by MoZarD
Prečnik Alefa iznosi oko dva‐tri santimetra,
ali kosmički prostor bio je tamo u nesma‐
njenoj veličini.
H. L. BORHES
Broj 20.
S A D R Ž A J
Reč urednika ................................................................................................... 2
Semjuel R. Dilejni: CARSKA ZVEZDA ............................................................... 3
Rej Bredberi: UJKA EJNAR ............................................................................. 48
Embrouz Birs: MESEČINOM OBASJANI PUT ................................................. 54
Stiven King: KAMIONI ................................................................................... 61
Filip Kirval: DOZVOLA ZA UMIRANJE ............................................................ 72
Borivoje Todorović: BEKSTVO IZ PODZEMNOG SVETA ................................. 87
Ljubomir Damnjanović: ZATURENI DIV ...................................................... 108
KNJIGE ......................................................................................................... 110
Miodrag Milovanović: PRIČE DOMAĆIH AUTORA ...................................... 114
LOCUS: Prikazi knjiga .................................................................................. 123
INTERVJU: Zoran Jakšić ............................................................................... 126
Odgovorni urednik
Milorad Predojević
Urednik
Boban Knežević
Likovni urednik
Dragoljub Stanković
Copyright 1987. GPA i Permissions & Rights
Izdaje: NIŠRO »DNEVNIK«, OOUR IZDAVAČKA DELATNOST
21.000 NOVI SAD, Vojvođanskih brigada 7/VI
1
REČ UREDNIKA
Ako ovaj broj ALEF‐a imate priliku da čitate već u maju ove godine, to znači da
se stanje koliko‐toliko normalizuje. Ako ne, onda je i dalje sve po starom. Naša nastojanja da uhvatimo mesečni ritam trebalo bi da do jeseni daju pozitivan rezultat. Odgovornost za održanje, kvalitet i uspeh ALEF‐a sada je umnogome veća,
jer na tržištu nakon četrnaest i po godina, nema više SIRIUS‐a. Verujem da većina
naših čitalaca ne pamti vreme u kome nije bilo SIRIUS‐a, a i oni koji ga pamte, sećaju se tog perioda kao kroz maglu i verovatno kao nečega mračnog i praznog.
Istina, praznina je ponovo prisutna, posebno je izražena oko petog u mesecu, ali moramo se pomiriti sa tim gubitkom.
Podsetimo se, SIRIUS je krenuo jula 1976. godine i zaključno sa prošlom
godinom izašla su sto šezdeset četiri broja u sto pedeset sedam svezaka.
Opštepoznato pravilo da je najpouzdaniji predznak skorog kraja nekog časopisa pojavljivanje dvobroja, pokazalo se kao tačno i u ovom slučaju. Ipak, moramo primetiti da istorija svetskog SF‐izdavaštva zna za samo jedanaest dugovečnijih SF‐
časopisa, od kojih je čak sedam u SAD. Sama ova činjenica dovoljno govori o značaju SIRIUS‐a za jugoslovenske ljubitelje naučne fantastike i razmerama gubitka
koji nas je zadesio.
Što se tiče ALEF‐a, učinićemo sve što bude bilo moguće da se on održi, jer i samo njegovo postojanje, makar i neredovno i neujednačeno, znači mnogo u
sadašnjim uslovima. Eventualno gašenje označilo bi povratak u period mračnjaštva i
odsustvo svake sistematičnosti bez koje se ne može držati korak sa svetom.
Nadamo se da do toga ipak neće doći.
U našu redakciju ponovo su počela da pristižu vaša pisma u većem broju.
Međutim, još uvek ne uvodimo rubriku »Pisma« kao ni rubriku »Vesti«, jer ritam ALEF‐a za sada to ne dopušta. Ali nedostaju nam vaše SF‐priče. Vrlo ih malo stiže, a o kvalitetu da i ne pričamo. U najskorijoj budućnosti uvešćemo rubriku »Za i nije za ALEF«, pa će to možda doprineti vašem većem interesovanju.
