by MoZarD
Žmirkala je gledajući u sijalicu koja je osvetljavala komoru, dok je jednom rukom držala košulju ispred sebe.
»Hajde, ulazite« rekla je koraknuvši unazad.
»Mogli bismo stvarno porazgovarati o tome«. Ušli su, a MekKilijenova upali svetio
i sede na svoj madrac. Ralston je podrhtavao, nervozno se ušuškavajući u svoje ćebe.
Od onog dana kad se dogodila eksplozija, njemu je, izgleda, uvek bilo hladno.
Pošto je predložila temu za razgovor MekKilijenova je ućutala. Songova i Kroford su sedeli na svojim ležajevima, i kada je na kraju tišine postala napeta, svi su uprli poglede u Lengovu.
Ona je počela da svlači svoje odelo. »Pa, mislim da tako treba. Biće mi drago da čujem sve vaše komentare. Lusi, ako očekuješ neki prekor, zaboravi to. Prvo što ćemo
uraditi ujutro biće da preduzmemo korake za obezbeđivanje neke vrste privatnosti, ali bez obzira na to mi ćemo se prilično zbližiti narednih godina. Mislim da bi trebalo da se svi opustimo. Ima li primedaba?« Bila je napola svukla svoje odelo kada je zastala da bi im pogledom dala do znanja da očekuje njihove komentare. Nije ih bilo. Skinula se potpuno i posegnula za svetlom.
»Moglo bi se reći da je već vreme«, rekla je i bacila odeću u ugao. »Jedino što možemo uraditi sa ovom odećom jeste da je spalimo. Onda ćemo se svi mirnije osećati.
Songova, ti si dežurna.« Ugasila je svetio i tromo se spustila na svoj dušek.
Nekoliko sledećih minuta čulo se šuškanje i komešanje dok su skidali odeću.
Songova i Kroford su se okrznuli u mraku i promrmljali izvinjenja. A onda su svi polegali na svoje ležajeve. Prošlo je nekoliko napetih, neprijatnih časova pre nego što je iko zaspao.
Sedmica koja je usledila nakon odlaska Baroa bila je prepuna burnih reakcija žitelja
Novog Amsterdama. Atmosfera je bila usiljena i izveštačena. Sve što su radili bilo je prožeto stavom: »Jedi, pij i budi raspoložen.«
Napravili su posebno sklonište u kupoli, a da se nisu u stvari ni izjašnjavali glasno čemu će ono služiti. Ali neiskorišćeno nije bilo. Produktivni rad je zbog toga trpeo jer su njih petoro nekontrolisano prolazili kroz sve varijacije koje su moguće u grupi od tri žene i dva muškarca. Razvijala su se neprijateljstva, produbljivala nekoliko časova, i topila se u pomirenjima sa suzama. Troje su se udruživali protiv dvoje, dvoje protiv jednoga, jedan je proglašavao rat protiv ostalih četvoro. Ralston i Songova su objavili veridbu koja je trajala deset časova. Kroford se gotovo potukao sa Lengovom koju je podržavala MekKilijenova. MekKilijenova se odrekla muškaraca zauvek, a onda je imala
23
kratku, burnu avanturu sa Songovom. Potom je Songova zatekla MekKilijenovu sa Ralstonom, a Kroford je nju osvojio na brzinu, da bi ga ona zatim ostavila zbog Ralstona.
Meri Leng je puštala da se stvari same razrešavaju i mešala se samo kada je postajalo krajnje napeto. To ludilo nije ni nju zaobilazilo, ali je uspevala da ostane najvećim delom postrani. Ona je odlazila u sklonište sa bilo kime ko bi je pozvao, pokušavajući da nikoga posebno ne izdvaja, i nenametljivo je pokušavala da ih podstakne da se vrate na posao. Kao što je rekla MekKilijenovoj pri kraju prve sedmice;
»Bar smo počeli da upoznajemo jedni druge.«
Stvari se i jesu sredile, onako kao što je Lengova i očekivala. I kada je počela druga sedmica, sve je bilo praktično isto kao i na početku: nijedan romantični zaplet nije prerastao u nešto trajnije. Ali su se mnogo bolje poznavali; opuštali su se u prisnom kontaktu, a nove mogućnosti za sklapanje prijateljstava su im ulivale optimizam.
