by MoZarD
Hodali smo otprilike pola sata. Domoroci su nas prilično samouvereno vodili.
Sumnjičavo upitah Filima da li je siguran da smo na pravom putu.
— Tim putem smo došli do... — on zastade i pogleda humanoide. Oni su
pokazivali na nebo.
Podigao sam pogled, ali u prvom času nisam video ništa. Onda opazih crnu tačku
kako se približava i začuh zvuk motora. I tada, bez ikakve najave, nebo se zanelo, na njegovom mestu odjednom je bilo tlo i... tama.
Otvorio sam oči. Iznad mene je bila belina. Misli nisu usledile odmah za buđenjem.
Veoma lagano, sa naporom, počeh se prisećati svega i čuditi se belini oko sebe. Belo je oduvek bilo... znak bolnica i lekara. Istog časa kad sam to pomislio, začuo se zvuk otvaranja vrata. Savlađujući bol okrenuo sam glavu i ugledao čoveka u belom mantilu
kako mi prilazi. Zaustavio se pored ležaja i pogledao me.
— Elektroencefalogram je signalizirao o promeni moždanih talasa. Ne morate
ništa da govorite. Sada je sve u redu. Možete još da se odmorite.
— Gde sam?... Šta je sa... drugima?
Govor je ipak predstavljao manji napor nego što sam očekivao. Doktor se prvi put
osmehnuo.
— Kod kuće ste, na Menopeju. A i ostali su na svojim planetama. Ali ne naprežite
se više. Kad se sledeći put probudite, moraćete mi ispričati svoj deo priče, kako bismo tačno znali šta se dogodilo. Spavajte sada.
Zaspao sam gotovo čim je okrenuo leđa. Kad sam se ponovo probudlo, doktor se
već nalazio pored ležaja. Zbog nečega, osećao sam se mnogo bolje. Pomerio sam se na
ležaju i rukom malo povukao pokrivač naniže.
— Sad vam je bolje?
97
— Da, osećam se dobro. Koliko dugo sam ovde?
— Deveti je dan otkako ste na Menopeju. Možete li sada da opišete šta se sve dogodilo od trenutka kada ste grupa udaljila a vi i Iv ostali sami na obali?
Klimnuo sam glavom. Prisećajući se svega, polako sm počeo da govorim, pazeći da
ne ispustim nijedan detalj. Kada sam spomenuo pokvareni časovnik koji je pokazlvao više sati nego što je bilo, doktor me je prekinu.
— To Filim nije rekao. Zacelo mu niste spomenuli taj detalj?
— Ne, zar je to važno?
— Jeste... Sat je bio ispravan. A vi ste, znači, u trenutku kada je Iv pala u vodu doživeli prvi napad. Očigledno, bilo je to nalik na »petit mal«, mali napad kod epilepsije, samo što bi epileptičar »izgubio« nekoliko sekundi do nekoliko minuta, a kod vas je to
bilo nekoliko sati. Kada ste ustali i, ne znajući ništa o gubitku svesti, otišli do jezera, Iv je već dugo bila...
Klimnuo sam glavom. Setio sam se kako je mirna i glatka bila površina vode.
Podigao sam pogled.
— Da li su izvadili... telo?
— Da. Dno je na tom mestu bilo zaista veoma duboko... Verovatno je i Iv u tom
trenutku imala napad, ali mi to više ne možemo nikako ustanoviti. Teoretski, možda se
sasvim slučajno okliznula i pala, i tek u vodi...
— Ali zašto? Šta je uzrok svemu tome?
— Bakterije iz jezera.
— Ali zar nisu Kndnamci analizirali vodu? Po njihovoj proceni bila je gotovo pitka,
zajedno sa svim svojim bakterijama.
— Da. Unekoliko Kndnamci nisu pogrešili. Objasniću vam — on preduhitri moj
proces. — Sigumo znate da je samo manji postotak mirkoorganizama opasan za
čoveka?
— Da, to znam.
— Vidite, na ljudskom telu i u ljudskom telu obitava bezbroj bakterija. One su sasvim bezopasne, a neke su čak i korisne — potpomažu izvesne procese metabolizma.
