by MoZarD
pre nego što sam se zaposlio u Institutu. Nije naročito prefinjen, ali je imao dug vek trajanja.«
»Da li ih mnogo srećete?« pitala je Inga.
Foldžer odmahnu glavom. »Ne baš mnogo originalnih primeraka.«
Jedrilicu su pronašli prepuštenu talasima, bez ikoga na palubi. Tog dana rano ujutro jedrilicom je krenuo ka Dosu, jednom od dva mala i nenaseljena ostrva grupe Tres Rokas. Njih trojica su se ukrcala u nadi da će da ulove morskog psa. Ribar koji je otkrio napušten brod pronašao je krvavu sekiru, i otkinute delove pipka, debele kao čovekova podlaktica.
Tako je Foldžer tri dana odlazio u pravcu nesrećnog broda svojim motomim čam‐
52
cem. Istraživao je ogromno prostranstvo ustalasane sive vode ne ispuštajući eksplozivni harpun iz ruke. Četvrtog dana, u rano popodne, iz mora je izmilelo šest tamnozelenih pipaka na levoj strani broda. Levom rukom Foldžer se mašio za harpun. Nije video pipak sa desne strane broda koji ga je udario, stegao oko grudi i trzajem izbacio sa broda.
Hladnoća vode ga je ošamutila. Foldžer je za trenutak ugledao nestvaran prizor složenog uplitanja pipaka. Dva oka, svako veliko kao njegova pesnica, posmatrala su ga bez zlobe. Pipak ga je povukao do kljuna.
A onda se ispod Foldzerw ukazala siva senka. Oštri zubi presekli su meso kao kosom. Pipak je odsečen, Foldžer se zaneo.
Velika bela ajkula bila je dugačka bar deset metara. Stomak joj je bio čudnovato
pegav. Oktopod je obmotao svoje žudne krake oko ajkule koja se bacakala. Oboje su utonuli u tamnu vodu ispod Foldžera.
Sa bolovima u plućima, izbio je na površinu, nešto manje od metra udaljen od brodića. Uvek je ostavljao lestve u vodi. To je olakšavalo kretanje jednorukom čoveku.
»Da li biste nam pokazali selo?« pitala je Inga.
»Nema mnogo toga da se vidi.«
»Svejedno, mi bismo sa zadovoljstvom pošli. Imate li vremena?«
Foldžer uze kaput. Inga je krenula da mu pomogne da se obuče. »Mogu i sam«, rekao je Foldžer.
»Na kontinentu ima dobrih stručnjaka za proteze«, rekao je Per.
»Ne, hvala«, rekao je Foldžer.
»Da li ste razmišljali o zameni?«
»Jesam. Ali što sam duže mislio sve bolje sam se snalazio bez jedne ruke. Morao
sam nekoliko godina da vežbam.«
»To je bilo u ratu?« upitala je Inga.
»Da, naravno da je bilo u ratu.«
Dok su izlazili, prošli su pored kuhinje. Marija je pogledala mrzovoljno preko komadića krvave ovčetine na dasci za sečenje. Oči su joj se zaustavile na Ingi, sve dok plavuša nije prošla ceo hol i izgubila se iz vida.
Padala je lagana hladna kiša dok su stazicom išli prema selu. »Kiša je jedino što mi
ovde ne treba«, rekao je Foldžer. »Odrastao sam u Kaliforniji« .
»Mi ćemo otići u Kalifomiju kad završimo ovde«, rekla je Inga. »Per i ja imamo odsustvo. Ovde ćemo dobiti antiradijacione injekcije i skijaćemo se na Sijeri. Noću ćemo posmatrati sjaj Los Andelesa.«
»Da li je lep?«
»Taj sjaj izgleda svake noći kao polama svetlost«, odgovorio je Per.
Foldžer se nasmejao. »Oduvek sam sa zadovoljstvom očekivao da će budućnost
Los Andelesa biti otprilike takva.«
»Period poluraspadanja će se pobrinuti za to da grad bude večan«, rekla je Inga.
