by MoZarD
»Sutra treba rano da ustanem!« reče on. »Na mene je red da polivam travnjake.«
»Šta, zar vi polivate i skverove?«
»Naravno!« nasmejao se. »A ko bi drugi nego mi? Ujutro, oko šest sati, još dok svi
spavaju.«
»Kako to radite?«
»Pa, tako.« Bio je iskreno začuđen. »Zar ne znaš da se geodetske kupole sastoje od
providnih, pokretnih elemenata?«
»Ne‐e. Od kakvih elemenata?«
»Od trouglova. Kada doteram kišni oblak, otvaram odgovarajuće sektore — i
molim lepo, prosipam divnu vodu, zasićenu kiseonikom i različitim jonima. Mnoge žene
je sakupljaju, a zatim njome peru kosu. Kažu da ona pospešuje rast kose i daje joj sjaj.
Ako se probudiš rano, možeš da vidiš sopstvenim očimal Sutra se nećemo videti, imam
sastanak sa Vandom.« Vanda je bila njegova stalna devojka. Bila je vrlo simpatična. Sa ženama je imao vrlo jednostavne odnose.
Nisam se probudio rano.
Posle toga ga nisam video pet dana. Imao sam mnogo posla, dolazio sam kući i klonio sam se bilo kakvih kontakata. Uveče sam pokušavao da sakupim snagu na sve moguće načine. Šestog dana sam se našao sa njim.
»Šta ima novo, dečko?«
»Ništa naročito, Alberto. Šta je sa tobom? Nema te.«
»Imao sam mnogo posla.«
»A ja sam se upoznao sa jednom interesantnom devojkom!«
»Je l'? I?«
»Vraćao sam se s posla, ona mi je prišla i pitala me kako se zovem. Odgovorio sam
joj.«
»A ona?«
»I ona se meni predstavila. Zove se Lina.«
Bilo mi je malo lakše. Svaki put sam se plašio.
»Znaš, Alberto, ponaša se kao da me poznaje. A ja je nikada u životu nisam video.«
62
Do đavola, pomislih.
»Pitala me je odakle sam rodom, ko su mi roditelji i drugovi.«
»Kako izgleda?« Verovatno mi je glas podrhtavao.
»Plavokosa. Sitna. Ima ogromne, sjajne, plave oči. Imam utisak, da kada me gleda,
zaviruje pravo u moju dušu!«
Nije isključeno, pomislih, ona tamo vidi sigurno više nego što možeš sam da vidiš!
»I, kada treba da se sretnete?«
»Danas, na trgu Gradske većnice, u sedam uveče. »Savesno se preslišavao. »A kada ćemo se ti i ja videti?«
»Hajde, recimo, sutra.«
»Dobro.« Tada smo se rastali.
Trebalo je nešto učiniti. Trebalo je nešto preduzeti, smisliti. Hitno, bez odlaganja.
Ta zla žena je žedna osvete pa je smislila neku gadost. Bio sam siguran da ne grešim. Sta da radim? Treba otići tamo. Čim sam se presvukao i malo maskirao, krenuo sam tamo.
Na moju veliku sreću, oko većnice je bila takva gužva od turista, da bi ostao neprimećen i Jeti, snežni čovek, ljubimac dvadesetog veka.
Pronašao sam zgodno mesto na uglu Gradske većnice. Nisam dugo čekao. On se
pojavio i smestio se ispred ulaza u zgradu, okrznuvši me ravnodušnim pogledom.
Okrenuo sam se praveći se kao da se dosađujem čekajući nekoga.
Ona je prilazila većnici sa moje strane, pa sam je spazio pre njega. Kada ju je ugledao, ozario se. Da, to je bila ona, Tamara. Osmehnula mu se. Možda i iskreno.
Prišao sam bliže. Đovani joj je pošao u susret i nežno je uhvatio za ruku. Znao je on kako se to radi.
»Čekam te već ceo sat!«
»Stvarno? Mislim da sam došla na vreme.«
»Kuda ćemo, draga?«
»Zar već — draga?« Oči su joj se smejale. »Svejedno, kuda hoćeš. Možemo da prošetamo parkom.«
Krenuli su napred, a ja za njima.
