: trideset tua ili tako nešto, nije loše. Prebacio sam osam na moje račune, pola u Sitl, pola u Los Anđeles.
Onda sam uzeo nju za zglob, tanak kao dva moja prsta, ušao u njene podatke i napisao joj oslobođenje koje će joj spasiti život. Za svaki slučaj, dvaput sam proverio napisano.
Uvek je moguće da nenamerno uvališ ćorak nekom, mada se meni to nikad
nije desilo.
A nisam želeo da mi ovo bude prvi put.
»Idite«, rekao sam. »Kući. Deca vas čekaju na ručak.«
Oči su joj bljesnule. »Kad bih mogla da vam nekako zahvalim...«
»Već sam naplatio svoje usluge. Idite. Ako se opet sretnemo, nemojte mi prilaziti.«
»Hoće li uspeti?« pitao je starac.
»Kazali ste da imate upućene prijatelje. Čekajte sedam dana, onda kažite banci da
je izgubila svoj karton. Kada dobijete novi, zamolite prijatelje da vam ga dešifruju.
Videćete. Biće sve u redu.«
Mislim da mi nije poverovao. Bio je siguran da sam ga zavrnuo za četvrtinu životne
uštedevine i osećao sam mržnju u njegovim očima. Ali to je bio njegov problem. Za nedelju dana će videti da sam stvarno spasao život njegovoj snahi, pa će dotrčati na trg da mi se izvini za sve što je ružno mislio i osećao prema meni, samo što ću ja tada biti daleko.
42
Odvukli su se šmrcajući ka istočnom izlazu iz parka, zaustavljajući se povre‐meno
da bi zurili u mene preko ramena kao da su se bojali da ću ih okameniti ako mi budu okrenuli leđa. Najzad su se izgubili s vidika.
Sada sam zaradio dovoljno za nedelju dana provoda koje sam planirao u L. A. Ali
još uvek sam se muvao okolo, tražeći još nekog. To je bila greška.
Ovaj je bio gospodin Nevidljivi, tip čoveka koga nikad ne primetite u gužvi: sivo na sivom, blag, proziran, sa izvinjavajućim smeškom. Ali oči su mu sijale. Zaboravio sam da li se on obratio meni, ili ja njemu, ali smo se vrlo brzo preganjali pokušavajući da saznamo što više jedan o drugom. Rekao je da je s Srebrnog Jezera. Pogledao sam ga
belo. Otkud mogu da znam sve bilione predgrađa Los Andelesa? Kazao je da je sišao da bi posetio nekog u vladinom predstavništvu u Figera Stritu. Dobro je krenulo: verovatno se žali na nešto. Nanjušio sam kupca.
Onda je želeo da zna odakle sam ja. Santa Monika? Zapadni L. A? Verovatno pita
zbog akcenta. »Putujem«, rekao sam. »Mrzim ustaljenost.« Sasvim tačno. Trebalo mi je kretanje ili bih poblesavio; uostalom, ako bih radio samo u jednom mestu, bilo bi kao da nudim Vlasnicima da me otkriju, a to bi bio kraj. Ali to mu nisam rekao. »Stigao sam iz Jute sinoć. Vajoming pre toga«. Laž, oboje. »Možda Njujork, kasnije.« Gledao me je kao da planiram da putujem na Mesec. Tamo ljudi ne idu često na Istok. U ova vremena, uglavnom ne idu nikuda.
Sada mu je postalo jasno da imam propusnicu za zidove, ili da je mogu nekako stvoriti kada mi zatreba. Odmah smo prešli na stvar.
Reče da je izvukao novi karton — šest godina meliorizacije — slanih polja na jezeru Mono. Ljudi tamo umiru kao muve. Želeo je prebacivanje na nešto lakše, kao što su Operacije i Intenzivna nega, po mogućstvu u okviru zidova ali najbolje u nekoj oblasti blizu okeana, gde je vazduh topao i čist. Odredio sam cenu koju je prihvatio ne trepnuvši.
»Daj mi zglob«, rekao sam.
Podigao je desnu ruku, dlanom na gore. Njegova pločica bila je od bledožutog metala, smeštena na uobičajenom mestu ali okruglija nego što su obične i napravljena od f'inog glatkog materijala. Nisam video ništa naročito u tome. Kao i hiljadu puta do tada, stavio sam svoju ruku preko njegove, zglob na zglobu, izlaz na izlazu. Naši biokompjuteri su se spojili, i tog momenta sam znao da sam se upecao.
