by MoZarD
„Kentaur” kao „Tahmasib” i dvadeset dve
časovima
dva
puta
nedeljno
već
godine kasnije u X‐100. Često smo svedoci
mesecima koji je njegov omiljeni čisac, a
sličnih dupliranja ili tripliranja priča i
on je odgovorio „Asimov”. Tu je
romana. Postoje dva osnovna razloga za
profesorka ostala bez daljih pitanja, ali to
to: neupućenost urednika i linija manjeg
i nije bitno. Potrudimo se da u svojoj
otpora. Jednog dana, kada se izradi
okolini razbijemo SF fabule. Ne kažem da
kompletna profesionalna bibliografija SF
ikog treba prisiljavati da radi ono što ne
priča i romana objavljenih u Jugoslaviji,
želi, ali barem mi kojima SF nešto znači
lako će se napraviti analiza „parazitskih”
moramo o njemu da govorimo otvoreno.
izdavača, kojih u SF‐u ima mnogo više
Jasno je da većina ljudi i ne zna šta je SF.
nego što običan čitalac može i
Rekao bih još samo ovo: Kada je u
pretpostaviti.
5
6
7
Da bi posmatrao izlazak sunca u kanjonu Tarzis, čovek je morao da bude izdržljiv, oprezan i spreman da prekrši pravila. Metju Kroford je zadrhtao u mraku. Grejači u njegovoj odeći se automatski uključiše, a pogled mu skrenu prema istoku. Znao je da mora biti budan. Juče ga je potpuno promašio, izgubivši ga usred jednog dugog, neizbežnog zeva. Sada je stegao čeljusne mišiće i široko otvorio oči.
I, eto ga. Izgledao je kao svetio u pozorištu posle završene predstave: samo kratki
blesak, pljusak usmerenog plavičastog purpura iznad ruba kanjona. Metju se odjednom
našao okružen svetlom kao na pozornici. Osvanuo je dan, skraćeni marsovski dan koji
neće stići da rasvetli tamni svod iznad njegove glave.
Ovog dana, kao i devet prethodnih, Tarzis je bio tako bogato osvetljen kako nije posjednjih deset hiljada prospavanih godina. Erozije stena prouzrokovane vetrovima stvorile su najčudnije oblike, ali nigde nijednu pravu liniju ili savršeni luk. Ljudska naseobina u dolini ispod njega prekinula je testerastu liniju stena sa nekoliko pravih uglova i krivulja.
Za logor bi se sve pre moglo reći nego da je bio uređen. Nikako se nije dobijao utisak da je iko vodio računa o tome gde će se smestiti kupola, stajni trap, poletna rampa i razna oprema. Narastao je kao što izgleda da rastu sve ljudske naseobine, bez nekog plana. Sve ga je pomalo podsećalo na raspored u bazi Trankviliti, ali u znatno većim razmerama.
Baza Tarzis je ležala na jednom širokom grebenu, otprilike na polovini visine od neravnog dna tarzisovskog rukavca Velike raskolne doline. Ta lokacija je izabrana jer je to bila retka čistina koja je omogućavala lak pristup uz blage padine do čiste ravnice na tarziskoj visoravni, a uz to je bila svega kilometar udaljena od najnižeg dela doline. Nije bilo saglasnosti o tome šta je za istraživanje zanimljivije: ravnica ili kanjon, pa je tako ova lokacija odabrana kao kompromisno rešenje. To je značilo da istraživačke grupe moraju ili da se penju ili da silaze, jer oko logora nije bilo ničega vrednog proučavanja.
Čak ni ogolela ležišta sa svojim arheološkom vrednostima nisu se mogla videti bez vožnje od nekih pola kilometra pužnim vozilom, do mesta do koga se Kroford uspentrao
da posmatra izlazak sunca.
Posmatrao je kupolu dok se vraćao u logor. Kroz plastiku se nazirala neka figura. Sa
ove razdaljine je ne bi mogao prepoznati ni po čemu osim po crnom licu. Video je kako prilazi zidu kupole i briše staklo da bi mogla gledati kroz njega. Uočio je njeno svetlocrveno odelo; pokazivala je na njega. Na sebi je imala sve sem kacige u kojoj je bio ugrađen radio. Znao je da je u neprilici. Video je kako se okreće i podiže kacigu sa poda da bi mu mogla saopštiti šta misli o ljudima koji ne poštuju njena naređenja. Ali u tom trenutku se kupola zatrese kao meduza.
