by MoZarD
koeficijentom iznad dvesta — ali toliko je njih prebeglo iz oblikovačkih kolonija da je stranka morala da prestane da ih proizvodi.
»Pitate se kakva je to odeća koju ja nosim?« reče Mimi.
»U svakom slučaju deluje novo«, smešeći se reče Efrijel.
»Istkana je od vlakana iz čaure lutke«, rekla je. »Moju originalnu garderobu pojeo
je simbiot strvinar za vreme prošlogodišnjih problema. Obično idem gola, ali nisam želela da vas povredim preteranom intimnošću.«
Efrijel je slegao ramenima. »U svom ambijentu i sam obično idem nag. Ako je temperatura stalna, odela su beskorisna, ako se ne računaju džepovi. Ja posedujem malo stvari, ali većinom su to manje važne stvari. Mi Preoblikovani naše stvari držimo ovde.« Potapšao se po glavi. »Ako mi pokažete sigurno mesto na koje ću odložiti odeću...«
Odmahnula je glavom. Zbog naočara nije bilo moguće videti njene oči, što je onemogućavalo da joj pročita izraz lica. »Doktore«, načinili ste prvu grešku. Ovde ne možete imati svoje mesto. Istu grešku načinili su i agenti Mehaničara. Ta ista greška skoro da je i mene koštala života. Ovde ne postoji privatnost i vlasništvo. Ovo je Leglo.
Ako pokušate da prisvojite bilo koji njihov deo — da ostavite opremu, da u njemu spavate, bilo zbog čega — postajete uljez, neprijatelj. Dva Mehaničara — muškarac i žena — pokušali su da osiguraju nenastanjenu prostoriju za smeštaj kompjuterske laboratorije. Ratnici su provalili vrata i rastrgli ih. Strvinari su pojeli svu njihovu opremu, staklo, metal, i ostalo«.
Efrijel se hladno nasmešio. »Mora da ih je đavolski mnogo stajalo prebacivanje sve
te opreme brodom.«
Mimi je slegla ramenima. »Bogatiji su od nas. Mašine su njihove, rudarstvo njihovo. Mislim da su nameravali da me ubiju. Potajno, tako da nasiljem ne uznemire
ratnike. Imali su kompjuter koji je učio jezik gundelja brže od mene.«
»Ali vi ste preživeli«, istakao je Efrijel. »A vaše trake i izveštaji — naročito oni prvi, 36
kada ste još imali veći deo opreme — bili su izuzetno zanimljivi. Veće je sve vreme uz vas. Tokom odsustva postali ste prilično popularni na Prstenovima.«
»Da, tome sam se i nadala«, reče ona.
Efrijel se nije smeo. »Ako sam i nailazio na neke manjkavosti u njima«, reče on pažljivo, »bilo je to u mom polju, tuđinskoj lingvistici.« Neodredeno je mahnuo ka dvojici simbiota koji su je pratili. »Pretpostavljam da ste ostvarili veliki napredak u komunikaciji sa simbiotima, pošto se čini da oni govore za celo Leglo.«
Pogledala ga je sa nečitljivim izrazom lica i slegnula ramenima. »Ovde ima barem
petnaest različitih vrsta simbiota. Ovi koji su sa mnom, zovu se gundelji i govore samo u svoje ime. Oni su divljaci, doktore, i Investitori su zainteresovani za njih samo zbog toga što još mogu da govore. Jednom su i oni bili rasa koja je putovala svemirom, ali su to zaboravili. Otkrili su Leglo i bili apsorbovani, postali su paraziti.« Potapšala je jednog po glavi. »Pripitomila sam ova dva pošto sam naučila da kradem i prosim za hranu bolje od njih. Sada su sa mnom i štite me od većih. Ljubomorni su, znate. U Leglu su tek nešto manje od deset hiljada godina i još su nesigumi u svoj položaj. Oni i dalje razmišljaju i ponekad se pitaju. Posle deset hiljada godina malo je toga još ostalo u njima.«
»Divljaci«, reče Efrijel. »Lako u to mogu da poverujem. Jedan od njih me je ugrizao
još dok sam bio na zvezdanom brodu. Učinio je malo toga da bude smatran za dobrog
ambasadora.«
»Da, upozorila sam ga da dolazite«, reče Mimi. »Nije mu se to baš dopalo, ali uspela sam da ga hranom podmitim... nadam se da vas nije opasno povredio.«
»Ogrebotina«, reče Efrijel. »Pretpostavljam da se ne može inficirati.«
»Sumnjam. Osim ako sa sobom niste doneli svoje bakterije.«
»Teško«, reče Efrijel uvredeno. »Ja nemam bakterija. A i ne bih doneo
mikroorganizme tuđincima.«
Mimi pogleda u stranu. »Mislila sam da možda imate neke genetski preobražene...
