by MoZarD
Stari Džek Parkes prišao je zamagljenom prozoru i prstima protrljao staklo. Napolju je padao gust sneg nošen naletima snažnog vetra. 'Prerašće u vejavicu', pomislio je. A ako se to dogodi — neću moći da odem po drva.
Odmaknuo se od prozora i prišao prljavom stolu na kome su još bili ostaci od sinoćnje večere. Pokupio ih je i odneo do kante za đubre u ćošku sobe, jedine prostorije u njegovoj brvnari. Razmišljao je o snegu koji je padao već nedeljama. Možda već dva meseca, sa retkim pauzama.
Uzdahnuvši, sede za sto.
Oseti neko vrzmanje oko nogu. Spusti pogled. Njegov pas Hari, tužno‐glupog pogleda, nakrivljene njuške, lizao mu je čizme. Džek se nasmeši i pokaza mu rukom na kantu.
— Tamo je ono što je ostalo. Nisam kriv što sinoć nisi bio gladan.
Pas, kao da ga je razumeo odgega se do kante. Lom i grickanje kostiju podseti Džeka da je vreme da skuva kafu.
I on prionu na posao.
Tokom čitavog prepodneva nije izlazio iz brvnare. Čistio je pod, popravio rasklimatani sto, pokupio pepeo iz kamina. Hari je sve mirno posmatrao opružen na medveđem krznu posred sobe.
Nakon ručka i čašice viskija, otvorio je vrata i provirio napolje. Krupne pahulje su polagano padale i Džek zaključi da bi mogao da krene po drva. Uze sekiru i uputi se u šumu.
Četinari u Koloradu bili su gusti i stoletni. Hiljade borova i jela su pod teretom snega delovale nekako opušteno i tromo i Džek bi se, gacajući po snegu do kolena, rado očešao o njihove grane gledajući kako sneg pada sa njih.
Bilo je prilično hladno i on podiže šal oko usta i nosa. Osluškujući, očekivao je cvrkut ptica, ali, naravno, njega nije bilo. Sve su pobegle od ove hladnoće, pomislio je.
Ima dovoljno toplijih predela dole u Nju Meksiku, samo stotinjak milja odavde. Ovo je bio poslednji planinski lanac na jugu Kolorada, visine oko hiljadu i po metara. Poslednje utočište od buke civilizacije.
Posle dužeg hoda, Džek naide na drvo koje mu se učini sasvim pogodnim za potpalu. Pre nego što je zamahnuo sekirom, požalio je za tren što je jesenas nasekao malo drva.
Kada ga je oborio i odsekao veće grane koje nisu valjale, bio je već sav u znoju.
Godine su činile svoje. Sa šezdesetosam nije više mogao da cepa drva kao pre. Osećao je zamor, ali nije se imalo kud. Nastavi da udara sekirom, a smrznuto iverje frcalo je na sve strane.
Sakupivši naramak drva, uputi se polako nazad. Desetak koraka od kuće dočeka ga
radostan Harijev lavež. Otvorio je vrata i uneo sa sobom u brvnaru talas hladnoće.
Hari, koji je veselo mahao repom pored vatre, odskoči u stranu i zacvile. Džek spusti granje pored kamina i odahnu. Obavio je posao za danas. Narednih dana doneće ostatak, a sada je zaslužio odmor.
Nabaca nešto drva u kamin i opruži se, onako obučen, na krevet. Ubrzo je utonuo
u san.
70
Nemirno je spavao. Snovi iz ranijeg života opsedali su ga češće nego pre. Obično su bili isti: on, kao mlad, perspektivan inženjer u Los Anđelesu, njegova žena Meri, ljubav još iz osnovačkih dana, deca Piter i Kim, šestogodišnji blizanci. Tako bi snovi započinjali, a završavali bi se njihovom sahranom. Poginuli su u automobilskoj nesreći dok je on bio na poslu. Policija nije utvrdila, ali je njegova savest znala — nije popravio kočnice, a zaboravio je da to kaže ženi.
Budio bi se u znoju, sa suzama u očima.
