by MoZarD
da bi svakako trebalo da ih odbacim.
mestu. Dok su se ostali oko njega brinuli
Pisao mi je ovo sa stanovišta pravog
više o spoljašnjem, Lajberova, preokupa‐
naučnika objasnivši mi zašto ova vrsta
cija bile su ideje i unutrašnji svet
anegdotskog materijala, s obzirom da se
fantastike kao izvor nadahnuća.
ne može ponavljati ili verifikovati, ne bi
93
KNJIGE MIODRAG MILOVANOVIĆ
Bob Šo
prostor medu zvezdama, već postaje
DVORAC
centar borbenih operacija, što dovodi do
uništavanja »duše« planete /kasnije će se
VEČNOSTI
ispostaviti da to upravo to znači/. Na
planetu stiže mladi potpukovnik Džervis
»Polaris«, Beograd, 1988
Farel koji rukovodi oružanim snagama i, u
slobodnom vremenu, zanima se za Lisu.
Umetnici se suprotstavljaju vojsci koja
Teška ekonomska situacija u kojoj se uništava planetu, a Tavernor im, kao naša zemlja nesumnjivo nalazi, kao da ne
iskusan ratnik, pruža pomoć i u sukobu sa
ostavlja tragove na izdavačkoj delatnosti;
Farelom gine.
barem kad je u pitanju naučna fantastika.
Pošto se ubistvo odigrava na 112.
Police knjižara pune su novih knjiga, na
stranici, jasno je da to nije kraj. Pojavljuje
kioscima SIRIUS, ALEF, »X—100 — nauč‐
se njegova duša — egon »najosnovnija i
na fantastika«... Kao da dolazi vreme kad
najopštija jedinica života«. Ovo korišćenje
više neće biti moguće pročitati sve što se
zagrobnog života mnogim kritičarima se
iz ove oblasti objavljuje na srpsko‐
činilo vrlo problematičnim i zbog toga su
hrvatskom jeziku.
olako otpisali roman, kao još jednu
Da li je razlog tome sve veća popular‐
baljezganju o »duši«, »višim entitetima«,
nost ovog žanra ili ona stara teza da
ili sličnim nebulozama. Međutim, ako se
umetnost cveta u vreme društvene krize
pažljivije čita i prevazidu predrasude o
kad narodu treba hleba i igara, još nije
nemogućnosti pisanja o stvarima s one
sasvim jasno. Međutim, činjenica je da su
strane iskustva, uočava se da Šo tome
mnogi u izdavanju naučne fantastike
pristupa u najboljem maniru žanra —
pronašli nekakvu ekonomsku računicu.
strogo racionalno, bez zadiranja u
Koliko će to potrajati i da li će naše
nekakav jalovi misticizam ili ideologiju.
relativno usko tržište uspeti da proguta
Ipak, da budem iskren, ma koliko ra‐
toliki priliv u vode ovog žanra, pokazaće
cionalno prihvatao i odobravao takav po‐
vreme. Nama koji volimo ovaj žanr ostaje
kušaj, jedan deo mene, onaj emotivan,
samo da se nadamo da to neće biti samo
nije prihvatio tako nešto. Vezanost za
kratkotrajna bujica.
glavnog junaka romana prekinuta je
Od svih izdavača, bilo privatnih, bilo
njegovom smrću i priznajem da sam od
zvaničnih — »državnih«, trenutno se po
tog trenutka roman čitao prilično meha‐
redovnosti izlaženja izdvojila edicija »Po‐
nički, bez uživanja, što umnogome izo‐
laris«. Posle izvrsnog Lemovog romana
štrava kritičarsku oštricu, pa mi se
»Fijasko«, pred nama je novi roman —
rasplet, iako logičan, čini pomalo
»Dvorac večnosti« severnoirskog pisca
nategnutim.