Bakterije iz tog jezera takođe su bile bezopasne. Postale su virulentne tek kada su došle u kontakt sa bakterijama vaših tela i sasvim nepredvidivo mutirale... U zavisnosti od količine vode sa kojom je svako od vas bio u dodiru i od nekih drugih, zasad još nepoznatih činilaca došlo je do raznih manifestacija poremećaja u organizmima. Kao što
ste i sami videli, kod većine nije došlo ni do kakvih poremećaja. Ali za vas koji ste bili više izloženi, posledice su bile kobne.
Čekao sam da on još nešto kaže, ali doktor je ćutao. Najzad se trže i pogleda me.
— To je sve što vam zasad mogu reći o tome. Ostali vaši prijatelji iz ekspedicije su
uglavnom dobro. Svi osim Skoma... On se odvojio od grupe i, kasnije, pronašli su ga kako leži bez svesti. Još je živ, ali je malo verovatno da će se ikad povratiti. Uzgred, imate prvu posetu. Odjutros čekaju da se probudite.
— Ko?
— Poslaću ih unutra.
Doktor je izašao, a posle nekoliko trenutaka vrata su se ponovo otvorila. U sobu su
ušli Jasan i Svetlana.
— Čujemo da ste se oporavili — rekla je Svetlana.
— Da. Ostatak svog odmora provešću odmarajući se od oporavka — rekao sam,
neveselo se osmehujuci.
— Doneli smo vam neke novosti. Nisu baš dobre.
— Relativno — umešao se Jasan. — S jedne strane, to je sasvim opravdano.
— Šta to? — upitao sam.
— Odlučeno je da se TI‐ekspedicije ukinu. I ranije je bilo manjih nesreća, a sada
ovo... Ubuduće će novootkrivene planete biti istraživane temeljno i sa najvećim 98
mogućim oprezom. Svetlana i ja smo dobili ponudu da se pridružimo jednom ogranku
Istraživačkog centra i da radimo za njih.
Klimnuo sam glavom. Bilo je to logično posle svega što se desilo. Zatim se setih nečega.
— Šta je sa Kambom? Čini mi se da je bio ozbiljno bolestan.
— O, Kamba se potpuno oporavio. Sad insistira da ga ponovo pošalju tamo —
Jasan je rado prihvatio novu temu.
— Zašto?
— Kaže da nije završio posao. Uspostavljanje komunikacije i izučavanje jezika humanoida.
— Vidite, Kamba ima novu teoriju — rekla je Svetlana. — On misli da Kndnamci
žele da nas sve obuče telepatiji i zbog nečega iskorene upotrebu govornog jezika. Zato
su, navodno, i podsticali razvoj standardnog ljudskog jezika, pošto ćemo sa njega lakše preći na telepatsko opštenje.
— Što bi za njega, kao i za sve lingviste, bila prava propast — dodao je Jasan.
Umorno sam se osmehnuo. Shvatio sam da oni govore o tome sa toliko žara zato
da bi mi skrenuli misli sa drugih tema. Kao da su osetili šta mislim, ustali su sa stolica pored ležaja.
— Da... Idemo sada, ali ostaćemo u vezi. Ako želite, možete nam se priključiti u Istraživačkom centru. Za vas će biti mesta.
— Razmisliću o tome — rekao sam.
Pozdravili smo se i Jasan i Svetlana izađoše. Pogledao sam za njima, a onda spazih
vizor u uglu sobe. Kod uzglavlja se nalazio daljinski upravljač i ja pritisnuh dugme.
Na vizoru, muški oktet je pevao neku staru pesmu sa Zemlje. Reči u četvoroglasu
stizale su jedna drugu, i tiha pesma je tekla kao potok što izvire iz stenja. Osmehnuo sam se, zaželevši da lingvista Kamba ovo gleda. Ova pesma bila je odgovor na pitanje da li će ljudi ikad zameniti i napustiti melodiju reči.
99
100
NOVOGODIŠNJE VEČE U TAMBIMATUU
Ala sam bila zadovoljna kada je brod stigao u Džangali! Zapovednica broda Marsijala nameravala je da dozvoli svojoj posadi nekoliko dana odmora. Zamislite to. Odmor!