Probudio se i ovog puta. Gledajući u tavanicu, dok su mu suze polako tekle iz umornih, starih očiju, razmišljao je da li je ispravno postupio što je tada digao ruke od svega, odselio se iz Kalifornije i došao ovde u divljinu gde je kupio brvnaru od ono malo uštedevine što ju je imao. Nije znao odgovor. Znao je samo da se isključio iz sveta sa kojim je jedini dodir bio kada bi jedanput godišnje otišao do Velzenburga po namirnice bez kojih ipak nije mogao. Međutim, ni tada nije ni sa kim razgovarao, niti igde ulazio osim u prodavnicu gde je pazario robu.
Uzdahnu i okrenu se na drugu stranu pokušavajući da zaspi. Nije mu polazilo za rukom. Stare slike su mu odmah izlazile na oči. Bile su kristalno jasne i bolne. Čitave noći se prevrtao u postelji i tek ga je pred zoru uhvatio san.
Naredni dani su jednolično prolazili. Preneo je u brvnaru sva drva i imao ih je sada za celu zimu. Sneg je i dalje padao i stari Džek nije više nikuda mogao da krene bez krplji koje je ranije retko koristio. Slabo se snalazio sa njima mada je već decenijama živeo u planini. Možda je tome bio razlog što je ova zima bila neobično obilna snegom, možda i najsnežnija godina otkako je svoj dom u gradu zamenio usamljenom brvnarom u planini.
Prolazile su nedelje. Džek je proračunao da bi već trebalo da je april ali sneg je i dalje padao. Napadao je toliko da je, kada bi otvorio vrata, morao da prinese sto, popne se na njega i jedva stane na sneg. Bio je to dubok sneg, čvrst, pucao bi pod nogama. U
sve ređim šetnjama vodio je sa sobom Harija koji je stalno propadao i besno lajao ne shvatajući u čemu je stvar. Nije to shvatao ni Džek, ali sve je češće pogledao u sunce koje je retko uspevalo da se probije kroz guste sive oblake. Obično ga nije ni video, samo je naslućivao da je »tamo iza«.
Sredinom maja, Džek je sve nervoznije pogledao u nebo. Drva je bilo sve manje, a
oblaci se nisu razilazili, samo su donosili novi sneg. Bilo je već teško uopšte izaći iz kuće.
Ni krplje više nisu mnogo pomagale pri hodu. Propadao je u smetove gotovo do pasa.
Odlučio je da ne izlazi dokle god bude imao drva, verujući da će zima ipak uskoro proći.
Krajem juna ostao je bez drva, a sneg je još uvek padao. Napadao je toliko da je
prekrio dve trećine visine brvnare. Vrata, a ni prozori više se nisu mogli otvoriti.
Džek je razmišljao šta da učini, dok je Hari, skupljen u klupko pored njega, cvileo drhteći od hladnoće. Nije se imalo kud. Morao je nekako da izađe iz brvnare, probije se do Velzenburga i sazna šta se dogada. Trebalo je da prepešači desetak milja do tamo, što po ovakvoj zimi uopšte nije bilo lako. Prvo se morao probiti do lokalnog puta br. 12, a onda na državni auto‐put br. 160 gde će valjda uspeti da zaustavi nekog i da se prebaci do grada.
Ujutro se probudi, uze pripremljen ranac i popevši se na sto dohvati trošni krov.
Desetak minuta se mučio da napravi u njemu dovoljno veliku rupu da se kroz nju provuče. Uze Harija i progura ga kroz rupu napolje, a onda to i on učini. Stojeći na krovu brvnare, koji je sada bio jedva pola metra iznad nivoa snega, pogledao je uokolo. Sve je bilo pod snegom i videli su se samo vrhovi drveća kao šiljci koji razbijaju belinu okolnog 71
prostranstva.
Sneg je prestao da pada, ali bilo je jako hladno. Prvi nezgrapni koraci u krpljama po smrznutom snegu bili su uspešniji nego što je očekivao. Sneg je zbog hladnoće bio tako zamrznut da Džek nije propadao više od desetak centimetara što je ubrzavalo njegovo kretanje. Hari je lajao vukući se za njim očito nezadovoljan što i on mora da napusti sigurnost brvnare.
Džek je računao da će izbiti na lokalni put negde u rano popodne i nije se prevario.
Ali ono što je video nije ga obradovalo — put je bio potpuno zavejan i bilo je očito da njime već duže vreme nije prošao nijedan automobil.