Izgledalo je da se bliže tome da postanu zajednica. Rivalstva, istina, nikada nisu sasvim nestala, ali ona nisu više dominirala kolonijom. Lengova ih je terala da rade više nego ranije, da bi nadoknadila izgubljeno vreme.
Kroford nije učestvovao u najvećem delu zanimljivog posla, pošto je on bio podesan za polukvalifikovani manuelni rad kome izgleda nikad nije bilo kraja. Tako su oni i Lengova uglavnom saznavali za nova otkrića na noćnim informativnim sastancima
u skloništu. On se nije sećao da je išta rečeno o otkriću ikakvih životinjskih bića, i tako, kada je video kako nešto gamiže kroz vrt sa vrtuljcima, ostavio je sve i pošao tamo.
Na ivici vrta je zastao, setivši se uputstva Lengove da tamo ne zalazi osim ako ne
sakuplja primerke. Posmatrao je životinju — stenicu? kornjaču? Za trenutak, i pošto je umirio sebe da neće odmaći daleko tim milećim kretanjem, odjurio je da pronađe Songovu.
»Moraš da joj daš ime po meni«, rekao je dok su žurili natrag prema bašti. »To je
moje pravo, zar ne, kao otkrivača?«.
»Naravno«, reče Songova, zureći u pravcu njegovog ispruženog prsta. »Samo mi pokaži prokletu životinju i učiniću te besmrtnim.«
Životinja je bila dugačka dvanaest centimetara, gotovo okrugla, kao kupola i pokrivena tvrdim oklopom.
»Baš i ne znam šta da radim s njom?« priznala je Songova.
»Ako je to jedina, ne usuđujem se da je seciram, a možda čak ne bi trebala ni da je
diram.«
»Ne brini, eno druge tamo iza tebe.« Kada su se malo potrudili, brzo su ugledali još
nekoliko takvih stvorenja. Songova je izvadila vrećicu za uzorke iz torbe i držala je otvorenu ispred jedne životinje. Ova je napola već upuzala u vrećicu, a onda, kao da je pomislila da nešto nije u redu, zastala. Songova ju je ugurala i podigla. Zurila je u životinju sa donje strane i u čudu se smejala.
»Točkići«, reče. »Životinja se kreće na točkićima.«
»Ne znam odakle se stvorila«, reče Songova grupi te večeri. »Čak i ne verujem da
je to životinja. Međutim, bila bi to fina poučna igračka za dete. Rastavila sam je na dvadesetak, tridesetak delova, i ponovo je sastavila, a ona se i dalje kreće. Ima neprobojni polistirenski oklop, presvučen izvana nekom neotrovhom bojom.«
»Nije baš polistiren«, upade Ralston.
»...i pretpostavljam da bi se kretala unedogled kad bismo stalno menjali baterije. I
gotovo da je polistiren, tako si rekao.«
»Jesi li mislio ozbiljno ono o baterijama?«, upitala je Lengova.
24
»Nisam sigurna. Marti misli da postoji hemijski metabolizam u gornjem delu
oklopa, koji još nisam istražila. Ali zaista ne mogu reći da je živa u našem smislu. Hoću da kažem, kreće se na točkićima. Ima tri točkića prilagođena kretanju po pesku, i nešto što spaja pogonski gumeni remen i spiralnu oprugu. Energija je pohranjena u nekoj vrsti spiralnog mišića koji se polako otpušta. Mislim da ne bi mogla preći više od stotinu metara. Osim ako nema sposobnost da ponovo navije mišiće, a ne znam kako bi to bilo
izvodljivo.
»To je, izgleda, nešto veoma posebno«, reče MekKilijenova zamišljeno. »Možda bi
trebalo da potražimo kuću u kojoj živi. Onako kako je ti opisuješ, ne bi mogla funkcionisati ako ne živi u simbiozi. Možda oplođuje biljke, kao pčele, a biljke joj zauzvrat daju energiju, ili im ona nju uzima, da bi se navila opruga. Jesi li pokušala da pronađeš neki mehanizam pomoću koga bi životinjica uzimala energiju iz obrtnih zupčanika u vrtuljcima?«
»To ću da uradim ujutro«, reče Songova. »Osim ako nam Meri ne dozvoli da noćas
pogledamo?« Rekla je to sa nadom, ali uistinu ne očekujući potvrdan odgovor. Meri Lengova odlučno odmahnu glavom.
