by MoZarD
tanje. Mali jednostavni trik. Dramaturzi u mojoj zemlji mu uvek pribegavaju kad otpreme junake svojih prokletih komada u ćorsokak i ne mogu više da in izvuku. Oni to
zovu Deus ex machina, svinje, ali to nije ništa drugo nego čista nekompetencija. Ja to retko koristim, ali ovaj put nisam imao drugog izbora.«
Naceri se Montojieu. »I funkcionisalo je, zar ne? Cilj opravdava sredstvo, ja to uvek
kažem.«
»Ali to je literami trik«, reče Ket, »koji jedva...«
»Vi ne poznajete ovaj svet«, reče Herkul. »Ovde se sve može.« Pogled mu pade na
plavu devojčicu koja je sedela kraj njega u travi i još uvek grlila loptu.
»Zevsa mi!« opsova on. »Ti si ovde?«
Devojčica mu se slatko nasmeši. »Zdravo.«
Montojie je pogleda. »Ti si, dakle, došla s nama?« On malo nabra čelo. »Ko si ti?«
»Alisa. Imam deset godina, ili ću bar uskoro imati. Koliko ti imaš godina?« Ona mu
se nasmeši sa toliko otvorenog divljenja, da joj Montojie skoro uzvrati osmeh, iako to
uopšte nije nameravao.
»Od one nesrećne nezgode sa mojom porodicom«, zagrmi Herkul, »plašim se
dece. A posebno ovog deteta.«
»Gde smo?« upita Ket.
»U Arkadiji«, reče Alisa, »vama možda poznatijoj kao Arkadijen.« Ona se nasmeši
Ket. »Zar vam se ne dopada?«
Ket podiže obrve. »Arkadija? Pastoralna bajka?« Uzdahnu. »Čovek čuje mnogo
toga pre no što mu uši otpadnu. Baš Arkadija!«.
»Sa faunima, pastiricama i jaganjcima i slatkom muzikom«, procedi Herkul. »Pravi
momak bi ovde umro od dosade. Molio sam za trenutak mira, ali ne zato da me pokopaju živog.« On pljunu prezrivo u travu.
»Deus ex machina«, Ket naprći nos. »E tako nešto!« Ali nije delovala sigumo.
Devojka se pope na obronak. Nosila je belu krinolinu sa crvenim svilenim ružama,
uz to bele cipelice od satena i traku u kosi. Ten joj je bio bled i nežan, oči poput velikih taminih jezera. I imala je mala okrugla usta. Kad se približila drvetu posečenog korenja, donela je laki miris, kao ružin. Rasipala ga je bogato izvezenom maramicom i sela, pazeći da ne otkrije stopalo.
Jedna mlada košuta izađe iz luga i leže kraj nogu devojčice; devojčica ju je odsutno
mazila i gledala u ono dvoje.
.
32
Usledilo je dugo ćutanje. Najzad Montojie reče: »Ko si ti?«
»Ja sam Kloris, pastirica«, odgovori devojka. »Čuvam svoje jaganjce i divim se neiskvarenoj prirodi.« Govorila je tiho i gotovo šaputala.
»Kako je to lepo«, odvrati Montojie sarkastično. Devojka mu se nasmeši.
»Životinje su moji prijatelji, lugovi moj dom, plavo nebo mi je krov, a Damon, pastir« —
ona pocrvene lako — »mi poklanja svoju nežnu ljubav. Za šta još treba da molim, preklinjem?« Ona obori oči i nasmeši se srećno. »Ovde je pravi mir i čista ljubav. Ja sam kao Ijiljan na livadi koja još nije ni posejana ni požnjevena. Vi biste ovde mogli biti srećni.«
Montojie se trgnu. »Ja?«
»Samo ako hoćete.«
Montojie se isceri. »Je li to ponuda?«
Devojka jako pocrvene. »Nije moja dužnost da to radim«, prošaputa. »Ali bih vam,
možda, dopustila da me pratite kad čuvam svoje jaganjce, i tada bih vam, možda, dopustila da mi čitate pesme, i onda bismo mi...« Držala je ruke savijene ispred lica, kao da je želela da mu pokaže čuda Arkadije; njene tamne oči su svetlucale od radosti, pocrvenela je. Usne su joj se pomerale: reči su samo tako tekle.
