by MoZarD
Ovde, nakon kratke rasprave, privezaše konje i ostaviše ih. Kralj i Jovan produžiše dalje zajedno, jedan iza drugog jer je staza bila vrlo uska. Voda je žurila kraj njihovih nogu, stvarajuci neugodnu muziku. Stenje se opasno uzdizalo nad njihovim glavama, tako da je drveće koje je raslo usko na jednoj strani često uplitalo granje u krošnje sa suprotne strane. Na jednom mestu, ogromna stena je pala i užlebila se izmedu dve padine nad njihovim glavama, obrazujući most za sve one dovoljno budalaste da pokušaju prolaz tim putem. Na drugoj tački, gde se plavo cveće pripijalo uz vlažno stenje, morali su da se pognu, jer put je tu bio bolno uklesan u sa‐moj steni.
Tako su, pogrbljeni kao bogalji na bitoljskom vašaru, stigli do manastira Svetog Panteleja. Ruže su rasle oko njega, ali je mesto, bilo tmurno, crkvica sagrađena u steni na proširenoj stenovitoj zaravni, sa dogradenom brvnarom za stanovanje. Skfomnu kupolu crkve, napravljenu od cigle, skoro su dodirivali kameniti prsti koji su virili iz litice.
Došljaci su primećeni. Ovde su živela samo četiri brata; trojica požuriše da sretnu kraljevskog gosta, koga su prepoznali. Ali kralj je želeo da vidi četvrtoga, i nakon što se prihvatio slatkog, tradicionalnih ponuda srpskog gostoprimstva, on zatraži da vidi sveštenika.
Jovan se podiže. »Moj gospodaru kralju, plašim se za tvoju sigurnost čak i ovde, jer ne znamo da li, možda čak i sada, muslimani iskvarenih trbuha jašu istom ovom klisurom. Ja sam vojnik. Držaću stražu napolju i upozoriti te ako naiđu — na ovakvom mestu mogli bismo zadržati čitavu armiju.«
»Čuvaj dobro stražu, moj vojskovođo«, rekao je kralj i bio prisiljen da popusti Jovanu.
Sveti čovek koga je želeo da vidi sedeo je u praznoj pomoćnoj sobi. Sa svojim naboranim licem, činilo se da ne predstavlja starost nego drevnost; ali najneobičniji njegov beleg bilo je levo oko koje je, za razliku od svog smeđeg suseda, bilo sasvim i bezoblično belo. Kralju se činilo da taj pop čije je ime bilo Miloš, često najbolje vidi svojim belim okom.
Kada su završili sa formalnostima, kralj reče: »Ovde sam samo da bih ti postavio jedno pitanje i od tebe mi treba samo jedan odgovor«.
»Često, gospodaru moj, kralju Vukašine, ima više od jednog odgovora na pitanje.
Pitanje i odgovor nisu proste i potpune suprotnosti, kao što su to crno i belo.«
»Ne muči me, jer sam iznuren, a sloboda mog kraljevstva je u pitanju.«
»Ti znaš da ću učiniti šta god mogu.«
»Smatram te jednim od najmudrijih ljudi u mojim zemljama, i zato sam došao do
tebe. Evo pitanja. Pre samo nekoliko godina, pod vladavinom mog oca i mog dede, kojih se svi sećamo i blagoslovimo ih, ovo naše kraljevstvo širilo se, a sa njim i život naših naroda. Život i znanje, umetnost i poštovanje jačali su svakog dana. Sada svi vidimo da svemu čemu smo se nadali preti uništenje, jer musliman sa crvenim fesom hoće da 57
poždere naše zemlje. I zato te pitam kakva će biti naša budućnost i kako možemo uticati da je poboljšamo?«
»To mi zvuči kao dva pitanja, oba velika; ali odgovoriću ti direktno«. Miloš otvori dlan svoje ruke i zagleda se u njega svojim belim okom. »Ima isto toliko budućnosti koliko i staza u tvom kraljevstvu, gospodaru moj; i kao što će te neke staze, ako ih slediš do kraja, odvesti na zapad, a druge, ako ih slediš do kraja, odvešće te na istok, tako postoje i budućnosti koje predstavljaju dve krajnosti kakve se mogu zadesiti — najbolju i najgoru, moglo bi se reći. Mogu ti, ako želiš, pokazati najbolju i najgoru.«
»Reci mi što možeš.«
Pop Miloš podiže se i zagleda kroz svoj mali prozor, koji je gledao na mračnu stenu iza njega. Leđima okrenut kralju, rekao je: »Najpre ću ti reći kako vodim dobru budućnost.