»Može da pričeka. Hladno je napolju, dušo.«
Pri ponovnom pretraživanju bašte sa vrtuljcima sledećeg dana, otkriveno je
nekoliko novih vrsta uključujući i nešto što bi moglo biti živi stvor. Stvorenje je moglo leteti, bilo je veličine voćne mušice, i uspevalo je da preleće sa biljke na biljku, kada nije bilo vetra, pomoću lopatica koje su se slobodno okretale, kao kod autožiroskopa.
Kroford i Lengova su se muvali okolo dok su naučnici pregledavali stvorenje. Nisu
žurili da se vrate na posao kojim su se bavili poslednje dve sedmice: a to je bilo da dovedu Podkejn u vodoravan položaj a da ga ne oštete. Već ranije,
odmah nakon spuštanja, brod je bio ukotvljen konopcima a bilo je predviđeno i da se položi na bok, u slučaju neke zaista velike oluje. Ali planovi su predviđali i radnu snagu od dvadeset ljudi koji bi radili po čitav dan pomoću pužnih dizalica i kolotura. Bio je to spor posao koji se nije mogao ubrzati. Jer, ako bi se brod prevrnuo i izgubio pritisak, ne bi mu više bilo pomoći.
Tako su oni rado iskoristili priliku da obiđu zemlju iz bajke. Mesto je bilo još bujnije nego kada ga je Kraford poslednji put razgledao. Bilo je tu i nekih debelih žila za koje ga je Songova uveravala da njima teče voda, i topla i hladna, i razne druge tečnosti. Bilo je više vrsta visokih crpki, pa je čitavo mesto izgledalo kao sivo naftno polje.
Nije im puno trebalo da otkriju odakle su se »metjui« stvorili. Pronašli su na desetine gromuljica veličine dvadeset centimetara na stubovima velikih crpki.
Očigledno su izrastali iz njih kao tumori, i otpadali kad bi sazreli.
A koja im je bila svrha, to je bilo drugo pitanje. Koliko su oni mogli da otkriju,
»metjui« su jednostavno pravolinijski puzali dok ne bi potrošili energiju. Ako bi bili ponovo navijeni, i dalje bi puzili. Bilo ih je na desetine koji su ležali nepokretni u pesku u krugu od nekih stotinu metara.
Za dve sedmice istraživanja, nisu saznali ništa više. Morali su ostaviti »metjue« za
neko vreme, pošto je iskrsla druga zagonetka koja je zahtevala njihovu pažnju.
Ovoga puta Kroford je bio poslednji koji je saznao za to. Pozvali su ga preko radija i zatekao je grupu kako čuči u krugu oko rastinja na groblju.
Na groblju, na kome su sahranili petnaest poginulih drugova iz posade na dan nesreće, izbili su izdanci u toku sedmice nakon odlaska Baroa. Groblje je bilo odvojeno od prvobitnog položaja kupole sa tri stotine metara vetrom nanetog peska. Zato je 25
MekKilijenova pretpostavljala da je ovo cvetanje izazvala voda iz tela sahranjenih. Ali ono što nikako nisu mogli objasniti bilo je zašto se ovo zemljište toliko razlikuje od prvobitnog.
I na ovom zemljištu bilo je vrtuljaka, ali oni nisu bili tako raznoliki i raznovrsni kao i oni na prvobitnom terenu. Bili su gotovo iste veličine, visoki oko četrdeset centimetara, i svi iste boje, tamno purpurne. Crpli su vodu dve sedmice, a onda su stali. Kada ih je Songova pregledala, ustanovila je da su se ležajevi zamrzli, presušili. Izgledalo je da su izgubili sposobnost stvaranja plastike, koja je omogućavala kretanje i život čitavih struktura. Voda u cevima se zaledila. Mada nije htela da se izjašnjava o toj stvari, Songova je verovala da su vrtuljci bili mrtvi. Umesto njih bila je druga mreža cevi koje su se ovijale oko crpki i na kojima su bili prozirni listovi od neke materije, okrenuti prema suncu, pomoću kojih se zagrejavala voda što je prolazila kroz cevi. Voda je kuvala, ali ne pomoću sada već poznatog sistema vetrenjača. Duž svake cevi bile su crpke koje su radile na principu širenja i skupljanja i koje su imale zaliske veoma nalik na one u ljudskom srcu.