Polako nastavi dalje prateći put samo po saobracajnim znacima koji su virili iz smetova. Hladnoća mu je štipala obraze, a iz usta mu se širila para. Zadihao se već od neprestanog hodanja po dubokom snegu i težine ranca na leđima. Samo da stignem do
auto‐puta, brinuo je.
Iz misli ga trže Harijev lavež. Džek se okrenu i primeti da Hari stojeći kao ukopan zuri u nešto. Izgleda da je nešto nanjušio, pomisli.
— Šta je, Hari?
Pas mu odgovori novim lavežom. Pritrča mu, zagrize bundu i poče da ga vuče.
— Ma, šta ti je. Šta hoćeš?
Hari ga iznenada pusti i nespretno potrča napred. Džek polako krenu za njim.
Blesav pas, zaključi. Međutim, nakon nekoliko koraka iznenada zastade. Hari je grebao po snegu pokušavajući da ga razgrne. Džek razočarano povika:
— Nećeš ovde n
aći kosti, Hari. Prestani tim, samo me zadržavaš. Imamo preča posla, znaš i sam.
Ali pas je i dalje razgrtao sneg. Džek mu pride i čučnu.
— Dobro, stari moj, sada je već dosta. Ako ne kreneš.... — i zastade u pola rečenice.
Ispod razgrnutog snega video je zarđali lim. Džek zainteresovano poče rukama da
razgrće sneg, u početku polako, a onda sve brže i brže. Hari je sve više lajao, nervozno kružeći oko predmeta koji se sada već sasvim jasno video.
— Do đavola, pa ovo je krov nekog automobila, — promrmlja Džek i nastavi da kopa. Ubrzo shvati da neće ništa uraditi rukama i spusti ranac pokraj sebe. Otvori ga i izvadi rasklopljen ašov. Sastavi ga i poče da kopa. Išlo je sporo, a znoj mu je curio niz lice. Pravio je predahe ali nešto ga je teralo da i dalje kopa. Nije mu trebalo mnogo za zaključak da se radi o kamionetu, a ne automobilu, kako je prvo pomislio. Kopao je brzo, uporno i nakon nekoliko sati uspeo da otkopa polovinu kamioneta. Razmišljao je trenutak šta da radi dalje. Da otkopa ceo kamionet nije imao vremena; pašće mrak i biće još hladnije. Morao je da nastavi kopanje samo tamo gde bi tre balo da budu vrata za vozača. Nakon pola sata uspeo je da skloni sneg sa njih. Medutim, nije mogao da vidi unutrašnjost kabine jer su prozori bili potpuno prekriveni ledom.
Zadihan, sede u sneg. Sada bi trebalo otvoriti vrata, pomisli. Zgrabi kvaku i pritisnu je, ali ona nije popuštala. Dohvati ašov i zamahnu. Tup udarac u prozor nije dao rezultat. Udari ponovo i parče leda otpade sa stakla. Nastavio je da udara sve dok u jednom trenutku staklo ne prsnu. Zamahnu još nekoliko puta praveći poveću rupu u staklu.
Hari skoči na prozor i zalaja. Džek ga nervozno odgurnu i proturi glavu u kabinu.
Bila je mračna, osećao se samo zadah ustajalosti. Smrznutim prstima slomi nekoliko šibica pre no što jednu uspe da zapali. Drhtavi plamen šibice obasja unutrašnjost 72
kabine.
Stisnut za vozačkim sedištem sedeo je omanji, zdepast čovek sa brkovima
pokrivenim injem, a od staklastog pogleda njegovih širom otvorenih očiju Džek se strese. Pored njega, sedela je žena ruku čvrsto pripijenih uz lice.
Šibica se ugasi i Jack upali drugu. Titrava svetlost obasja dva mala leša zgrčena jedan uz drugi na zadnjem sedištu.
Plamen utrnu i Jack se odmače od kamioneta. Nije bilo sumnje da ih je zavejao sneg i da su se smrzli ovde u pustari. Po boji njihove kože shvati da su već duže vremena zatrpani.
Zgrabi sekiru i poče snažno da udara u bravu na vratima. Čim se raspala, teškom
mukom otvori vrata. Dohvati leš muškarca, koji mu je bio bliži, i izvuče ga napolje.
Položi ga na sneg i otera Harija koji mu se vrzmao oko nogu.
— Hari, da mu nisi prišao ili ćeš sa mnom imati posla!