Vidim tebe kroz samo nekoliko godina. Vodiš veliku vojsku do opsednutog grada
pod izdvojenom planinom, mogao bi to biti Prilep. Tamo sasečeš nevernog Turčina i raspeš utrobu njegove vojne s kraja na kraj procvalih ravnica, tako da se on više nikada ne vrati u srpske zemlje. Zbog te slavne pobede, mnogi sitni plemići pređu na tvoju stranu i zakunu ti se na vernost. Vizantinci, budući podmićeni i iskvareni, ponude ti krunu, ti je prihvatiš i vladaš njihovom zemljom onako kako se tvoj otac nadao da bi mogao.«
Okrenuo se i pogledao kralja, ali kralj je sedeo za golim stolom pognute glave, kao da je ravnodušan pred plamtećim saletanjima popa. Ovaj, klimnuvši, ponovo se okrete i zagleda u stenu, da bi nastavio ravnim glasom kao i do tada.
»Vladaš mudro, bez preteranog žara i stupiš u pametan dinastijski brak, kojim obezbeduješ vlast kuće Nemanjića. Umetnost i religija cvetaju u novoj kraljevini kao nikad do tada. Stvaraju se mnoga uporišta poštovanja, učenosti i zakona. Sada Sloveni dolaze do sveg nasleđa i idu da šire svoju kulturu na druge nacije. Dugo nakon tvoje smrti, moj kralju, ljudi pominju tvoje ime s ljubavlju, kao što mi govorimo o tvom dedi Oruzanu. Ali veličina nacije koju si osnovao van tvojeg je poimanja. Širi se preko čitave Evrope i ruskih zemalja. Naša blagost i kultura idu s njom. Postoje zemlje preko mora, do danas neotkrivene; ali doći će dan kada će naši izaslanici otploviti i tamo. I velika dostignuća sveta koji će tek doći nići će iz semena našeg srpskog znanja, a um čitavog čovečanstva biće prekaljen našom uglađenošću. Biće to misaoni svet, jer mi smo misaoni, a ljubav u njemu hraniće se tom misaonošću, sve dok ne postane jača od iskvarenosti.«
Zastao je, i kralj progovori, iako su mu oči bile prikovane za goli pod. »Velike snove imaš, pope. A... ona druga, rđava budućnost?«
Miloš je gledao belim okom u stenu i rekao: »U rđavoj budućnosti, ne vidim te na
čelu velike armije. Vidim niz malih bitaka u kojima Turci galamdžije gotovo uvek pobeđuju zahvaljujući nadmoćnosti u broju i umeću. Vidim tebe, moj gospodaru kralju, kako padaš ničice u prašinu Srbije, da se više nikada ne digneš. I vidim konačno i Srbiju kako pada, a i nacije koje su nam susedi i parnjaci sve padaju pred vrištavim neprijateljem, sve dok on ne otpočne da udara čak po dverima Beča na evropskom severu. I tako, gospodaru moj, vidim tminu gotovo šest stoleća tokom kojih je naša kultura zgažena pod nogama osvajača«.
Tišina se spusti u lednu sobu, sve dok kralj ne progovori teško: »A one druge zemlje o kojima si govorio, i one preko mora, šta je sa njima u toj rđavoj budućnosti?«
»Možda i sam možeš da zamisliš, moj gospodaru. Tokom tih šest vekova,
izgubljeno je ime Srbije, a mesta koja znamo i volimo smatraju se prosto teritorijom 58
Turčina tankog brka. Evropa prerasta u žestoko i ratoborno gnezdo zaraćenih nacija —
one imaju umetnost, ali malo misaonosti, moć ali malo blagosti. Oni nikada neće shvatiti šta im nedostaje, razume se. A kada Srbija konačno uspe da se oslobodi omrznutih okova, vekovi su je izmenili toliko da je tvoje ime izgubljeno, pa čak se i sama kraljevska titula više ne poštuje. I ako bi mogla da izraste u osrednju silu u svetu, vreme kada je mogla da dirne srca svih ljudi svojom suštinom davno je nesta‐lo, poput lanjskih cvetova.«
Kada je saslušao Miloša, kralj se podiže na noge, iako mu je telo drhtalo. »Pružio si mi dve budućnosti, pope, i kao što i sam kažeš, razlikuju se kao pegava pastrmka i ptica.