Naravno, ništa nije tako jednostavno kao što izgleda na prvi pogled. Kada bude došlo da ponovo isplovimo, nekoliko dana kasnije, osećaću veliko olakšanje što sam ponovo na brodu. Međutim, kada smo tog sparnog, jesenjeg popodneva uplovili u luku,
ja to nisam mogla da znam. Pomalo umorna, Jalin je jedino i naivno očekivala Festival
Džunglara.
Problem sa HITROM GUSKOM nije bio u tome što je Marsijala bila strog starešina i<
br />
zahtevala disciplinu. Niti njen vođa palube Kredensa. Jednostavno, Marsijala je bila ponosna na svoj brod, a HITRA GUSKA je bila škuna sa tri jarbola na koju je čovek s pravom mogao da bude ponosan. Stoga, kada smo preuzeli tovar boje u Gvineamoju, a
Marsijala onako, uzgred, rekla; »Hajde malo da obojimo GUSKU«, nisam ni znala šta nas
čeka.
Uskoro sam otkrila da bojenje nije samo šljiskanje bojom, a zatim izmicanje i divljenje rezultatu. Prvo treba skinuti staru boju, često sve do drveta. Zatim se svaki čvor na drvetu maže specijalnom tečnošću, a svaka pukotina ispunjava gumenom
smolom. Zatim se nanosi osnovni, a za njim i prvi podsloj... i tek mnogo kasnije prelazite na stvarno bojenje — u dva sloja.
Mislim da je bolje da što manje kažem o napornim satima koje smo ja i još nekoliko drugih provele dok smo plovile na jug, ostavljajući jesenje vetrove za sobom.
Tri puta smo plovili od Gvineamoja do Spenglstrima i natrag. Zatim četiri puta od Spenglstrima do Krekčevog rukavca i natrag. Skidanje boje, popravke čvorova, osnovni
premaz, bojenje. I na svakom od tih povratnih putovanja, dok smo plovili u cik‐cak liniji protiv uobičajenog vetra, dobijala sam konopac i platno da bih zaposlila svoje besposlene ruke. Mislim da je Marsijala tako podešavala utovar i isporuku tereta da smo na suvom ostajale što je najmanje bilo moguće.
Taj mi je tempo, bar, potpuno okupirao telo i misli. I tako sam, na kraju, SKORO
»bezazleno« stigla u Džangali, očekujući kratak odmor.
Međutim, »bezazlena« baš nisam bila. Bar ne u dubini duše. Nisam li pomogla svom bratu da ode u užasnu smrt na drugoj strani reke, gde spaljuju žive žene? Nisam li kroz teleskop posmatrala kada su ga spaljivali?
A nisam se usudila da kažem svojoj majci ili ocu, obrazlažući taj svoj nedostatak hrabrosti odgovornom odlukom — pošto bi bol prouzrokovana vešću o Kapsijevoj
sudbini mogla da izazove pobačaj moje majke. (Mada uopšte nisam mogla da shvatim
šta je htela time što će imati još jedno dete.)
Izgleda da je onaj teški rad na bojenju naneo i jedan premaz boje preko tih ožiljaka
na mojoj duši. A, ustvari, nije. Nisam izravnala čvorove, ispunila gumom i premazala osnovom te ožiljke. Kada se boja bude osušila, ponovo će se pokazati, kao mračne senke. Sloj boje će ispucati i oljuštiti se.
Sem toga, dok sam bila zaposlena bojenjem — i skraćivanjem jedara, okretanjem
broda, namotavanjem konopaca i čišćenjem opreme — gledala sam u ono što radim.
Čak i tada, cma struja je uvek bila tu. Nijedna količina boje, niti veličina jedara neće moći da je sakriju ili izbrišu.
Da li je ona, stvamo, živo biće dugačko više od šest stotina milja? Moćno i osetljivo, mada uglavnom uspavano, stvorenje, koje iz nekih svojih razloga dozvoljava ženama da plove rekom, ali ne i muškarcima? Nije li ona neka vrsta čudne Boginje? Ili
je, kao što je stari Jozef nagovestio, nešto veštački stvoreno sa zadatkom da nas odeli od »Adamovih Sinova« na zapadnoj obali? Od tog tajanstvenog bratstva muškaraca koji
101
su praznovemo i divljački okrenuli leđa reci i o kojima smo znali samo ono malo što je
Kapsi bio u stanju da heliografiše pre nego što su ga uhvatili.