Boban KNEŽEVIĆ
2
3
I
Imao je:
• do pojasa dugu pletenicu plave kose;
• vitko smeđe telo koje je ličilo na mačije, govorili su, kad bi se u polusnu skupio u svetlucanju poljarske vatre na Novom Ciklusu;
• okarinu;
• par crnih čizama i par crnih rukavica pomoću kojih se mogao penjati po zidovima i tavanicama;
• sive oči prekrupne za njegovo sitno, divlje lice;
• mesingane kandže na levoj ruci kojima je, do tada, ubio tri divlja keparda koji
su se provukli kroz prekid u energetskoj ogradi za vreme njegove straže na Novom Ciklusu (a jednom je, u tuči sa Bilijem Džemsom — prijateljskom koškanju u kome je iznenada pao prejak i prebrz udarac, pretvorivši ga u pravu borbu — ubio tog momka,
ali to se zbilo dve godine ranije, kada mu je bilo šesnaest, i nije voleo da misli o tome);
• osamnaest godina grubog života u pećinama satelita Rajsa, gde je čuvao
podzemna polja dok je Rajs kružio oko crvenog džina Tau Cetija;
• sklonost da odluta od Matičnih Pećina da bi posmatrao zvezde, što ga je uvalilo
u nevolju najmanje četiri puta za prethodnih mesec dana, a tokom poslednjih četrnaest godina mu donelo nadimak Kometa Džo;
• ujaka, po imenu Klemens, koga nije voleo.
Kasnije, kada je izgubio sve osim, nekim čudom, okarine, razmišljao je o tim stvarima i o tome koliko su mu značile, u kojoj su mu meri odredile mladost, i kako su ga slabo pripremile za zrelo doba.
Međutim, pre nego što je počeo da gubi, dobio je dve stvari koje je, uz okarinu, zadržao do samog kraja. Jedna je bila đavo‐mače po imenu D'ik. Druga sam bio ja. Ja sam Dragulj.
Ja posedujem multipleksnu svest, što znači da vidim stvari iz različitih uglova. Ta svest je funkcija implikativnih serija u harmonijskom obrascu moje unutrašnje strukture. Zbog toga ću dobar deo priče ispričati sa tačke gledišta, kako se to u književnim krugovima kaže, sveznajućeg posmatrača.
Grimizni Ceti obasjavao je zapadne vrleti. Tir, div velik poput Jupitera, predstavljao je crni luk preko četvrtine neba, a beli patuljak Aj posrebravao je stene na istoku. Kose boje žita, Kometa Džo je koračao iza svoje dve senke, jedne duge i sive, druge zdepaste i boje rđe. Glavu je držao zabačenu i u nailasku sutona boje vina zurio je u prve zvezde.
U dugoprstoj desnoj ruci, noktiju izgriženih kao u svakog mladića, držao je okarinu.
Znao je da bi trebalo da se vrati, da se pre noći zavuče u blistavu čauru Matične Pećine.
Trebalo bi da se sa poštovanjem odnosi prema ujka Klemensu, da se ne upušta u tuču
sa ostalim momcima za vreme poljarskih straža; bilo je toliko stvari koje bi trebalo da čini... Zvuk. Sudar kamena i nečega što to nije.
Čučnuo je i zamahnuo žilavom, mišićavom levom rukom sa smrtonosnim
kandžama da zaštiti lice. Kepardi su skakali u oči, ali keparda nije bilo. Spustio je ruku.
Iz pukotine se iskobeljalo đavo‐maće, balansirajući na pet od svojih osam nogu, i
zašištalo. Bilo je stopu dugačko i imalo je tri roga i krupne sive oči, iste boje kao i Džo.
Zakikotalo se, što đavo‐mačići čine kada su uznemireni, obično zbog toga što izgube roditelje — koji su dugački pedeset stopa i potpuno bezopasni, osim ako vas slučajno ne nagaze.
»Št' s' desilo?« upita Kometa Džo. »Ćale i keva zbris'li?«,
Đavo‐mače se ponovo zakikotalo.
4
»Neš' nije u redu?« bio je uporan Džo.