»Šta si radio danas... Đovani? Nikako ne mogu da se naviknem na tvoje ime.«
»Zbog čega?« pogledao ju je začuđeno.
»Tako je malo vremena prošlo od kad smo se upoznali!« uspela je da se izvuče.
»A meni se čini«, galantno izjavi on, »da se poznajemo čitavu večnost!« Tamara i
ja pobledesmo istovremeno, ali je i ona fantastično vladala sobom.
»Pa, dobro, hoćeš li mi ipak reći šta si danas radio?«
»Pravio sam vreme!«
»Kako 'pravio vreme'? Šta to znači?«
»Zar ti već nisam rekao? Pa ja sam meteorolog—praktičar i svakoga dana pravim
vreme!«
»Zamisli, molim te!« Zamišljeno ga je pogledala i zaćutala.
Tada mi se u jednom trenutku učinilo da joj se on dopada. Hodali su jedno pored
drugog, on ju je pridržavao za ruku, a ona ga je, sve vreme, gledala pravo u oči. Neće valjda opet? pomislih, ali sam zatim odagnao tu misao. Ne, ona je, najverovatnije, imala neki plan, koji je sada sprovodila u delo.
»Onda, da odemo nekuda?« upita on ponovo.
»Ne, Đovani. Hajde da samo prošetamo. A posle me isprati do hotela.«
»Možda da svratimo do mene?«
Poludeo si!« Glas joj je bio neodlučan i meni ponovo pade na pamet da nije 63
ravnodušna prema njemu. »Do devet uveče treba da budem u hotelu 'Stari Tomas'«, sada već sigurnije reče ona.
»Ne možeš ni da zamisliš koliko si me razočarala! Odbila si sve što sam ti predložio.«
»Đovani, možeš li da mi ispuniš jednu želju? Veliku želju!«
»Bilo koju!«
»Slušaj, organizuj sutra kišu. Provalu oblaka sa grmljavinom i munjama ovde, u starom Talinu. U ovoj kutiji sa staklenim krovom... Dobru kišu sa grmljavinom!«
»To je zabranjeno«, reče on, ali se, razmislivši, odjednom saglasio. »U redu, napraviću je, čak i grmljavinu, iako je baš ne volim.«
»Obavezno sa grmljavinom i munjama, čuješ li me, mili!«
On ju je nekako čudno pogledao i klimnuo glavom.
U devet uveče, čekao sam ih ispred 'Starog Tomasa'. Stigli su uskoro. Stajali su nedaleko od mene. Čitavih petnaestak minuta ona se branila od njegovih pokušaja da
se popne kod nje. Zatim su se rastali, ona je ušla u hotel, a on zakorači u beličasto estonsko veče, zviždeći neku popularnu melodiju. Izgledao je zadovoljan sobom. Ja sam pošao za njom. Penjao sam se po stepeništu koje je bilo prekriveno tepihom sa cvetnom šarom i divio sam se njenim nogama i figuri. Lepa žena, ona je sigurno mogla
da pokori muškarca. Stigao sam je u hodniku, dok je otključavala vrata.
»Tamara!« Ona se okrenu.
»Ko ste vi? Šta hoćete?«
Odlepio sam idiotske brkove i traljavo sam obrisao lice maramicom.
»Ne prepoznaješ me?«
»Ne‐e.«
»Ja sam Albert, Alekov drug!«
»??«
»Moram da porazgovaram sa tobom.«
Otvorila je vrata. Ušao sm prvi, ona — za mnom.
»Šta hoćeš od mene, Alberte? Nema Aleka, nema njegovih drugova i ja ne
razumem, zašto si ovde? Zašto sam te pustila?«
»Eto, baš zato. Zašto si me pustila unutra? Ponudi mi da sednem.«
»Sedi.« Pokušavala je da se sabere. »Pa, dobro, šta te je dovelo ovamo?«
»Pratio sam vas danas i čuo sam kad si ga molila da organizuje kišu. Sa grmljavinom i munjama!« rekoh zavalivši se u udobnu hotelsku fotelju.
»Pa šta?« malo se zbunila.