Per se nasmeši. »Bili smo tamo prošle godine. Taj sjaj izgleda hladan. Krajnje erotičan.«
U postelji, u toku noći, on ju je upitao. »Zbog čega želiš da budeš Ajkula?«
Nežno je prešla noktima duž njegovih vratnih žila. »Želim da ubijam i jedem ljude.«
»Bilo koje ljude?«
»Samo muškarce«
»Želiš li da izigravam psihoanalitičara?« upitao ju je Foldžer. Jako ga je ugrizla za rame. »Do đavola!« Stropoštao se na bok. »Ima li krvi«?pitao je.
Valeri je rukom prešla preko njegove kože. »Baš si kukavica.«
»Prag nadražaja na bol mi je nizak«, rekao je Foldžer. »Draga.«
53
»Ne zovi me draga«, rekla je. »Zovi me Ajkula.«
»Ajkulo.«
Vodili su ljubav u očajničkoj žurbi.
Spuštali su se niz sve veću strminu, kiša je padala sve jače i oni su žurili. Prošli su kroz šumarak zakržljalog drveća i stigli do tragova letnjeg puta.
»Trenutno imamo smrznute bifteke u hidroplanu«, rekla je Inga.
»I to mi je ovde nedostajalo«, rekao je Foldžer.
»Onda morate večerati sa nama.«
»Kao gost Protektorata?«
»Kao cenjeni gost.«
»Ispecite mi biftek da bude krvav«, rekao je Foldžer. »Izrazito krvav.«
Put se naglo spuštao izmedu dva brežuljka, iznad sela. Zvalo se jednostavno
»selo«, jer nije bilo drugih naselja na Tres Rokasu, pa nije bilo po: trebe da se razlikuje od drugih. Nekoliko stotina stanovnika živelo je duž obale u malim jednospratnim kućama sagrađenim uglavnom od kamena.
»Tako je pusto«, rekla je Inga. »Šta ovde ljudi rade?«
»Ništa naročito«, rekao je Foldžer. »Gaje ovce, love morske pse i ribu. Dok je još
bilo kitova, išli su u lov na kitove. Za rekreaciju, domoroci kopaju treset za gorivo.«
»Sasvim jednostavan način života«, rekao je Per.
»Da, nije komplikovan«, reče Foldžer.
»Kad bi mogao da budeš nešto u moru«, pitalaje Valeri, »šta bi bio?«
Foldžer je uvek bivao poražen u ovakvim igrama. Obično je birao pogrešne odgo‐
vore. Pažljivo je razmišljao nešto više od minute. »Delfin, pretpostavljam.«
U mraku, njen glas se rasplinuo u smeh. »Gubiš!«
Osećao je nervozu. »U čemu je sada stvar?«
»Delfini love u jatu«, rekla je. »Oni se udružuju da ubijaju ajkule. Oni su kukavice.«
»Ne, nisu. Delfini imaju visoku inteligenciju. Skupljaju se radi zajedničke odbrane.«
Još uvek između provala smeha. »Kukavice!«
Na kraju sela su sreli tuce prljave dece koja su igrala neku igru. Deca su iskopala
plitku jamu, otprilike metar u prečniku. Bila je dosta blizu plaže, tako da se brzo punila vodom, koja je curila iz zemlje, i kišnicom.
»Stani«, rekao je Per. »Hoću ovo da vidim.«
Deca su štapovima uskomešala mutnu vodu. Tanušne ribe veličine palca trzale su
se i hvatale jedna drugu, zarivajući svoje male zube u meso drugih. Deca su nezainteresovano piljila u odrasle, a zatim ponovo obratila pažnju na baru.
Inga se nagnu bliže. »Kakve su to ribe?«
»Ajkulina mladunčad«, reče Foldžer. »One žive u materici svoje majke. Mora da je
neki ribar ulovio ženku peščanog tigra koja je uskoro trebalo da ima mlade. Ribar je dao njenu matericu svojoj deci. Ribe neće dugo živeti u toj bari.«
»Fantastične su«, uzdahnu Per. Prvi put otkako ga je Foldžer upoznao, pokazao je
osećanja. »Tako mlade i tako svirepe.«
»Obično prvi koji oživi u utrobi jede druge«, rekap je Foldžer.