mislim da sad možemo da pođemo. Gundelj će ustima proširiti vaš miris kroz pomoćnu
komoru ispred nas. Za nekoliko sati proširiće se kroz celo Leglo. Kada dospe do Matice, dalje se vrlo brzo širi.«
Oslonivši stopalo o tvrd oklop jednog mladog gundelja odbacila se niz hol. Efrijel ju je sledio. Vazduh je bio topao i počeo je da se znoji ispod bogate odeće, ali njegov aseptičan znoj beše bezmirisan.
Izleteli su u ogromnu komoru iskopanu u živoj steni. Bila je lučna i pravougaone osnove, dugačka osamdeset metara, a prečnika oko dvadeset metara. Rojila se od članova Legla.
Bilo je na hiljade njih. Većinu su predstavljale radilice, osmonoge i dlakave, veličine doge. Tu i tamo halazili su se članovi ratničke kaste, dlakava čudovišta veličine konja, sa zubatom glavom koja je veličinom i oblikom podsećala na pretapaciranu stolicu.
Nekoliko metara dalje, dve radilice nosile su člana senzorske kaste, biće kome je
izuzetno spljoštena glava bila nataknuta na atrofirano telo uglavnom sačinjeno od pluća. Senzori su posedovali oči, a iz krznom prekrivenog hitina izbijale su duge, spiralno uvijene antene koje su slabašno treperile dok su ih radilice nosile. Radilice su se pripijale uz izdubljenu stenu zidova komore kukastim i sisaljkastim stopalima.
Ćudovište sa udovima poput lopatica broda‐točkaša i glavom bez kose i lica, proveslalo je pored njih kroz topao zadimljen vazduh. Prednji deo njegove glave predstavljao je noćnu moru oštrih, izbrušenih čeljusti i igličastih, oklopljenih štrcaljki kiseline. »Tunelaš«, reče Mimi. »On nas može povesti dublje u Leglo — pođi za mnom.«
37
Odbacila se ka njemu i zgrabila ga za dlakava, segmentirana leđa.
Efrijel ju je sledio, praćen dvama nezrelim gundeljima koji su se prednjim udovima
prikačili za krzno stvorenja. Efrijel se zgrozio toplog, znojavog dodira njegove bujne, vlažne dlake. Ono je nastavilo da plovi kroz vazduh; njegovih osam urešenih lopatastih stopala zahvatili su vazduh kao krila.
»Mora da ih ima na hiljade«, reče Efrijel.
»U poslednjem izveštaju rekla sam da ih ima sto hiljada, ali to je bilo pre nego što
sam potpuno istražila Leglo. Čak i sad postoje dugački hodnici koje nisam videla. Mora da ih je skoro četvrt miliona. Asteroid je približno veličine najveće baze Mehaničara—
Ceresa. I dalje poseduje bogate naslage karbonskog materijala. Još je daleko čas kada će biti iscrpljen.«
Efrijel je sklopio oči. Ako izgubi naočari, moraće pipanjem da traži put, slep, kroz
ove vrveće, koprcajuće, uvijajuće hiljade. »Znači, populacija se i dalje uvećava.«
»Sasvim sigumo«, reče ona. »U stvari, kolonija će uskoro izbaciti novi roj. U
komorama oko Matice nalazi se tri tuceta mužjaka i ženki sa krilima. Kada izlete, spariće se i obrazovati nova Legla. Odvešću te da vidiš kako sada izgledaju.« Oklevala je. »Sada ulazimo u jedno od uzgajališta gljiva.«
Jedan mladi gundelj tiho je promenio položaj. Držeći se prednjim udovima za krzno
tunelaša, počeo je da gricka manšetu Efrijelovih pantalona. Efrijel ga je zvučno tresnuo, i on se trgao unazad, uvlačeći očne peteljčice.