Mače se osvrnulo preko levog ramena i zašištalo.
&nb
sp; »Aj' da vid'mo«, klimnu Kometa Džo. »Ajde, maco«. Namrštivši se, skočio je napred, izvivši nago telo preko stena, elegantno u meri u kojom mu je govor bio grub.
Sa stenovitog ispusta skočio je na trošnu crvenu zemlju. U skoku mu se plava kosa rasula po ramenima, a zatim pala na oči. Otresao ju je nazad. Mače mu se očešalo o članak, ponovo se zakikotalo i šmugnulo iza gromade.
Džo je pošao za njim — i bacio se natrag na stenu. Kandžama leve i jagodicama desne ruke zagrebao je granit. Oblio ga je znoj. Velika žila na vratu tukla mu je kao luda, dok su mu se genitalije skupile poput suve šljive.
Zelena masa penila se i buktala u gejziru dve stope višem od njega. U tom usplamtelom bućkurišu bilo je stvari koje nije mogao da vidi, ali ih je osećao — grčile su se, nemo vrištale, umirale u mukama. Jedna od njih je svim silama pokušavala da se oslobodi.
Ne obraćajući pažnju na agoniju koja se tu odigravala, đavo‐mače se propelo prema zelenoj masi, oholo pljunulo i odskočilo nazad.
Kada se Džo usudio da udahne, stvar iznutra se oslobodila. Zateturala se, pušeći se. Podigla je sive oči. Vetar joj je zahvatio dugu kosu boje žita i oduvao je sa ramena dok se, za trenutak, kretala sa nekom mačijom elegancijom. Zatim je pala na lice.
Nešto jače od straha navelo je Kometu Džoa da prihvati njene ispružene ruke.
Ruka je uhvatila kandže. Kandže su uhvatile ruku. Tek dok je klečao, a prilika mu dahtala u naručju, Kometa Džo je shvatio da pred sobom ima sopstvenog dvojnika.
Ispunila ga je iznenađenost i prvo što mu se oslobodio bio je jezik.
»Ko s' ti?«
»Moraš da odneseš...«, počela je prilika, zakašljala se, i za trenutak njene crte izgubiše jasnoću; »... da odneseš...« ponovila je.
»A?A?« Džo je bio zbunjen i uplašen.
»... odneseš poruku na Carsku Zvezdu«. Govorila je čistim, preciznim izgovorom međujezika. »Moraš da odneseš poruku na Carsku Zvezdu!«
»Št' ću im kas'ti?«
»Samo idi tamo i kaži im...« Ponovo se zakašljala. »Samo idi tamo. Nije važno koliko će ti trebati.«
»Št' do đav'la kažem kad stignem?« bio je uporan Džo. Tada se setio svega što je
već trebalo da pita. »O'kle si? Gde ćeš? Št' s' des'lo?«
Pogođena grčem, prilika se savila i istrgla iz Džoovih ruku. Kometa Džo je krenuo
da joj silom otvori usta i spreči je da proguta jezik ali, pre nego što je uspeo da je dodirne, ona se, ona se — istopila.
Ključala je i pušila se, penila se i dimila.
Velika masa se smirila, i sada je to bila samo bara koja je zapljuskivala rastinje.
Đavo‐mače je došlo do ivice, onjušilo, a zatim iščeprkalo nešto. Bara se umirila i stala brzo da isparava. Mače je uzelo stvar u usta i brzo trepćući došlo i spustilo je između Džoovih kolena, a onda selo da umije svoj paperjasti ružičasti trbuh.
Džo je spustio pogled. Stvar je bila višebojna, višestrana, multipleksna, i to sam bio ja. Ja sam Dragulj.
II
O, tako smo dugo putovali, Norn, Kej, Marbika i ja, da bi se sve završilo tako iznenadno i nesrećno. Upozorio sam ih, naravno, kad se naš prvi brod pokvario i kad smo uzeli Organoformnu Krstaricu na S. Doradusu; stvar se lepo odvijala sve dok smo se nalazili u razmerno prašnjavom regionu Magelanovog oblaka, ali kada smo dospeli do praznijeg
prostora Matične spirale, nije bilo ničega što bi mehanizmu za oblaganje moglo 5
poslužiti kao katalizator.