»To je divno«, rekla je Inga. »Organizam koji se bori čim se rodi.«
Borba u rupi među rođenom braćom i sestrama počela je da se stišava. Nekoliko
mladunčadi peščanog tigra se još slabašno trzalo. Deca su ih gurkala štapovima. Kada se iz bare ništa više nije čulo, štapovi su se još uvek okrutno dizali i spuštali pljuskajući po vodi i gnječeći ribe u pesku.
»Ostrvljani mrze ajkule«, rekao je Foldžer.
54
Naglo se probudila gušeći se od vrištanja i slepo se pribijajući uz njega. Foldžer ju je uhvatio za članke ruku, odvojio od sebe, a zatim počeo da je vuče za kosu. Njeno drhtanje se polako smirilo.
»Ružni snovi?«
Klimnula je glavom, a kosa joj je blago prelazila preko njegove vilice.
»Da li sam i ja bio u tim snovima?«
»Ne«, rekla je. »Možda. Ne znam. Misl
im da nisi.«
»Šta se dogodilo?«
Oklevala je. »Plivala sam. Oni — neki ljudi su me izvukli iz vode. Stavili su me na betonsku ploču uz pristanište. Nije bilo vode, nije bilo ni mora...« Progutala je knedlu.
»Bože, kako sam žedna.«
»Spremiću ti nešto«, rekao je.
»Izvukli su me. Ležala sam tamo i imala osećaj da je okean iscurio. A onda sam osetila kako se u meni sve razdire i kida iznutra. Nije bilo ničega što bi mi držalo srce, jetru i creva i sve je počelo da se razilazi. Bože, kako to boli...«
Foldžer je pomilovao po glavi. »Doneću ti piće«.
»I onda?« upitao je Per. »Ajkule i nisu naročito agresivne, zar ne?«
»Nisu bile do rata«, rekao je Foldžer. »A odonda stalno ima čarkanja. I seljaci i ajkule love istu ribu. Sada su počeli da se love međusobno.«
»I«, rekla je Inga, »Vi ste bili tamo.«
Foldžer klimnu glavom. »Ja bolje poznajem te morske grabljivice. Konačno, to mi
je bio posao.«
Pošto im je dosadila bara sa mrtvim ajkulama, deca su ih pratila prema selu. Piljila
su u Lindforsove. Jedan od hrabrijih dečaka je pokušao da uhvati Ingu za kosu koja joj je pozadi lepršala na vetru.
» Vajan! «, viknuo je Foldžer. »Bežite odavde, svi!« Deca su se nerado povukla.
»Navikli su na belce«, rekao je, »ali plavuše su za njih novost.«
»Uzbudljivo«, rekla je Inga. »To je kao ostatak prošlog stoleća.«
Put se malo širio i od njega je nastala glavna seoska ulica, još uvek nepopločana,
koja je vijugala duž obale mora. Foldžer je ugledao aluminijumski deo hidroplana privezanog uz molo, nezgodno ukotvljenog izmedu dve ribarske jedrilice. »Da li idete samo vi?« upitao je.
»Samo nas dvoje«, rekla je Inga.
Per je lagano spustio ruku na njen ručni zglob. »Mi smo sasvim uhodan tim«, rekao
je.
Prošli su pored jedne mračne kuće od kamena čija su se širom otvorena vrata klatila na vetru. Kiša je probijala preko praga.
»Je li napuštena?« upitala je Inga.
»To je čudan stari ostrvski običaj«, rekao je Foldžer. »Katolicizam je ovde prilično
oslabljen. Sveštenik dolazi samo dva puta godišnje.« Pokazao je rukom prema otvorenim vratima. »Čovek koji je ovde živeo umro je pre nekoliko dana na moru.
Porodica će držati vrata otvorena nedelju dana bez obzira na to kakvo je vreme. Na taj način će njegov duh moći da nađe sklonište sve dok ne pređe u raj ili pakao.«
Per je upitao: »Šta se desilo tom čoveku?«
»Lovio je ribu«, Foldžer je rekao. »Njegovi prijatelji su sve videli. Uhvatila ga je ogromna bela ajkula.«
Sada mu se primakla.