A sada odgovori na moje pitanje i reci koja će od njih biti stvarna budućnost, i kako da ostvarim lepu viziju o kojoj si najpre govorio?«
Pop se okrenu da bi ga pogledao u lice. »Nije u mojoj moći da znam koja će se budućnost zbiti. Nijedan čovek ne može to da učini. Ja samo mogu da ti kažem predskazanje, i da se nadam da ćeš tada preuzeti stvari u svoje ruke. Vidovnjaci vide, vladari vladaju.«
»Onda mi reci predskazanje!«
»Razmisli sam gde se račvaju budućnosti u slikama koje sam ti izložio.«
On zastenja i reče: »Ah, znam ja dobro gde se račvaju. Nikada ne vodimo dovoljno
ljudi istovremeno protiv đavolskih muslimana. Kao što si rekao, mi smo misaoni ljudi, i poplava mora da zapljusne naš prag pre nego što unesemo otirač ispred vrata«.
»Možeš zaključiti da problem nije u ratobornosti već u... pa, prevelikoj
misaonosti.«
»Onda Jovan i ja moramo dići čitavu naciju u njoj. To ću i učiniti, pope, zbog toga sam i žurio na Svetog Andreju.«
»Ali zaustavio si se ovde. Zar to nije odlaganje?«
»Pope, došao sam okrvavljen od bitke na reci Babuni u najvećoj žurbi.«
»Najvećoj?«
On stavi iscrpljenu ruku na svoje čelo i zagleda se u goli zid. Setio se dugih sati odlaganja u manastiru, sna pod drvećem, gozbe od riba, trešanja i rakije, pa svog skretanja ovde, i on prekori sebe duboko zbog neizbrisive tromosti svoje prirode, tako karakteristične i za njegov narod. Ali bilo je i ratobornijih od njega, i na njih, shvati on, mora se spustiti novo breme ratovanja.
»Jovan«, rekao je. »Moj ponositi vojskovođa Jovan čak i sada stoji napolju i štiti nas. On će metnuti gvožde u srpsku ruku čak i ako ja po svojoj prirodi to ne mogu.«
Miloš se zagleda u njega belim okom i reče: »Onda evo tvog predskazanja. Dođi do
prozora, moj gospodaru kralju«.
Sagavši se malo kroz prozor mogao je da vidi stazicu kraj potoka ispod njih. Jovan
je sedeo leđima oslonjen o stenu, sa ružičastom ružom među zubima. Očigledno su ga
napustile sve misli o Turcima, jer crtao je srce u prašini, a njegov mač ležao je na izvesnom rastojanju od njega pod grmom.
»Zato što smo misaoni, bojim se da to neće biti misaona budućnost«, rekao je Miloš i uzeo kralja za ruku da ga zadrži da ne posrne.
Kada ga je vrtoglavica prošla, kralj Vukašin se otrese ruke koja ga je držala. Video je, kada je umorno podigao pogled, da to Jovan čuči kraj njegove postelje. Ležao je i teško disao, svestan užasne težine na svojim grudima i pokušavao da odmeri gde je to bio njegov duh. Video je drveni paravan u podnožju svoje postelje, gledao u mirno jezero 59
kroz prozor i protisnuo nekoliko reći kroz naduvene usne.
»Trebalo je da odemo danas do Svetog Andreje.«
»Moj gospodaru, ne zamaraj se, ima mnogo vremena na svetu.«
A to, dragi moj nehajni Jovane, jedina je prava istina, pomislio je, nesposoban da
pretoči misao u reči; ali sudbina budućih vekova mora se odlučiti sada, i zato je trebalo da me ostaviš ovde da umirem i sanjam o smrti, dok bi ti požurio sa vestima da se moji rođaci moraju ujediniti i naoružati... Ali uspevao je samo da gleda u verno i blago lice svog vojskovođe i nije mogao da izgovori ni reči o onome čega se najviše plašio.
A onda mu pogled pobeže i na trenutak se zaustavi na izrezbarenom paravanu.
Video je u bespuću cvetova i lišća pticu koja je navaljivala na guštera, volujsku zapregu koja je išla stazom kroz vinovu lozu, izmedu ružinih pupoljaka ukazivale su se male kupole, pastiri i jedna debela ovca, bila je tu čak i reka urezana u drvetu. Onda mu se glava otkotrlja na drugu stranu i on vide prostranu prazninu jezera sa talasićima koji su se dizali a u jezeru se odražavalo nebo, sve dok se njegovom izmučenom umu ne učini da čitava nebesa čekaju tu pokraj prozora. On zatvori oči i ode gore.