Pila sam struju i ona me je poznavala, ali ja nju nisam.
Možda je nemoguće ikada saznati šta je, u stvari, crna struja. Koliko je, u tom slučaju, pametnije ne obazirati se na nju, nastaviti s bojenjem brodova i, što je moguće više, uživati u putovanjima.
I zaista — na stranu težak rad i ožiljci na srcu — bilo je toliko novih predela u kojima sam uživala. Čak i kada bih ih drugi ili treći put videla, uvek su mi bili veoma uzbudljivi.
Južno od Gandžija, tog spečenog grada koji sam posetila prilikom moje prve
plovidbe na POTAMNELOM SREBRU, nalazila se Kapija Juga. Tamo su se, prvi put, predstavljali tropski predeli, zajedno sa stanovnicima koji su samo mogli da potvrde takvu predstavu. Sa balkona su se spuštale kaskade linilisa. Čitava mreža šljunkovitih potočića zalivala je hibiskusova stabla, mada su crvene trube cvetova bile manje od onih koje ću videti dublje na jugu.
Na isti način kao što je i moj rodni Pekavar iskoristio prednosti činjenice da se nalazi na ivici pustinje, i Kapija Juga je uživala u svom položaju — čak i više od nekih gradova duboko na jugu koji su, skroz naskroz, bili tropski. U Kapiji Juga još uvek je bilo moguće »gajiti« vegetaciju. Postojao je, čak, i cermonijalni kameni luk koji je premošćavao put od severa ka Jugu, sa pločom na kojoj su navedene sve udaljenosti,
pa i ona najduža, do Tambimatua — 280 milja daleko. Ne bih mogla da kazem kakva je
praktična svrha toga, izuzev, možda, da obeshrabri lokalne muškarce da putuju pešice.
Moja nova prijateljica Džambi, s kojom sam išla na obalu na nekoliko sati, već šest godina plovi ovim južnim krajevima. Zabavljajući se, ona mi je otkrila da, u stvari, ne postoji neprekidan put na celom rastojanju od Kapije Juga do Tambimatua. Prepreka boj jedan bile su močavare kod Krekčevog Rukavca. Još južnije od njega, džungla je pronalazila svoje načine da se obračuna sa putevima.
Džambi je bila tamnoputa i vesela, sa dugom, crnom kosom koju je obično savijala
u punđu da se ne zamrsi. Ona je bila rodom iz Spenglstrima. Jedini put kada sam joj pomenula crnu struju, ona me je samo okrznula pogledom i nabrala nos — toliko ju je
interesovala. Zbog toga sam smatrala da je ona dobra za prijateljicu. Neće me podsećati ni na šta bolno. Džambi je imala obalskog muža i sina u Spenglstrimu, ali se činilo da ne brine nepotrebno zbog njih, izuzev što je ostajala u južnim vodama.
Pošto smo napustili Kapiju Juga, svratili smo u Gvineamoj — odakle je dolazio onaj
prokleti tovar boja. I u Gvineamoju se moglo gajiti tropsko rastinje. Međutim, ljudi nisu hteli da se gnjave s tim, možda zato što im je Kapija Juga krala kišu. Gvineamoj je više voleo da nosi ružno lice i krije se u čadi. Izgleda da su njegovi stanovnici od toga napravili vrlinu, kao da su zagađen vazduh i smrad hemikalija bili njihov način da se obračunavaju sa rascvetalom esktravagancijom prirode. Veliki broj malih radionica bljuvao je dim i paru. Bilo je tu visokih peći, topionica i kovačnica. Postojala su skladišta i smetlišta, a izvan grada, pola milje u kopnu, nalazilo se veštačko jezero otpadnih voda.