Neki alarm se pojavio u njegovoj kacigi, jednolično i nekako prigušeno dopirući iz
zvučnika. Zastao je za časak, kad se kolut dima i prašine uzdigao oko ruba kupole, a onda potrčao.
Posmatrao je katastrofu koja se događala pred njegovim očima, nemo. Čulo se jedino ritmično udaranje alarmnog zvona u njegovim ušima. Kupola je poigravala i naprezala se ne bi li poletela. U središtu se odjednom pod izdiže i baci tamnoputu ženu na kolena. Već sledećeg trenutka, unutrašnjost je ličila na kovitlac u mećavi. Kroford se okliznuo u pesak i pao na prsa, ali se podigao na vreme da vidi kako se užad od staklenog vlakna sa strane najbliže njemu otkidaju od gvozdenih kuka pomoću kojih je
kupola bila pričvršćena za stenu.
Kupola je sada izgledala kao neka fantastična božićna jelka, iskićena pahuljicama i
8
sjajnim crvenim i plavim alarmnim sijalicama. Vrh kupole uzleteo je visoko iznad nje, a i sam pod je odleteo visoko u vazduh, ali su ga neoštećene kotve na strani najudaljenijoj od njega povukle nazad. Prštali su sneg i prašina, dok se pod polako spuštao na tlo.
Posle toga ništa se više nije micalo, izuzev što se lagano klatio labavi krov koji se slegao na unutrašnjost kupole.
Vozilo se klizeći zaustavilo pored spljoštene kupole, zamalo se prevrnuvši. Dve osobe u astronautskim odelima se pojaviše. Krenuše oklevajući ka kupoli. Jedna uhvati drugu za ruku i pokaza prema lestvama. Zatim promeniše pravac i uzveraše se uz lestve od konopca koje su visile sa strane.
Kroford je jedini mogao videti kako je komora počela da se okreće. Dvoje ljudi se
gotovo preturiše jedno preko drugog, izlazeći iz komore. Hteli su da preduzmu nešto i to brzo, ali nisu znali šta. Na kraju su samo stajali nemo, čvrsto se držeći za ruke i gledajući u pod. Jedno od njih skinu kacigu. Bila je to krupna žena tridesetih godina, riđe kose, ostrižene skoro do kože.
»Met, stigle smo ovde kada...« Zastade, shvatajući kako je izlišno to što je htela reći. »Kako je Lu?«
»Lu neće preživeti.« On pokaza na uzak ležaj na kom je ležao zdepast čovek dišući
ispod prozirne plastične maske. Bio je priključen na čisti kiseonik, a krv je curila iz ušiju i nosa.
»Povreda mozga?«
Kroford klimnu. Pogledao je na ostale u komori. Bila je tu Meri Leng, rukovodilac
spoljnih istraživanja, ona crna žena koju je video unutar kupole upravo pre eksplozije.
Sedela je na ivici ležaja Lu Pragera, sa glavom zagnjurenom medu ruke. Izgledala je strašnije od Lua. Niko ko ju je poznavao ne bi ni pomislio da ona može biti dovedena u stanje ovakve apatije. Već čitav sat se nije ni pomakla.
Na podu, šćućuren na ćebetu, sedeo je hemičar Martin Ralston. Njegova košulja bila je krvava, a po celom licu i rukama bilo je zgrušane krvi od krvarenja iz nosa koje je jedva zaustavio, ali su mu oči bile budne. Drhtao je skrećući pogled sa Lengove, svog zvaničnog šefa, na Kroforda, jedinog koji je izgledao dovoljno staložen da bi nešto mogao preduzeti. Bio je odan izvršilac, pouzdan ali i nepreduzimljiv.
Kroford se osvrnu na pridošlice. To su bile ridokosa Lusi Stoun Mek Kilijen, ekolog,
i Song Su Li, biolog. Još uvek su stajale ukočeno pored komore za dekompresiju, nesposobne da se suoče sa činjenicom da tamo pod kupolom leži petnaest mrtvih žena
i muškaraca.