A Jovan na vrhovima prstiju pride popovima koji su čekali i reče: »Mora se otpevati litanija, a seljani moraju odmah doći sa cvećem i oplakati svog kralja onako kako dolikuje. I sve se mora valjano prirediti za njegovu sahranu, za našeg velikog i voljenog kralja. Ostaću ovde dan ili dva da sve priredim pre nego što odem do Svetog Andreje.
Mnogo je vremena pred nama, a kralj ne bi voleo da sve pokvarimo hitnjom«.
I jedan pop pode s njim niz usku stazu, da okupi narikače iz najbližeg sela u opsednutim brdima.
60
Sunce je zašlo bezvoljno i na nebu koje je tamnelo, jedna za drugom počeše da se pale zvezde. Rajnis je polako koračao po plastičnoj stazi. Kraj nje su, gde‐gde, rasli tamnocrveni i plavosivi marsovski cvetovi. Rajnis odbroja pet hiljada koraka, zaustavi se i pogleda na sat. Svetleća strelica se približavala slovu N. »Vreme je za povratak«, uzdahnu on. »Sutra uveče ću ponovo doći do ovog mesta i ponovo ću se vratiti. Vreme je zaboravilo na mene. Reka događaja protiče negde mimo mene. Ali doći će, valjda, i mojih pet minuta... Valjda ih nisam prespavao?«
Okrenuvši se, zabacio je glavu i zagledao se u nebo. Glava Gorgone bila je skoro u
zenitu — Rajnisu se dopadalo da zvezde naziva neobičnim imenima. Zbog toga su ga neke kolege nazivale čudakom. On namignu Glavi Gorgone i pomisli: »Nekada je na Zemlji, na starici Zemlji, bila noć slična ovoj, a u pustinji je, na stražarskoj kuli stajao čovek, isto tako čudan kao ja. Obuzet tugom i patnjom, gledao je Glavu Gorgone i namignu joj. Očaran sjajem zvezde, sišao je sa kule i krenuo kroz pustinju prema horizontu, prema svetlosti zvezde. Posle godinu dana, nomadi su pronašli njegov skelet pored presahlog bunara. Letopisac bledog lika uze rascepljeno guščje pero i izvijenim, kitnjastim slovima zapisa na pergamentu Alepa: »Kada čovek gleda Glavu Gorgone duže nego što mu je dozvoljeno (hvala svemogućem vladaru sveta), treperava zvezda mu donosi nesreću! Vernici! Čuvajte se podmuklog oka demona pustinje. Njegov pogled je drevne Grke pretvarao u kamen, i vi ćete ostaviti svoje bele kosti u podnožjima večnosti.« Vodiči karavana preneli su ovu vest po gradovima, pa ljudi, posle izlaska Glave Gorgone, više nisu gledali u nebo. Bezimeni stražar ostao je u uspomeni čovečanstvu. Na Zemlji, osim kitnjastih redaka na pergamentu Alepa, prekrivenih prašinom u biblioteci drevnih rukopisa u Damasku, ovaj događaj nije ostavio ni traga.
Ali prokletstvo nije nestalo — još uvek leti kroz prostor brzinom svetlosti i, povinujući se dobro poznatom zakonu Očuvanja, postoji isto tako živo i stvarno, kao one noći u pustinji. Ono još uvek nije napustilo prostore Galaksije i jednom će (taj je trenutak moguće izračunati ako se ustanovi izjednačenje triju iracionalnih ravni i pronađe jedina moguća tačka njihovog preseka, ali je za to potrebno utrošiti svu raspoloživu Sunčevu energiju i resurse vremena preostale za Sunčev sistem) proleteti kraj Zemlje —
neuhvatljiva senka prošlosti — i tada će već krenuti na putovanje po drugim galaksijama, i, neće se nikada vratiti, samo će, kao kapljica, kanuti u dubine uma vaseljene. Namignuo sam Glavi Gorgone — i to je upisano u sled događanja. Ona će se tako smenjivati, nikada se ne susrećući, razdvojena tamnom rekom koju nazivamo Vremenom.«
Rajnis se nasmeja i reče naglas:
»Postajem maštar. Sutra ću dobrovoljno oprati pod, da bih se smirio...«
Nije završio rečenicu. Još uvek posmatrajući Glavu Gorgone, on odjednom, kraj same zvezde, spazi bledu svetlu tačku. Jedva da se micala. Rajnis ju je posmatrao desetak minuta.