Montojie se nasmeja.
Smejao se tako jako da je morao da sedne, udari se po butini, pade na leđa u travu, i — još uvek se smejući — pogleda u nebo. Devojka je bila blizu suza, i udarala je nežnim, bledim rukama ispred pocrvenelog lica. On to nije primećivao.
Alisa dode do njega. »Šta se to dešava?« upita začudeno. »Zar ti se ne dopada?«
Montojie prestade da se smeje i sede. »Ti si luda«, reče osorno.
»Ali šta ti onda želiš?«
Montojie je ispitivački posmatrao Alisu oslonivši bradu na ruke. »Ovo treba da bude spasilačka misija«, reče. »Negde u ovom poludelom svetu jedna je devojka u opasnosti, a ona prokleta koza tamo hoće da me zamajava pesmama i mesečinom«. On
napravi grimasu.
»Mislila sam da će ti se dopasti«, izvini se Alisa. Posmatrala ga je neupadljivo. »Šta
onda želiš?«
Montojie podiže ramena. »Grad. Upravni centar. Sve, samo dok izađemo odavde.«
Alisa je bila očito zbunjena. Ona pogleda Montojiea, pa Ket i opet njega, pogled joj
je lutao tamo‐amo dok se borila sa neprijatnim mislima. »Kakav grad?« upita konačno.
Montojie se s mukom suzdrža da se ne isceri. »Bilo koji grad«, reče on. »Sve prepuštam tebi.«
»Bilokojigrad«, ponovi ona. »Oh, razumem!« Gledala je preko blago talasastog
predela i zamišljeno nabrala čelo.
»I molim te, napravi ga malo življim nego što je ovo prokleto mesto«, reče Montojie cereći se.
Alisa nestade među drvećem. Oblaci su se spuštali sa neba i skrivali od pogleda brežuljke Arkadije.
Predeo se pomerao, preobražavao u nove forme, podizao se i padao kao veliki talas. Pred očima zbunjenih ljudi u brodovima koji su okruživali planetu, zelene ravnice su se preobražavale u mora, mora u otvorene ravnice i brežuljke, pojaviše se planine vrhova prekrivenih bleštavo belim snegom. Dvorci procvetaše kao veliki cvetovi, kule i
kupole se uzdigoše ka nebu. Kapije se otvoriše veselo odevenim lovačkim družinama i
damama obučenim u belo sa izvijenim šeširima; zvuk roga odjeknti u novim šumama,
tamo gde je rosa svetlucala u travi kao dijamanti.
Mračni gradovi se pojaviše u dolinama i rekama koje su krivudale dalje; bljuvali su
vatru i dim; velike mašine su parale tišinu da bi opet bez traga nestale ostavivši bujnu travu neoštećenom. Srebmi brodovi se podigoše sa tla; u njihovom tragu se vatra i beli
33
dim zavrteše tamo‐amo i nestadoše; brodovi su plovili na talasima vetra bacajući sidra
izmedu oblaka. Tamne prilike su koračale Zemljom, a iz nedokučivih dubina Zemlje prodirala je čudna muzika.
U magli narastoše senke. Ona napravi moćne strukture, stvori ulice, kuće, vozila.
Posla sonde u tihi gaj, sakri drveće i tlo od pogleda i preobrazi ih u nove tvorevine.
Proguta pastiricu i okruži Montojiea, Ket i Herkula, okrete se brzo, dok su mračne senke izrastale iz velova svetla koje je poigravalo. Kretnje se postepeno usporiše.
Magla se povuče, podiže se i obrazova slojeve sivog dima, koji su sakrili sunčevu
svetlost. Grad se širio preko predela i pružao ka planinama od čelika i stakla što su okruživale horizont.
Bilokojigrad.
12
Bilokojigrad: to je bio grad Viktora Igoa, Aptona Sinklera, Sinklera Luisa. Bio je London, A. F. 632 i A. D. 1984; bio je Čikago džungle, Njujork milenijuma. Bio je Stokholm iz 1432. i 1971; Kristijan Tiran je posmatrao krvoproliće u Stokholmu sa izvijenih prozora Kraljevskog dvorca, gospodin Džordž F. Babit ga je, možda, gledao sa skromnijeg mesta.