Kada je ponovo podigao pogled, video je da su ušli u drugu komoru, mnogo veću
od prve. Zidovi uokolo, ispod i iznad, behu zatrpani naglim izobiljem gljiva. Najviše je bilo nabubrelih, valjkastih kupola, razgranatog gustog čestara i špagetima nalik zapletenih pipaka koji su se vrlo lagano micali na slabom, smrdljivom povetarcu.
Pojedini valjci behu okruženi magličastim oblakom izbačenih spora.
»Vidiš li one slepljene gomile ispod gljiva, napola izrasle?« reče Mirni.
»Da.«
»Nisam siguma da li je to biljka ili samo neka vrsta složenog biohemijskog taloga«,
reče ona. »Suština je u tome da raste na sunčevoj svetlosti, na spoljnoj strani asteroida.
Izvor hrane koji raste u otvorenom svemiru. Zamislit
e koliko bi sve to vredelo na Prstenovima.«
»Nema reči kojima bi se opisala njihova vrednost«, reče Efrijel.
»Sam talog je nejestiv«, reče ona. »Jednom sam pokušala da pojedem komadić.
Bilo je to kao da pokušavam da jedem plastiku.«
»Uopšteno govoreći, jeste li se dobro hranili?«
»Jesam. Naša biohemija sasvim nalikuje Rojevoj. Same gljive su savršeno jestive.
Izbljuvak je, medutim, hranljiviji. Fermenti creva radilica povećavaju joj hranljivu vrednost.«
Efrijel se zablenuo. »Navići ćete se na to«, reče Mimi. »Kasnije ću vas naučiti kako
da iskamčite hranu od radilica. Stvar je u prostom refleksnom ubodu — nije kontrolisana feromonima, za razliku od ostalog ponašanja.« Sklonila je sa lica dugačak pramen prljave i slepljene kose. »Nadam se da su uzorci feromona koje sam poslala vredni troškova transporta.«
»O, da«, reče Efrijel. »Njihova hemija je zadivljujuća. Uspeli smo da sintetizujemo
većinu sastojaka. Ja sam lično bio član istraživačkog tima.« Oklevao je. Koliko se smeo usuditi da joj veruje? Njoj nije rečeno o eksperimentu koji su on i njegovi pretpostavljeni planirali. Za Mimi, on je bio samo običan, miroljubiv istraživač. Naučnici 38
Oblikovača sumnjičavo su gledali na one malobrojne uključene u vojne poslove i špijunažu.
Kao investiciju u budućnosti, Oblikovači su poslali istraživače ka svakoj od devetnaest tuđinskih vrsta koje su im Investitori opisali. Ovo je ekonomiju Oblikovača stajalo mnogo gigavata dragocene energije i tona retkih metala i izotopa. U većini slučajeva moglo se poslati samo dva ili tri istraživača; u sedam slučajeva, samo jedan.
Za Roj bila je izabrana Galina Mimi. Otišla je spokojna, verujući u svoju inteligenciju i nameravajući da ostane živa i zdrava. Oni koji su je poslali nisu imali pojma da li će njeni nalazi biti od ikakvog značaja ili koristi. Znali su samo da postoji imperativ njenog slanja, jer čak i sama, čak i loše opremljena, stiže pre neke druge stranke i njihovih ljudi koji bi mogli otkriti neki postupak ili neku činjenicu koja bi dovela do prevlasti. A doktor Mimi je uistinu otkrila takvu situaciju. To je preobratilo njenu misiju u pitanje sigurmosti Prstenova. Zato je Efrijel i došao.