Novo čudo je izgleda bila obična stvar usred tog živog petrohemijskog kompleksa.
Bila je to niska biljka koja je izbila uvis pola metra, a onda su iz nje izrasle dve stabljike paralelne sa tlom. Na vrhu svake stabljike bilo je savršena kugla, jedna siva, jedna plava.
Plava je bila mnogo veća od sive.
Kroford je brzo pogledao, a onda čučnuo pored ostalih, pitajući se čemu tolika pometnja. Svi su izgledali vrlo ozbiljni, gotovo preplašeni.
»I zvali ste me da vidim ovo?«
Lengova ga je pogledala, i nešto u njenom izrazu ga uznemiri.
»Pogledaj je, Met. Ali zaista je pogledaj.« On to i učini, osećajući se blesavo, pitajući se ne prave li oni neku šalu. Primetio je belu pegu pri vrhu veće lopte. Bila je išarana, kao stakleni mermer, brazdama od neprozirnog materijala. Sve mu je to izgledalo veoma obično, zaključio je, a onda kosa na potiljku poče da mu se diže.
»Okreće se«, Lengova reče tiho. »Zato ju je Songova i primetila. Došla je ovde jednog dana i našla je u drugačijem položaju nego što je bila ranije.«
»Dozvolite mi da pogađam«, reče mnogo spokojnije nego što se osećao. »Mala lopta kruži oko velike, je li tako?«
»Tako je. I mala drži jednu stranu okrenutu prema velikoj. Velika rotira jednom u
dvadeset četiri sata. Ima osni nagib od dvadeset stepeni.«
»To je... kako ono beše? Oreri. To je oreri.« Kroford je morao da ustane i prodrma
glavom da bi je izbistrio.
»Smešno je« reče Lengova tiho. »Stalno sam mislila da će to biti nešto opipljivo, ili bar očito. Nepoznati arheološki predmet napravljen od neke mešavine sa kostima pećinskih ljudi, ili svemirski brod koji ulazi u planetarni sistem. Očigledno su moja razmišljanja bila na liniji grnčarskih iskopina i atomskih bombi«.
»Pa sve to meni zvuči prilično nezanimljivo naspram ovoga«, reče Songova, »Da li... da li vi znate... o čemu mi ovde pričamo. O evoluciji, ili... ili o inženjerstvu. Da li to biljke čine same od sebe, ili ih nešto što ih je napravilo tera da tako rade. Shvatate li o čemu govorim? Dugo sam imala čudan osećaj u vezi sa ovim točkićima. Nikako ne mogu
poverovati da bi se oni mogli prirodno razviti«.
»Kako misliš?«
»Mislim tako što smatram da su biljke koje viđamo planski napravljene onakvim kakve su. Previše su genijalne, da bi bilo moguće da su prosto izrasle pod uticajem 26
prirodnih faktora«. Činilo se da joj oči lutaju, a onda je ustala i zagledala se tupo niz dolinu koja se pružala pred njima. Dolina je bila nešto najogoljenije što se moglo zamisliti: crveni, žuti i smeđi slojevi stena i raštrkani veliki obluci, a u prednjem planu šarenilo vetrenjača.
»Ali zašto baš ovo?« upita Kroford pokazujući na neverovatnu arheološku biljku.
»Zašto model Zemlje i Meseca? I zašto baš ovde, na groblju?«
»Zato što su nas očekivali«, reče Songova još uvek ne gledajući u njih. »Mora da su
promatrali Zemlju za vreme prošlog toplog doba. Ne znam, možda su išli tamo. Da jesu, našli bi muškarce i žene poput nas, koji žive i love u pećinama, koji prave ognjišta, upotrebljavaju tojage i oštre vrhove strela. Ti znaš o tome više nego ja, Met«.
»Ko su oni?« upita Ralston. »Mislite da ćemo videti neke Marsovce? Ljude? Ne znam na koji način. Ne verujem u to«.
»Bojim se da i ja ne verujem u to«, reče Lengova. »Mora da postoji neki drugi način da se to objasni«.