I gospodin Leopold Blum, ušiju ispunjenih bukom Dablina, zvukom zvona i sirenama crnih automobila.
Bilokojigrad. Bili su to svi gradovi, poslagani jedan preko drugog; kao zaraza se širio preko predela, ispunjavao vazduh dimom i zastavama. Njegovih hiljadu dimnjaka
se pušilo, njegovih milion automobila se kretalo; njegove milijarde stanovnika su radile, sanjale, vodile ljubav, izgladnjivale, umirale. Zemlja je ispljunula svoje uspomene, otvrdla ih u zgrade, ulice, vrtove, ljude.
Rat je upravo prestao; ljudi koji su klicali, tiskali su se po pločnicima.
Bogalji su ipak bili interesantniji.
Prvi svemirski brod je pošao ka Marsu, ka Veneri, ka Alfa Kentauru, ka Mese
cu.
Nebo je sevalo od atomske vatre.
Viljem Osvajač se pripremao za rat; u luci je španska Armada podigla jedra.
Bilokojigrad se raširi ispod plavog, bolesnog neba i ponovo se skupi.
Nastao je na ostrvu; nazvan je gradskim otočićem, Ile de la Cite, grad. Brežuljci na obali su bili njegove prve zidine, reka prvi jarak s vodom. Postojala su dva mosta, jedan na jugu, jedan na severu. Već je prva linija zidina skretala na zemljište sa obe strane reke. Kuće su se postepeno primicale jedna drugoj, rasle, delovale istrošeno i ostavljale sve manje prostora za vrtove pred njima. Sprat je slagan na sprat; ulice su postale uže i duže, duboke pukotine u telu od cigala i maltera koje je sve brže raslo. Nestale su nove gradske zidine, koje su kuće opet prešle. Pojavile su se šire ulice što su od palata vodile u centar. Dimnjaci su zamenili stare kule: visoko iznad krovova jednospratnih kuća bljuvali su dim, koji je brzo obavio narastajući grad.
Bilokojigrad je rastao kao rak, širio svoj otrov, svoj život, svoju smrt. Bio je to Tokio, Njujork, Pariz. Njegovi ljudi su bili ljudi sa istorijama i snovima. Kraljevi su krunisani, prosjaci umirali: palata zamrznute vatre stajala je rame uz rame sa kolibom
zemljoradnika. To je bio Zabranjeni grad, Valhala, Sangri‐La, Atlantis. Bio je svi gradovi, svaki grad, bilo koji grad. Sve i ništa.
Bilokojigrad.
Veliko crno vozilo nepoznate konstrukcije projuri i za dlaku promaši Montojieove
noge. Nepristojna bujica jednosložnih reči obasu ga sa zadnjeg prozora i svom snagom
ga udari posred lica. On otkri da stoji na vrlo prometnoj ulici i baš na vreme odskoči da ga ne pregazi drugo vozilo što progrme kraj njega vukući za sobom oblak smrdljivih izduvnih gasova. On ode još jedan korak u stranu i sudari se sa Ket koja je stajala na 34
pločniku i žmirkala na suncu. Herkul je stajao pored nje držeći spremnu batinu, zbunjenog izraza na širokom lieu.
»To je, dakle, taj mnogohvaljeni grad«, procedi Montojie. »Smešno da ga nismo videli iz orbite. Sigumo je dovoljno velik da se može videti i sa Meseca.« Okrete se Herkulu. »Poznajete li vi ovo mesto?«
Herkul zatrese glavom. »Moji gradovi su drugačiji. Ni nalik na ovaj ovde.«
Misliš tvoje selo, pomisli Montojie. A glasno reče: »Mora da negde postoji upravni
centar... ovoliki grad bi morao da ima i kompjutersku centralu. Vi ne znate ništa o tome?«
Herkul ponovo zatrese glavom.
»Zašto kompjuterska centrala?«, upita Ket.