Ljudske jedinke su nosile ugradene male kompjuterske biočipove već četrdesetak
godina — dakle mnogo pre invazije. Vlasnika, u svakom slučaju — ali najveći broj ljudi to uzima zdravo za gotovo, kao ožiljak od vakcine. Upotrebljavaju ih kako im je rečeno da se upotrebljavaju i ne razmišljaju dalje. Za njih je biokompjuter obično oruđe, poput lopate ili viljuške. Treba da posedujete mentalitet hakera da biste se uopšte setili da se vaš biokompjuter može koristiti u druge svrhe. To je razlog što je većina ljudi reagovala kao ovce u stadu kada su došli Vlasnici i naterali ih da grade zidove oko svojih gradova, dopuštajući da budu saterani u torove i ne buneći se uopšte. Jedini koji su mogli da se sada kreću slobodno — zato što smo naučili da se koristimo i upravljamo glavnim centrima preko kojih su Vlasnici vladali nad nama — bili su hakeri. A nas nema mnogo.
Odmah sam bio siguran da sam se navukao na jednog od njih.
U trenutku u kom smo se spojili, protreslo me je kao struja.
Jačina njegovog signala značila je da sam se namerio na nešto specijalno i da mu je uspelo da me odgurne. Nije mu uopšte trebalo oslobadanje. Tražio je dvoboj — Gospodin Snažni iza praznjikavog osmeha, spreman da novajliji u gradu pokaže nekoliko 43
fora.
Nema hakera koji me je potukao u direktnom dvoboju. Nikada. Bilo mi ga je žao,
ali ne previše.
Udario me je gomilom podataka, polako i potajno, tek da provali moje parametre.
Uhvatio sam ih, sprečio, i odgovorio upadom u njega, na taj način uspostavljajući dijalog. Moj red da njega ispitam. Želeo sam da shvati s kim je našao da se zeza. Ali baš kada sam počeo da izvršavam, on je upao u MENE. To je bilo nešto novo. Zurio sam u
njega s poštovanjem.
Bilo koji haker, bilo gde, obično bi prepoznao moj signal u roku od trideset sekundi, i time bi se borba završavala. Znao bi da nema zašto da nastavlja. Ali ovaj tip ili nije umeo da prepozna moj signal ili mu je bilo svejedno, pa je nastavio sa svojim upadom. Zadivljujuće. To se odnosilo i na signale koje je počeo da ubacuje u mene.
Bacio se na posao, stvarno pokušavajući da sazna moju konstrukciju. Razarajući signali su strujali po meni u snažnoj megabajt varijanti.
JSPIKE. ABLTAG. NSLICE. DZCNT.
Odvratio sam odmah duplo većom snagom.
MAXFRG. SPKTIM. FALTER. NSLICE.
Uopšte mu nije smetalo.
MAXZD. MINPAU. SPKTOT. JSPIKE.
FROSUM. EBURST.
IBURST‐.
PREBST.
NOBRST.
Meksičko otvaranje. Još uvek se smeškao. Ni traga od znoja na njegovom licu. Bilo je nečeg jezivog oko njega, novog i nepoznatog. Ovo je neki borgmanski haker, odjednom sam shvatio. Mora da radi za Vlasnike, pretražujući grad, kako bi lovio slobodne strelce poput mene. Što je bio bolji, a bio je prokleto dobar, više sam ga prezirao. Haker koji je postao borgman — to je stvarno nezamislivo odvratno. Želeo sam da ga skratim za glavu. Želeo sam da ga pregorim. Nikoga nikad nisam tako mrzeo.
A nisam mu mogao ništa.
Bio sam zbunjen. Ja sam bio Kralj računara, Čudovište megabajta. Ceo svoj žlvot šetao sam se tamo‐amo po ovom okovanom svetu, otvarajući sve brave kako bi se htelo. A sad me ova ništarija vezuje u čvor. Parirao je svemu što sam mu slao: ono što je on meni slao postajalo je nepodnošljivo bizarno. Radio je na algoritmu koji nikad ranije nisam sreo pa sam se mučio da ga rešim. Posle kratkog vremena, nisam imao pojma ni
šta radi, a kamoli kako da se odbranim. Još malo, i bio sam gotov.