Trebalo je da načinimo krug oko Cetija i uputimo se prema Carskoj Zvezdi sa našim
teretom dobrih i loših vesti, istorijom pobeda i poraza. Međutim, izgubili smo omotač i Organoforma se kao poludela ameba spljeskala na satelit Rajs. Naprezanje je bilo smrtonosno. Kaj je bio mrtav kad smo se spustili. Marbika se raspala na stotinu idiotskih komponenti koje su se borile i umirale u hranljivom želatinu u kome smo lebdeli.
Norn i ja smo napravili kratak dogovor. Aktivirali smo prilično neispravan opažajni
tragač sa dejstvom u prečniku od sto milja od mesta pada. Organoforma je već počela
sa samouništenjem; njena primitivna inteligencija okrivila nas je za nesreću i želela je da ubija. Tragač je pokazao malu koloniju Zemljana, proizvođača plijazila, koji je rastao u ogromnim podzemnim pećinama. Postojala je mala Transportna stanica dvadesetak milja prema jugu, odakle se plijazil isporučivao Galaktičkom centru koji ga je raspoređivao po zvezdama. Ali sam satelit bio je neverovatno zaostao. »Ovo je otprilike najsimpleksnije društvo koje se još može nazvati inteligentnim na koje sam ikada naišao«, glasio je Nornov komentar. »Na planeti ne mogu da detektujem više od deset
umova koji su ikada bili u drugom zvezdanom sistemu, a svi rade na Transportnoj stanici.«
»Gde imaju neorganske, pouzdane brodove koji neće postati neprijateljski
raspoloženi i poludeti«, rekoh. »Zbog ovog ovde obojica ćemo umreti i nikada nećemo
dospeti na Carsku Zvezdu. Na onakvom brodu je trebalo da se nađemo. Ovo — tja!«
Temperatura protoprotoplazme postajala je neugodna.
»Ovde negde se nalazi jedno dete«, reče Norn. »I — šta je to uostalom, kog vraga?«
»Zemljani to zovu đavo — mačetom«, rekoh, pronašavši podatak.
»To sigurno nije simpleksni um!«
»Nije baš ni multipleksan«, rekoh. »Ali nešto jeste. Možda bi moglo da prenese poruku?«
»Ali inteligencija mu je sub‐moronska«, reče Norn. »Zemljani bar imaju podosta sive mase. Kad bismo ih samo mogli navesti na saradnju! To dete je prilično bistro — ali tako simpleksno. Mače je, u najmanju ruku kompleksno, pa bi moglo makar da pokuša
da prenese poruku. Pa, pokušajmo. Vidi da li možeš da ih dovedeš ovamo. Ako se kristalizuješ, možeš da odložiš smrt za neko vreme, zar ne?«
»Da«, rekoh sa nelagodnošću, »ali ne znam da li bih hteo. Ne bih rekao da mogu
da podnesem takvu pasivnost, postojanje kao jedan jedini ugao viđenja.«
»Čak i pasivan«, reče Norn, »možeš da budeš od velike koristi, pogotovu tom simpleksnom momku. Ukoliko se složi, moraće da prođe kroz velike teškoće.«
»Oh, dobro«, rekoh. »Kristalizovaću se, mada mi se to neće svideti. Izađi i vidi šta možeš da učiniš.«
»Do vraga«, reče Norn. »Ne sviđa mi se umiranje. Neću da umrem. Hoću da živim i
odem na Carsku Zvezdu i kažem im.«
»Požuri«, rekoh. »Gubiš vreme.«
»U redu, u redu. Koji oblik misliš da bi trebalo da uzmem?«
»Ne zaboravi da se radi o simpleksnom umu. Možeš uzeti samo jedan oblik na koji
bi on obratio dovoljno pažnje i ne bi ga pripisao ružnom snu sutra ujutro.«
»U redu«, ponovi Norn. »Idemo. Zbogom, dragulju.«
»Zbogom«, rekoh i počeh da se kristalizujem.