»Šta kažu oni na Barou?« upita MekKilijenova, bacivši kacigu na pod i čučnuvši umorno pored zida. Stajni trap nije bio baš najudobnije mesto za održavanje sastanka, svi ležajevi su bili postavljeni horizontalno, pošto je njihova svrha bila da ublaže ubrzanje kod sletanja i poletanja. A kod svemirskog broda oslonjenog na rep, devedeset procenata prostora u stajnom trapu bilo je neupotrebljivo. Svi su se okupili oko kružne pregrade, iza bezbednosnog sistema, baš ispred rezervoara za gorivo.
»Očekujem odgovor«, reče Kroford. »Ali mogu pretpostaviti da će reći da stvari ne
stoje dob
ro, izuzev ako jedna od vas dve ima iskustva u rukovanju marsovskim modulom, a da to od nas krije.«
Nijednoj nije bilo do toga da nešto kaže. Radio u prednjem delu poče pucketati, a
onda ih pozva na pažnju. Kroford pogleda preko u Lengovu, koja ne dade nikakvog znaka da je čula poziv. On ustade i pope se uz lestve da bi seo na mesto kopilota. Zatim uključi prijemnik.
9
»Komandant Leng?«
»Ne, ovo je opet Kroford, Komandant Leng... ne može da se javi. Zauzeta je oko Lua, pokušava da nešto uradi.«
»To nema svrhe. Doktor kaže da je čudo što još diše. A i ako dođe svesti, on neće
biti ni nalik onom kakvim ga poznajete. Telemetrija ne pokazuje ništa slično normalnim moždanim talasima. Sada moram da razgovaram sa komandantom Leng. Morate je
dovesti gore.« Glas komandanta misije Vajnstajna bio je kao i uvek, naredbodavan i bezbojan, kao u izveštaju o vremenu.
»Upitaću je, gospodine, ali mislim da neće doći. Ovo je još uvek poduhvat kao što
znate.« Nije dao vremena Vajnstajnu da odgovori. Vajnstajnu je palo u dužnost zbog godina službe da komanduje Edgar Rajs Baroom, orbitalnim svemirskim brodom, koji ih
je doveo do Marsa i kojim je trebalo da se vrate. Komanda nad Podkejnom, odvojivim
modulom, kom će pripasti najveći deo publiciteta, poverena je Lengovoj. Između njih dvoje nije bilo nekog prijateljstva, pogotovo kada je Vajnstajn počeo da razmišlja o sasvim opipljivoj finansijskoj dobiti Lengove koju će požnjeti kao prva žena na Marsu, i to pre poniženog komandanta misije. Zamišljao je sebe kao drugog Majkla Kolinsa.
Kroford viknu dole prema Lengovoj, koja je glavu digla samo toliko da bi nešto promrmljala.
»Šta je rekla?«
»Kazala je da ti primiš poruku.« Rekla je to MekKilijenova, penjući se uz lestve.
Kada je stigla do njega, reče tiše: »Met, ona je prilično odsutna. Biće najbolje da ti preuzmeš komandu, za sada.«
»U pravu si, vidim to i sam.« On se okrenu prema radiju, a MekKilijenova je preko
njegovog ramena mogla da sluša kako ih Vajnstajn obaveštava o situaciji kako je on vidi.
To se uglavnom podudaralo sa Krofordovim mišljenjem, osim u jednoj kritičnoj tački.
Kada je završio i prekinuo vezu, oni se pridružiše ostalim preživelima.
Kroford pogleda u lica ostalih i vide da nije vreme da govori o mogućnostima spašavanja. Nije uživao u ulozi vode. Nadao se da će se Lengova ubrzo oporaviti i skinuti sa njega teret. U međuvremenu je morao da ih pokrene da urade nešto. On blago dotaknu MekKilijenovu po ramenu i povede je do komore.
»Hajde da ih sahranimo.« Ona čvrsto stisnu oči, izazivajući tako suze, a onda klimnu.
To nije bio prijatan zadatak, a u pola posla Songova se spusti niz lestve sa telom
Lua Pragera.