»Ko si ti?« razdrao sam se.
Smejao mi se u lice.
I navaljivao i dalje. Pokupio je vrednosti moje pločice, napadajući me sada na mikrokosmičkom nivou, obarajući se na same molekule. Vrteo se okolo sa elektronskim školjkama, prenoseći moju snagu na sebe, brkajući mi valence, zakrčivši moje izlaze, pretvarajući moje sokove u čorbu. Kompjuter ugrađen u mojoj glavi nije ništa sem organske hemije, uostalom. I moj mozak, takođe. Ako nastavi ovako, kompjuter će se
raspasti, mozak će ga slediti, a ja ću ostatak života provesti u blaženosti debila.
Ovo više nije bilo sportsko nadigravanje. Ovo je ubistvo.
Posegnuo sam za rezervama, bacajući mu sve odbrambene blokade koje sam
mogao da smislim. To su stvari koje nikada u životu nisam upotrebio, ali su bile tu sada kad su mi zatrebale, i usporile su ga. Za trenutak sam bio sposoban da odbijem juriš koji 44
bi mi rasturio muda, i čak da ga potisnem — čime sam dobio prostora da odahnem i smislim nekoliko napadnih kombinacija. Ali pre nego što sam stigao da ih pustim, ponovo me je nokautirao i odgurao prema raspadu.
Blokirao sam ga. Pokušao je opet. Udario
sam ga snažno tako da je pustio struju
kroz neutralni kanal kojim se šišteći izgubila,
Udario sam ponovo. Blokirao je.
Onda je on tresnuo mene tako da sam se ljuljao i teturao jedva se prikupivši na neke tri nanosekunde od ivice ponora.
Počeo sam sa novom kombinacijom. Ali čak i tada, pročitao sam ton njegovih podataka, i shvatio da poseduje potpuno hladnokrvnu uverenost. Čekao me je. Bio je spreman za sve što sam mogao da pošaljem. To više nije bila samouverenost: radilo se o apsolulnoi sigurnosti.
A to je značilo sledeće: mogao sam da ga sprečim da me uništi, ali samo privremeno, a ja njemu nisam mogao da skinem dlaku s glave. Rezerve su mu delovale
beskrajno, Nisam ga zabrinjavao. Nije mogao da se umori. Nije delovao ni najmanje istrošeno. Primao je sve što sam mu davao i istovremeno bacao nove signale na mene, sa šest strana odjednom.
Prvi put sam shvatio kako su se osećali hakeri koje sam pobeđivao. Neki od njih bili su prilično nadmeni, dok nisu pali meni u šake. Gubitak je tim veći što imaš više mišljenje o sebi. Što si više SIGURAN da si dobar. Takvi ljudi, kad jednom izgube, moraju da reprogramiraju ceo svoj osećaj povezanosti sa realnošću.
Imao sam dve mogućnosti. Mogao sam da se borim sve dok me ne rasturi na sastavne delove. A mogao sam i da odmah odustanem. Na kraju krajeva, sve se sve‐de
na biti ili ne biti, na da ili ne, na keca ili nulu, zar ne?
Duboko sam udahnuo. Suočio sam se sa haosom.
»U redu«, rekao sam. »Potučen sam. Predajem se.«
Pustio sam njegov zglob, tresući se, drhteći, povodeći se, rušeći se na tlo,
Minut kasnije, pet pajkana se bacilo na mene, upakovalo me kao ćurku i odvuklo
odatle, dok je ruka sa pločicom visila iz paketa sa sigurnosnom bravom zaključanom preko nje kao da su se bojali da ću početi da izbacujem podatke pravo u vazduh.
Mesto na koje su me sproveli bilo je u Figera Stritu, u ogromnoj devedesetospratnici od crnog mermera u kojoj je bila smeštena marionetska vlada. Meni je bilo potpuno svejedno. Bio sam kao obamro. Mogli su me baciti pravo u kanalizaciju, i još uvek bi mi bilo svejedno. Nisam imao nikakva oštećenja — automatski životni prekidač je radio i svetleo zeleno — ali je poniženje bilo tako intenzivno da sam bio potpuno slomljen.