Dabome, u unutrašnjosti. Bez obrzira na sav smrad koji su ispumpavali u vazduh, bilo je očigledno da baš nemaju želju da rizikuju i zagađenje same reke. Da su pokušali, verujem da bi rečna gilda mogla da bojkotuje njihov teret. Šta bi sama crna struja preduzela — nisam imala pojma. Tada nisam ni bila raspoložena za pogadanje.
Mislim da je prljavština relativna stvar. Ako se Gvineamoj meni činio zagaden, možda je svojim stanovnicima izgledao kao uzor vrednoće i snage, a sve ostalo bila je
čista rustika. Možda sam bila preterano osetljiva na to, kao što je zeleni list neotporan na mraz — jer je mraz već pomalo bio načeo moju dušu.
Posle Gvineamoja, došao je Spenglstrim koji je bio čuven po ukusnoj ribi i velikom
broju ribarskih brodića s kosim prednjim jedrima ukrašenim iscrtanim očima na trupu i
102
platnu. Isto toliko bio je poznat po fosforescentinim svetlacima koji su noću, kao zmije, vijugali rekom u čistom srebru, pretvarajući reku u jednu od zvezda. Ovi su se svetlaci mogli videti isključivo nekoliko milja sevemo i južno od grada i ličili su na iskričav izdisaj daha središnje struje. Pretpostavljam da su bili sačinjeni od neizmernog broja nekih sićušnih organizama koji su se hranili mineralnim materijama ili čim drugim čega je bilo u vodi dovoljno — a sami su predstavljali stalni izvor hrane za sitnu i krupniju ribu.
Na obali sam prenoćila u Džambinoj kući. Njen muž je bio ljubazan i mio.
Očigledno je obožavao Džambi — što ju je oslobađalo od potrebe da i ona njega nepotrebno odano voli. No, inače, on je bio obična nula. Mislim da će imati problema
ako Džambi ikada bude morala da napusti reku. Samo se čudim k
ako se pomirila s tim
da bude »nasukana« za vreme svoje trudnoće. Poigrala sam se malo sa njenih sinčićem.
Na žalost, to me je podsetilo na strano dete što je zamesila moja rođena majka...
Džambi, njen muž i ja smo to veče otišli u kafanu gde se služila sirova riba i gde smo se prejeli tankih režnjeva crvenog lososa, žutog polana i kadifastog adžila u blagom sosu od slačice. Pili smo žestoka pića od džumbira. Potom smo se odšetali do promenade da vidimo treperavu fosforescenciju koja je, meni za ljubav, ovoga puta bila
izuzetno lepa i to je bio jedini put kada je Džambi pomenula struju.
»Možda se«, rekoh ja, »ove sićušne srebme stvarčice hrane nečim što crna struja
ovde izbacije u vodu? Neka vrsta njenih izlučevina?« Pitala sam i ranije, ali se ispostavilo da niko, zapravo, ne zna. Staklarska umetnost, a la Verino, nikada nije proizvela dovoljno snažna sočiva koja bi mogla da se koriste za tako sićušne stvari.
To je bilo onda kada me je letimično pogledala i nabrala nos. To, možda, i nije bilo
čudno — u svetlostl činjenice da me je nahranila izvanrednom ribom, a ja otvaram mogućnosti da cma struja koristi ovo susedstvo kao klozet. Moglo je da liči na bezbožnu klevetu rodnog grada.
Verovatnije je moja primedba ličila na pijano lupanje. Džambi je bila živahna, praktična osoba koja je verovatno ubrzo odbacila svoje sopstveno posvećivanje kao neku metaforičnu maskaradu — kao misticizam koji je nije zanimao.
Čim sam postavila ono pitanje, osetih mučninu u stomaku — kao opomenu. Da li
zbog prisustva muškaraca, njenog muža? Prijatno zagrejana svim tim pićem možda sam
bila na ivici da kažem suviše. Setivši se kako mi je loše bilo onoga puta na palubi POTAMNELOG SREBRA, kada sam bila indiskretna prema Gildinoj tajni, odmah sam
ućutala uživajući u srebrenoj predstavi.
Džambi nije ozbiljno shvatila moju primedbu, inače me ne bi ponovo pozvala
prilikom narednog pristajanja u Spenglstrimu, tokom sledećih nekoliko nedelja. I drugi