»Delfin!«
55
»Ajkula!«
Ležali su jedno pored drugog.
»Volela bih da imamo više vremena«, rekla je Inga. »Volela bih da ulovim ajkulu.«
»Možda drugi put kada dobijem odsustvo«, rekao je Per.
»Toliko o selu«, rekao je Foldžer. »Nema mnogo više da se vidi, sem ako uživate u
razgledanju urodeničkih zanata kao što su potapanje lojanih sveća ili češljanje vune.«
»To je neverovatno«, rekla je Inga. »Samo jednom u životu sam videla nešto tako
zabačeno, i to u Americi pre Obnove.«
Foldžer reče: »Ne izgledate tako stari.«
»Jedva da sam bila u pubertetu. Protektorat nam je doveo oca iz Ko‐penhagena.
On je inženjer za hidroelektrični dizajn. Radio je na morskom projektu 'Oklahoma'.«
Stajali su na neravnom daščanom pristaništu iza jednog kraka polukružnog niza kuća. Per je lupkao čizmom po drvetu da bi otresao blato. »Još uvek mi nije jasno kako podnosite ovo mesto, Foldžeru?«
Polubudan, Foldžer je rekao. »Jednog dana kad prestane rat, kupićemo neki plac pored okeana. Još uvek ima dobrih terena severno od San Franciska. Kuća će nam biti sa planinske strane između drveća, sa pogledom na plažu. Možda ćemo sagraditi jedan toranj od kamena kao što je to uradio Robinson Džefers.«
»Toranj bi bio lep«, šapnula mu je Valeri na uho.
»Moći ćeš ceo dan da čitaš, plivaš i nikada nećemo primati one posetioce koje ne
želimo.«
»To je baš lep san«, prošaputa Valeri.
»Stigao sam ovamo poput teleta bačenog u more«, reče Foldžer.
Njih troje su nekoliko minuta stajali tiho, posmatrajući oblake tamnije od vode kako dolaze sa zapada. Na horizontu su se uobličavale trougaone senke. Foldžer je čkiljio. »Približavaju se ribari«. Minut kasnije je rekao: »Izlet je završen.«
»Znam«, rekla je Inga.
»... nadam se. Stalno sam se nadao.« Foldžer se podigao na lakat. »Ti zaista nameravaš da to sprovedeš.«
Ribarski brodići su se približili lukobranu. Foldžer i ostali čuli su izdaleka povike članova posade. »Zašto ste ovde?« upitao je.
Per Lindfors drugarski spusti ruku na Foldžerovo rame. »Došli smo da vas
ubijemo.«
Foldžer se nasmešio. Kako bi i mogao drugačije da reaguje?
»Reci mi kako se barata time«, rekla je Valeri.
Zastali su na uzanom čeličnom mostiću gledajući vodene kaveze. U rezervoaru odmah ispod mostića, dva ronioca su rukama prenosili veliku plavu ajkulu u jednoj ovalnoj traci. Da voda nije prelazila preko površina ajkulinih škrga, riba bi se ugušila.
Voda se svetlucala pod bleskom lučkog svetla. Iza vodenih kaveza svetlonik rta Pembruka je stalno svetlucao dvanaest impulsa u minuti.
»Znam neke osnovne zahvate«, rekao je Foldžer. »Ali to nije moja specijalnost. Ja se bavim isključivo mapama i pozadinskim obezbeđenjem.«
»Nisu mi potrebna izvinjenja«, rekla je Valeri.
»Izvinite što vređam Dekret o nacionalnoj bezbednosti.«
Foldžer se okrenu licem prema njoj. »Tehnologija je uglavnom pozajmljena od 56
braće iznad nas, sa orbitalnih platformi. Svako je radio tajne poslove sa Kiborzima.
Negde je nekome sinula ideja da se to prenese u podvodni svet.«
»Pomorske snage«, rekla je Valeri.