»Imam nekoliko pitanja.« Nije joj trebalo dati vremena da se sabere. «Prvo —
zašto si ga tražila?«
»A, hoćeš da znaš zašto sam ga našla?« Razbesnela se i od toga se još više prolepšala. »Pa, eto, ako hoćeš da znaš, uopšte ga nisam tražila! Doputovala sam ovamo na ekskurziju i potpuno neočekivano sam nabasala na njega. Na ulici. Videvši ga, takvog samouverenog, spokojnog, blistavog, blistavijeg nego tada... sa mnom,
razbesnela sam se. Da, razbesnela sam se!« Govorila je zlobno, oči su joj potamnele od zlobe. »Znaš li kako sam živela sve to vreme? Ne? Pa onda slušaj. Lekari su me zakrpili.
Potpuno su me doveli u red, �
�ak i spoljašnjost. To me je koštalo tri meseca života, ali nek idu do đavola, to i nije previsoka cena. Znala san da su mu isprali mozak i radovala sam se zbog toga. Da, radovala sam se, Ali meni nisu isprali mozak, razumeš? Meni su
ostavili sav taj užas. I strašnu noć sa grmljavinom i munjama. I ubistvo. Trenutak užasa i strašan bol. I nepostojanje. Preostalo vreme nosila sam u sebi strahotu i bol. Nisam 64
verovala ni u čija osećanja. I kada sam videla Aleka, mirnog, samouverenog, kako šeta po svetu bez uspomena, shvatila sam da je to nepravedno! Nikakve muke, nikakvo preživljavanje! Sladak život!«
»I odlučila si da mu se osvetiš.«
»Odlučila sam da sve postavim na svoje mesto.«
»Pa si, da bi to ostvarila, smislila ubistvo potpuno drugog čoveka?« Bio sam nemilosrdan prema njoj, činilo mi se da je to neophodno. »Krenula si u zločin, na taj način što ćeš osuđeniku saopštiti sve o njegovoj prošlosti, pošto je kazna već sprovedena u delo — kriminalni zločin!«
»Ne guraj mi pod nos tvoje zakone. Zakon je u mojim rukama. Osim toga, to sada
nema nikakvog značaja.« Odjednom se oraspoložila, čak kao da se sasvim smirila.
»Zašto?«
»Zato što sam shvatila da on nije Alek. Ne, nije Alek, nego Đovani. Sasvim drugi čovek, kako si rekao, muževniji, odlučniji. Energičan i dobar čovek. Čovek od akcije.
Znaš, Albert, od kako sam se izlečila, neprekidno se kuvam u sopstvenim mislima. Već
mi se učinilo da počinjem da ludim. Pošla sam na ekskurziju pod stare dane, da bih odagnala misli, ali ništa nije pomoglo. A sada, kada sam naišla na njega, upoznala se sa njim i shvatila kakav je, prestala sam da haluciniram. Meni je sa Đovanijem, baš sa Đovanijem, a ne sa Alekom, prijatno i interesantno.« Zaćutala je, a zatim izazovno dodade: »On mi se dopada!«
»Tim pre, šta će ti munje i gromovi?« Skoro sam iskočio iz fotelje.
»Glupo, naravno! Jednostavno je misao o tome damu sve ispričam, ako ga nekada
sretnem, živela u meni isuviše dugo. Ali sada mi to sve ima smisla. Ako uopšte može ičega da se seti, onda je bolje da to bude sada nego kasnije. To neće biti poslednja kiša u našem životu, Alberte!«
Nisam mogao da opovrgnem njen dokaz. Uopšte, imao sam utisak da sam zašao u
zonu u kojoj nikome sa strane nema mesta.
Ustao sam.
»Verovatno si u pravu. Ne mogu da presudim. Neka bude tako kako si odlučila!«
»Razumeo si me, Alberte«, reče i takode ustade, »vidim da si razumeo. I znaš, želim da budem voljena! To je tako prijatno!« Glas joj je bio žalostan i ja sam se postideo.
»U redu«, rekoh. »Idem. Oprosti mi, Tamara!«
»Lina. Ne Tamara, nego Lina. Nemoj da mi se izvinjavaš, Alberte.« Izgledala je vrlo
umorno. »I dođi sutra u dvanaest u ulicu Pik, ispred kuće 'Tri sestre' dogovorili smo se da se tamo nađemo.«
»Ipak se plašiš?«
»Ne.« Ona se osmehnu. »Želim da vidiš kako ćemo oboje biti srećni!«
Sutradan ujutro, javio sam na posao da neću moći da dođem. Zatim sam
doručkovao i spremio stan. U petnaest do dvanaest, kao za inat, zazvonio je videofon.