Boba Šoa, koji je kao mali, ali efektan
Sve u svemu, u pitanju je vrlo zanimljiv
intermeco uskočio u pauzi pre objavlji‐
roman pisca koji je kod nas poznat
vanja jednog od kapitalnih dela svetske
uglavnom po kraćim ostvarenjima. Ako bi
fantastike,
trilogije
Ursule
Legvin
se tražila neka poredenja, onda bi se ovo
»Zemljomorje« /Earthsea/.
delo moglo svrstati uz rane romane
Tavernor je bivši ratnik zemaljske flote
Semjuela Dilejnija, ponajpre po atmosferi
koji se, razočaran, povlači u zasluženu
koja povlači podsećanja na izgubljene
penziju na Mnemozinu — pesničku pla‐
ideale šezdesetih godina.
netu, gde pokušava da se privikne na
Dobar prevod je još jedna prednost ove
drugačiji način života stran njegovoj
knjige. Nadam se da će nam neko od
prirodi. Tu sreće lepu Lisu Grenobl, ćerku
izdavača priuštiti i mnogo poznatiji Šoov
ni manje ni više nego upravnika planete i
roman Orbitsvil, čime bi nam se još više
zaljubljuje se u nju. Međutim, Mnemozi‐
približilo delo ovog, kod nas prilično
na ne ostaje zadugo po strani od sukoba
nepoznatog pisca.
sa Pitsikanima, krvožednom rasom koja
se sukobila s ljudima u borbi za životni
94
ZONA
zanimljivih, uglavnom kraćih ostvarenja,
od kojih su se neka pojavila i u ovoj zbirci
SUMRAKA
koju je izdala »Književna zajednica Novog
Sada« u prevodu Gavrila Vučkovića. Od
»Književna zajednica Novog
poznatijih pisaca prisutni su: Robert Šekli,
Sada«
Ričard Metison i Pamela Sardzent. Me‐
Novi Sad, 1988.
đutim, ima i nekih priča drugih autora
koje su vrlo zanimljive, na primer
Levitacija Džozefa Brenana, ili Oltenmur,
Postoji peta dimenzija van one koja je gde psi plešu Morta Kasla.
poznata čoveku... dimenzija ogromna kao
Na kraju knjige prezentovan je i sce‐
svemir, a večna kao beskonačnost. To je
nario jedne epizode koji je napisao sam
srednji prostor između svetlosti i senke,
Rod Serling — Jedna za anđele, i to je
između nauke i praznoverja. On leži izme‐
najslabiji deo knjige.
đu ponora čovekovih strahovanja i vrhun‐
ca njegovih znanja. To je dimenzija
mašte. To je područje koje nazivamo
»Zona sumraka«.
Rod Serling, duhovni otac serija Zona
sumraka nije mogao izabrati bolji uvod u
svoju seriju. Ove reći na početku svake
emisije uvode gledaoca u priču u kojoj
može očekivati praktično sve. Međutim,
bilo je i drugih serija koje su počinjale od
istih ili sličnih pretpostavki, pa ipak su se
izgubile u stereotipima američke televi‐
zijske produkcije. Zbog čega je ova serija
onda doživela toliki uspeh u SAD i svim
ostalim državama gde se prikazivala,
uključujući i našu?
Mislim da je razlog u brižljivom odabiru
autora koji su pisali scenarije. Pored
samog Serlinga, tu su sve sami
rodonačelnici žanrova fantastike, horora,
SF‐a: Harlan Elison, Stiven King, Ričard
Metison, Robert Šekli, Robert Silverberg, i
mnogi drugi. Druga značajna či
njenica je
da je, od maja 1959. godine, kada je
prikazana prva epizoda ove serije, pa do
poslednjih epizoda, kvalitet ostao ujedna‐
čen. Naši gledaoci su u to mogli da se
uvere jer su, u periodu od godinu dana,
videli dosta emisija iz prvih dana prika‐
zivanja, ali i neke kasnije, kao na primer
onu po sjajnoj Elisonovoj priči Subita
prikazanu sredinom maja u beogradskom
noćnom programu BIS.