»Tačno. Birokrate su konačno shvatili da najbolje oružje za podmorsko vodenje ratova već postoji u okeanu. To su oružja koja su prilagodena tome već više od stotinu miliona godina. Potreban je bio samo sistem vođenja.«
Valeri reče čežnjivo: »Ajkule.«
»Ajkule i kitovi ubice; oktopodi; na neki način i delfini. Mi razmatramo i nekoliko drugih vrsta.«
»Želim da znam kako se to radi.«
»Pre svega direktnom transplantacijom. Hirurškim menjanjem organizma. Jesi li to
želela da znaš?«
Zagledala se dole u pitomu ajkulu u rezervoaru. »Nema povratka, zar ne?«
»Verovatno ćemo iskoristiti tvoje staro telo da nahranimo jednu novu ajkulu.«
»Dobro, ubijte me. Da li zaslužujem da čujem zbog čega?«
»To ne bi išlo da je vaše pogubljenje zakazano za sada«, rekla je Inga. »Ne bi bilo
milosrdno da vas upozorimo unapred. Pravila ponašanja u Protektoratu zabranjuju tako
jeftinu melodramu.«
Foldžer frknu. »Nije li sve ovo previše makijavelistički?«
»Ni najmanje. Dali su nam priličnu slobodu u obavljanju ovog zadatka. Želeli smo
da budemo sigumi da postupamo ispravno.«
»... pređi na stvar: da li ću te sprečiti da ovo učiniš ili ne.« Vetar sa rta prigušio je njegove reči.
»Možeš li me sprečiti? Valerin glas je bio jednoličan, bez trunke izazova.
Nije odgovorio.
»Da li bi me sprečio?« Valeri ga je nežno poljubila u vrat sa strane. »Ima jedna indijska poslovica za tebe. Ženu koju voliš ne smeš da poseduješ.«
Ne gledajući u nju, prošaputao je: »Volim te.«
»Ako ne mislite da me ubijete«, rekao je Foldžer, »imam posla.«
»Foldžeru, koj
a je vaša najveća želja?«
Zagledao se u nju zagonetno. »Vi mi to ne možete pružiti.«
»Bogatstvo?« upitao je Per. »Priznanje? Imali ste priličan ugled pre rata.«
»Kada budemo odlazili«, rekla je Inga, »želimo da pođete sa nama.«
Foldžer je prvo polako pogledao u nju, pa u njega. »Da napustim ostrvo?«
»Otvara se centar za dubinska pacifička istraživanja na Guamu«, rekla je Inga. »Vi
ćete biti direktor.«
»Ništa od ovog vam ne verujem«, rekao je Foldžer. »Ja sam u pedesetim
godinama, a uzimajući čak u obzir i posleratni haos, zaostao sam čitavu deceniju u svojoj naučnoj oblasti.«
»Na Univerzitetu u San Huanu postoje kursevi za usavršavanje«, rekao je Per.
»Obnova nije potpuno završena«, rekla je Inga. »Geniji su prava retkost. Vi ste nam potrebni, Foldžeru.«
»Smrt ili mesto direktora«, reče Foldžer.
Foldžer je razgovarao sa nosiocem projekta u sterilnom odeljenju iza operacione sale. »Kakve su joj šanse?«
»Da preživi? Odlične.«
»Mislim, kasnije.«
57
Nosilac projekta je duboko povukao iz ugašene lule. »Teško je reći. Rezultati testova su neujednačeni.«
»Zaboga, Deni!« Foldžerse naglo okrenu. »Pustite dvosmislenosti. Šta to znači?«
Nosilac projekta je izbegao Foldžerov pogled. »Veliki broj testiranih lica nije se vratio sa terenskih ispitivanja. Momci iz bio‐odeljenja misle da je to možda povezano sa somatskim pamćenjem, ćelijskim zadržavanjem stare, neljudske ličnosti.«
»I ti nam o tome nisi ništa rekao?«
»Iz razloga bezbednosti, Mark«. Nosilae projekta se osećao nelagodno. »Danima nisam znao šta se dešava. Ti znaš da dvanaest dana nemamo radiovezu. Niko ne zna...«
»Kunem ti se, Deni, ako joj se išta dogodi...«
Lula je ispala iz šefovih otvorenih usta. »Ali ona je dobrovoljac...«
Bilo je to prvi put da je Foldžer udario drugo ljudsko biće.