Saginjući se, uđe u kamionet. Jeza mu prode telom kada izbliza pogleda ženu pored sebe. Na njenom lieu bila je tanka skrama leda. Nije znao šta da čini. Nervozno provuče ruku kroz smrznutu bradu, promeškolji se na sedištu i uzdahnu. Tada mu pade na pamet da pogleda pretinac za rukavice. Otvori ga i iz njega ispadoše novine. Polako ih uze i raširi. DENVER KRONIKL — pisalo je na njima. Prelete pogledom preko naslovne strane. Najkrupniji naslov odmah mu sledi krv u žilama: AMERIKA OKOVANA LEDOM. U
podnaslovu je stajalo da se teže posledice nuklearnog udara tek očekuju. »Prašina podignuta nakon eksplozija potpuno je poremetila stanje u atmosferi i sprečila prodor sunčevih zraka. Zavladala je hladnoća, sneg i led«.
Džek zgužva novine. Srce mu je ubrzano tuklo, a ruke su mu se znojile. Radijacija.
Tek sada se setio tog prokletog zračenja koje je očito bilo svuda oko njega i u njemu.
Brzo raširi novine da pogleda datum: 16. april... Čudno, razmišljao je, a još sam živ.
Nešto ga je teralo da detaljno prelista novine, ali su se sećanja bunila protiv toga. Već godinama ih nije čitao. Možda mi vesti ionako više ništa ne znače, pomisli. Ipak, zgužvao ih je i strpao ispod bunde.
Izašao je iz kamioneta. Nije znao šta će sa leševima. Oni su verovatno pokušali da
beže u planine. Očajnički potez koji je završio duboko pod snegom.
Podiže leš i vrati ga u kamionet. Uze ašov i poče da zatrpava vozilo. Gladan, Hari je trčkarao oko njega negodujući što ovaj to čini.
— Moram ih ostaviti ovde, Hari. Bolji grob im ne bismo mogli iskopati —
promrmlja.
Već je padalo veče kada je stari Džek bacio poslednju hrpu snega na vozilo. Hari je šćućuren sedeo pored njega i cvileo. Oblizivao je svoje smrznute šape tupo gledajući u povišu humku ispred sebe.
— Hajdemo, — reče Džek i zabaci ranac na leda. — Predstoji nam dug put nazad.
Tek duboko u noć stigoše u brvnaru. Promrzli, ali srećni što sneg nije padao celim
putem. Uspentraše se na krov i kroz rupu u njemu udoše unutra. Bilo je hladno i Džek priđe kaminu. Žaračem razgrnu ugljenisane parčiće drveta, ali, naravno, žeravice nije bilo. Ote mu se uzdah. Uze sekiru i raspali po stolu koji se sa treskom raspolovi. Džek mu odlomi noge i iscepa ih u manje komade. Dovuče ih do kamina i, nakon mnogo muke, upali vatru. Hari veselo pritrča mašući repom. Potom se Džek pozabavi rupom na krovu.
Za sat biće sasvim ugodno, zaključi Džek. Uze stolicu, privuče je vatri i sede. Hari se opruži pored njegovih nogu. Vatra je pucketala, a miris natrulog drveta ispunjavao je 73
svaki kutak sobe.
Džek se opusti i drhtavom rukom ukloni suzu sa lica. Pogled mu se susrete sa Harijevim.
— Eto, stari moj, — promrmlja vise za sebe,— čini mi se da ćemo imati dugu, hladnu zimu.
Raskopča bundu i izvadi novine. Dok ih je čitao, vatra se rasplamsavala i širila ugodnu toplinu brvnarom. A napolju su ponovo počele da padaju krupne lepe pahulje…
Klod Eken
Ko se boji informatike?
Informatičke biblioteke su već odavno knjigama dodelile mesto medu fosilima.
Alben Galitan je spremao ispit sedeći ispred svoja tri terminala. Uporedno izu‐
čavanje četiri autora postalo je teško izvodljivo jer je on raspolagao sa samo tri ekrana, a delovi teksta koje je trebalo analizirati bili su različite dužine. Bio je stoga primoran da briše neke stranice da bi čitao sledeće, ali ni u jednom trenutku nije imao pred sobom celinu sva četiri teksta. Štampač mu je omogućavao da uvek ima pri ruci i pred očima neophodne odlomke, kao i da pravi beleške na marginama, što je svakako bilo praktičnije nego da prepisuje odlomke zajedno sa komentarima ili da ih stavlja u memoriju na disketu čije oznake nikada nije uspevao da pronađe.