»Zato što su svi na ovoj planeti sasvim i apsolutno ludi pa, u najmanju ruku, treba
kompjuter da izađemo iz ovog meteža. Ja još jedva znam šta je gore a šta dole; prokletstvo, treba mi nekoliko direktnih odgovora.« On zastade i nabra čelo. »Ne razumem ovaj svet. Sve zadržava za sebe i dopušta nam jedino da tu i tamo steknemo
malo uvida u njega. Pretpostavljam...« Pogleda iznad vozila što su jurila i naglo zaustavi dah. »Hej — pogledaj!«
Tamo gde je pokazao, iznad malog kružnog travnjaka koji je delovao osetljivo, u centru vrlo prometne raskrsnice, lebdeo je crni izviđački brod sa topovskim cevima što
su preteći svetlucale na suncu. Jedan robot‐humanoid stajao je u vazdušnoj komori, bludeći pogledom iznad mora vozila, koja su tuda jurila, kao usamljeni brodolomnik na
nekom malom ostrvu opkoljenom opasnim ajkulama.
Montojie je zurio u neshvatljivi, neobjašnjivi brod. »Sad bar znamo gde je«, reče.
»Ali to je naš brod«, uzviknu Ket.
»Kako, sve...«
»Ja više ne pitam«, promrmlja Montojie. »Jednostavno, učestvujem u igri. Dakle,
to je upravo naš brod. Više me ništa ne može iznenaditi. Više ništa.«
Daj mi pet metara velikog zmaja, pomisli on, bilo šta, dok god je realno i ne-komplikovano. Bilo šta, samo ne to! «
»Možda nas je brod ovde pronašao«, reče Ket oklevajući. »Prilično je inteligentan i
to ne bi bilo nemoguće.« Ali uopšte nije delovala ubedeno.
»Sigurno«, reče Montojie. »Pratio nas je dovde. Jasno.«
To bi bilo prvi puta da se tako nešto desi, ali zašto ne? Jednom bi se i to moralo
desiti, dakle, zašto ne sada?
Da, zašto ne?
Do đavola, zato što je nemoguće, zato.
»Ako ikad uđem u taj brod«, reče Ket, »onda ti obećavam da više ni korak neću kročiti van njega. Ali kako ćemo preći ulicu?«
Posmatrala je mladog bradatog čoveka, što se, u napadu bezrazložnog
entuzijazma, uputio preko prometne ulice posrćući pod težinom transparenta na kom
su bile nabrojane neke od najočiglednijih posledica zagađenja vazduha. Transparent se
zaljulja i pade pod naletom vozila koja su jurila. Jednu ruku mu ubrzo povukoše neka kola, i on nestade. Kolona vozila nije usporila.
»Pa?« reče Ket.
»Postepeno počinjem opet da se osećam kao u stara vremena«, reče Montojie.
»Pokušajmo negde drugde.« On pođe pločnikom.
Sedokosi starac je sedeo na klupi na pločniku, gledao iznad bujice bučnih vozila, što su grmela pola metra od njegovih kolena i ćaskao sa svojim jednako sedim drugom, čovekom koji je delovao prastaro i imao slomljen nos i crni štap.
»Bože moj, što je bučno!« reče on.
35
»Šta si rekao?« upita njegov drug.
»Rekao sam da je prokleto bučno. Danas čovek ne može ništa da čuje od tih prokletih automobila. Uopšte ne mogu da razmišljam.«
»Žao mi je, ali ne čujem te. Tako je prokleto bučno ovde.«
Sedokosi starac je sa neskrivenim neprijateljstvom zurio na ulicu. »Zašto mi, do đavola, sedimo ovde svaki dan?« upita. »Može li to neko da mi kaže? Ovo mesto me
izluđuje.«
»Pa, uvek smo ovde sedeli«, reče njegov drug.
»Da, uvek.«
»U dobra stara vremena bilo je bolje. Čist vazduh i tako to. Sećaš li se kočija?«
»Kočija, jasno. Tada su jadne konje bičevali kao ludi. Niko nije znao zašto, ali su to
radili. Ponekad se mogla videti i krv.«
»To su bila luda vremena«, reče njegov drug, sa zamišljenim pogledom u očima.
»I prosjaci. I njih su ponekad bičevali.«
»Danas se više ne vidi mnogo prosjaka, zar ne?«
»Umrli su«, reče Sedokosi. »Od zagađenja vazduha. I proklete buke. I jer su pokušali da pređu ulicu.«
»Ionako nisu ništa vredeli«, reče njegov drug i obujmi štap koščatim rukama kao
da želi da pravedno izbatina nekog prosjaka.