»Ponovo onaj isti objekat«, prošapta on uznemireno. »Ne, nisam pogrešio. Pre godinu dana proleteo je na zapad, pored zvezde Almak i nisam uspeo da ustanovim nikakvu vezu sa njom. To je, sigurno, kosmički brod — upravo takvi su se gradili u pretposlednjem periodu, po takozvanoj formuli R. Verovatno je posada napustila brod i pustila ga da se kreće po zatvorenoj orbiti. Ovde pravi zaokret, pa se, verovatno, zbog toga vidi samo nakratko.«
Ućutao je, spustio glavu. Misao je sazrela sama, neproizvoljno. Rajnis još jednom pogleda tačku. Sada je bila gotovo sasvim uz Glavu Gorgone. Rajnis poče da trči.
62
Zadihan je ujurio u bazu. Začuđenom dežurnom osmatraču pokaza pokretni objekat.
»Da«, klimnu osmatrač, »to je isti onaj nepoznati kosmički brod koji je prvi put primećen prošle godine. Izgleda da je prepušten na milost i nemilost sudbini.
Konsultovao sam Zemlju — naredili su da ne istražujemo.«
»Znaš, Valdman, on me privlači na neki čudan način. Verovatno želim da pobegnem
od samog sebe, da još jednom poživim u prošlosti ili da zaronim u budućnost. Ja moram da pronađem sebe. Ili da nestanem... Napraviću jedan krug — hoću da se spasem od praznih maštanja i uspomena. Uzeću patrolnu raketu i pokušaću da sustignem taj brod.
Nazovimo to inspekcijom. Javi načelniku baze. Videćemo se za godinu dana, ako se vratim.«
Valdman se osmehnuo:
»Leti, neću te odgovarati. Grinin će se ljutiti, ali pokušaću da te odbranim.«
Rajnis potrča pravo na pistu, gde su se nalazile patrolne rakete pripremljene za pole
tanje. Već posle nekoliko minuta, Valdman je mahao za vatrenim tragom koji se protezao iza rakete.
Rajnis je ležao u tesnoj kabini patrolne rakete. Kroz prostor je video nekoliko zvezda, a na ekranu je svetlela tačka — nepoznati kosmički brod, kome je leteo u susret.
Pristati uz brod bilo je teško i opasno. Kada su se, konačno, magnetne hvataljke zakačile za njegovu površinu, Rajnis uzdahnu sa olakšanjem i odluči da predahne.
Sutra će se drugovi iz baze začuditi kada me ne nađu, pomisli on. Valdman će im
reći kuda sam otišao i pokazaće im zamišljenu tačku na nebu. Tamo već više ničega neće biti, ali će svi imati zabrinut izraz i pratiće me u mislima. Grinin će marljivo upisati u malenu ćeliju memorije kompjutera da sam godinu dana odsutan, da sam na patrolnom letu. Da li im, uopšte, pada na pamet da sam odleteo da nađem sebe, da tražim sebe, bivšeg ili budućeg? Već sada je nemoguće stići brod. A tek kroz jedan sat...
On će se udaljiti od Marsa, nestaće iz Valdmanovog vidokruga, stopiće se sa crnim nebom.
Rajnis je kroz iluminator osmotrio brod. U slaboj svetlosti projektora patrolne rakete metalna površina je svetlela kao oštrica novog, ali već isprobanog mača. Rajnis je, pognuvši se, dopuzao do otvora, prešao je u granični prostor i sačekao, dok se vazduh prepumpavao, odvrnuo je poklopac spoljnjeg izlaza i već minut kasnije, nalazio se u prostranstvu, izmedu patrolne rakete i kosmičkog broda. Istrenirano i uvežbano oko brzo je pronašlo ulazni otvor i zamaskirane hvatače.
Uskoro, njegova stopala oprezno dodirnuše meki pod hodnika koji je vodio u dubinu broda. Strelice analizatora pokazivale su da je vazduh u brodu pogodan za disanje, pa Rajnis najpre skinu skafander koji mu je smetao. Na brodu je postojala gravitacija ‐ hodalo se lako, samo je telo bilo nešto lakše nego na Marsu. Rajnis je prošao kroz nekoliko hodnika, razgledao neke prostorije. Nigde žive duše.