Časopis Zona sumraka nije uspeo da
postigne takvu popularnost kakvu je ima‐
la serija, iako su u njemu pisali skoro svi
pisci koji su učestvovali i u stvaranju
serije. Razlog je u tome što su najčešće
objavljivani idolopoklonički tekstovi, tipa
šta je ko ručao za vreme snimanja
trinaeste epizode.
Ipak, u časopisu je objavljeno nekoliko
95
ESEJ
Peda Vuković
KOSMIČKE OPERE
„Pre otprilike dve milijarde godina dve galaksije bile su u sudaru, ili, bolje rečeno, prola zile su jedna kroz drugu...”
Kada se priča o naučnoj fantastici, koja dela se najčešće spominju: 984, VRLI NOVI
SVET... ili možda RATOVI ZVEZDA? Ili, koja vrsta SF‐a se najviše koristi pa samim tim ima i najviše uticaja na ljude? Zašto neki „poznavaoci” naučne fantastike tvrde da su RATOVI ZVEZDA i tome slične stvari đubre, a drugi da je to remek‐delo?
Naučna fantastika uživa da samu sebe deli u podvrste ‐ sub‐žanrove. Tako nije teško reći gde serijal RATOVI ZVEZDA spada. Sub‐žanr o kome je reč u ovom tekstu jeste kosmička opera („ space opera”).
Sam naziv, pa i mnogi pojavni oblici, potiču od beskrajnih srceparateljskih vestern
saga tipa BONANCA To su konjske opere („horse opera”), a mladi rođak su im „soap opere” tipa GRADIĆ PEJTON. Reč opera ovde ima specifično američko značenje ‐ potiče od njihovih starih „opera housea” , gde je „prostija” publika uz jelo, piće i opšte zezanje uživala u pevačima, vodviljima, „dramama” a kasnije i u nemim burleskama.
Kosmičke opere, ili operete ako hoćete, jesu herojski, epski SF avanturističkog tipa sa specijalnim osobinama. One su izrazito romantične ‐ mnoge su bljutabo patetične i
ponekad se pretvaraju u prave pravcate melodrame sa laserima i mačevima.
Poprište radnje obavezno je ceo kosmos, ili bar jedna galaksija, a planete su svedene na jednoznačna, najčešće „egzotična” ostrva (pustinjse planete, ledene planete, administrativne planete...). Kosmičke opere su, u suštini, savremene bajke.
Istina, ovde nema magije ‐ za razliku od srodnog podžanra naučne fantastike, herojske fantazije ‐ ali „super znanja” i „hiper tehnologija” kojima se ovde barata sa lakoćom pretvaraju psihodelične bundeve u šta god hoćete: u dinosauruse i brbljive robote, recimo! Naravno, u kosmičkim operama i pozitivci i negativci uvek su jasni, pokretački motivi uvek su kosmičkih razmera ‐ „osvajanje svemira”, recimo ‐ a sve je zauvek: fatalne odluke, gigantske mržnje, tragične ljubavi...
Ovaj podžanr naučne fantastike predstavlja onu vrstu naučne fantastike koja se najviše proizvodi i upotrebljava, istovremeno je, u svojoj suštini, ponajmanje naučna fantastika. U većini dela ovog podžanra možete ukloniti praktično sve SF elemente a da suština ostane ista. Ali, srećom, baš ti SF elementi čine kosmičku operu vrhuncem avanturističkih romansi! Kud ćete veće egzotike, neizbežnog i maltene ključnog elementa avanturističkog žanra uopšte, od udaljenih krajeva kosmosa? Često se čisto fantastični ili SF fazoni ‐ koji se u kosmičkim operama ionako pretapaju bez neke jasne granice ‐ uvode samo radi „egzotičnog efekta”. To je majstorski urađeno u Lukasovom i Spilbergovom poslednjem hitu ‐ PLJAČKAŠI IZGUBLJENOG KOVČEGA. Taj film nije čak ni
SF u pravom smislu reci ali dovoljno bi bilo preseliti ga u kosmos pa da dobijete savršenu kosmičku operu. Jednom rečju: pirati su uvek pirati, ali kosmički pirati su pirati na kvadrat...