»Sintetizovali ste sastojke?« rekla je. »Zašto?«
Efrijel se razoružavajuće nasmejao. »Možda da dokažemo da i mi to možemo.«
Odmahnula je glavom. »Molim vas, doktoreEfrijel, ne igrajmo se zagonetki. Jednim
delom sam ovde da bih izbegla takve stvari. Recite mi istinu.«
Efrijel ju je posmatrao, žaleći što zbog naočara nije mogao da joj vidi oči. »Vrlo dobro«, reče on. »Onda vam moram reći da sam od Veća Prstenova dobio naređenje da
izvedem eksperiment koji bi mogao da ugrozi naše živote.«
Mimi je za trenutak zaćutala. »Znači, vi ste iz Obezbeđenja?«
»Po činu sam kapetan.«
»Znala sam to... Znala sam čim su ona dva Mehaničara doputovala. Bili su tako ljubazni, tako sumnjičavi — mislim da bi me odmah ubili da nisu verovali da će od mene, mitom ili mučenjem, izmamiti neku tajnu. Nasmrt su me uplašili, Dr. Efrijel... i vi me plašite.«
»Mi živimo u zastrašujućem,svetu, doktore. Sve je to zbog sigumosti stranke.«
»Za vas je sve pitanje sigurnosti stranke«, reče ona. »Ne bi trebalo da vas dalje vodim, niti da vam išta pokažem. Kapetane, ovo Leglo, ova stvorenja — nisu inteligentna. Ona ne mogu da razmišljaju, ne mogu da uče. Oni su nevini, iskonski nevini. Oni ne poimaju razliku izmedu dobra i zla. Oni ništa ne poimaju. A poslednja stvar koja im je potrebna jeste da postanu pioni u borbi za vlast unutar jedne rase svetlosnim godinama udaljene.«
Tunelaš je skrenuo ka izlazu iz komore sa gljivama i polako veslao toplom tamom.
Grupa stvorenja nalik na sive, spljoštene košarkaške lopte plovila je iz suprotnog smera.
Jedno se smestilo na Efrijelovom rukavu, prikačivši se krhkim, bičastim pipcima. Efrijel ga je nežno stresao i ono se oslobodilo, emitujući mlaz smrdljivih, crvenkastih kapljica.
»U principu, ja se, naravno, sa vama slažem, doktore«, uglađeno reče Efrijel. »Ali
uzmite u obzir te Mehaničare. Pripadnici nekih njihovih ekstremnih stranaka već su više od pola mašine. Da li od njih očekujete neke ljudske motive? Oni su hladni, doktore —
hladna i bezdušna stvorenja koja su sposobna da iseku živog čoveka ili ženu na komadiće a da i ne osete njihov bol. Nas mrzi većina ostalih stranaka. Zbog toga što nećemo da se mešamo sa njima, zbog toga što smo izabrali slobodu da manipulišemo
svojim genima oni misle da sebe smatramo nekakvim nacističkim nadljudima. Da li biste više voleli da neko iz tih kultova učini ono što mi moramo da učinimo i iskoristi rezultate protiv nas?«
»Ovo su političke fraze.« Pogledala je u stranu.
39
Svuda oko njih radilice natovarene gljivama, punih ustiju i creva pretrpanih njima,
širile su se po Leglu, žurno se krećući u istom pravcu sa njima, ili nestajući u bočnim granama tunela u svim pravcima, uključujući vertikalne naviše i naniže. Efrijel je primetio stvorenje koje je mnogo nalikovalo na radilicu, ali je imalo samo šest nogu, kako žuri u suprotnom pravcu prolazeći iznad njih. Bio je to parazit koji se služio mimikrijom. Koliko li je dugo, zapitao se, trajala evolucija ovog stvorenja u jedan ovakav oblik?
»Nije ni čudo da kod nas na Prstenovima imamo toliko dezertera«, tužno reče ona.
»Ako je čovečanstvo stvamo toliko glupo da sebe dovede u ćorsokak kako ste opisali,
onda je bolje nemati ništa s njim. Bolje je živeti sam. Bolje je ne pomagati da se ludilo proširi.«
»Takvi razgovori mogu samo da doprinesu da nas sve pobiju«, reče Efrijel. ‐
Moramo biti odani stranci koja nas je proizvela.«
»Iskreno mi recite, kapetane«, reče ona, »zar nikada niste osetili potrebu da napustite sve — svakog — sve svoje dužnosti i moranja, i prosto odete nekuda da o svemu porazmislite? O celom svom svetu i svom mestu u njemu. Nas još od malih nogu
tako žestoko obučavaju i toliko toga od nas zahtevaju. Zar ne mislite da smo nekako zbog toga izgubili iz vida naše ciljeve?«
»Mi živimo u svemiru«, odlučno reče Efrijel. »Svemir je neprirodna okolina i zahteva neprirodne napore od neprirodnih ljudi ukoliko hoće da žive u njemu. Naši umovi su naše oruđe, a filozofija mora biti u drugom planu. Prirodno, i ja osećam te porive koje ste pomenuli. Oni su samo još jedna pretnja koje se treba čuvati. Ja verujem u organizovano društvo. Tehnologija je oslobodila ogromne sile koje raskidaju društvo.