Kad je došlo do četvrtog prekida struje u toku sedmice koji je izbrisao iz elek-tronske memorije rezultate tročasovnog rada, Alben je pošao do svoje prijateljice da se malo smiri, a usput je poneo i svoje beleške. I upravo u toku putovanja vozom došao je do velikog otkrića, kada je zapazio da može da radi u toku vožnje.
Prvom zgodnom prilikom dao je da se štampa ceo njegov program na odvojenim
listovima hartije, koje je zatim prikupio u razne kartonske fascikle. Kako su njegovi prijatelji bili zadivljeni videći da on može da čita na najneobičnijim mestima, čak i tamo gde nema priključaka za struju, i kako može brzo da pronade neki odlomak listajući svoju fasciklu sa materijalom, dobili su na poklon po jedan primerak; listovi su sada bili zalepljeni po jednoj ivici da se ne bi rasuli, a s jedne i s druge strane bili su zaštićeni čvrstim kartonom ukrašenim sitnim crtežima.
Ti njegovi predmeti su postali toliko traženi da je na kraju počeo da ih prodaje...
Tako je Alben Galitan postao prvi izdavač doba Renesansne knjige.
74
— Pobuna u Sektoru III, poručniče!
Prva vest. BANG! Grunulo je u mom kauzer šlemu. Moj levi obraz se zateže, očni
kapak pritisnu svetlost unutra. Osetih nešto kao kratko, izvanredno kratko uznemirenje.
Dok se odjeci vesti još lagano sležu u mojoj memoriji, dok moj mozak otpočinje ubrzani proces identifikacije i lokalizovanja pobunjenog sektora na PARNASU, brodu koji seče prost
or kao usijana igla, ja čujem...
— Kapetan je umro. Sve funkcije stale u 03. 00. 02. po brodskom vremenu.
Predlažem kriogen.
Druga vest. BANG! BANG! Dvostruko me je uzdrmalo i nateralo da mi se i druga strana lica stvrdne, oko potraži spas u tami iza kapka. Samo deo sekunde. Zatim otvaram kapke, gledam, upotrebljavam sivu masu sopstvenog mozga, pokušavam da obe vesti prebacim na donju liniju aktuelnosti, na nivo prioritetnog posmatranja.
Uspevam. Da, uspevam.
... KAUZER ŠLEM.
Trodupli dek na cvetasto rasečenoj kacigi, mentalni pojačivač. Na potiljačnoj strani nekoliko vezova (dva, tri, četiri, pet, da, pet vezova) ulazi u moj mali mozak, direktno, zatim napred u vitalne centre. Kad želim da otklonim kauzer, otkačim vezove, čiji priključci vire neznatno iz mog potiljka. Korisna, nezamislivo korisna stvar na brodu koji poseduje prostorno premošćavanje svemira. Tako moje misli klize na dva nivoa.
Vraćam se prvom.
Sektor III. Plavo se boji na uglovima mojih zenica.
Prokletstvo, opsujem nemo. Još jednom, prokletstvo!
Gortanci.
Njihov sektor. Usne mi se krive, i da me neko posmatra smatrao bi to vučjim osmehom. Ne, nisam vuk, ništa približno. Samo sam prokleti Zemljanin, tačno osamstotina trideset devet parseka dalje od matične planete. Prokleto uzbudljivo.
Druga vest.
To je bio glas, glas koji se ozvučio u mom mozgu nepune tri sekunde ranije, glas
doktora Grasvela. Prst uključuje video, Grasvel je pun, okrugao, pola modro pola žuto lice, sitne oči iza neprozirnih infranaočara, Grasvel, samo lik i glas.
— Mrtav? — ponavljam mislima, ne rečima. Kauzer šlem to trenutno prenosi na
njegov video, u deo fonije.
— Nepromenljivo — ponavlja glas. — Oštećenja su bila prevelika. Implantacija nekih organa je izvršena, telo delimično spašeno od raspadanja. Sa mozgom ništa nije moglo da se učini, bar ne na ovom brodu.
Znam. Ovo je samo brod, samo PARNAS, prokleta ratna, savršeno ubistvena