Ovako gledano, ništa lakše nego napraviti kosmičku operu. Smuvate pričicu,
stavite da se krčka, spremite SF sos sa što više ludih sastojaka, izmešate sve u galaktičkom loncu, ubacite to u vremeplov da se dobro izmućka i... BUUUML. imate bestseler!
Na žalost, to uopšte nije tako. Naprotiv. Veliki deo kosmičkih opera jeste đubre.
Štaviše, od celog SF đubreta ‐ koje je poveće ‐ najveći deo otpada na kosmičke opere. S
96
obzirom na njihov impozantan broj, onih koje makar u okvirima sopstvenog žanra nešto
vrede ima vrlo malo.
Infantilnost, okoštalost, neiventinost i obična glupost pustili su duboke korene, posebno zbog ogromne produkcije namenjene najširoj publici, prvenstveno mlađoj.
Tako se često dešava da neka „leva” kosmička nebuloza u rukama neobaveštenog čitaoca ili, još gore, kritičara, ni kriva ni dužna počne da predstavlja SF. Science Fiction tako dobija epitete: infantilan, glup, nevešt, ili, što je najnepovoljnije, d o s a d a n !!!
Zatrpavanje ovakvim đubretom ponekad dovodi do utiska da naučna fantastika
zaista i nije sposobna da se bavi drugim, složenijim stvarima i „pravim” problemima. Loš glas kosmičkih opera (koji je svojevremeno ozbiljno ugrozio celokupnu naučnu fantastiku!) doveo je dotle da možete da čujete da one uopšte nisu naučna fantastika!
A činjenica je da je kosmička opera jedan od najstarijih oblika naučne fantastike (mada se u početku nije tako zvala) i ona njih ni malo ne treba da se stidi.
Ali, dosta o đubretu.
Vratilo se dobrim stvarima!
EDGAR RAJS BAROUZ
ili kako je naučna fantastika dobila mišiće
Praotac kosmičkih opera i praktično celokupne sanjarske SF avanturistike (nekada
se to nazivalo „scientific romances”) jeste Edgar Rais Barouz (Edgar Rice Burrougs).
Legije njegovih obožavalaca ‐ a „obožavaoc” je ovde prava reč ‐ zovu ga ,,ERB”, a sebe ponosno ERBdom.
Prvo delo mu je MARSOVSKA PRINCEZA (PRINCESS OF MARS) iz 1912. godine, koje
predstavlja prvi pravi interplanetarni avanturistički roman, i početak trenda koji ni danas ne posustaje. Drugo „veliko delo” TARZAN MEĐU MAJMUNIMA (TARZAN OF THE
APES), takođe iz 1912. (!) učinilo ga je svetski poznatim. Od tada stalno raste prodaja njegovih knjiga koje uglavnom idu u serijama baš kao sve „prave” kosmičke opere: Marsovska u deset knjiga, Tarzan u dvadesetak, Pelucidar u šest... On je i posle svoje smrti najkomercijalniji SF autor svih vremena ‐svetska prodaja njegovih dela prelazi sto miliona primeraka, a da ne govorimo o bezbrojnim stripovima, filmovima i imitatorima.
Oko njegovog „ranča” u blizini Los Anđelesa izrastao je gradić koji se zove (kako bi drugačije?) Tarzana.
Na Marsu ‐ a slično je i sa drugim njegovim SF serijama ‐ stvorio je koherentan svet
naslikan izdašnom četkivom i jakim bojama. Na žalost, sam ERB otupeo je svoju preobilnu maštu beskrajnim ponavljanjima, a boje su još više izbledele pred navalom netalentovanih imitatora.