»Hajde da pređemo sve što smo saznali do sada. Kao prvo, sada kada je Lu mrtav, postoje veoma male šanse da ćemo ikada poleteti odavde. Tako stvari stoje, za sada, sem ako Meri misli da može ovladati svim što je neophodno za upravljanje Podkejnom,
na osnovu instrukcija koje će joj Vajnstajn preneti. Meri, šta misliš o tome?«
Meri Leng je ležala postrance na improvizovanom ležaju na kojem je doskora bio
pilot Podkejna, Lu Prager. Klimala je ravnodušno glavom koja je dodirivala aluminijsku ploču trupa broda iza nje. Obesila je glavu do grudi, a oči su joj bile poluotvorene.
Songova joj je dala sedativ iz zaliha pokojnog doktora, po savetu lekara sa ERB‐a.
To joj je pomoglo da savlada strašnu paniku koja ju je bila obuzela. Ali to nije bilo rešenje i sada je postala ravnodušna na sve oko sebe i nije htela da učini išta.
Kada sa eksplozija dogodila, ona je brzo nataknula kacigu. Onda se borila protiv 10
mećave i ispupčenog dna kupole, uputivši se prema gornjem delu konstrukcije sa koje
je odleteo krov i gde su spavali drugi članovi ekspedicije. Eksplozija je prošla za deset sekundi, a ona je tada imala poteškoća da izađe nakraj sa krovom, koji je padao i ubrzo ih pokrio u naborima providne plastike. To je bilo i suviše slično onim noćnim morama kada je trčala zaglibljena do kolena u živom pesku.
Uspela je tek da vidi svoje članove posade, sa kojima je drugovala poslednjih šest
meseci kako se guše bez glasa i kako krv šiklja preko njihovih lica dok pokušavaju da obuku astronautska odela. Možda je to bio beznadežan pokušaj: koje dvoje ili troje da spase u tom trenutku. Mogla je to i bolje uraditi, da nije bilo tih otežanih napora da stigne do njih, bila je u šoku i napola je verovala da je sve to noćna mora. Tako je zgrabila najbližeg: to je bio doktor Ralston. On se sam bio gotovo obukao, a ona mu je nabacila kacigu i krenula do sledećeg. Bio je to Luter Nakamura i on se nije pokretao.
Što je još gore, bio je samo napola obučen. Pametnije bi bilo da ga je ostavila i nastavila da spašava one za koje je još bilo nade. Sada je bila toga svesna, ali joj se to nije sviđalo nimalo više nego u tom trenutku.
Dok je navlačila odelo Nakamuri, stigao je i Kroford. Išao je preko zgužvane plastike dok nije stigao do spavaonice, a onda je plastiku rasekao laserom koji se normalno upotrebljava za odvajanje uzoraka kamena.
I on je bio suočen sa izborom koga da spase. Pošao je pravo prema Lu Prageru i
dokraja ga obukao. Sada nije bio siguran da bi ishod bio drugačiji da je Meri Leng prvo pokušala da njega spasi.
Sada je ležala na uzanom ležaju, sa nogama nemarno opruženim. Polako i
rezignirano je klimnula glavom.
»Jesi li sigurna?« Kroford je upita, nadajući se da će je prodrmati, izazvati neku promenu raspoloženja, bilo šta.
»Sigurna sam«, promrmlja ona. »Svi znate koliko dugo je Lu vežbao da upravlja ovim modulom. I da ga je jednom gotovo razbio ovako kakav je sad. A, ja... koješta. To nije moguće.«
»Odbijam da to prihvatim kao konačan odgovor«, reče on. »Ali u međuvremenu bi
trebalo da sagledamo šta nam preostaje u slučaju da je to što Meri kaže istina.«
Ralston se nasmeja. Nije to bio ogorčen smeh, zvučalo je kao da ga sve zabavlja.
Kroford produži.
»To je i sve što znamo zasigurno. Barou je nedostižan za nas. O da, oni će nam pomoći mnogim savetima, možda i više nego što mi to želimo, ali bilo kakvo izbavljenje ne dolazi u obzir.«
»Znamo to«, reče MekKilijenova. Bila je umorna i bolesna od gledanja lica
poginulih. »Čemu sva ta priča?«
»Sačekaj trenutak«, reče Songova. »Zašto oni ne bi mogli... Mislim, imaju mnogo
vremena na raspolaganju, zar ne? Moraju se vratiti za šest meseci kao što sam razumela, zbog orbitalnih elemenata, ali za to vreme...«
»Zar ne znaš baš ništa o svemirskim brodovima?« uzviknu tad Mek Kilijenova. No
Songova produži ne davši se zbuniti.