Norn zabaulja napred, i ključali želatin popusti kada se probio na kamenjar gde je
momak čekao. Ovamo, mac, mac, mac, odaslah prema đavo‐mačetu. Bilo je veoma spremno za saradnju.
6
III
Dok je koračao natrag prema pećinama, Kometa Džo je svirao lagane melodije na okarini i razmišljao. Dragi kamen (to jest Dragulj, to jest ja) nalazio mu se u vrećici za pojasom. Đavo‐mače je lovilo svice i povremeno se zaustavljalo da bi izvuklo bodlje iz činijastih stopala. Jednom se prevrnulo na leđa i zašištalo na zvezdu, ali je zatim pojurilo za Kometom. Uopšte nije bilo simpleksno.
Kometa je stigao do litice Privlačnog. Izvirivši preko ivice, ugledao je ujka Klemensa na vratima pećine; izgledao je veoma iznerviran. Kometa je prevukao jezikom preko unutrašnje strane obraza, tražeći ostatke ručka, jer je znao da neće dobiti večeru.
Neko iznad njega reče; »Ej, glupi! Ujk' Klem j' besan na tebe, i to kol'ko!«
Podigao je pogled. Njegova dalja rođaka Lili visila je sa ivice više litice i gledala naniže.
Pozvao ju je pokretom ruke i ona se spustila i stala pored njega. Kosa joj je bila podsećena poput oštre četke, na
čemu je od uvek zavideo devojkama. »To tvoja đavo-maca? Kak'joj ime?«
»Nij' moja«, reče on. »Ej, ko t' je rek'o da mo'š uzeti moje čizme i rukav'ce, a?«
Nosila je crne čizme do kolena i rukavice do lakata koje mu je Harona poklonila za
dvanaesti rođendan.
»'Tela sam da te doč'kam i kažem ti kol'ko je ujk' Klem besan. Mor'la sam da visim
tamo da bi te vid'la kad dolaziš.«
»Jesi, džup moj. Daj 'vamo. Sam' si 'tela da i' uzmeš. Sad mi i' daj 'vamo. Nisam ti rek'o da mo'š.«
Lili je neodlučno svukla rukavice. »Idi u džup«, reče ona. »Ne'š mi dati da i'
nosim?« Skinula je čizme.
»Ne«, reče Kometa.
»U redu«, reče Lili. Okrenula se i povikala, »Ujk' Klem! «
»Ej...!« reče Džo.
»Ujk' Klem, Kometa se vratio.«
»Ćut!« prošištao je Kometa, a zatim se okrenuo i pojurio nazad duž litice.
»Ujk' Klem, opet beži...« U tom trenutku, đavo‐mače zarilo je dva roga u Lilin članak, uzelo rukavice i čizme u usta i potrčalo za Kometom — što je sve bilo veoma multipleksno, imajući u vidu da mu niko ništa nije rekao.
Petnaest minuta kasnije, Kometa je čučao među zvezdama obasjanim stenama,
uplašen i besan. Tada se pojavilo đavo‐mače i spustilo mu čizme i rukavice pred noge.
»A?« reče Kometa kad ih je prepoznao u kestenjastoj tami. »Ej, hvala!« Uzeo ih je i
navukao. »Harona«, reče on, ustajući. »Idem kod Harone.« Zato što mu je Harona dala
čizme, zato što Harona nikad nije bila ljuta na njega, i zato što bi Harona mogla znati šta je Carska Zvezda.
Pošao je, pa se okrenuo i namrštio na đavo‐mače. Davo‐maćići su poznati po tome
što nisu privrženi čoveku i ne hvataju niti donose predmete kao psi. »Dobra đavo-micika«, rekao je. »D'icika. D'ik; to je pravo ime. D'ik, 'oćeš poći sa mnom?« što je bio iznenađujuće nesimpleksan postupak — u svakom slučaju, mene je iznenadio.