Jedna od stranki se mora uzdići iz borbe i ujediniti stvari. Mi koji smo Preoblikovani posedujemo mudrost i sposobnost suzdržavanja da bismo to učinili na čovečan način.
Zato ja radim ono što radim.« Nećkao se. »Ja ne očekujem da ću doživeti dan naše pobede. Očekujem da ću umreti u nekom vatrenom okršaju, ili će izvršiti atentat na mene. Dovoljno je što mogu da predvidim taj dan.«
»Ali kako je to oholo, kapetane!« iznenada reče ona. »Kako su taj vaš mali život i
njegova mala žrtva oholi. Uzmite u obzir Roj, ako stvamo želite vaš ljudski i savršen red.
Evo ga! Tu gde je uvek toplo i mračno, gde fino miriše, gde je lako doći do hrane i sve se beskrajno i savršeno recikliše. Jedini resursi koji se gube su tela sparenih rojeva i malo vazduha iz vazdušnih brava kada radilice idu u žetvu napolje. Leglo poput ovog može neizmenjeno da živi stotine hiljada godina. Stotine, hiljada, godina. Ko, ili šta će se kroz samo hiljadu godina sećati nas i naše glupe stranke?«
Efrijel je odmahnuo glavom. »To nije valjano poređenje. Nas ne možete tako kratkoročno posmatrati. Za sledećih hiljadu godina postaćemo ili mašine, ili bogovi.«
Opipao je teme; satenski šešir je nestao. Sigumo ga sad već nešto jede.
Tunelaš ih je odveo još dublje u saćasti bezgravitacioni lavirint asteroida. Videli su larvene komore u kojima su se koprcale blede larve uvijene u svilu, glavne bašte gljiva, grobne jame u ko
jima su neumomo lepršale krilate radilice u supastom vazduhu, grozničavo vrelom od toplote raspadanja. Razgradujuće crne gljive pretvarala su tela mrtvih u krupnozrni crni prah koji su odnosile pocrnele radilice i same tri—četvrt mrtve.
Posle su ostavili tunelaša i sami lebdeli dalje. Žena se kretala lakoćom duge navike; Efrijel ju je sledio bolno se sudarajući sa kreštavim radilicama. Bilo ih je na hiljade prikačenih na tavanicu, zidove i pod. Rojili su se i komešali u svakom mogućem uglu.
Još kasnije posetili su komoru krilatog princa i princeze obigravajući oko svoda sa
40
koga su visila stvorenja dugačka četrdeset metara, nogama zakvačena usred vazduha.
Tela su im bila segmentirana i metalizirana, sa organskim raketnim mlaznicama na grudnom košu na mestima gde bi mogla da se nalaze krila. Duž glatkih leđa pružale su
se savijene antene na dalekometnim polugama. Više su ličila na međuplanetarne sonde
u gradnji nego na nešto biološko. Radilice su ih neprestano hranile. Njihovi nabrekli trupovi sa disajnim otvorima bili su puni sabijenog kiseonika.
Mimi je izmolila gljiva od radilice koja je prošla spretno je tapšući po antenama i
izazivajući refleksan pokret. Pružila je veći deo gljiva dvama gundeljima, koji su ih požudno proždrali i željno čekali još.
Efrijel je savio noge u lotos pozu i odlučno stao žvakati kožaste gljive. Bile su žilave, ali ukusne, podsećale su na dimljeno meso — zemaljski delikates koji je samo jednom
probao. Miris dima u koloniji Oblikovača značio je nesreću.
Mimi je održavala skamenjenu tišinu. »Hrana nije problem«, veselo reče Efrijel.
»Gde ćemo spavati?«
Slegnula je ramenima. »Bilo gde... tu i tamo postoje nekorišćene niše i tuneli.