Pored toga što je odlična scena za herojske avanture njegov Mars ima dve
osnovne osobine vrlo karakteristične za kosmičku operu uopšte. Prvo, to je kultura u kojoj se „prirodno” mešaju superiorna nauka i tehnologija i arhaična odeća i oružja, posebno kult mača. U skladu sa tim, stavovi i ideje ličnosti su kao izvađeni iz sentimentalističkih riterskih romana. Drugo, uprkos činjenici da se ličnosti ‐ posebno ženske ‐ često šetaju nage, njegova dela potpuno su „očišćena” od seksa. On je zamenjen apsurdno jakim osećanjima prema heroini. Njeno spašavanje iz okrutnih pandži i borba oko njene ruke zauzimaju popriličan deo radnje. Ali opasnost od seksa je uvek tu! Samo u delima između 1912. i 1915. u obsesivnih sedamdeset (!) puta „ženska
vrlina” je u opasnosti i uvek ostaje „sačuvana”! Ipak, ili možda baš zato, ERB‐ova pop
ularnost je ogromna, baš kao i njegov uticaj, često smrtonosan. Nimalo slučajno
„peščana planeta” iz RATOVA ZVEZDA jako podseća na Barouzov MARS, a „slonoliki”
bantasi su direktna pozajmica od njega.
U svakom slučaju, one koji naučnu fantastiku posmatraju isključivo kao šećerom ili
saharinom prevučeni kurs iz hernije ili fizike, ili traže samo ozbiljne sociološke ekstrapolacije, Barouz ne može da zadovolji. On nije čak ni „dobar pisac”, ali je izvrstan pripovedač. Međutim, za one koji traže ‐ i zadovoljavaju se ‐ veličanstvenim avanturama na beskrajno egzotičnim svetovima Edgar Rais Barouz je veliki guru.
97
DOK SMIT
ili kako su mišići osvojili galaksiju
Uvodni citat ovog teksta je prva rečenica prve knjige LENSMAN SAGE (1934‐37).
Ova serija je magnum opus Edwarda E. Smitha, poznatog kao Dok Smit, koga najčešće
smatraju ocem „pravih” kosmickih opera.
On predstavlja spoj fantastičnog, „mišićavog” modusa tipa Barouz i mehanističkog
modusa, karakterističnog za ranu naučnu fantastiku, čiji jasni znaci postoje već kod Žila Verna. Knjige Doka Smita predstavljaju neograničeno naduvavanje tehnologije radi nje
same ‐ tipično za takvu vrstu kosmičkih opera. A s njim se naučna fantastika definitivno otisnula u međugalaktičke prostore. U ovom slučaju kosmička opera je zaista bila prva: iz svojih potreba, a ne potreba naučne fantastike, otvorila je velike kapije svemira
LENSMAN SAGA je i danas najtipičnija formula za kosmičku operu. To je priča o sukobu dve kulture ‐ dobrim Arisijancima i zlim Edorijancima. Arisijanci su nežni i zalažu se za Civilizaciju, a Edorijanci su bespolni i priznaju samo Moć. Divni Sanjari protiv Užasnih Intelektualaca. To je najveća priča Lopova i Pajkana (ili Kauboja i Indijanaca) koja postoji. Sve pršti od „hiper tehnologije” na čelu sa „bezinercijskim” pogonom koji jednostavno žvaće svetlosne godine. Ovo predstavlja jedan od prvih pokušaja
„rešavanja” problema međuzvezdanih rastojanja. Rešavanje ovakvih problema na
ovakav način postalo je specijalnost kosmickih opera, prvenstveno zato što potiskuju opširna objašnjenja, ali i zato što su odličan elemenat sadržaja. Poveći deo radnje filma IMPERIJA UZVRAĆA UDARAC, recimo, vrti se oko „kosmičkog skoka”. Ovo rešenje afirmisao je Dr Asimov i ono je danas opšteprihvaćeno (u naučnoj fantastici, naravno!).