Trebalo je da ga isključim ranije. Šta da se radi, uključio sam ga. Na ekranu se pojavio moj kolega sa posla...
Na kraju krajeva, izlazio sam iz svoje kuće u dvanaest i pet, i nisam stigao da napravim nekoliko koraka kada se iznad moje glave začuo čudan šum, a zatim zvuk koji
je ličio na pljusak. Postalo je svetlije. Nešto mi je kanulo na lice, pa još, i još. Na asfaltu i kamenju su se pojavile male, mokre tačkice, i odjednom, poče da pada prava kiša. U
početku nije bila jaka, ali je vremenom, postajala sve jača i jača. topla letnja kiša, prskala je u mlazevima, a kroz vodopade kiše sijalo je sunce. Voda je jurnula po starim 65
vodovodnim kanalima koji su, verovatno jako davno zaboravili ukus kiše, trotoar je postao mokar i crn, a nad svakom sada već otežalom kapi, nadimao se vazdušni mehurić. U početku je sa krovova i iz oluka tekla mutna voda, u ovom sterilnom gradu
sakupilo se mnogo prašine po uličicama, uglovima i pukotinama, ali već malo kasnije, voda je postala bistra i cista, kao iz izvora. Po ulicama su jurili, preskačući se, potočići.
Pokisao sam i nisam ni pokušavao da se sakrijem. Žurio sam. Grabio sam krupnim koracima prema ulici Pik, prema mestu susreta.
Vodeni potoci su pomahnitali. Po sjajnim trotoarima, po barama, rasprostrte su se
dugine trake. Iz kiše su mi u susret naišli momak i devojka u potpuno promočenoj odeći. Devojčina haljina i mladićevo letnje odelo zalepili su se za njihove stasite figure, oni su išli držeći se za ruke, srećno se smejući kiši, išli su bosi, namerno gazeći po najdubljim potocima i barama. Obuću su nosili u rukama. Zatim sam video još ljudi. Bilo ih je začuđujuće mnogo. Niko se nije skrivao, svi su se radovali kiši. Odjednom, iznad glave mi sevnu munja, negde u daljini je grmelo. Kiša, kao da je čekala znak od nebeskog bubnja, poče da pada još jače. Skoro sam trčao, ali sam, pošto sam skrenuo
za ugao, zastao u čudu.
Usred ogromne bare grupa dečaka i devojčica igrala je neku čudnu, divlju igru.
Pada kiša, pada,
Svak se suncu nada.
Kadas kiše stanu,
Biću u Jeristanu,
pevali su mali divljaci, mokri i srećni, podižući nogama fontane od vode, a dečje oči su, kroz vodenu zavesu, sijale neizmernom radošću. Oko njih su trčkarali ne previše uznemireni vaspitači i nagovarali ih da izađu iz bare. Nisam mogao da dočekam srećni
završetak incidenta i u jednom koraku sam se našao u ulici Pik. Ona je već bila tamo.
Zapravo, išla mi je u susret sredinom ulice polako, skoro veličanstveno. Njena svetla kosa je potamnela od kiše, teška haljina se pokvasila i gruba tkanina je gustim naborima obavijala njeno telo. Bila je prirodna medu kamenjem srednjovekovne ulice i krupne alke na njenoj ogrlici, prsten i teške minduše činili su je sličnom strogoj, markantnoj skulpturi nekog katoličkog hrama.
Pokazala mi je rukom na glavni ulaz kuće i ja sam požurio da se sakrijem ispod starinskog trema u obliku luka. Unutra su se nalazila vrata i ja prodoh kroz njih. U
malom predvorju je bilo tiho, kroz rešetke se čuo samo šum kiše. Slušan odavde, zvučao je monotono i dosadno.
»Hajde ovde da se sakrijemo!« sasvim neočekivano začuh Dovanijev glas u blizini.
»Skroz sam pokisao! Do gole kože! Daleko smo zakazali sastanak!«
Kao da ga je namerno dovela ovamo.