»Ne, ne postoji drugi način. O, ne ljude nalik na nas, možda. Možda ih upravo sada
vidim, kako se okreću kao ljudi«. Svi su nelagodno pogledali u vetrenjače. »Ali mislim da još uvek nisu ovde. Mislim da ćemo tokom narednih godina videti da ove biljke i životinje postaju složenije dok se razvijaju ovde i pripremaju za svoje tvorce. Razmislite o tome. Kada postane toplo, uslovi će se jako promeniti. Atmosfera će biti gotovo gusta kao naša, sa delimično gotovo istim pritiskom. Do tada, za nekih hiljadu godina, ovi rani oblici će nestati. Ova bića su prilagođena niskom pritisku, odsustvu kiseonika i vrlo maloj količini vode. Kasniji oblici će biti prilagođeni prirodnim uslovima sličnim našima.
A onda ćemo videti stvoritelje kada nastupi pravo vreme«. Ličila je gotovo na nekog vernika dok je to govorila.
Lengova ustade i prodrma Songovu za rame. Songova se polako vrati njima i sede,
još uvek zaslepljena vlastitom vizijom. I samom Krofordu se ukaza delić te vizije, i on se uplaši od toga. A i delić nečega drugoga, nečega što bi moglo biti važno, ali što mu je stalno izmicalo.
»Zar ne shvatate?« nastavila je, sada pribranije. »Previše je sve podešeno, previše
da bi bilo slučajno. Ova biljka je kao... nadgrobna ploča, spomenik. Raste upravo ovde na groblju, iz tela naših prijatelja. Možete li verovati da je to samo slučajnost?«
Očito nisu mogli. Ali isto tako, Kraford nije mogao shvatiti zašto bi se to tako dogodilo.
Ali, bilo je teško ostaviti razrešenje zagonetke za kasnije, a opet, ništa se u vezi s time nije sada moglo učiniti. Nisu se mogli odlučiti da iščupaju biljku, čak ni kada je još pet takvih izraslo na
groblju. Saglasili su se da ne diraju više biljke i životinje Marsovaca.
Kao netrpeljivi ateisti, većina njih nije verovala u teorije Songove, ali su imali neprijatan osećaj da hodaju kao uljezi po tuđem zemljištu kada su prolazili kroz bašte. Podsvesno su osećali da bi bilo bolje da ih izbegavaju u slučaju da se pokaže da su one privatno vlasništvo.
I tokom šest meseci ništa se zaista novo nije pojavilo kod vrtuljaka. Songova nije
bila iznenađena. Rekla je da to potvrđuje njenu teoriju da su ove biljke samo čuvari koji treba da pripreme zemljište za vrste koje dolaze kasnije i koje su manje otporne i zavise od vazduha. One će zagrejati zemlju i dovesti vodu bliže površini, a onda nestati kada njihova uloga bude završena.
Tri naučnika su zanemarila svoje studije pošto je postalo važnije da se pobrinu za
tekuće potrebe. Materijal kupole je gubio otpornost jer su privremene popravke 27
oslabile, tako da im je hitno bio potreban novi dom.
Svaki dan su imali posla sa malim pukotinama, od kojih se svaka mogla pretvoriti u
pravu razvalinu.
Podkejn su spustili na zemlju i tužna srca ga rasturili. Bio je to težak dan za Meri
Lengovu, najteži od dana nesreće. Znala je da je to neophodno, ali joj se činilo nepriličnim da se tako postupi prema jednoj ponosnoj letilici. Razmišljala je o njoj i bila prgava i odbojna čitavu sedmicu. A onda je pozvala Kroforda da joj se pridruži u privatnom skloništu. To je bilo prvi put da to zatraži od bilo koga od njih četvoro. Ležali su zagrljeni sat vremena i Lengova je jecala na njegovim grudima. Kroford je bio ponosan što je izabrala njega da joj pravi društvo kada više nije mogla da izdrži da igra ulogu jake i čvrste žene. Bio je i to znak čvrstine otkriti svoju slabost baš onoj osobi koja je jedina medu njima mogla ugroziti njeno vodstvo. On nije izneverio njeno poverenje.
Na kraju, ona je tešila njega.
Sutradan, Lengova je bila nemilosrdna u rasturanju starog Podkejna. Nadgledala je