»Znam dovoljno da bi mi bilo jasno da Edgar nije opremljen za ulazak u atmosferu.
No, nisam mislila da se celi brod spusti, nego samo ono što nam je potrebno sa broda. A to je pilot. Da li je to moguće?«
Kroford provuče prste kroz kosu razmišljajući šta da kaže. O toj mogućnosti se diskutovalo i proučavala se. Ali morala se smatrati vrlo nevero vatnom.
11
»U pravu si«, reče on. »Ono što nam treba jeste pilot, a taj pilot je komandant Vajnstajn. No to stvara probleme, bar zakonski, ako nikako drukčije. On je kapetan jednog broda i ne sme ga napustiti. To ga je, kao prvo, zadržalo na Edgaru. Ali je mnogo trenirao na simulatoru modula kada je verovao da će ga odrediti za vodu ekipe koja će se iskrcati. Vi znate Vinija, sa njegovom stalnom opsednutošću da izvodi solo predstave.
Zato, kad bi on mislio da može uspeti, bio bi ovde za minut, pomogao nam da se izvučemo i ugrabio publicitet za sebe. Koliko sam shvatio, oni pokušavaju da iskoriste sistem nezapaljivih padobrana sa jedne od kapsula koje su predviđene za doturanje namirnica do nas u toku našeg boravka ovde. Ali to je veoma riskantno. Nije lako prepraviti aerodinamička rešenja, pogotovo pre
dviđena za sudar sa atmosferom od deset hiljada i nešto kilometara. Zato mislim da to možemo isključiti. Nastaviće da rade na tome, ali kada sve bude gotovo Vini se neće upustiti u tu đavolsku avanturu. On želi da bude heroj, ali živi heroj da bi uživao u svemu.«
Nakratko se popravilo raspoloženje Songovoj, MekKilijenovoj i Ralstonu pri pomisli
na moguće spasenje. No, što su više o tome razmišljali, izgledali su manje srećni. Činilo se da se svi slažu sa Krofordovom procenom.
»Zato ćemo to odložiti u zbirku priča o dobroj vili i zaboraviti. A ako se ipak ostvari, tim lepše. No bolje da pretpostavimo da neće. Kao što možda znate, ERB i Podkejn su
jedini postojeći brodovi koji mogu stići do Marsa i spustiti se na njega. Kongres upravo razmatra izgradnju jednog drugog para. Vini je razgovarao sa zemljom i smatra da će se ubrzati administrativna procedura. Tako će realizacija projekta početi za godinu dana.
Lansiranje je bilo planirano za pet godina, ali će se rok skratiti za godinu dana.
Jednostavnije rečeno, to je sada spasilačka misija, koju je lakše progurati. Ali konstrukcija će zahtevati preuređenje, makar to bilo samo uključivanje pet novih sedišta koja treba da nas vrate. Možete se kladiti da će biti i drugih prepravki kada pošaljemo izveštaj o eksploziji. Zato je bolje da računamo da će se ostvarenje plana produžiti za još šest meseci.«
MekKilijenovoj je sad bilo dosta. »Met, zaboga, o čemu ti pričaš? Spasilačka misija? Đavolski dobro znaš, kao i ja, da ćemo već odavno biti mrtvi kad, i ako, nas nađu. Bićemo mrtvi možda već godinu dana.«
»E, tu grešiš. Mi ćemo preživeti.«
»Ali kako?«
»Nemam pojma.« Pogledao joj je pravo u oči. Gotovo da nije htela da je odgovor
uznemiri, ali radoznalost u njoj pobedi.
»Da li je ovo samo skup za podizanje morala? Hvala ti, ali meni to ne treba. Radije
ću se suočiti sa situacijom kakva jeste. Ili zaista nešto planiraš?«
»I jedno i drugo. Ne planiram ništa konkretno osim da kažem da ćemo preživeti isto kao što su ljudi oduvek opstajali. Štiteći se od hladnoće, jedući, pijući. Tome moramo još dodati i dišući. To je teško, ali se ne razlikujemo od bilo koje druge grupe preživelih u teškoj situaciji. Ne znam šta tačno moramo da radimo, ali znam da ćemo naći rešenje.«