»Sanjao sam neki čudan san.« Začu se ponovo njegov glas. »Padala je kiša, grmelo
je i sevalo, a ti i ja smo bili zajedno u nekoj maloj kući.«
»I?« Glas joj je bio miran.
»I ti i ja se svađamo zbog kiše. Ti hoćeš da se prošetaš po pljusku, a ja gledam na
televiziji.film o životu mitskih Amazonki. Zamisli kako je to bilo ružno!« Postalo mi je neprijatno u mom skloništu i odjednom shvatih da je na meni mokra odeća.
»I čime se završila ta porodična drama?« Glas joj je, ipak, zadrhtao. Ali on to nije
primetio.
»Ma, ničim. Grunuo je grom, ja sam se okrenuo, a tebe već nije bilo u sobi.«
»Jesi li bar film odgledao do kraja?« Glas je zvučao podsmešljivo. »Ne, probudio 66
sam se na najuzbudljivijem mestu!«
»Šteta.«
»Aha... Slušaj, Lina, kako ti se dopada moja kiša?«
»Vrlo. Samo nije bilo grmljavine i munja.«
»Bilo je. Dva puta.«
»Jednom. Ali, svejedno, hvala ti.«
»Ne zahvaljuj mi. To nije način da mi se odužiš!«
»Prestani! Nemoj Dovani!«
»Gluposti. Treba da se volimo dok smo mladi!«
»A ja neću... baš zato što smo mladi. Nemoj!«
»U redu, neću... Kako ću da platim za ovaj pljusak u gradu! Ne možeš ni da zamisliš!«
»Idi, zaustavi kišu. Dobila sam ono što sam želela!«<
br />
»Zaista? Onda ću zaista i otići. I tako ne znam šta ću sa sobom. Iskreno govoreći,
zažalio sam što sam sve ovo uradio! Potpuno sam mokar i bojim se da ću se prehladiti.
Ala ću da platim!« Poslednja rečenica se čula već izdaleka, sa ulice.
I ni reči o ljubavi! Ni slova!
»Alberte, je si l' tu?« upita njen glas.
»Tu sam.« Izašao sam iz svog skrovišta. »Zašto si me pozvala kao svedoka?«
»Ne znam«. Bila je jako tužna, čak je, izgleda, plakala. »Alberte, odvedi me odavde!«
Izašli smo na kišu. Išla je pored mene potpuno razočarana i potištena, i bilo me je
strah da joj pogledam u lice. Iznenada, nad glavom začusmo poznati pljesak. Kiša je prestala i odjednom se smračilo, umesto da se razdani. Čulo se kako voda teče po ulicama. Ljudi su potrčali kućama, shvativši, kao i ja, da su potpuno mokri. Praznik je bio završen.
Kod kuće sam je naterao da ode u kupatilo i zagreje se. Zatim sam joj dao alkohol.
Ona je odsutno činila sve što sam joj predlagao. Posle izvesnog vremena, piće ju je malo obodrilo.
»Alberte, ovo je katastrofa.« Sedela je u fotelji uvijena u moj bade‐mantil.
»Zašto?« upitah, iako sam mislio da razumem zašto.
»Jednostavno...« Ponovo je zaplakala, očigledno smišljajući rečenicu. »Jedno‐
stavno, on može da napravi kišu, iako sam više voli suvo i sunčano vreme.«
»Pa, dobro, to i nije tako loše!«
»Možda. Ali ja sam želela da budem voljena!... Alek me je ubio, mrzeći me i voleći
me. Tek sada mogu da ga razumem. I... da mu oprostim. Da, znaš, i da mu oprostim!«
»To je tačno, Đovani nije sposoban da ubije.«
»Ja ne bih ni želela da me još jednom ubiju. Ali sa Dovanijem ne bih želela ni da
proživim život. Ni ljubav, ni mržnja...« reče žalosno. »Samo spoljašnjost!«
Izašla je iz sobe i vratila se obučena u svoju haljinu.
»Alberte, hvala ti za sve!« U odgovor na moju grimasu ona odmahnu glavom. »Ne,
hvala ti! Idem sada. I molim te, učini sve da me ne traži, važi?«
Pristao sam.
»Oprostila sam Aleku, Alberte... Ne, nemoj da me pratiš!«
Otišla je. Sedeo sam u sobi ne uključujući svetio i popio sam čašicu nečeg gorkog.