»Ali kakvi su bili«, reče Sedokosi. »Nedeljom sam im uvek bacao nekoliko novčića:
Bože moj, kako su se tukli zbog toga, glupi dupeglavci. Otac protiv sina, sin protiv majke, majka protiv muža. Baš nikakav osećaj dostojanstva. A onda bi dolazila policija i tukla ih. Pravo im budi, tim lenjivcima; zašto se nisu potrudili oko nekog časnog posla?
Ja jesam, i to mi uopšte nije škodilo.« Opsova mračno i pogleda na vozila koja su tuda
grmela.
»Jednostavno, bili su vrlo lenji«, reče njegov drug. »Ma, ionako su mrtvi«.
»Nisu mogli da podnesu teret«, potvrdi Sedokosi. »Pocrkali kao muve, je l' da?«
»Od zagađenja okoline od fabrika.«
»I saobraćaja. Nikad nisu shvatili da im je smrtna presuda kad idu ulicom.«
»I radioaktivnih padavina«.
»I veštačkih aditiva.«
»Ako su uopšte mogli da priušte sebi nešto za jelo, lenje svinje.«
»Siromaštvo je«, reče Sedokosi suvo, »zločin koji se kažnjava smrću. Bože, kako sam srećan što smo ih se oslobodili.«
»I Kineza«, reče njegov drug, »i Portorikanaca, i Indijanaca, i Južnoamerikanaca, i
Afrikanaca, i Iraca i...«
»Bože, već dvadeset godina nisam video plavo nebo«, uzdahnu Sedokosi. »Jedva
se sećam kako je izgledalo.«
»A ja se sećam«, reče njegov prijatelj po
nosno. »Bilo je plavo. Ovako plavo.« On
učini pokret rukom koji je predstavljao nepodnošljivo plavo.
»A sad još postoji jedino ovaj prokleti smog«.
»I radioaktivne padavine.«
»I zagađenje okoline.«
»I niko se više ne usuđuje da pređe preko proklete ulice.«
»Bože, utopiću se!« viknu sedokosi starac.
»Bolje nemoj«, promrlja njegov prijatelj, »i voda je zaražena.«
Sedokosi poče da plače. Krupne suze su tekle niz njegove izborane obraze.
Montojie, koji ih je slušao sa izvesne udaljenosti, dođe do njih i sede na zid.
»Je li ovde slobodno?« reče on.
»To je naša klupa!« reče čovek sa slomljenim nosem. »Gubi se!«
»Hteo bih samo da vas nešto pitam«, reče Montojie.
36
»Ne čujem vas«, reče Sedokosi, i rukom sa debelim venama obrisa suze. »Ovde je
previše bučno.«
»Aj, aj! Vidi ovo«, reče njegov prijatelj. On izvuče iz džepa malu plosku i pogleda je
srećnim očima. »Kubni centimetar ovoga leči deset centimetara napada«, reče on. »Još
neki gutljaj božanskog pića?«
Montojie pokaza na izvidački brod koji je tiho lebdeo. »Možete li mi reći kako da
predem preko ulice, da dospem do onog broda?«
»Nikako«, reče Sedokosi trijumfalno. »Automobili bi vas slistili.«
»Pretvorili u kašu«, potvrdi njegov drug. »Zašto hoćete da pređete ulicu?«
»Moj brod je tamo«, reče Montojie.
»Ako ste ga tamo postavili«, reče Sedokosi, »možete opet i otići do njega. Šta se to
mene tiče?« On otpuhnu prezrivo. »Ti stranci!«
»Mislio sam da ćete se radovati što smo opet tu«, reče Montojie. »Zar ne shvatate
šta taj brod znači?«
»Strašno smo srećni«, odvrati Sedokosi cinično. »Ali ovo je grad, a građani se ne
uznemiravaju ni zbog čega. Pokušajte gde god hoćete, gradani ni za šta ni pare ne daju.« Posmatrao je Montojiea zlobnim osmehom otkrivši žute zube. »Želeli ste grad i
